Sveta Gora
 
Manastir Hilandar
Hilandarska knjižara
Metosi Metoh u Novom Sadu  
 
 
  

Hilandarski metoh u Novom Sadu

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

 

 

 

Današnji Novi Sad prošao je kroz veoma živu razvojnu etapu u XVIII veku. Racka varoš, a od 1748. godine Neoplanta, ustanovila se

kao važno trgovačko i obrazovno središte Srba koji suživeli u Habzburškom carstvu…

Reči Đorđa Rajkovića najbolje ilustruju duh tadašnjeg vremena:  „Pet namastira, naime: beočinski, koviljski, fenečki, bešenovački,  i čak vilindarski u Svetoj Gori, imali su svaki svoju kuću u Novom Sadu,  na koju su plaćali porezu. Zaista, kad se, prevrćući starine, vinem duhom u ono vreme, čisto mi se čini, da je sav Novi Sad zadisao tamjanom i izmirnom, učini mi se, da su kuće novosadske bile trebnicima pokrivene, avlije i bašte psaltirima ograđene, a ulice časlovcima kaldrmisane”. Našavši se u carstvu gde su državne vlasti – nekad prikriveno, a nekada otvoreno – pokazivale nameru za nasilno pokrštavanje pravoslavnih, Srbi su se još čvršće i tvrdokornije držali običaja i vere svojih pradedova. „Ko je u to doba ušao u srpsku kuću, taj je zatekao u sobi čitav muzej od ikona, krstova i brojanica”. U teška vremena robovanja našeg naroda, manastir Hilandar je predstavljao živi spomen slavne prošlosti srenjovekovne Raške države.

Manastir Hilandar naročito je darivan od ondašnjih Novosađana. To je bio izraz duboke pobožnosti i poštovanja, opštenacionalnog značaja, za srpsku kulturu i duhovnost – koju je posedovao manastir Hilandar. Među onovremenim Novosađanima, naročito se vladika bački, Visarion Pavlović, 1740. godine, zauzimao za „naš manastir Hilandar, iže est naših svjatih pervih carei i prosvetitelen: Simeona Prepodobnago, i Svetom Savi i Svetog Milutina ktitorstvo, vseh že nas Serboslavenov krasota, slavaže i hvala”. Radi prikupljanja pomoći i priloga vernih, monasi manastira Hilandara kupili su metohe na prostoru Karlovačke mitropolije u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima.

Metosi su prevashodno služili za prikupljanje pomoći u stoci i hrani, koju su vernici prilagali i donosili tokom čitave godine. U Novom Sadu se metoh manastira Hilandara nalazio kod crkve Sv. Nikole i imao je kućni broj 1071, dok se u Sremskim Karlovcima nalazio kod Gornje crkve, koja je posvećena Vavedenju presvete Bogorodice. 

„Osim Hilandara svoje metohe u Novom Sadu imali su još i svetogorski manastiri Lavra (Sv. Atanasija) s kućnim brojem 912 i Vatoped s kućnim brojem 955, i Jerusalimska Patrijaršija sa kućnim brojem 909”.

Manastiri koji su se nalazili u Otomanskoj imperiji, slobodno su mogli da poseduju kuće u Novom Sadu sve do izbornog crkveno-narodnog sabora, koji je održan u Sremskim Karlovcima, 1769. Godine Srpski narodno-crkveni sabori bili su najvažnija političko-narodna institucija Srba koji su živeli u Austriji. Upravo Sabor – koji se zbio 1769. godine – trasirao je put temeljnoj reformi Karlovačke mitropolije, koja će se dogoditi 1770. i 1777. godine.

 Carica Marija Terezija je pokušavala da „stvori centralizovanu državu sa nemačkim jezikom”, zbog čega je želela da Karlovačku mitropoliju stavi pod svoju kontrolu.

 

U skladu sa takvimnamerama, kao i u saglasnosti safiziokratsko-merkantilističkim načelima u ekonomiji, austrijske vlasti su otežavale veze između srpskog naroda u Austriji i Turskoj. Tokom trajanja Narodnog crkvenog sabora, 15. juna 1769. godine, Kraljevski komesar, grof Hadik, obavestio je Sabor da je carskom naredbom zabranjen ulazak pravoslavnim monasima iz Turske u Austriju. Nakon što je saznao da pravoslavni monasi iz Turske poseduju kuće u Novom Sadu, grof Hadik se obratio novosadskom Magistartu sledećim pismom:

„Pošto prema češće ponovljenim vladarskim naredbama strani monasi ne smeju boraviti u monarhiji bez najviše dozvole, to mu je kraljica naredila da kao komesar na saboru skloni monahe iz Turske, ili da ih smesti u neki manastiri, dok se ne uzmognu vratiti u Tursku, a njihovi domovi da se najpre procene, a onda na licitaciji prodadu. Preporučuje zato magistratu da tu rasprodaju što pre izvedu, a dobiveni novac deponuje mitropolitu”. Kao odgovor na zahtev grofa Hadika, novosadski Magistrat je, avgusta 1769. godine, sačinio spisak imovine pravoslavnih manastira na teritoriji Novog Sada. Utvrđeno je da sledeći manastiri imaju svoje metohe u Novom Sadu: Koviljski, Bođanski i Beočinski iz Austrije, i Hilandar, Lavra Sv. Atanasija, Vatoped i Jerusalimska patrijaršija iz Turske. Procenjena vrednost kuća koju je posedovao Hilandar iznosila je 722 forinte, Lavre Sv. Atanasija 3.000 forinti, Vatopeda nepunih 200 forinti i Jerusalimskog manastira 453 forinte. Shodno vladarskoj naredbi, manastiri su 28. januara 1770. godine prodati na licitaciji. Metoh Jerusalimske patrijaršije prodat je Vasiliju Šimiću za 801 forintu. Metoh Lavre kupio je Mila Milanković za 4.800 forinti. Metoh Vatopeda pripao je Alki, udovici senatora Gavrila Miloradovića.

Metoh manastira Hilandara, koji je bio podignut na kućištu znamenitog novosadskog trgovca Davida Rackovića, pripao je Davidu, po ceni od 448 forinti.

David Racković je rođen 1712. godine. Svoje obrazovanje je stekao u Debrecinu i Segedinu, gde je naučio latinski. Zakupljivao je pustare, gde je gajio stoku, koju je sa velikim uspehom prodavao. Prema uverenju koje mu je izdao navosadski magistrat, David je posedovao dve kuće na dobrom mestu, 400 jutara zemlje, 200 ugojenih i oko 1000 teglećih volova, ergelu konja i vinograde u Bukovcu. Bio je veliki prijatelj kulture, zbog čega je njegova kuća bila stecište prvih srpskih književnika XVIII veka. Racković je bio jedan od najuglednijih građana Novog Sada – četiri puta je biran za gradskog sudiju, tako da je čak deset godina bio na čelu NovogSada.  Nakon što je završena licitacija, David Racković i gradski senator Budai, predali su karlovačkom mitropolitu Georgijeviću svotu od 6.021 forintu. Sredstva dobijena licitacijom predata su u školski fond (klirikalni fond) Karlovačke mitropolije, jer u carskoj naredbi je traženo da se dobijeni novac upotrebi za narodne potrebe. Arhimandrit svetogorskog manastira Lavre, Sergije, 1783. godine je zatražio od novosadskog Magistrata novac koji je dobijen na licitaciji prilikom prodaje metoha. Magistrat ga je obavestio da je novac „kao i za ostale domove manastira u Turskoj, isplaćen mitropolitu Georgijević”. Sličnu akciju poveo je i iguman manastira Hilandara, jeromonah Mitrofan. Hilandarci su se, preko austrijskog poslanika u Istanbulu, obratili caru Jozefu II sa molbom da im se isplati novac od prodaje metoha u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima.

Carskim dekretom je uređeno da se imenuju poverenici koji su vodili brigu o tim metosima.

Manastir Hilandar se, 6. oktobra 1878. godine, obratio novosadskom Magistratu sledećim pismom:

„Bogohranimoi kiral, varoši Novog Sada Gospodinu velšožu birovu i vsemu prepočtenomu senatu radovatie o Gospode,  V Maketonii atonskii gor monastir Hilendar vovedenie presv. Bogorodici sozdan pervovekčaniim kralem serbskim Stefanom Nemanjom podvigom i trudami Svetitelja Savi i prepodobnago Simeona serbskim prosvetitelii: – on monastir višerečenii Hilendar imel po dozvoleniu i pravam rimskoi imperii milostinju prosit ot dobrohotnii datelei vo vsei oblasti ono i bogohranimoi deržavi mož i dom dlja bratii prepokoenija tružajuščiis, jakože više, po dozvoleniu trudnici ocei i bratija onoga monastira sozidali i dva dvorca iliti metoha tamo vo vengrii a imeno edin metoh u Karlovcii kod gorne cerkve Vovedenija pres. Bogorodici, drugii metoh iliti dom v Novom Sadu v prihodu Sv, Nikolaja cerkve; v 1769. goda velela blaženoi pamjati Marija Terezija Imperatorica rimskaja i samoderžipa vengrni, onii dva hilandarskago monastira metoha prodati oneh cenu mnogopomjanutomu monastirevi odat: akak niotkogo onoi ceni ni slova ni otgovora i posne vreme nepolučnl monastir Hilendar žiteli onogo monastira oci bratija kak ubogii starci lišeni vsei pistine dnevnago propitanija i malogo nuždni odejanija; prinuždeni i esmo dali črez konstandnnopolskogo posla k visočaišemu dvoru za naše pravo čelobitiu, milostiveišemu Gosudaru Imperatoru Josifu vtoromu: na koe polučili velenie predstavit poverenii ot monastira i predstavljaem v lice celogo monastira našego bratstva dva epitropa a imeno Gospona Davida Rackoviča koi možet s vami izsledovat naše pravo v Novom Sadu, tož v kupe i Gospodin Stefan Solar vtorii naš epitrop kak karloveckii žitel mogut i tamo znat naše pravo i po ordenu Imperatorskogo Veličestba naslanom v guberniju sledovat naše pravo v Karlobcih i Novom Sadu, soopščaem poverenoe pismo zakoe pokorneiše prosim izručit višerečeniil Gospodam našego hilendarskogo monastira epitropom zakoe ostaemo i esmo vašego plemenitorodna usrdnii bogomolci Sjaščenocarski i patriarš. Stavropig.

Vo Sv. Atonskoi Gori Slaven-Serbskia Lavri Hilendarskoi 1787, goda, oktobra 6, dne. Iguman Mitrofan jeromonahs bratiami”.

Na imenovanju poverenika se i završila ova akcija.

„Kasnije hilandarskim kaluđerima među Srbima u Austro-Ugarskoj ne nalazimo više traga”. Iz ovog primera jasno možemo utvrditi koliko je budno oko Habzburške monarhije motrilo na svaki aspekt političkog i duhovnog života Srba u Austriji. Ipak, i pored ove restriktivne politike Bečkog dvora, značaj Hilandara nikada nije zaboravljen.

 

izvor:  Sudbina metoha manastira Hilandara u Novom Sadu, Petar Đurđev

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
ЋИРИЛИЦА
 
 
 
 
 
Vesti iz Hilandara
 
Sveta Zemlja
 
Vizantološki institut
 

O Svetoj Gori
 
Prijatelji Svete Gore
 

Blog o Svetoj Gori
 

Film Otac
 

Svetogorac
 
 
 
Mapa sajta
 

©2013-2018 Hilandar.info | Sva prava zadržana | Uslovi korišćenja | LaktusDev