Sveta Gora
 
Manastir Hilandar
Hilandarska knjižara
Istraživanja    
 
 
  

Istraživanja Hilandara

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

 

 

Duga je povorka radljivih istraživača u koju se svrstavaju srpski i evropski naučnici koji su pridoneli potpunijem poznavanju manastira Hilandara, njegove istorije i pouzdanijem saznanju o velikim vrednostima njegovih umetničkih starina. Sa svih strana prilagalo se u XVIII veku Hilandaru, a ta opšta briga postupno je manastir pretvorila u uporište jedinstvene pravoslavne civilizacije na Balkanu, u kojoj, sasvim prirodno, nisu bile oštro izražene neke međusobne nacionalne suprotnosti.

U XVIII veku zanimanje za manastir Hilandar doživeće i neke bitne promene. U tom razdoblju, pored uobičajenih pobožnih haxija, u Hilandaru će se pojaviti i takvi putnici čiji su dolazak podstakli naučni razlozi, radoznalost za njegove rukopisne zbirke na prvom mestu. Takav je putnik bio Rus Vasilije Barski, koji je u Svetoj Gori boravio dva puta, 1725. i 1744. godine, ali je za nauku značajnije njegovo drugo putovanje, kada je podrobnoopisao manastir Hilandar i njegove starine.

 Zasnivajući se na razultatima Vasilija Barskog, u Budimu je 1814. godine izašla knjižica Kratkoe opisanije svjatija i preslavnija Lavri carskija Hilandara, koju je, "radi Serbov i Bolgarov", od Barskoga skoro prepisao jermonah Kirilo Mihailović. Na taj način Hilandar je dobio i svoju prvu monografiju koja se nadovezuje na one već postojeće opise srpskih manastira što su bili namenjeni ne samo haxijama već i obrazovanim čitaocima.

Za razvoj mlade srpske istorijske nauke od izuzetnog je značaja dolazak Jovana Rajića, koji je na Hilandar stigao 1758. i tako postao naš prvi naučnik koji je u Hilandaru otkrivao izvore za srpsku istoriju, tačnije, za svoje kapitalno delo Istorija raznih slovenskih narodov koje je kasnije objavio u Beču 1794/95. godine.

Nov i snažan zamah dobilo je zanimanje za svetogorske starine u Evropi u vreme ustanka grčkog naroda 1821, događaja koji je snažno uticao i na širu evropsku politiku. S druge strane, nagli razvoj slavističke nauke, naročito ruske, podstakao je nove naučne pohode u Svetu Goru, a rezultati ovakvih putovanja stalno su se umnožavali. Još jednom je u nauci potvrđena važnost i neophodnost izvora, a svetogorski manastiri, uostalom s razlogom, označeni su kao ona mesta u kojima su ti dragoceni izvori sačuvani. Rukovođen time, na Atosu je 1844. i 1845. godine boravio učeni slavista Viktor Grigorovič, čiji su važni rezultati objavljeni u više mahova, 1847, 1848. i najzad, 1877. godine. Gotovo u isto vreme i iz sličnih razloga, boravio je u dva maha u Svetoj Gori Porfirije Uspenski, 1845. i 1858, koji je, pored knjiga u hilandarskoj biblioteci, proučavao i druge starine, ali su i njegovi naučni rezultati, uostalom kao i Grigorovičevi, srazmerno kasno ušli u savremenu nauku. Služi na čast mladoj srpskoj nauci, a posebno tek osnovanom Društvu srpske slovesnosti (1841) što je tako brzo postavilo svoje dobro smišljene naučne zadatke. 

Nikako slučajno, u ovim poslovima važno mesto dobilo je sistematsko istraživanje starina, najpre u Kneževini Srbiji, a zatim i van njenih granica. Tako je, zahvaljujući mudrom zalaganju Jovana Sterije Popovića, omogućeno obrazovanom slikaru Dimitriju Avramoviću da otputuje na Svetu Goru, i da u tamošnjim manastirima, a posebno u manastiru Hilandaru, opisuje srpske starine. Osećajući u sebi poziv da postane istorijski slikar, Avramović je u Svetu Goru krenuo duboko uveren da će tamo, na izvoru pravoslavlja, otkriti neiscrpna svedočanstva o srednjovekovnom vladarskom odelu. Međutim, jasna uputstva Popečiteljstva prosveščenija odvukla su njegovu pažnju na opise manastirskih starina, i on je baš ovakvim poslovima dao opravdano prvenstvo. On sam kaže da je opisao samo ono što je svojim očima video: "što e povestoslovno i vremenom udalno, opisao sam po kazivaniju Svetogoraca od časti na povestnici a od časti na predaniju osnovanom, koe će povestnicì i bez moi primetba znati i sami koliko će ceniti".

Avramović je srpskoj javnosti saopštio i najveći broj podataka ne samo o atonskim vrednostima, već je podrobno i vešto opisao celokupno područje ove male monaške države. Sve što je on zapazio i pobeležio moglo je da istinski uzbudi srpsku čitalačku publiku, koja je u ruke dobila knjige prožete autentičnim vestima sa jednog područja kamo su stizali samo retkipojedinci. Vrsni ispitivač i opisivač starina, kao da je osetio tu opštu radoznalost, i on se, upravo iz tih razloga, osmelio da pored svog zvaničnog izveštaja Popečiteljstvu prosveščenija, napiše i jedan tekst namenjen široj čitalačkoj publici.

Avramovićeve knjige Opisanije drevnostij srbskij u Svetoj (atonskoj) Gori (Beograd 1847) i Sveta Gora sa strane vere, hudožestva i povestnice (Beograd, 1848) snažno su uticale na brži razvoj srpskog istorizma, a u svesti širih čitalačkih krugova podstakle su stvaranje pravog kulta manastira Hilandara. Otuda nije nikakva slučajnost što je posle romantičnih naučnih izveštaja ovog samoukog istraživača, kod Srba stalno rasla potreba da se ispituju hilandarske starine, a rezultati ovih putovanja uključe u brži razvoj istorijske nauke. U svim fazama organizovanog naučnog rada o kojem se u periodu od 1841-1864. staralo najpre Društvo srpske slovesnosti, a zatim od 1864. do 1882. Srpsko učeno društvo, odnosno Srpska kraljevska akademija nauka, prisutna je i naučna problematika vezana za Hilandar i njegove starine.

U toku XIX veka, dugo će glavna pažnja biti usredsređena na srednjovekovne povelje i rukopise, pri čemu će istraživači u njima otkrivati u prvom redu vrednosti važnih istorijskih i filoloških izvora. Tim shvatanjem upravo su obeleženi radovi i nove grupe ruskih naučnika, pre svega P. I. Sevastijanova, koji je, pored ogromne zbirke ručno izrađenih kopija i crteža, izvršio i prva fotografska snimanja hilandarskih rukopisa i akata, obavljajući taj posao 1851, 1857/58. i 1859/60, u organizaciji Ruske imperatorske akademije. Među ovim Rusima, srpsku je nauku posebno zadužio arhimandrit Leonid, koji je na Svetoj Gori boravio u više mahova, 1859, 1866, 1868, a radio je i u manastiru Hilandaru. Istovremeno, arhimandrit Leonid je bio prvi istraživač koji je tadašnji naučni svet obavestio opširnijim opisom hilandarske biblioteke, objavivši taj svoj rad 1875. Samo dve godine kasnije, 1877, ovo delo arhimandrita Leonida izašlo je i na srpskom u Glasniku Srpskog učenog društva, a poverenje u rad i ugled ovog ruskog putnika bilo je kod Srba tako veliko da se tada smatralo da njegovi opisi hilandarske biblioteke zadovoljavaju u toj meri da nisu potrebna neka nova opisivanja.

Pa ipak, uprkos svim ovim marljivim i vrednim istraživačima iz druge polovine XIX veka, ubrzo je postalo jasno da hilandarske starine još nisu u potpunosti istražene i da materijal koji se u manastiru čuva predstavlja pravu riznicu za srpsku prošlost. Na puni obim ovog blaga skrenuće 1884. pažnju arhimandrit Nikifor Dučić, u svom radu Starine hilandarske, a nešto kasnije uradiće to jedan čovek neobične životne sudbine, Čeh po rođenju, Sava Hilandarac.

Došavši u Hilandar, Nikifor Dučić je svojim iskustvenim okom brzo uočio sav značaj manastira Hilandara u kulturnoj istoriji Srba, Bugara i Slovena u Makedoniji, ali će se sve to videti, kako on kaže, "tek onda, kad se sve radnje i posljedice pronađu, prikupe, prouče i procjene; i tada će se potpuno znati, koliko je njegova golema važnost na Balkanskom poluostrvu". "Dok se god ovo ne rasvijetli dotle ni jedan ni naučnik ni književnik srpski nije oslobođen od te plemenite dužnosti", zaključuje sasvim mudro Nikifor Dučić.

Međutim, dok su učeni i dobronamerni putnici nesistematski radili u Hilandaru, od 1881. ovakvo stanje se menja, jer otada pa sve do 1911. u samom manastiru živi i stvara Sava Hilandarac. Pregledavši i sredivši manastirsku arhivu, onako kako je ona sređena i danas, monah Sava je već 1894. objavio u Beogradu svoju istoriju i opis manastira Hilandara. Te iste godine, štampao je u češkom časopisu članak o monaškom životu na Atosu, a u prilozima o svetogorskom bilju. Kao manastirski bibliotekar izdao je 1897. u Vestniku Kralovske Češke společnosti nauke svoj znameniti katalog Rukopisy a starotisky Chilandarske, delo koje je i danas osnovni priručnik za korišćenje manastirske biblioteke. U prevodu Đure Dinića izašla je 1898. njegova knjiga Sveta Gora, u kojoj je posle Avramovićeve knjige prvi put potpunije dat istorijat Svete Gore i svih njenih manastira, a 1911. odštampana je na češkom Kniga o svate Hore Atonske . Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka ponudio je 1907. svoj dopunjeni katalog hilandarske biblioteke i monografiju Hilandara. Akademija je 1909. primila da štampa katalog, ali je monografija odbijena. Međutim, do štampanja kataloga ipak nije došlo, pa čak ni 1930, kada je još jednom rešeno da se delo objavi. Uzaludni pokušaji da sa Srpskom kraljevskom akademijom uspostavi naučnu saradnju nisu obeshrabrili Savu Hilandarca, i on je 1911. ponudio za objavljivanje važnu prepisku hilandarskog arhimandrita Onufrija Popovića sa Srbijom od 1847-1866, napisavši na nemačkom i biografiju ove izuzetne ličnosti.

Svi naučni napori Čeha Save Hilandarca otkrivaju njegovu ogromnu marljivost, smisao za sintetička arhivska istraživanja, težnju da svoje zaključke izgradi na osnovu proverenih istorijskih podataka. Taj neobični svet istočnjačke ortodoksije u kojem se neočekivano obreo privukao ga je i opčinio svojom bogatom istorijom i sjajnim spomenicima čiju je oduhovljenu lepotu doživljavao prostosrdačno i duboko. Imao je ruke koje su pozlaćivale sve ono čega bi se prihvatile, i on je ovakvim radom stekao neprolazne zasluge za srpsku nauku. Svojim radom pomagao je druge, postavivši najpouzdaniji temelj za moderne naučne poduhvate.

Nije preterano reći da je baš Sava Hilandarac, iako je i sam bio samouk, najpotpunije oglasio prevaziđenost amaterskih izučavanja Hilandara i njegovih starina.

Dok je Sava Hilandarac bio zaokupljen svojim radom, u susednom manastiru Esfigmenu delovao je i prikupljao liturgičku, istorijsku, književnu i umetničku građu jeromonah Grk Gerasim Smirnakis, za svoju veliku knjigu o Svetoj Gori. Nije mu ostalo nepoznato ni ono što se čuva u Hilandaru. Njegov pregled hilandarskih starina, iako malo korišćen u srpskoj i evropskoj nauci, dostojan je i danas pažnje. Nekako u isto doba, popisivao je grčke rukopise po svetogorskim manastirima Lambros. Hilandarci su mu dozvolili pristup u biblioteku, iako su se neki drugi manastiri oglušili o njegovu molbu. Tako je u njegovom katalogu grčkih rukopisa jedan odeljak posvećen i hilandarskoj zbirci. Mada su mnogi rukopisi izmakli njegovoj pažnji, ipak je njegov inventar grčkih hilandarskih rukopisa do danas ostao najpotpuniji.

Bugarska nauka XIX veka bila je zainteresovana za Hilandar u onoj meri koliko je taj srpski manastir, prisustvom bugarskih monaha i naročito "oca bugarske istoriografije" Pajsija (1722-1798), ulazio u oblast njihovih istorio-grafskih i kulturno-istorijskih istraživanja. Skoro da nema značajnijeg bugarskog istoričara i filologa, starije i mlađe generacije, koji se nije bavio Pajsijem Hilandarskim. Više puta je objavljen tekst njegove Istorije slavjanobolgarske (1762) u kritičkim, fototipskim i popularnim izdanjima, a studije i monografije pišu Marin Drinov, Vasil Zlatarski, Jordan Ivanov, Ivan Šišmanov, Petar Dinekov, Emil Georgijev, Bonju Angelov i mnogi drugi. Istican je značaj koji Pajsijevo delo ima za formiranje nacionalne svesti bugarskog naroda.

Sasvim u skladu sa celokupnim razvojem istorijske nauke kod Srba, ubedljivo prvenstvo među hilandarskim istraživačima još imaju istoričari. Na čelu ovih, sada već dobro školovanih naučnika stoji Ljuba Kovačević, koji je 1894. radio na Svetoj Gori, baveći se prvenstveno prepisivanjem srpskih povelja. Upoznavši se u Hilandaru sa bogatstvom manastirskih starina, Kovačević je nameravao da izda i jedan poseban Hilandarski zbornik o sedamstogodišnjici osnivanja manastira, ali svoju lepu zamisao nije ostvario.

Sa lepim naučnim rezultatima vratio se iz Hilandara prota Steva Dimitrijević, koji se zanimao za dokumente iz novijeg doba. Zahvaljujući njemu, sakupljena je i prva veća zbirka zapisa iz Hilandara, koju je prota Dimitrijević nesebično ustupio istoričaru Ljubomiru Stojanoviću, kada je ovaj pripremao svoj poznati korpus starih srpskih zapisa. U periodu od 1914, u više mahova boravio je i radio na Atosu u Hilandaru istoričar-vizantolog Drag. Anastasijević. I njegovu pažnju privukle su povelje srpskih i grčkih vladara, poduhvat koji je u periodu između dva svetska rata imao svoje uspešne nastavljače, naročito Aleksandra Solovjeva i Vladimira Mošina. U tom periodu, u Hilandaru već radi čitav niz istaknutih istoričara, među kojima se ističu Radoslav Grujić i Vladimir Ćorović. Sem novih istorijskih podataka, iz Hilandara su stizala i nova saznanja koja su dala nov pravac izučavanjima srpske srednjovekovne književnosti. Još jednom se potvrdio gotovo univerzalni karakter hilandarskih starina u srpskoj i evropskoj nauci.

Posle istoričara koji su izučavali u Hilandaru povelje i pisma, posle književnih istoričara koji su postupno otkrivali bogatstva stare hilandarske biblioteke, pojavili su se i istoričari umetnosti. Sasvim razumljivo, i oni su u Hilandaru naišli na obilje podataka za svoje naučne radove. Među njima, rodonačelnici ovakvih ispitivanja su, bez sumnje, Rus Nikodin P. Kondakov i Francuz Gabrijel Mije. I jedan i drugi su u više mahova koristili i obrađivali bogati umetnički materijal koji je čekao da bude otkriven i tako uključen u svoje šire vizantijske okvire.

Zaostajanje istorije umetnosti kao nauke kod Srba - a njene naučne osnove postavljene su tek uoči I svetskog rata - imalo je za posledicuda su istoričari umetnosti poslednji stigli na Atos. Među njihovim pionirima časno mesto je zauzeo arhitekta Žarko Tatić, koji je tamo boravio 1925, kada je marljivo proučavao srednjovekovnu arhitekturu. Bilo je to iste godine kada je i Srpska kraljevska akademija rešila da pošalje na Svetu Goru i u Hilandar ekspediciju za proučavanje arhitekture. Tatićevi rezultati iz Hilandara objavljeni su najpre u "Politici" pod naslovom "Svetogorska pisma", a zatim su uključeni u njegovu nekada veoma traženu i čitanu knjigu Tragom velike prošlosti (Beograd, 1929).

Međutim, pravi datum u korišćenju umetničkih dela nastalih u Hilandaru bez sumnje predstavlja rad Vladimira R. Petkovića, jednog od osnivača naučne i kritičke istorije umetnosti kod Srba. I Petkovićeva pristupna akademska beseda iz 1932, Legenda sv. Save u starom živopisu srpskom, temelji se na freskama koje je zograf Georgije Mitrofanović 1622. izveo u staroj hilandarskoj trpezariji, ilustrujući 29 epizoda iz Savine biografije. Na taj način, do 1941. godine učinjene su mnoge predradnje za svestranije i temeljnije proučavanje manastira Hilandara. Godine 1939. i arh. Đurđe Bošković saopštio je svoje rezultate koji su se odnosili i na širi arhitektonski kompleks Hilandara, tako da su se već nazirali obrisi i jedne manastirske monografije. Ali, sve te lepe planove i poduhvate omelo je izbijanje II svetskog rata, čiji tragičan vrtlog nije poštedeo ni Atos.

Tek u poratnom periodu uspešno su nastavljena istraživanja u Hilandaru, a pravi datum ovakvih nastojanja predstavlja naučna ekspedicija Đorđa Sp. Radojičića i Svetozara Radojčića, koji su svoje rezultate objavili 1952. i 1955.godine.

Istoričar književnosti Đorđe Sp. Radojičić izvršio je u Hilandaru čitav niz otkrića, od kojih su neka obogatila i vizantološku nauku u širem smislu. S druge strane, Svetozar Radojčić je dao nauci prve pouzdane podatke o mnogim umetničkim spomenicima punog srednjeg veka, a u hilandarskoj zbirci rukopisa prikupio je i dragocenu građu za svoje studije o razvoju srpske minijature u XIII i XIV veku. Sem toga, S. Radojčić je prvi u hilandarskom muzeju izvršio pravu naučnu klasifikaciju bogate zbirke ikona, kao i predmeta primenjene umetnosti, a naročito starog zlatarstva.

U organizaciji Arheološkog instituta SANU boravio je u Hilandaru Đurđe Bošković sa saradnicima i tom prilikom sabrao najveći broj arhitektonskih snimaka katolikona, paraklisa i manastirskih konaka.

Iz oblasti arhitekture vredne rezultate dali su Aleksandar Deroko i Slobodan Nenadović. Dok je Deroko prvi skrenuo ozbiljniju pažnju na problem hilandarskih utvrđenja, na stara oruđa nekadašnje manastirske ekonomije, S. Nenadović je, pored ispitivanja srednjovekovnog graditeljstva, sa posebnom pažnjom istraživao arhitektonske intervencije izvršene tokom XVIII veka, kada je u jednom trenutku došlo do prave obnove oronulih i oštećenih manastirskih zdanja.

Naporu da se otkriju, objasne, ali i sačuvaju hilandarske starine priključili su se, u poratnom razdoblju, i značajni predstavnici grčke nauke. A. Orlandos i P. Milonas obrađivali su pojedina pitanja iz oblasti graditeljstva, A.Ksingopulos, M. Hadzidakis i M. Mihaelidis iz istorije slikarstva, a S. Pelekanidis je posvetio pažnju zidnom slikarstvu i ikonopisu, minijaturnom slikarstvu i nekim delima primenjene umetnosti. Istoričari književnosti, posebno L. Politis i A. E. Tahiaos, doprineli su boljem poznavanju nekih posebnih pitanja iz stare srpske književnosti i istorije monaških pokreta.

U novije vreme, bugarski filolozi se sve više bave starijim nasleđem bugarske književnosti u rukopisnoj zbirci manastira Hilandara. Razvijaju se studije najstarijih slojeva bugarske pismenosti, bilo da je reč o rukopisima XIII i XIV veka trnovske ili jevtimijevske škole ili o srpskim rukopisima napisanim u Hilandaru, u čijem se tekstu otkrivaju stari bugarski izvori (Zlatostruj, Šestodnev i dr.). U radovima Klimentine Ivanove, na primer, Hilandar se sve više posmatra i kao pisarska radionica u kojoj se stara preslavska literatura prenosila u srpsku književnost. Ivan Dujčev, opet, ukazuje na žive koliko i tradicionalne srpsko-bugarske književne veze u okviru Svete Gore, između Hilandara i Zografa, tokom celoga srednjeg veka.

Međutim, uviđajući potrebu da se sistematski radi u Hilandaru, SANU osniva 1966. svoj Hilandarski odbor, čiji prvi predsednik postaje Georgije Ostrogorski.

Pored produbljivanja ranijih istraživanja, Odbor je proširio oblasti ispitivanja na turske izvore, etnografski materijal i građu izoblasti materijalne kulture, kao i na rukopise koji sadrže muzičko stvaranje.

Već iste godine Odbor je izdao i prvi tom svoje periodične publikacije Hilandarski zbornik, koji će, kako je zamišljen, objavljivati radove onih koji se bave "što širim i svestranijim obrađivanjem problema iz hilandarske i svetogorske prošlosti". Već u prvom broju uredništvo je ostvarilo saradnju predstavnika raznih struka i, što nije manje važno, saradnju sa istaknutim stručnjacima iz susednih zemalja.

Veliki značaj i otkrivanje Hilandara široj javnosti su doprineli akademici Vojislav Đurić, Dimitrije Bogdanović i Dejan Medaković koji su izdali prvu monografiju Hilandara 1978.godine.

Sedamdesetih godina dr Dimitrije Bogdanović, daje svoj ogroman naučni doprinos. Kao rukovodilac arheografskih projekata Narodne biblioteke, a u okviru programa Hilandarskog odbora, radio je na katalogu Ćirilskih rukopisa, koji je završio i publikovao 1978 god. Pored radova na katalogu Ćirilskih rukopisa,Dimitrije Bogdanović je posle publikovanja hilandarskog fonda, proširio istraživanja i na ostale svetogorske manastire. D. Bogdanović je deo svojih istraživanja posvetio i nasleđu stare srpske književnosti, našavši u Hilandaru možda najviše materijala.

Rad na ovoj temi rezultirao je knjigom „Istorija stare srpske književnosti“ publikovane 1980 g. U reprezentativnoj monografiji o Hilandaru D. Bogdanović je bio autor nekoliko poglavlja. Prerana smrt D. Bogdanovića usporila je popunjavanje mnogih praznina u poznavanju književnog, kulturnog i istorijskog blaga manastira Hilandara.

Pored njih, veliki značaj o istorijatu, građevinama i istoriji monaštva daje akademik Mirjana Živojinović, koja će svojim znanjem o Hilandaru i Svetoj Gori prijatno mnoge iznenaditi i zaseniti, ali i to nije ništa čudno, kada se u široj javnosti Vizantologa zna kao veliki radnik i naučnik koja je svoje vreme posvetila carskoj lavri.

Veliki značaj pre svega za očuvanje Hiandarske baštine i biblioteškog fonda su dali profesori sa državnog univerziteta Kolumbus iz Ohaja, SAD, prota Mateja Matejić i njegov sin Predrag Matejić koj s mikrofilmovali skoro celokupan bibliotečki arhivski fond Hilandara ( o njima je napisano na stranici- Ohajo).

Gojko Subotić, istraživao je srpske skitove i kelije, kao i ktitorske natpise.

Muzikološkim istraživanjima u Hilandaru, ogoman doprinos su dali Dimitrije Stefanović i Andrija Jakovljević.

Doprinos saznanjima iz oblasti pravne, političke i crkvene istorije, dali su Franjo Barišić, Vladimir Mošin, Sima Ćirković, Mirjana Živojinović, Miodrag Petrović, Božidar Ferjančić i mnogi drugi.

Ekipa muzealaca iz Muzeja primenjene umetnosti je od 1980 godine svake sezone odlazila u Hilandar i muzeološki obrađivala predmete koji su po materijalu i tehnici raznorodni. Predmeti su fotografisani i za svaki pojedinačni predmet otvaran je karton po muzeološkim principima. Na poslovima muzeoloπke obrade učestvovala su po dvojica istoričara umetnosti i jedan fotograf. Dušan Milovanović,Dragan Bulatović, Ivan Lazić, Ljubomir Vujaklija, Miroslav Timotijević i Radomir Ćivković.

Muzeološku obradu predmeta od istorijskog značaja su izveli sardnici Istorijskog muzeja koju su činili Edip Hasanagić, Petar Pop-Lazić, Nikola Vučo i Mirko Lovrić.

Etnološka istraživanja u manastiru Hilandaru otpočela su organizovano još 1973 god. na inicijativu Hilandarskog odbora SANU. Prvu ekipu činili su dr. Miroslav Draškić iz Etnografskog instituta i Ranko Barišić iz Etnografskog muzeja. Dr Petar Vlahović preuzeo je rukovoženje etnoloških istraživanja 1976 god. Ekipi su se pridružili Janko Radovanović i Dragan Antonić iz Balkanološkog instituta i Ivan Tričković iz Etnografskog muzeja.

Konzervacijom metala rukovodio je Aleksandar Stojković saradnik Narodnog muzeja, sa saradnicima: Obradom Tomićem i Brankom Drčom.

Povodom 800-te godišnjice manastira Hilandara mnogi istoričari, umetnici, književnici i drugi su usredsredili svoju pažnju na Hilandar, njegov značaj i sve ono što on poseduje, u većem broju izložbi, knjiga, radova, predavanja, monografija su na dostojan način obeležili ovj jubilej. Nakon proslave sve je utihnulo i opet krenulo sve svojim tokom ali opet intenzivnije, u naučno-istraživačkom radu no ranijih godina. Sreten Petković izdaje knjigu -Hilandar- u kojem se bavi istorijom i crkvama hilandarskim na jedan popularan i današnjim čitaocima prijemčiv način, tu je i Aleksandar Fotić koji se bavi detaljnije temama iz turskog perioda, kao i drugi koji su doprineli vojim radom da vrednosti manastira Hilandar ugledaju svetlost, da se o njima čuje, pročita, saznaje. Danas ima mnogo materijala koji zahteva veoma veliki i iscrpan rad da se on objediti, analizira, sažme u nešto što bi bilo razumljivo, prihvatljivo, jasno, koncizno i pre svega svrsishodno današnjim čitaocima i na tome radi autor ovih tekstova i ovog sajta mr dr Nemanja Jonić.

Na taj način, usmerenost srpske nauke ka Atosu i Hilandaru, kao pravim istočnicima srednjovekovne duhovnosti i glavnom sačuvanom trezoru njenih predanja i dragocenosti, koja traje preko sto godina, dobila je svoj najuspešniji, završni oblik iskazan u stalnoj, obezbeđenoj pažnji društva. Zalaganjem Hilandarskog odbora vrše se u manastiru naučna ispitivanja koja su već sada dala rezultate trajne vrednosti. Zahvaljujući mnogim naučnicima i jugoslovenskim i srpskim i evropskim, a posebno grčkim, sakupljena je sa ovog jedinstvenog područja velika građa, čija pažljiva obrada ne obogaćuje samo srpsku kulturu nego i istoriju vizantijske civilizacije.

Ima još puno imena koji zaslužuju da se spomenu na ovim stranicama, ja im se izvinjavam, što nisu na istim, ali radim na tome da se i oni pojave u dogledno vreme. Hvala Vam na razumevnju.

 

 

Istraživanje i zaštita  Hilandara u periodu posle II svetskog rata

 

Prošlo je ravno 800 godina od kako su Nemanja i Sava na prostoru starog grčkog manastira Hilandara obnovili monaški život i podigli manastir (1198). Življenje srpske monaške zajednice, ostavilo je tragove života svih proteklih vekova. Ne samo tragove života, već tragove građenja, obnavljanja, brige srpskih vladara, ali i brige bogatih ljudi i srpske zajednice, kako iz srpskih zemalja tako sa područja gde Srbi žive. Kompleks Hilandara dobio je svoj konačni izgled krajem 19 veka. Dvadeseti vek nije menjao izgled kompleksa (izuzimajući neke objekte izvan zidina). Međutim dvadeseti vek doprineo je restauraciji i obnovi prostora koje je zub vremena uništavao i izradi infrastrukture u skladu sa civilizacijskim potrebama dvadesetog veka. Znači dvadeseti vek je doprineo konzervaciji materijalnog istorijskog nasleđa. Taj doprinos posebno se odnosi na bez malo drugu polovinu dvadesetog veka. Naučno istraživački rad u Hilandaru posle drugog svetskog rata obnovili su 1952 g. profesori Dr. Svetozar RadojČiĆ i Dr. Đorđe Sp. Radojičić. Gledano istorijski to je bio početak obnavljanja naučnih istraživanja, ali i više od toga. U svojim obimnim izveštajima profesori Radojčić i Radojičić, ponovo su skrenuli pažnju naučnoj i široj javnosti na svo nepresušno bogatstvo istorijskog umetniČkog i kulturnog blaga manastira Hilandara Klasifikujući fondove po vrstama, dali prve obrise budućim kapitalnim naučnoistraživačkim i izdavačkim projektima, kao i temama, koji će biti organizovano sprovođeni kroz programe Hilandarskog odbora SANU intenzivno od 1966 god. Boravak Svetozara RadojčiĆa 1952 god. kako je sam napisao, imao je za cilj pored „istraživanja stare umetnosti da utvrdi da li je do tada, poznati inventarisani, pa i objavljivani materijal na svom mestu. Posao je bio dosta obiman, kao podloga mu je poslužio inventar koji je 1930 god. napravio Petar Popović. Međutim S. Radojčić se sreće sa obiljem do tada neinventarisane i neobjavljivane građe. Pored pomenutog razloga RadojčiĆeva misija u Hilandaru imala je za zadatak da utvrdi stanje u kojem se spomeniČki materijal nalazi. U svom izveštaju Prof. RadojčiĆ pominje da je pitanje zaštite umetniČkih spomenika u Hilandaru veoma ozbiljno. Izveštava da se neki objekti stalno ruše i ukazuje na potrebu najhitnije struČne pomoĆi. Đorđe Sp. RadojičiĆ u Hilandaru i jednom broju svetogorskih manastira obradio je i snimio izvesnu koliČinu slovenskih rukopisa, posebno je obraĆao pažnju na rukopise srpske recenzije. Đ. Sp. Radojičić se pozabavio revizijom ranijih inventara, posebno starih srpskih povelja i knjiga. Svoje istraživačke rezultate Đorđe Sp. Radojičić je objavljivao, sa iscrpnim podacima o nestalim dokumentima i poveljama, koje su svojevremeno inventarisali i objavljivali Solovljev, Stojan Novaković i Vladimir Ćorović, a otkrio je i da nedostaju i izvesna akta koja je svojevremeno objavio, inventarisao i složio Sava Hilandarac. Profesori Svetozar Radojčić i Đorđe Sp. Radojičić, svojim naučnim izveštajima, pored toga što su pokazali ogromnu radoznalost i erudiciju, i veĆ u prvim izveštajima su se oglasili kao dostojni sledbenici prethodnih istraživaČa, skretanjem pažnje na nestale ili dislocirane predmete koje su raniji istraživaČi inventarisali i objavljivali, doprineli su da se naša nauka, a i zaštita opredelli ka sistematskoj obradi predmeta, izradi dokumentacije, reinventarisanju starih i inventarisanju novootkrivenih predmeta i sistematskom sprovođenju tehničke zaštite. Oba naučnika su kasniije svoja nauČna znanja iz Hilandara ugrađivali u svoje nauČne radove i sinteze. Potreba da se materijal u Hilandaru, što efikasnije, sistematski i što detaljnije naučno obradi, a pojedinačnim predmetima ili dokumentima koji se čuvaju u Hilandaru, skine veo anonimnosti rezultirala je osnivanjem Hilandarskog odbora SANU 1964 god. u okviru čijeg rada su oformljene posebne istraživačke teme, sa krajnjim ciljem publiikkovanja. Od pedesetih godina do današnjih dana, nauka je dala ne mali doprinos u prepoznavanju Hilandara i rasvetljavanju mnogih istorijskih nepoznanica Čuvanih u Hilandaru. PokušaĆemo da pomenemo jedan broj imena, koja su izvan ili unutar programa Hilandarskog odbora, opštoj saznajnosti o Hilandaru dali svoj liČni peČat. Vladimir R. PetkoviĆ u svom „Pregledu crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskoga naroda dao je prvi o Hilandaru sve osnovne podatke istorijske i kulturnoistorijske, smeštajući u hronološki okvir bitne datume vezane za gradnju, živopisanje, materijalno stanje, pravni status i privilegije, stanje bratstva i važnije kontakte sa spoljnim svetom, odnosno učešće u istoriji Srpskog i drugih balkanskih naroda. Prof. Aleksandar Deroko, svojim bedekerom „Hilandar i Sveta gora na popularniji način približio je Svetu goru i Hilandar široj javnosti u Srbiji. Istražujući arhitekturu, odnosno raniji izgled kompleksa Hilandara dr. Slobodan NenadoviĆ naišao je na znaČajne i pouzdane podatke na starim hilandarskim gravirama, o čemu je napisao veoma značajnu studiju: „Hilandar na grafičkim prikazima XVII i XIX stoleća. Iako detalji sa bakropisa nisu sadržavali taČnost u stilu i proporcijama, oni su bili znaČajni istraživački orijentiri za proveru na licu mesta, za približno datovanje, izradu detaljne dokumentacije. Zahvaljujući iscrpno datoj analizi, arhitekta Nenadović je stvorio osnov za pravilan pristup restituciji i tehniČkoj zaštiti arhitekture u celini. Doprinos Slobodana Nenadovića je dvostruki, pored toga što je kao arhitekta radio konzervatorske i restauratorske projekte, izradio je detaljnu dokumentaciju sa svojih terenskih istraživanja. Prvi Nenadovićev kapitalni prilog po obimu i sistematičnosti objavljen je u Hilandarskom zborniku  Br.3. dok je svoj ukupni rad u Hilandaru krunisao 1997 godine. Prof. Dejan MedakoviĆ se 1956. godine u Zborniku radova Vizantološkog instituta8 oglasio prvim prilogom, u Hilandarskom zborniku9 br. 3, koji zajedno sa pomenutim prilogom Slobodana NenadoviĆa u istom broju predstavlja svojevrsnu monografiju, pogotovu ako se uzme u obzir da je u kompleksu Hilandara, period od XVII do XIX veka dao većinu današnjih arhitektonskih obrisa i živopisanih površina. Posle ovog kapitalnog priloga Dejan Medaković je kao koautor dao više poglavlja u reprezentativnoj monografiji o manastiru Hilandaru  i koautorski prilog „Katalogu ćirilskih rukopisa“. Profesor Vojislav J. Đurić, u istraživanju Hilandara radio je na izradi kataloga srednjevekovnog zidnog slikarstva. Prvi takav prilog katalogu prof. Đurić objavio je 1964 god. u Actes du XII e Congres international d études Byzantines pod nazivom (prevedeno) „Srednjevekovne freske u Hilandaru“, a nova otkriĆa srednjevekovnog živopisa Prof. ĐuriĆ je publikovao u Hilandarskom zborniku br. 4. pod naslovom „Hilandarski živopis u doba kralja Milutina“. Svoja istraživanja u Hilandaru i na Svetoj gori prof. ĐuriĆ je proširio i na oblast srednjevekovnih ikona. Pokazao je posebno intresovanje za pojedinačne reprezentativne primere ikonopisa koji daju povoda za šira likovna i ikonografska istraživanja. O takvom traganju prof. Đurića posebno ilustruje studija „Mozaička ikona Bogorodice Odigitrije“. Prof. Đurić dao je više autorskih poglavlja u reprezentativnoj monografiji o Hilandaru. Sedamdesetih godina dr. Dimitrije BogdanoviĆ, daje svoj ogroman naučni doprinos. Kao rukovodilac arheografskih projekata Narodne biblioteke, a u okviru programa Hilandarskog odbora, radio je na katalogu ćirilskih rukopisa, koji je završio i publikovao 1978 god. Pored radova na katalogu ćirilskih rukopisa, Dimitrije Bogdanović je posle publikovanja hilandarskog fonda, proširio istraživanja i na ostale svetogorske manastire. D. Bogdanović je deo svojih istraživanja posvetio i nasleđu stare srpske književnosti, našavši u Hilandaru možda najviše materijala. Rad na ovoj temi rezultirao je knjigom „Istorija stare srpske knji- ževnosti“ publikovane 1980 g. U reprezentativnoj monografiji o Hilandaru D. Bogdanović je bio autor nekoliko poglavlja. Prerana smrt D. BogdanoviĆa usporila je popunjavanje mnogih praznina u poznavanju književnog, kulturnog i istorijskog blaga manastira Hilandara. Profesor Đurđe Bošković, koji je svoja istraživanja arhitekture manastira Hilandara zapoČeo još pre II svetskog rata nastavio je posle rata sa istraživanjima i izradom dokumentacije. U te poslove uključio je i ekipu mladih asistenata. Nažalost nije dočekao da za života izađe knjiga, nekoliko meseci posle smrti izašla je njegova knjiga „Manastir Hilandar Saborna crkva Arhitektura.15 Posebno polje intresovanja Dinka Davidova, kao istoriČara umetnosti jesu stare srpske grafike, te se shodno toj opredeljenosti, bavio predstavama Svete gore i Hilandara u grafičkoj produkciji, posebno 18. veka. U projektu reprinta stare srpske grafike sa ploča u posedu Hilandara, čiju je realizciju sprovodila Narodna biblioteka  D. Davidov je pripremio naučni prilog i objavio knjigu. U istraživanju umetnosti kroz hrnološke i stilske okvire, kao i u okvirima posebnih likovnih disciplina, postoji čitav niz istoričara umetnosti koji su dali veoma vredne priloge, bilo da su do podataka dolazili u samom Hilandaru i Svetoj gori, bilo da su do podataka dolazili preko dokumentacije: Mirjana LjubinkoviĆ tematski je istraživala ikonostase.19 Zdravko Kajmaković, istražujući Georgija Mitrofanovića u Hilandaru je uz pojedinačne ikone imao od Mitrofanovića celu jednu galeriju zidnog živopisa. Gordana Babić se bavila ikonografskim problemima iluminiranih rukopisa. Naučnoistraživački put Sretena Petkovića išao je često preko Hilandara, što je urodilo i naučnopopularnoj monografiji, a u godini 800-godišnjeg jubileja i reprezentativnim katalogom ikona Gojko Subotić, istraživao je srpske skitove i kelije, kao i ktitorske natpise. Muzikološkim istraživanjima u Hilandaru, ogoman doprinos su dali Dimitrije Stefanović i Andrija JakovljeviĆ. Doprinos saznanjima iz oblasti pravne, političke i crkvene istorije, dali su Franjo Barišić, Vladimir Mošin, Sima Ćirković, Mirjana Živojinović, Miodrag PetroviĆ, Božidar Ferjančić i mnogi drugi. DugaČak je spisak naučnih pregalaca čija su saznanja dolazila iz Hilandara ili su potvrđivana u Hilandaru. Najveći broj naučnih projekata i tema rađen je preko Hilandarskog odbora SANU. Odbor je formiran krajem 1964 godine. Aleksandar Deroko je bio jedan od najupornijih inicijatora. Odbor je unutar SANU više puta statusno i statutarno menjao svoj položaj. Formiranje Odbora omogućilo je da se zahvaljujući dokumentaciji, naučnim istraživanjima bave i lica koja nisu odlazila u Hilandar, pogotovu žene. Prvi predsednik Odbora bio je Akademik Georgije Ostrogorski do 1968 godine, kada je razrešen na liČni zahtev. Na mesto predsednika Odbora došao je Akademik Svetozar Radojčić, koji je na toj funkciji bio do svoje smrti 1978 god. Na čelo Odbora došao je Akademik Vojislav J. ĐuriĆ (umro 1996) Do današnjih dana Odbor je otvorio dvadesetak nauČnih projekata i tema, na kojima sarađuje veĆi broj naučnika raznorodnih naučnih disciplina.  U glasilu Hilandarskog odbora Hilandarski zbornik /do sada je publikovano osam brojeva/, veliki broj radova publikovan je i u drugim nauČnim Časopisima i zbornicima, a do sada je publikovan ne mali broj posebnih publikacija i knjiga.

 

Većina naučnih rezultata objavljeno upočetku je bio osnovan pri predsedništvu SANU, kasnije je delovao u okviru Odelenja društvenih nauka, pa Odelenja istorijskih nauka. 22 Pri osnivanju Odbora,taksativno je nabrojano 10 tema. Broj tema je vremenom proširen i do sada je moguće inventarisati 20 tema ili projekata: (1) GRČKE POVELjE MANASTIRA HILANDARA / Projekatom je rukovodio Prof. Franjo Barišić. Vizantološki institut priprema izdanje./ (2) ILUMINIRANI RUKOPISI MANASTIRA HILANDARA / Predstavlja obiman projekat koji je započeo Svetozar Radojčić. Od 1977 vođenje projekta preuzela je Gordana Babić. / (3) KATALOG IKONA MANASTIRA HILANDARA /Projekatom je rukovodio Akademik V.J.Đurić./ (4) SRPSKE SREDNjEVEKOVNE POVELjE U MANASTIRU HILANDARU I OSTALIM SVETOGORSKIM MANASTIRIMA /Tema je kojom su se bavili saradnici Odbora, SANU i Istorijskog instituta. U okviru programa Hilandarskog odbora istraživanja su vršili Sima ĆirkoviĆ i Dušan Sindik. Od 1979 g. istraživanja su prepuštena Istorijskom institutu/ (5) ARHITEKTURA MANASTIRA HILANDARA /Program je kojim je rukovodio Đurđe Bošković. sarađivali su Branislav VuloviĆ, Vojislav KoraĆ, Mirko Kovačević i dr./ 6. MUZIKOLOšKA ISTRAŽIVANjA /Od samog poČetka osnivanja Odbora muzikološka istraživanja bila u programu. Istraživanjima rukovodi Akademik Dimitrije StefanoviĆ. (7) MONUMENTALNO SLIKARSTVO XVIII I XIX VEKA /Tema je koju je otvorio Akademik Dejan Medaković 1971 godine. Ovom temom se bave i drugi./ (8) KATALOG ĆIRILSKIH RUKOPISA /Naziv je projekta kojim se bavio Dimitrije Bogdanović od 1970 god. Katalog je publikovan./ (9) ŽIVOPIS OD XIII DO XVII VEKA /Predstavlja obiman projekat sa krajnjim ciljem da se ooformi koorpus žiivopisa Prikupljena je građa za korpus crteža u Hilandaru ali i za Dioniisijat, Sv. Pavla, Dohijar i druge./ (10) TURSKI DOKUMENTI U MANASTIRU HILANDARU /Predstavlja temu kojom su se bavili orijentalisti sa Sarajevskog Univerziteta dr. Milan VasiĆ i dr. VanČo Boškov od 1974 godine. / (11)SVETOGORSKI MANASTIRI SKITOVI I KELIJE SRPSKIH KTITORA /Predstavlja zbirni program kojim se bavi dr Gojko SubotiĆ. Istrživao je Molivoklisiju i slikarstvo Protata. Istraživana je kapela sv. Đorđa u manastiru Sv. Pavla, a u pripreemi su i monografije. U okviru projekta korpusa ktitorskiih natpisa u starom srpskom slikarstvu, Gojko SubotiĆ je obuhvatio i Svetu goru sa Hilandarom. U okviru zbirnog programa na određenim temama radi i prof. Sreten PetkoviĆ. (12)PROUČAVANjE GRAĐEVINSKOG KOMPLEKSA U KOMPLEKSU MANASTIRA HILANDARA ZV. „RUSKA MALA“ /Tema kojom se bavi dr. Slobodan NenadoviĆ. Rezultati su objavljeni u Hilandarskim zbornicima.

izvor: http://pastirdobri.com/biblioteka/casopis%20sv.%20knez%20lazar/Sv._Knez_Lazar_23.pdf

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
ЋИРИЛИЦА
 
 
 
 
 
Vesti iz Hilandara
 
Sveta Zemlja
 
Vizantološki institut
 

O Svetoj Gori
 
Prijatelji Svete Gore
 

Blog o Svetoj Gori
 

Film Otac
 

Svetogorac
 
 
 
Mapa sajta
 

©2013-2018 Hilandar.info | Sva prava zadržana | Uslovi korišćenja | LaktusDev