Sveta Gora
 
Manastir Hilandar
Hilandarska knjižara
Dokumenti Hilandarska povelja kralja Stefana Prvovenčanog  
 
 
  

Hilandarska povelja, kralja Stefana Prvovenčanog

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

 

 

 

Original se čuva u Hilandaru. Pisana je na pergamentu, dugom 63 a širokom 32,5 sm. Donji deo je sužen, počevši od 50sm pa do kraja, tako da ima oblik nepravilnog trougla. Tekst je pisan ustavnim pismom, crnim mastilom. Ima ukupno 75 redaka. Na kraju je Stefanov potpis ispod njega je datum ("meseca septembra 29. dan"), pa potvrda kralja Vladislava. Pečat nije sačuvan, ali prorezi na dnu, za vrpcu, ukazuju da je on morao postojati.

 

Prevod povelje:

 

Kada u početku stvori Bog nebo i zemlju i ljude na njoj, i blagoslovi ih i dade im vlast nad svakom tvarju svojom, postavi jedne carevima, druge knezovima, treće gospodarima, i svakome dade pasti stado svoje i čuvati ga od svakoga zla koje bi naišlo na njega. Stoga, braćo, Bog premilostivi utvrdi Grke carevima, a Ugare kraljevima i razdeliv svaki narod, i zakon dade, i običaje ustanovi, i gospodare nad njima po običaju i po zakonu rastaviv svojom premudrošću.

Zato po mnogoj svojoj i neizmernoj milosti čovekoljublja, darova našim pradedovima i našim dedovima da obladaju ovom srpskom zemljom i sve kao Bog čineći na bolje ljudima, ne hoteći ljudske pogibli, postavi gospodina mi oca za velikog župana, nazvanog na svetom krštenju Stefana Nemanju. I obnovi svoju dedovinu i bolje utvrdi Božjom pomoću i svojom mudrošću, danom mu od Boga. I podiže propalu svoju dedovinu, i priobrete od morske zemlje Zetu i sa gradovima, a od Arbanasa Pilot, a od grčke zemlje Lab s Lipljanom, Dubočicu, Reke, Zagrlatu, Levče, Lepenicu, Belicu.

I kad Božjom pomoću svojim trudom sve to zadobi i kad s pomoću Božjom mir i tišinu primi država njegova odasvud, poče pooštravati misao svoju i poučavati um svoj, i želeti sa žurbom, i starati se o duši svojoj, gospodin mi sveti blagoverni časni starac Simeon, podvizavajući se da na dan Strašnoga suda bude pribrojan u neki broj sa onima koji su ugodili Bogu i kako bi stekao ono rajsko i neizrečeno žilište nekim običajima, i naročito željaše da primi anđeoski i apostolski lik. I podvizavaše se da bi sa pospešenjem sledovao Vladičinoj reči, koju reče. "Uzmite igo moje na sebe i naučite se od mene, kako sam blag i krotak i smeran srcem. Jer igo moje je blago i breme moje je lako." Pošto Sveto Pismo javlja: "Ljubav Božija u vernima privezana je", ovome, dakle, priveza se najčvršće.

A kada je minulo mnogo vremena, i pošto smo mi deca njegova othranjena do sitosti, on poče da uzašilje molbe Premilostivom Vladici, da ga ne liši onoga što želi, već da ga, prikloniv uho svoje, usliši.

Ovaj mišlju beše uznesen i željaše: kao da stoji na uzvišenom mestu, u proletnje vreme, u veselu danu, tj. sunčanu; vide izdaleka ravnu livadu, krasnu izgledom, lepu stvorenjem. Sred nje stajaše drvo divno, okruglasto granama, punim lišća, preukrašeno cvećem i puno ploda, blagi miris odajući. A sred drveta nastanila se beše ptica slatkoglasna, krotka u sedenju, tiha u pesmama, vesela u cvrkutanju, jasna u šaptanju, jedna od mudrih ptica ljubavnih, slatki njegov detić, koji je nekada bio meni vezom rođenja brat, zvani Sava monah. Ovaj seđaše u drvetu, tj. u Svetoj Gori i neumuklim glasom, visokim grlom, jasnim zvukom, izmenjujući glasove prelepe i predivne, i neobične pesme pojući. I taj glas uđe u ući prečudnog i divnog gospodina mi Svetoga Simeona, časnoga starca. A njoj i ostale ptice, na donjim granama sedeći, slatkom njenom glasu svojim glasovima veselo pomagaše. I ovoga gledajući, ovaj divni muž - ljubljeno i slatko čedo svoje, koje beše otišlo i odvojilo se, pređe u svetu tu livadu, i lepo drvo i predivne ptice - pomisli u sebi ovaj glas: "Da siđem na krasnu tu livadu; došavši, lepotu drveta sagledaću, i blizu njega stavši, nasitiću se krasnoga glasa predivne one ptice.

Dok je on ovo pomišljao, Vladika njegov premilostivi ne prezre moljenja njegova, koja iz dubine srca uzdizaše, nego kao štedri trudoprijemac i davalac nagrada reče neskrivenim ustima svojim: "Ne dođoh prizvati pravednike, nego grešnike na pokajanje". Kada je prispelo pogodno vreme, svu slavu i čast ovoga sveta ni u šta uračunavši, a krasota ovoga sveta postade mu vidima kao dim; Hristova pak ljubav rasla je u njemu i razgaralo se srce njegovo u njemu, jer beše kao stan spremljeni mu i kao sasud prečisti njegovom Svetom Duhu.

Ostavi državu svoju, od Boga njemu darovanu, i sva svoja izvrsna i različita imanja, jer je Hristos Bog tako hteo i Presveta Vladičica Gospođa Bogorodica. Nasiti ga neizrecive svete želje i učini ga učesnikom neizrečenog i časnog anđelskog i apostolskog lika, malog i velikog. Kada se ovo svršilo, pošto je nekim priloženjem Hristos to u um njegov postavio i poučio tako časnog mi i blaženog starca Svetog Simeona, ostavi mene, u Hristu darovano mu čedo, na prestolu svome i u Hristovom darovanoj mu državi, mene, ljubljenog sina svoga, Stefana velikog župana i sevastokratora, zeta bogovenčanog kir Aleksija, cara grčkog.

I ovaj kao podvižnik i čedoljubivi i slatki starac, gospodin mi Sveti Simeon, ako sam i nedostojan da se nazovem njegovim sinom, blagoslovi me izvrsnije od ostale moje braće, kao što blagoslovi Isak Jakova, sina svoga, svakim blagoslovom. I poče me učiti da se potrudim na svako blago delo u državi mojoj, i da milosrdan budem narodu hrišćanskom koji mi predade, i zapovedi mi o crkvama da se brinem i o monasima koji u njima služe i ni u kojem običaju da ne budem zazoran od Vladike svih i Gospoda.

Potom, izvoljenjem Vladike našeg Isusa Hrista, kao što javlja Sveto Pismo: "Uklonite se iz mesta svojih i rođenja; ni jedan prorok u otačastvu svome nije primljen", nego spasenje dobija sa onima koji žive Hrista radi, izađe iz države svoje i od dece svoje, i podružja svoga, da bi postigao livadu onu pređe opisanu, i krasno drvo i slatku pticu, i tu spasenje stekao. I ne ostavi ga Vladika Gospod naš Isus Hristos jer se više raduje zbog jednog grešnika koji se kaje. Brzo idući s gore one siđe na ravan, tj. u Svetu Goru, gde i ču da se živi miran i nemetežan život na livadi toj, i da se pravoverje dobro ukorenilo i da svetlo sija, kao neko drvo koje divno stoji, a grane su mu osvećeni i bogobojažljivi i hristoljubivi monasi i sav osvećeni crkveni zbor; a sred njih svih kao slatkoglasna ptica, Sava monah, mila uteha hristoljubivom starcu; čisto, pak, lišće i prekrasni cvetovi - proročke propovedi, tj. časnih jevanđelja učenja i apostolska predanja i zapovesti svetih otaca; a mnoštvo plodova, to je uzdanje, koren vere, a dobre nade - plod, sa ovim što je napred rečeno, i blagi miris. Zažele i vaistinu otpočinu na drvetu, u kome pojaše ptica izmenjujući glasove. To izmenjivanje glasova, o bogoljubivi gospodine moj, napisaću pet tvojih premudrih čuvstava viđenje: slušanje onoga drveta, mirisanje, pojanje, milovanje ptica i izletanje i ostalo.

Jer izađe iz otačastva svoga u svetu onu livadu, tj. u Svetu Goru, i nađe manastir neki bivši, zvani Mileje, Vavedenje Svete i Preslavne Vladičice Bogorodice, gde ne beše kamen na kamenu ostao, nego razvaljen odasvud. I potrudi starost svoju, i mene ako i nedostojna da se nazovem sinom njegovim, podižući me da obnovim mesto sveto. I ja, posledujući zapovestima Vladičnjim, koji reče tri stvari u svetim jevanđeljima: "Uzljubi Gospoda Boga svom dušom svojom i bližnjeg svoga kao i sam sebe", treće: "poštuj oca i mater", pošto mi je svedočio gospodin moj sveti Simeon. Volju njegovu ispunih o crkvi i o drugim stvarima, na koje me prinudi.

I sećajući se časnog života slavnih mojih roditelja, kako lepotu, kako vladanje narodom, kako slavu i bogatstvo ka ništeljublju uskoro Božja ljubav k sebi privuče, pomislih u sebi da me udostoji Vladika moj Isus Hristos da budem poklonik tu u Presvete Vladičice naše Bogorodice, i da bude neugašeno svetilo u hramu njenom i kraj groba časnog i blagovernog starca, gospodina mi Svetoga Simeona monaha. Bih udostojen da mu budem, s njim, ktitor i služitelj. I obnovih ga molitvama njegovim, i dadoh sela manastiru: Đurđević, Petrović, Kruševo, Knina, Rubač, Potok, Drstnik, Grebnik, Govan, Zaljug, i planinu Dobre Dole, a vinograda dva i trg Kninac; a u Zeti polovinu Kameništa, i sa ljudima. I potom dodadoh Viden i Beličišta s gornjim Vranićima do Gradišta.

Po ovome, molim vas, gospodo moja i braćo, kome Bog daruje ovaj presto posle mene i ovu državu, da ne uvredi Svetu Bogorodicu u svim ovim pravima pisanim ovde, i da ne bude potvorena reč moja ni dar. Ako li ko potvori i uvredi Svetu Bogorodicu, da ga Bog prokune i Sveta Bogorodica i da mu je suparnica pred Sinom njenim na dan onoga Strašnoga sudišta Hristovog. Jer ako izmeni reč moju, to ako sam satvori što god svetinje za dušu svoju, neće mu biti tvrdo od drugih, koji budu gospodari posle njega. Delajući ne potvorih dela, davanja gospodara koji su bili pre mene, nego još priložih k tome i dovoljno satvorih, ispunjena u svakom potrebovanju, u veke vekova, amin.

Krst velikog župana Stefana, namesnog gospodina sve srpske zemlje.

 

Komentari

 

* U komentarima se neće davati napomene u vezi sa onim delovima Stefanovog teksta gde postoji potpuno slaganje sa Nemanjinom poveljom. Za to nema nikakve potrebe jer postoje izvrsni komentari Dimitrija Bogdanovića uz Nemanjinu Hilandarsku povelju u knjizi: Sveti Sava,Sabrani spisi. Pripremio prof. dr Dimitrije Bogdanović, Prosveta, Srpska književna zadruga, Beograd, 1986 (Stara srpska književnost u 24 knjige, knjiga druga).

postavi gospodina mi oca za velikog župana, nazvanog na svetom krštenju Stefana Nemanju - Zapaža se prva značajna intervencija u odnosu na osnivačku Hilandarsku povelju. Umesto: "I ostavi me velikoga župana", u Stefanovoj povelji stoji: "Postavi gospodina mi oca za velikog župana". Prvovenčani umesto prvog lica uvodi treće lice u pripovedanje. Takođe naglašava svoju srodnost sa Nemanjom.

Ponovo se ispoljava promena stilsko–pripovednog obrasca (autobiografsko je prevedeno u biografsko). To je prisutno i u daljem tekstu povelje: ovakva mesta nećemo posebno komentarisati.

Lepenicu, Belicu - U osnivačkoj povelji (u daljem tekstu za nju ćemo upotrebljavati skraćenicu HP1), redosled je obrnut.

želeti sa žurbom - Stefan dodaje ovo "sa žurbom". Na Nemanjinoj hitrini on će naročito insistirati u biografiji.

gospodin mi Sveti blagoverni časni starac Simeon- Ovo je dodatak u odnosu na HP1.

sa onima koji su ugodili Bogu - I ovo Stefan dodaje.

i kako bi stekao ono rajsko i neizrečeno žilište nekim običajima - Takođe dodatak.

Umesto: "I kako bi mi bilo moguće primiti anđelski i apostolski obraz" (HP1), ovde stoji: "I naročito željaše da primi anđeoski i apostolski lik".

Nemanjinu rečenicu "kako bi mi bilo moguće... posledovati Vladičinim rečima", Prvovenčani proširuje u iskaz: "I podvizavaše se da bi sa pospešenjem sledovao Vladičinoj reči, koju reče".Promena je očigledna; ističe se Nemanjin podvig tj. trud unapred uložen da bi mogao da primi najviši monaški čin.

Prvovenčani da bi istakao Nemanjinu ljubav prema bogu, uvodi citat: Ljubav božja u vernima privezana je", koji ne postoji u HP1, i zatim komentar:"ovome, dakle, priveza se najčvršće". Citat nije identifikovan.

Posle iskaza "A kada je minulo mnogo vremena"Stefan ima duži dodatak u kome pripoveda da je Nemanja počeo da se moli Bogu "da ga ne liši onoga što želi", pošto je već odnegovao svoju decu.

Ovaj mišlju beše uznesen... nasitiću se krasnoga glasa predivne one ptice - Čitavo ovo mesto je Stefanova interpolacija. To je opis idealnog pejzaža i tumačenja. Na ovakve idealne pejzaže nailazi se i drugde u srednjovekovnoj literaturi, naročito vizantijskoj. To su opšta mesta, tzv. toposi, koji imaju i poseban naziv locus amoenusili zemaljski raj. U Stefanovom "pejzažu" sve je okupano svetlošću, ispunjeno mirisima i ozvučeno. Najpre je tu livada, zatim drvo prepuno lišća i cveća, plodova, ptica koja peva. To je zapravo alegorijska slika Svete Gore. Centralno mesto u njoj dato je Nemanjinom sinu Savi premudroj ptici (rajskoj ptici, sirinu), koja pevajući "neumuklim glasom, visokim grlom, jasnim zvukom" privlači Nemanju u Svetu Goru.
U Stefanovoj interpretaciji, glavni razlog za Nemanjin odlazak u Svetu Goru jeste zračenje tog duhovnog centra i, naročito, ljubav prema sinu Savi. Sava je primer Nemanji. Ovu istu ideju Stefan će kasnije razvijati i u Nemanjinom žitiju.
Podrobna analiza čitavog teksta druge Hilandarske povelje, uključujući i ovo mesto, data je u studiji Radmile Marinković: Počeci formiranja srpske biografske književnosti. Povelje o osnivanju manastira Hilandara, Prilozi za književnost, jezik, istoriju folklor, knjiga XXXIX, sveska 1–2, 1973, str. 3–19.

Umesto: "a Hristova ljubav sve više se vezivaše za mene, makar i nedostojnog" (HP1) ovde nalazimo:"Hristova pak ljubav rasla je u njemu i razgaralo se srce njegovo u njemu; jer beše kao stan spremljeni mu i kao sused prečisti Njegovom Svetom Duhu" - Stefan stvara potpuniju sliku o Nemanjinoj ljubavi prema Hristu, time što tvrdi da se ona neprestano uvećavala.

Umesto: "Ja odmah ostavih vladavinu moju" HP1), u ovoj povelji stoji: "Ostavi državu svoju, od Boga njemu darovanu" - Stefan Prvovenčani očigledno insistira na božanskom poreklu Nemanjine vlasti - o tome da je Nemanju bog postavio za gospodara govori se u uvodu, i u HP1 i ovde.

Dok u HP1 stoji: "ostavih... i sve moje, različno moje", ovde je na tom mestu: "ostavi.. i sva svoja izvrsna i različita imanja". Stefan naglašava da se Nemanja odrekao velikog bogatstva ("izvrsna i različita imanja") da bi krenuo za Hristom.

U HP1 Nemanja za sebe kaže: "I udostoji mene grešnoga svoga jarma blagoga i satvori me zajedničara časnog i anđelskog i apostolskog obraza malog i velikog. Stefan na ovom mestu spominje da je Bog, omogućavajući da se zamonaši, Nemanji ispunio njegovu neizrecivu želju.

 Umesto: "pošto se ovako ustrojilo, ostavih na prestolu mojem i u Hristom darovanoj mi vladavini ljubljenoga mi sina Stefana, velikoga župana i sevastokratora, zeta Bogom venčanoga kir Aleksija, cara grčkoga, Stefan ima širu rečenicu u kojoj navodi da je Nemanja abdicirao po Hristovoj volji, zatim gde spominje sebe kao Nemanjino Hristom darovano čedo. Državu je Nemanji, prema Stefanu, darovao Hristos.

Nemanjinu rečenicu: "I makar i nedostojan da se narečem sluga Hristov Simeon monah, blagoslovih ga svakih blagoslovom", Stefan proširuje nekolikim dodacima. On ističe Nemanjine vrline ("podvižnik", "čedoljubac"), naglašava da je Nemanja njegov gospodin i, naročito, da ga je on odabrao, među braćom, da bude njegov naslednik.

U HP1 stoji da Nemanja blagosilja Stefana da bude dobrosrdan prema narodu i da se brine za crkve; u HP2 blagosilja ga i počinje da uči da se potrudi na svako blago delo u svojoj državi i zapoveda mu da se brine o crkvama.

U odnosu na HP1 citat je proširen - dodavanjem:"Uklonite se iz mesta svojih i rođenja" i: "nego spasenje dobija se onima koji žive Hrista radi". U HP2 nije unet sledeći tekst iz HP1: "Poče se podizati misao moja da napustim poznate moje i decu i da nađem neko mesto, i da tu dobijem spasenje. I ne ostavi mene Vladika moj, ni moje želje, jer se još više raduje zbog grešnika koji se kaje". Taj tekst dolazi ispred: "Izađe iz države svoje".

Umesto: "Iziđoh iz otačastva svoga u Svetu Goru"(HP1) Stefan ima širu rečenicu u kojoj konstatuje da je Nemanja otišao i od dece svoje, i od svoje supruge, da bi stigao u livadu, do krasnog drveta i slatke ptice, gde će steći spasenje. Pominjućilivadu, drvo, pticu, Stefan podseća na mesto u povelji gde je dao alegorijsku sliku Svete Gore. On uostalom i kaže: "da bi postigao livadu onu pređe opisanu".

Ovo je u HP1 bilo ranije - v. napomenu 20.

Brzo idući... milovanje ptica i uzletanje i ostalo - Stefan se ponovo vraća na alegorijsku sliku. Sada je i razrešava: livada = Sveta Gora, drvo pravoverje,grane = monasi, ptica = Sava, lišće i cvetovi = proročke propovedi, itd. Logično je što pisac ovde razrešava alegoriju. Nemanja je, po dolasku na "livadu" spoznao šta ona znači. Međutim, pisac je da bi istakao motivaciju za Nemanjin odlazak u Svetu Goru - ljubav prema sinu Savi, morao da započne razrešavanje alegorije još mnogo ranije - v. napomenu 12. Tako je delimično narušio inače izuzetno uspelu poetsku sliku.
Nemanjina saznanja i osećanja po dolasku u Svetu Goru opisana su kroz osete čuda - "o bogoljubivi gospodine moj, napisaću pet tvojih premudrih čuvstava viđenja: slušanje onoga drveta, mirisanje, pojanje, milovanje ptica i izletanje i ostalo".

Mesto gde su se nalazile ruševine grčkog manastira.

Nemanjinu rečenicu: "I potrudivši starost svoju uz pomoć sina mi velikoga župana Stefana, udostoji me Vladika moj da mu budem ktitor, Stefan značajno proširuje. On sa ponosom ističe da ga je Nemanja "podigao" da obnovi stari manastir. Naglašava da je poslušao jevanđeljske reči i da je ispunio volju svoga oca.

Ovde Stefan govori o događajima posle Nemanjine smrti - spominje njegov grob. Ipak, iako to nije uočljivo na prvi pogled, on se vraća u prošlost i spominje obnavljanje, tj. izgradnju manastira. Polazeći od Nemanjine rečenice, poslednje u njegovoj autobiografiji: "I delove njegove uništene potražih i obnovih ga po volji Vladičice Bogorodice", on govori o tome da je bio udostojen da s Nemanjom bude ktitor i da je obnovio manastir. On tako svoje učešće u zidanju Hilandara prikazuje značajnijim no što to proizilazi iz Nemanjinog teksta: Stefan, obnavlja manastir, praćen Nemanjinim molitvama: HP1 predočava da jeNemanja obnovio manastir, doduše uz Stefanovu pomoć.

Ovo su sve Stefanovi prilozi.

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
ЋИРИЛИЦА
 
 
 
 
 
Vesti iz Hilandara
 
Sveta Zemlja
 
Vizantološki institut
 

O Svetoj Gori
 
Prijatelji Svete Gore
 

Blog o Svetoj Gori
 

Film Otac
 

Svetogorac
 
 
 
Mapa sajta
 

©2013-2018 Hilandar.info | Sva prava zadržana | Uslovi korišćenja | LaktusDev