Sveta Gora
 
Manastir Hilandar
Hilandarska knjižara
Graditeljstvo 12. i 13. vek  
 
 
  

Arhitektura i graditeljstvo XII i XIII veka

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

 

10.-12.vek

 

Negde u donjim delovima sadašnje južne polovine manastirske celine, nekad i pod zemljom i poznijim građevinama, počiva ono zdanje koje je već oko 1200. godine bilo skoro završeno. Pretpostavlja se da nije obuhvatilo mnogo veću površinu od polovine današnje celine i da je, slično nekim manjim svetogorskim manastirima, bilo četvrtastog oblika. Zidine koje su okružavale dvorište bile su učvršćene visokim kulama-pirgovima radi uspešnije odbrane. Pirg Svetog Save, u dve trećine svoje visine, i pirg Svetog Georgija, skoro ceo, nastali su u vreme prvih srpskih ktitora. Njihovi debeli zidovi izgrađeni su lomljenim kamenom i ojačani snažnim pilastrima, spojenim lukovima. Imali su moćno krunište odakle se osmatrala okolina i vršila odbrana. Po svom obliku i konstrukciji nisu se razlikovali od ostalih svetogorskih pirgova; zbog položaja, u dva naspramna ugla starog manastira, branioci su mogli da nadgledaju po dva zida: sa pirga Svetog Save istočni i severni, sa pirga Svetog Georgija južni i zapadni.

Tek će pomnija ispitivanja pokazati koliko se ispod današnjih konaka nalazi ostataka Nemanjinih i Savinih građevina: trpezarije, kuhinje, monaških ćelija i pratećih objekata neophodnih manastiru. Izgleda sasvim mogućno, kako kaže manastirska legenda, da je pored crkve, s južne strane, nedaleko od oltara, sačuvana ćelija Simeona Nemanje. Mala izdužena prostorija s otvorom prema crkvi ima tek poneku nišu u zidu za ostavljanje stvari i knjiga. Bila je oslikana freskama i ukrasnim motivima, od kojih je ostao jedan crveni krst na svetloj pozadini. Od svih građevina u ovom delu manastira, ćelija Svetog Simeona svakako je najstarija. Onemoćali starac iz nje je slušao pevanje u crkvi za vreme bogosluženja.

Prvobitna crkva više ne postoji, bila je tesna, pa ju je kralj Milutin porušio krajem XIII veka da bi na njenom mestu izgradio mnogo veću građevinu. U početku je bratstvu bila dovoljna, a staračkoj skrušenosti zamonašenog velikog župana Srbije i mladalačkoj skromnosti princa odbeglog od svetovne vlasti ona je baš takva i odgovarala. Ako se i može pretpostaviti da je bila mala, ne može se tvrditi da je mogla izazvati prebacivanja ktitorima da nisu bili darežljivi pri njenom opremanju. Nekoliko kapitela - jedan naročito lep po svom lisnatom i geometrijskom ukrasu, sada na manastirskom bunaru - i nekoliko reljefnih ploča, ugrađenih u crkvu kralja Milutina, pokazuju da je hram imao kameni klesani ukras izveden u vizantijskom duhu svoga vremena. Unutrašnjost mu je sjala zbog zlata na freskama. Upravo je zlato ostavljalo najdublji utisak. Njegovu pojavu na freskama zabeležio je, pre rušenja crkve, hilandarski monah i književnik Teodosije u svome delu o životu Svetog Save. Zlato na freskama upotrebljavaće se dugo vremena: većina manastirskih crkava u Srbiji u XIII veku, a neke i u XIV, dobiće živopis na zlatnoj pozadini. Bio je to način da se jevtinijim sredstvima izazove utisak da je hram ukrašen mozaikom, kao mnoge carske zadužbine u Vizantiji. Hilandar je i ovog puta, kao i u mnogim drugim slučajevima, bio prenosilac jedne vizantijske ideje koju je prethodno prilagodio srpskoj sredini i njenim mogućnostima.

Stari ikonostas, pre klesan nego zidan, takođe nije bio velik, kao ni crkva. Vrlo je verovatno da su u njegov sastav ulazile male carske dveri koje su se do danas sačuvale u manastirskoj biblioteci . Mogle su nastati i pre 1200. godine. U tom slučaju, u Hilandar su prispele iz nekog manastira, gde su već upotrebljavane. Njihova drvena krila se završavaju tako da sklopljena čine polukrug. Raskošno su inkrustirana: čitava površina prekrivena je raznolikim ornamentima od sitnih komada slonovače; na svakom krilu su po tri udubljenja uokvirena cvetnim šarama izrezanim u slonovoj kosti. U tim udubljenjima nekada su bile pločice od slonovače s reljefnim figurama svetitelja. Njihov razmeštaj je, verovatno, bio uobičajen za to vreme: u gornjem delu su se nalazila poprsja proroka Davida i Solomona, u sredini arhanđel Gavrilo i Bogorodica, a u dnu su, po svoj prilici, stajali crkveni oci liturgičari Sveti Vasilije i Jovan Zlatousti. Nestao je upravo taj najskupoceniji ukras. Samo jedna istovrsna vrata sa ikonostasa iz Protatona u Kareji, gde se sačuvala pločica s likom Jovana Zlatoustog, pokazuju kako su nekada izgledale hilandarske carske dveri. Karejske dveri morala je izraditi ista majstorska radionica koja je napravila hilandarske. I jedne i druge redak su primer ove vrste zanatstva u Vizantijskom carstvu.

 

 

13.vek

 

Najzad, na nekom svečanom mestu u crkvi, možda u nekom proskinitaru, bila je, radi odavanja počasti, postavljena posvetna ikona manastira Hilandara, Bogorodica Odigitrija . Njeno ime nosio je Hilandar od obnove pod Nemanjom i Savom. Morala je, zato, biti nabavljena čim je crkva počela da služi. Urađena je u mozaiku, ali nije velika, kao što nisu velike ni druge patronalne ikone po svetogorskim manastirima, ako su izvedene mozaičkom tehnikom. Donesena je, svakako, iz nekog od većih umetničkih vizantijskih središta, pre svega iz Carigrada ili Soluna, gde se negovao mozaičarski zanat. Strogošću svojih crta, ozbiljnošću izraza i upečatljivim pogledom krupnih očiju izazivala je poštovanje. Bogatstvom upotrebljenog materijala nadmašivala je sve ostale hilandarske ikone, jer više nijedna, do kraja srednjeg veka, nije bila urađena u mozaiku. Verovatno je upravo pred njom preminuo stari Simeon Nemanja, koji je pred smrt, po svedočanstvu hilandarca Domentijana, zatražio da mu se donese ikona Bogorodice kako bi joj predao svoj duh. Najpre je to mogao učiniti pred ikonom Bogorodice Odigitrije kojoj je posvetio Hilandar.

U osvit XIII veka Hilandar nije izgledao siromašno, iako je u odnosu na velike manastire, kakvi su u to vreme bili Lavra, Vatoped i Iviron, koje su pomagali vizantijski i gruzijski carevi, bio mnogo skromniji. Po nenametljivoj raskoši se, ipak, videlo da su ga podigla dvojica zamonašenih članova vladarske porodice iz male srpske države. Izvesno je da je, zbog ugleda svojih ktitora i izgleda koji je odgovarao njihovom dostojanstvu, stekao odmah visoko mesto u svetogorskoj hijerarhiji.

Naslednici Stefana Nemanje na srpsom prestolu, a Svetog Save na arhiepijskoj stolici, nisu zaboravili njihovo zaveštanje. Svi su se brinuli da Hilandar ne oskudeva, uvećavajući njegova bogatstva, aneki i umnožavajući njegove zgrade ili da se ukrase one koje su već ranije bile podignute. Među svima se isticao revnošću kralj Uroš I (1242-1246), nemanjin unuk, ugledni ktitor manastira Sopoćani. Izmežu 1257 i 1259 god. on je darovao Hilandaru neka imanja i podigao je u gori na oko pola sata hoda iznad hilandara pirg Preobraženja. Služio je manastiru kao skit i isposnica za manji broj kaluđera. Odmah je postao središte književne i prepisivačke delatnosti. U njemu se nastanio jeromonah i duhovnik hilandara Domentijan, jedna od najpoznatijih kulturnih ličnosti Srbije u 13 veku. Tu je pod njegovim rukovodst5vom radio mladi prepisivač gramatik Teodor Span . Tu je 1264.god. je Domentijan završio delo o životu Svetoga Simeona po naredbi kralja Uroša I. To zdanje je danas poznato kao kelija-skit Spasove vode.

(bd 56-62)

 

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
ЋИРИЛИЦА
 
 
 
 
 
Vesti iz Hilandara
 
Sveta Zemlja
 
Vizantološki institut
 

O Svetoj Gori
 
Prijatelji Svete Gore
 

Blog o Svetoj Gori
 

Film Otac
 

Svetogorac
 
 
 
Mapa sajta
 

©2013-2018 Hilandar.info | Sva prava zadržana | Uslovi korišćenja | LaktusDev