Sveta Gora
 
Manastir Hilandar
Hilandarska knjižara
Književnost 14. veka  
 
 
  

Književnost XIV veka

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

 

 

Danilo je započeo tamo gde su stali biografi XIII veka. Od njih je prihvatio tematiku i filosofiju istorije, književni oblik i stil. Njegov je glavni uzor Domentijan a preko njega i Prvovenčani. Danilove su biografije "čista retorska žitija" vizantijskog tipa. Na Danila su se nadovezali njegovi nastavljači, posebno njegov učenik.

Od pojedinačnih biografija po vrednosti se izdvajaju tri: Milutinova od Danila i Stefana Dečanskog i arhiepiskopa Danila od Danilovog učenika. Danilov Život kralja Milutina, koji zauzima središnji položaj u knjizi, najopširniji je i ujedno najviše istoričan od svih ostalih životopisa. To delo mestimično, naročito u partijama o ratovima koje je vodio Milutin, prerasta u hroniku vladavine ovog kralja, koji je od svih Nemanjića najduže vladao, bio najveći ratnik i ujedno najveći graditelj zadužbina među njima. Danilo je čovek značajne književne kulture, ali bez većeg dara. Njegovo je pripovedanje bez reljefnosti, njegova retorika – bez pesničkog poleta. Njega talentom daleko nadmaša njegov učenik, koji je napisao dve najlepše biografije zbornika: Život Stefana Dečanskog i Život arhiepiskopa Danila II. Iako teži da ide stopama svog učitelja, učenik je mnogo bliži onoj liniji srpske hagiobiografike čiji su predstavnici Sava i Teodosije. Kao i oni, Danilov učenik, je pre svega pripovedač, s tom razlikom što njemu nedostaje emocionalno-psihološka komponenta koja čini osobenim dva spomenuta pisca. Njegovo kazivanje usmereno je na spoljašnja zbivanja; ono je više hroničarsko, epsko. Najviše domete postigao je u opisima masovnih kretanja i okršaja, u čemu je pokazao izvanredno osećanje za geografski prostor, tako retko kod naših starih pisaca. Dve ratne epizode iz njegovih žitija, bitka na Velbuždu i Života Stefana Dečanskog i Danilovo vojevanje s razbojnicima iz Života arhiepiskopa Danila, zajedno sa scenom Nemanjine smrti iz Savinog Života Svetog Simeona, epizodom o Savinom begu u manastir iz Teodosijevog Života Svetog Save i Životom Petra Koriškog u celini predstavljaju najveće pripovedačke domete naše srednjovekovne književnosti.

Svetogorac je sigurno i Danilov učenik i nastavljač, autor Žitija Danila II . Njegov je izvanredan, živ i dramatičan opis odbrane Hilandara od napada Katalanske kompanije, koji je mogao da napiše samo učesnik i svedok događaja.

Kraj srednjovekovnog razdoblja obeležen je u književnom životu Hilandara veoma intenzivnim prepisivačkim i prevodilačkim radom, po svoj prilici u tesnoj vezi sa radom drugih književnih centara Srpskog Carstva. Prate se i prevode savremena vizantijska teologija i asketika (Grigorije Palama, Grigorije Sinait, Kalist i drugi), a isto tako ona dela ranovizantijske književnosti koja su sa isihastičkim pokretom u Svetoj Gori dospela ponovo u centar pažnje. Tu se ističe prevod znamenitih spisa Pseudo-Dionisija Areopagita, kapitalnog dela ranovizantijske mistike i religijske filosofije, koje se veoma mnogo naslanja na neoplatoničare i helenističku misao. Prevod je izradio hilandarski starac Isaija po želji serskog mitropolita Teodosija, uoči same Maričke bitke 1371.god. Isaija je ostavio povodom toga i izvanredan zapis o maričkoj bici, na samom završetku svoga prevoda koji "u dobra vremena poče, a svrši u najgore od svih vremena". O samom starcu Isaiji nepoznati njegov učenik iz Hilandara ili Svetog Pantelejmona (gde je Isaija jedno vreme bio iguman), u svakom slučaju Srbin, piše Žitije krajem XIV veka, sačuvano samo u hilandarskom rukopisu.

 

Knjige iz XIV veka

 

Tokom ΧΙΙΙ veka Hilandar razvija svoju prepisivačku i iluminatorku školu, ali i dalje pod jakim uticajem grčke sredine. Već u XIV veku se razvija posebni stil koji je u duhu srpske crkve i sazreva u posebnu slikarsku radionicu, koja se, pre svega, posvetila ukrašavanju knjiga.

U toku XIV veka razvija se hilandarski skriptorijum do vrhunca. Osim pisarnice u samom manastiru, naročito se ističe karejska pisarska radionica. Starac Teodul, obnovitelj kelije, prepisuje tamo Žitije Svetog Save od Teodosija 1336.god. Negde u to vreme ističe se pisar Roman: sačuvano je u Hilandaru njegovo prekrasno Izborno jevanđelje ; sredinom veka - možda ovde radi monah Teoktist, autor čuvenog Jevanđelja Nikole Stanjevića; u trećoj četvrtini - nekolicina izvrsnih pisara-monaha: Damjan, Jov, Dionisije, Josif, Marko, Atanasije, iguman Dorotej i proiguman Timotej.

Ovako živa prepisivačka delatnost, posvedočena, izvesnim brojem obimnih rukopisa hilandarske biblioteke i nekih drugih evropskih biblioteka i kolekcija (Beč, Pariz, Berlin, Moskva, Lenjingrad, pa čak i Novosibirsk), dovela je do stvaranja pisarske školekoja je veoma mnogo uticala na morfologiju ćirilskog pisma u Srbiji i odigrala važnu ulogu u razvoju srpskog pravopisa XIV veka.

Hilandarska biblioteka ima niz rukopisnih knjiga iz treće četvrtine XIV veka čiji su darodavci poznati, a ukras jednak ili vrlo srodan. Među njima se ističu: jevanđelje patrijarha Save, nastalo između 1354. i 1375. godine;

 

Četvorojevanđelje patrijarha Save IV ( XIV vek)

 

Jevanđelje velikog vojvode Nikole Stanjevića, iz sedme decenije XIV veka;

jevanđelje otprilike iz istog doba, iz koga je istrgnut najlepši ukras; apostol monaha Atanasija, poklonjen Hilandaru 1364/65.god.

 

Četvorojevanđelje iz XIV veka

 

 i liturgijski svitak iz istog doba.

 

Liturgija Svetog Jovana

 

Izvestan broj rukopisa s ukrasom ovoga stila, poreklom iz Hilandara ili Svetog Pavla, nalazi se po ruskim bibliotekama. Najraskošnije je ukrašena knjiga patrijarha Save koja, pored raznobojnih inicijala s prepletima, ima četiri velike zastavice ispred svakog jevanđelja. Polja zastavica popunjena su stilizovanim cvetnim laticama i geometrijskim ornamentima, izvedenim bojom i zlatom; u sredini zastavice je okruglo, kvadratno ili četvorolisno polje s likovima jevanđelista u trenutku pisanja, iza kojih je naslikana po jedna mlada žena, simbol božanske mudrosti. Po bogatstvu, pred njom mnogo ne ustupa ni jevanđelje Nikole Stanjevića, čije su zastavice bez predstava svetitelja, ali su zato inicijali brojniji i maštovitiji; na njima su, ponegde, naslikane ptice ili cveće. Bez obzira na međusobne sitnije razlike, ukras u svim tim rukopisima svojstven je tzv. raskošnim ili neovizantijskom stilu minijatura koji je počeo da se širi po svim pravoslavnim zemljama oko sredine XIV veka. Odlika mu je oslanjanje, tipom ornamenata, na stariji vizantijski ukras u knjigama iz XI i XII veka. Taj stil je bio poznat i umetnicima u Seru i u bugarskoj prestonici Trnovu. U Seru je tako ukrašeno jevanđelje mitropolita serskog Jakova 1354. godine, a u Trnovu, najverovatnije, jevanđelje bugarskog cara Ivana Aleksandra, 1356.god.

U tu skupinu spada i tzv. Tomićev psaltir u bugarskoj redakciji. Jedan deo ovih srpskih i bugarskih rukopisa toliko je sličan po svom pismu da se pripisuje istom prepisivaču, Simeonu ili Simonu, koji je neke od njih i potpisao. Međutim, sve do početka XV veka, takvo shvatanje retko je prodiralo u Srbiju. Ono će preovladati tek u Srpskoj Despotovini, kad i u velikokneževskoj Moskvi. Ktitori hilandarskih rukopisa su bili sa različitih strana - patrijarh Sava iz Peći, Nikola Stanjević iz istočne Makedonije, monah Atanasije iz Hilandara - dok je ukras rukopisa istoga roda, što navodi na zaključak da su im knjige prepisane i islikane u Hilandaru. Stilsko jedinstvo ukrasa najviše bi svedočilo da je u doba carstva postojala snažna hilandarska prepisivačka i iluminatorska radionica.

Sa Hilandarom su u vezi i dva sastava velike književne vrednosti, ispisana na neobičnom materijalu. Žena despota serskog Uglješe Mrnjavčevića, Jelena, dala je da se na malom diptihu (dvostrukoj ikonici od srebra) urežu stihovi njene tuge za detetom, između 1368. i 1371.god. Njen mali sin Uglješa sahranjen je u Hilandaru, a diptih se i danas nalazi u manastirskoj riznici.

 

Zavesa za carske dveri rad monahinje Jefimije, 1399.godina

 

Zavesu za carske dveri u Hilandaru Jelena je izvezla već kao monahinja Jefimija u Srbiji 1398/99.god, sa tekstom Moljenija Gospodu Isusu Hristu, nadahnutog stihovima Simeona Novog Bogoslova.

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
ЋИРИЛИЦА
 
 
 
 
 
Vesti iz Hilandara
 
Sveta Zemlja
 
Vizantološki institut
 

O Svetoj Gori
 
Prijatelji Svete Gore
 

Blog o Svetoj Gori
 

Film Otac
 

Svetogorac
 
 
 
Mapa sajta
 

©2013-2018 Hilandar.info | Sva prava zadržana | Uslovi korišćenja | LaktusDev