Sveta Gora
 
Manastir Hilandar
Hilandarska knjižara
Sveta Gora Manastiri Hilandar
 
 
  

Manastir Hilandar

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)

 

(Vavedenje presvete Bogorodice, na dan 21. novembra)

 

Jedan od tri negrčka manastira na Svetoj Gori jeste Hilandar, srpska carska lavra. Istorija Hilandara može se pratiti od 1198. godine , tj. od njegovog  drugog osnivanja. Gotovo nema srbina  koji  s  ponosom  neće navesti  imena  osnivača Hilandara, Svetog Simeona i Svetog  Save, bivšeg  velikog  župana  Stefana  Nemanje  i njegovog najmlađeg sina Rastka. Oni su istovremeno i osnivači samostalne srpske države (Nemanja) i autokefalne srpske pravoslavne crkve (sv. Sava). Shvativši da se Sava više neće vraćati u Srbiju, roditelji mu poslaše veliko blago, nešto za njegove potrebe, a mnogo više da razdeli po svetogorskim manastirima.

Sava je u Vatopedu sazidao najpre dva paraklisa, a potom još jedan. predviđajući da će i njegov otac uskoro doći na Svetu Goru,Sava je u Vatopedu izgradio i dve posebne kelije, za sebe i oca - Simeona. Zbog svega rečenog, Sava je dobio počasni naziv drugog ktitora Vatopeda. Nakon Savinog poziva, a posle godinu i po dana provedenih u Studenici, Simeon donosi odluku i 8. oktobra 1197. godine. kreće na Svetu Goru. U Vatoped stiže 2. novembra gde je dočekan sa velikim počastima. Simeon je darovao velikim blagom igumane svih svetogorskih manastira koji su došli da ga posete, ali je ipak najviše blaga dobio upravo Vatoped.

U jesen 1197. godine. Simeon i Sava kreću u obilazak Svete Gore kako bi se poklonili svetinjama, crkvama i svetim mestima. U Kareji, Ivironu i Velikoj Lavri, zbog značajnih poklona koje su učinili, upisani su kao drugi ktitori. Prilikom ovog hodočašća Simeon i Sava otkrili su zapusteli manastir Hilandar i po povratku u Vatoped izrazili želju da ga obnove. Inače, stari grčki manastir Hilandar osnovao je monah Georgije Hilandaris u X veku. Zabeležena su imena tri njegova igumana tokom XI i XII. veka. Krajem XIII veka Teodosije beleži da Simeon i Sava „od prota izmoliše zapustele ćelije, maslinjake i vinograde što behu oko Hilandara".

Prvobitna namera Simeona i Save bila je da Hilandar obnove za Vatoped. Saznanje da na Svetoj Gori postoje i manastiri negrčkih naroda probudilo je kod Simeona i Save želju da osnuju srpski manastir na ovom svetom mestu. Kada je bilo potpuno jasno da je osnivanje srpskog manastira na Svetoj Gori osigurano, Simeon i Sava pozivaju velikog župana Stefana da i on bude osnivač budućeg manastira. On je to prihvatio i poslao materijalnu pomoć za podizanje manastira. Detalji o graditeljskim radovima nepoznati su, ali su završeni u veoma kratkom roku. Teodosije kaže: „Sava skupi mnogo radnika, jer je hteo da za malo vremena mnogo svrši".

Polovinom 1198. godine u Hilandaru je mogao da se organizuje život malobrojnog bratstva. Simeon je doveden iz Vatopeda, a za prvog igumana postavljen je sposobni monah Metodije. Simeon je u Hilandaru poživeo osam meseci, i 13. Februara 1199. godine upokojio se. 

Manastir je organizovan po ugledu na najveće svetogorske manastire, kao samostalan, samoupravan i opštežiteljni. 

Iako je rano upoznao i zavoleo život isihasta Sava nije mogao da mu se posveti. Međutim, on od te želje nije odustao, nego je ona vremenom postajala sve jača. Zbog toga on osniva u Kareji isposnicu gde je nameravao da se nakon povlačenja iz manastira potpuno posveti molitvi.

Savini biografi navode da je pored brige o Hilandaru i isposnici u Kareji, on pomagao obnovu i drugih svetogorskih ustanova. Navode njegove velike zasluge u obnovi manastira Karakala, Ksiropotama i Filoteja. U ova tri manastira stekao je pravo da, zajedno sa roditeljima bude pominjan u liturgijama kao drugi ktitor. Već na prvi godišnji pomen Simeonove smrti (13. Februar 1200. godine) Iz njegovog groba poteklo je miro, tako da je on proglašen za Svetog Simeona Mirotočivog. Smrću Savinom završava se prvo razdoblje u istoriji Hilandara. Njegovi osnivači dali su manastiru tako snažan pečat koji ni potonji vekovi nisu mogli ne da potru, nego ni da bitnije naruše.

Srpski kraljevi Stefan Uroš i Stefan Dragutin svojim darovima znatno su uvećali hilandarski zemljišni posed u Srbiji. Izuzetan  uspon  i  materijalni  procvat  Hilandar beleži za vreme dugotrajne vladavine kralja Milutina (1282-1321.godine). Pored toga, kralj Milutin izveo je više graditeljskih radova u Hilandaru, ali i na manastirskim imanjima van Svete Gore. Najznačajnije  od svega  jeste  izgradnja  manastirske Crkve, katolikona na mestu one koju su obnovili Simeon i Sava.

 

Katolikon, presek

 

Tokom vladavine kralja Milutina, a kao posledica pored ostalog, njegovih rodbinskih veza sa vizantijskim dvorom, položaj Hilandara u svetogorskoj zajednici značajno se popravio. Za vreme kralja Milutina, pominjanje Hilandara kao manastira srba, postalo je uobičajeno. Kasnija istorija Hilandara beleži značajna dobra dobijena od cara Dušana, krunisanog za kralja 8. septembra 1331. Godine. On je, inače, pokazao izuzetnu predusretljivost prema Svetoj Gori, što se vidi iz sadržaja povelje koju je izdao 1345. Godine. Ugledu Hilandara u kasnije vreme doprineo je Roman Branković, brat Vuka Brankovića, koji je bio hilandarski monah. Ni posle kosovske bitke srpska vlastela nije prestala da brine o Hilandaru. Od sredine XVII veka broj srpskih monaha u Hilandaru smanjivao se, a povećavao broj bugarskih, koji početkom XVIII veka preuzimaju kontrolu nad manastirom. U hilandaru je živeo i čuveni bugarski monah Pajsije, autor „istorije bugarskog naroda."

Poseta srpskog kralja Aleksandra Obrenovića 1896.godine predstavlja sudbinsku prekretnicu za Hilandar. Manastir je od kralja dobio veliku materijalnu pomoć, srpski monasi pristižu u sve većem broju, tako da uprava nad Hilandarom ubrzo ponovo prelazi u srpske ruke. Danas u samom manastiru živi preko četrdeset monaha i iskušenika, dok ih u skitovima, kelijama i metosima ima još oko dvadesetak. Po veličini zemljišnog poseda na svetoj gori, hilandar zaostaje samo za Velikom Lavrom. Prilazeći manastiru nailazi se na paraklis podignut na mestu gde je po predanju uginuo magarac na čijem je samaru iz Srbije stigla čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.

Glavna crkva hilandarska posvećena je Vavedenju presvete Bogorodice. Izgrađena je na osnovama prvobitne, podignute u vreme izgradnje manastira. datira s početka XIV veka i od stare crkve izvesno je sačuvan prelepi beli mermerni pod koji na sredini ima veliki krst okružen mozaičkim trakama. Kao što je već rečeno, Hilandar čuva izuzetne dragocenosti. Među najvažnijim, svakako je čudotvorna ikona presvete Bogorodice „Trojeručice". Ovu ikonu, ikonu Bogorodice „Mlekopitateljice" i igumanski žezal doneo je sveti Sava iz manastira svetog Save Osvećenog koji se nalazi u blizini Jerusalima. Predanje kazuje da je sveti Sava osvećeni na samrti rekao okupljenoj bratiji da će posle mnogo godina ovaj manastir posetiti monah plemenitog roda, sa zapada, po imenu sava i da njemu treba predati na blagoslov ikone i igumanski žezal.

Prođe skoro sedam vekova do dolaska svetog Save srpskog, pred kojim se ikona pokrete, a žezal pade i pokloni mu se. Bratija tada saopšti svetom Savi zaveštanje svoga duhovnog praoca i dadoše mu ikonu Bogorodice „Trojeručice" koju on smesti u glavnu hilandarsku crkvu, bogorodice „mlekopitateljice”, koja se nalazi u karejskoj isposnici i žezal koji se nalazi u keliji zvanoj „Paterica".

Hilandar ima oko dvadeset pet nezavisnih kelija od kojih je najvažnija „Tipikarnica” u Kareji.

Pored saborne crkve posvećene Vavedenju presvete Bogorodice, u Hilandaru postoji još dvanaest crkvica - paraklisa i dve izvan manastira.

 

Čudotvorna ikona Bogorodica Trojeručica, Trisofusa

 

Trojeručica je, prema predanju, iscelila ruku svetog Jovana Damaskina kada mu je ona odsečena po zapovesti damaskog kalifa. Sveti Jovan Damaskin se naime kako pismima tako i rečima  borio  protiv  ikonoboraca, ali  je  međutim  bio oklevetan i nepravedno kažnjen. Iscelila ga je presveta Bogorodica, dok se pred ovom njenom ikonom ožalošćen molio. On je iz blagodarnosti za učinjenu milost pridodao njenom  liku  treću  ruku,  po  čemu  je  ona  dobila  ime Trojeručica. Po svom čudesnom isceljenju, sveti Jovan Damaskin postaje monah u lavri svetog Save Osvećenog, a sveta ikona Trojeručica ostaje neprestano uz njega. Pre svog blaženog upokojenja on bratiji ostavlja zaveštanje da se ova sveta ikona daruje carskom sinu koji će, prema proročanstvu svetog Save Osvećenog jednog dana doći na poklonjenje u lavru. Tako trojeručica pet vekova kasnije dospeva u ruke carskog sina, tada arhiepiskopa sve srpske zemlje Save, zajedno sa ikonom Mlekopitateljnice i štapom-patericom svetog Save Osvećenog.

Sam Hilandar poseduje veoma bogatu riznicu sa velikim brojem ikona, sasuda, zastava, staog oruđa, alata, liturgijskih predmeta i dr. Biblioteka Hilandara danas predstavlja najbogatiju srednjovekovnu biblioteku u srba i jednu od najbogatijih biblioteka srednjeg veka u Slovena. Veliki broj kelija sa paraklisima, bibliotke u kelijama, metohije hilandarske, crkve van manastira predstavljaju delić materijalnog koje je stvoreno u sužbi duhovnog, onog duhovnog što stvara uzvišeno i značajno za ovozemaljski i onozemaljski život. 

 

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
ЋИРИЛИЦА
 
 
 
 
 
Vesti iz Hilandara
 
Sveta Zemlja
 
Vizantološki institut
 

O Svetoj Gori
 
Prijatelji Svete Gore
 

Blog o Svetoj Gori
 

Film Otac
 

Svetogorac
 
 
 
Mapa sajta
 

©2013-2018 Hilandar.info | Sva prava zadržana | Uslovi korišćenja | LaktusDev