Sveta Gora
 
Manastir Hilandar
Hilandarska knjižara
Sveta Gora Pravni status Međunrodni položaj
 
 
  

MEĐUNARODNO-PRAVNI POLOŽAJ SVETE GORE ATONSKE

 

Predavanje dr Ivana Jankovića, pravnog zastupnika Svetog manastira Hilandara i Zadužbine Svetog manastira Hilandara, održano u Društvu prijatelja Svete Gore Atonske u Beogradu, 25. novembra 2004. godine

Odmah treba reći da Sveta Gora nije niti je ikada bila subjekt međunarodnog prava. Subjektima međunarodnog prava se, naime, smatraju samo oni entiteti koji mogu (a) sticati međunarodna prava i obaveze i (b) isticati međunarodne zahteve. Otkako je, u 10. veku, nastala kao uređena monaška zajednica sa svojim organima vlasti, Sveta Gora je uvek bila sastavni deo i subjekt unutrašnjeg pravnog poretka pojedinih država: Vizantije do 1430, Turske od 1430. do 1913. i, najzad, Grčke, od 1913. do danas.

Ali, iako sastavni deo teritorije suverenih država, Sveta Gora je uvek imala i jedan stepen teritorijalne i personalne autonomije, naročito u verskim i duhovnim stvarima. Dalje, to što Sveta Gora nikada nije imala međunarodnopravni subjektivitet ne znači da ona nije predmet međunarodnopravnih normi i međunarodnih ugovora i, naročito, predmet interesâ subjekata međunarodnog prava - državâ i međunarodnih organizacija. Naš cilj je da razmotrimo sadašnji položaj Svete Gore u ujedinjenoj Evropi. Da bi se taj položaj bolje razumeo, mora se prvo reći nešto o (1) okolnostima pod kojima je Sveta Gora potpala pod suverenitet Grčke i (2) ustavnom statusu Svete Gore u okviru grčke države.

1. Sve do Prvog balkanskog rata, suverenitet Turske nad Svetom Gorom bio je opštepriznat. pak, slabljenje Otomanskog carstva dovelo je do internacionalizacije položaja Svete Gore, prevnstveno u okviru interesovanja evropskih sila za položaj hrišćana u Turskoj.

Prva međunarodnopravna odredba koja se tiče neposredno Svete Gore, a ne hrišćana u Turskoj uopšte, sreće se u Sanstefanskom ugovoru između Rusije i Turske od 1878. godine. Rusija je htela da učvrsti svoj uticaj na Svetoj Gori, i to preko ruskih kaluđera, kojih je tamo ionako bivalo sve više. Otuda odredba čl. 22: „Svetogorski monasi ruskoga porekla zadržaće svoje pređašnje posede i povlastice, te će i dalje uživati, u tri konventa koji im pripadaju i u od njih zavisnim zajednicama, ista prava i prerogative kao što su i oni koji su zajamčeni drugim verskim ustanovama i konventima na Svetoj Gori“.

Kao i ceo Sanstefanski ugovor, tako je i ova odredba revidirana Berlinskim ugovorom. Član 62 je ukinuo ekskluzivnost zaštite ruskih monaha i izjednačio sve svetogorce, bez obzira na državljanstvo: „Svetogorski monasi, bez obzira na zemlju porekla, zadržaće svoje pređašnje posede i privilegije te će, bez ikakvoga izuzetka, uživati potpunu jednakost u pravima i prerogativima“.

Krajem 19. i početkom 20. veka, na Svetoj Gori najmnogobrojniji su bili ruski monasi, a rublja glavna moneta. Računajući sa skorim povlačenjem Turske iz Evrope i rasparčavanjem njenih teritorija, Rusija se nadala da će na SvetojGori uspostaviti svoj suverenitet ili, barem, protektorat. S druge strane, već uveliko nezavisna Grčka računala je sa Svetom Gorom kao sastavnim delom svoje buduće teritorije.

Grčka je okupirala Svetu Goru 2. novembra 1912. godine. Ali, iako je tada ustanovljen faktički suverenitet grčke države na atonskom poluostrvu, pravna sudbina Svete Gore ostala je još dugo neizvesna.

O rezultatima balkanskih ratova stvarno je odlučivala Ambasadorska konferencija velikih sila u Londonu. Ona se, uglavnom na traženje Rusije, bavila statusom Svete Gore, razmatrajući najrazličitije predloge: internacionalizaciju, neutralnost, zajednički suverenitet ili zajednički protektorat Rusije i pravoslavnih balkanskih država. Na kraju je odlučeno da se ne odluči o Svetoj Gori, čime je do daljeg prećutno priznat faktički suverenitet Grčke na toj teritoriji. Londonski mirovni ugovor od 30. maja 1913. predvideo je da će o statusu Albanije, egejskih ostrva i Svete Gore naknadno odlučiti velike sile. Ali, iako su velike sile kasnije zaista odlučile o granicama Albanije i o sudbini egejskih ostrva, nikakvu novu odluku nisu donele u pogledu Svete Gore.

Zato je umesno pitanje: kada je na Svetoj Gori de jure uspostavljen grčki suverenitet? Neki smatraju da se to dogodilo 14. novembra 1913, kada je u Atini potpisan mirovni ugovor između Grčke i Turske. Većina autora, međutim, drži da se to zbilo 25. avgusta 1913, kada je ratifikovan Bukureški mirovni ugovor. U prilog ovom, preovlađujućem mišljenju želimo da navedemo i presudu Stalnog arbitražnog suda u predmetu Arbitraža između Francuske i Grčke o svetionicima od 24. jula 1956, koja do sada nije pominjana u literaturi. Prema toj presudi: „sa stanovišta međunarodnog prava, treba smatrati da je teritorija kontinentalne Nove Grčke zapadno od La Meste uključujući Svetu Goru odvojena od Otomanskog carstva 30. maja 1913, a da je pripala Grčkoj 25. avgusta 1913, posle jednog među-balkanskog ko-imperiuma od oko tri meseca“.

Sledeće pitanje je: da li je Grčka, kada je stekla Svetu Goru, preuzela i neke međunarodne obaveze u vezi sa njom? Kao što je već pomenuto, Berlinski ugovor iz 1878. obavezivao je Tursku da pruža jednaku zaštitu svim svetogorcima, bez obzira na nacionalnost. Ta obaveza je prešla na Grčku posebnim ugovorom, koji je ona zaključila sa silama-pobednicama u Prvom svetskom ratu (Engleska, Francuska, Italija i Japan) u Sevru 10. aprila 1920. Članom 13, Grčka se obavezala da „priznaje i održava tradicionalna prava i slobode koje ne-grčke manastirske zajednice Svete Gore uživaju na osnovu člana 62 Berlinskog ugovora od 13. jula 1878“. Dakle, ova obaveza tiče se samo odnosa grčke države prema ne-grčkim monasima i manastirima, a ne prema svetogorskoj zajednici u celini. Dalje, ona postoji prema drugoj ugovornoj strani, koju čine tadašnje četiri sile pobednice. Utoliko se može reći da su 1920. godine Engleska, Francuska, Italija i Japan garantovali određena prava stranim (ne-grčkim) monasima i manastirima na Svetoj Gori, ne obećavajući nikakvu posebnu zaštitu grčkim monaškim zajednicama niti Svetoj Gori u celini. Odredba čl. 13 Sevrskog ugovora inkorporisana je, u okviru Protokola XVI, u Lozanski mirovni ugovor od 24. jula 1923.

Da rezimiramo: Sanstefanski ugovor (1878) obavezivao je Tursku da štiti ruske monahe; Berlinski ugovor (1878) obavezivao je Tursku da pruža jednaku zaštitu svim monasima; Sevrski (1920) i Lozanski ugovor (1923) obavezivali su Grčku da štiti ne-grčke monahe.

Da li ovi ugovori važe i danas? Mislimo, ne. Njihov ratio bila je zaštita manjina, u okviru međunarodnopravnog sistema koji je počivao na Društvu naroda. Današnji svet, okupljen u Ujedinjenim nacijama, daje prednost zaštiti individualnih, ljudskih prava nad pravima manjina.

2. Sadašnja svetogorska autonomija počiva na Ustavu Grčke i Ustavnoj povelji Svete Gore.

Prema Ustavu, svi svetogorski monasi i iskušenici automatski stiču grčko državljanstvo, a zabranjuje se nastanjivanje na Svetoj Gori „inovercima i shismaticima“. Svetogorskim vlastima se daje ograničena sudska nadležnost, zabranjuje se eksproprijacija zemljišta, a Svetoj Gori se garantuju carinske i poreske olakšice.

Ustavnu povelju su sačinili sami svetogorci, na osnovu „carskih hrisovulja, patrijaršijskih sigilija, sultanskih fermana ... i drevnih monaških zakona i poredaka“. Povelju je usvojio Vanredni dvostruki sabor maja 1924, a grčka država ju je potvrdila septembra 1926. godine.

Od brojnih posebnih povlastica koje Sveta Gora uživa prema grčkim zakonima, navodimo samo ove: (1) svetogorci – monasi i iskušenici podjednako – oslobođeni su vojne obaveze; (2) ostavinu lica umrlih na Svetoj Gori bez zakonskih naslednika nasleđuju manastiri ili Sveta opština, a ne grčka država; (3) šume Atonskog poluostrva izuzete su iz primene grčkog zakona o šumama, a ulov ribe za lokalne potrebe slobodan je od ograničenja i poreza;

(4) uvoz roba i usluga za potrebe Svete Gore podleže značajnim carinskim oslobođenjima, a na robno-novčane transakcije se ne plaća porez na dodatu vrednost;

(5) plate i nadnice oslobođene su poreza.

Pored ovih povlastica, postoje i zabrane koje su od posredne ili neposredne ekonomske koristi monaškoj zajednici. Najopštija takva zabrana je ona koja se tiče osnivanja preduzeća i radnji - u manastirima bezuslovno, a u Kareji se radnje mogu osnivati i voditi samo uz posebnu dozvolu Svete opštine. (Pod ovaj režim potpadaju, na primer, laici-taksisti, kojih je sve više na poluostrvu). Tu spada i zabrana prodaje ikona i umetničkih rukotvorina izrađenih izvan Svete Gore, pri čemu je laicima zabranjeno i da ih izrađuju na Svetoj Gori. Za neke druge zabrane, pored ekonomskih postoje i ideološki razlozi, kao što je slučaj sa monopolom na osnivanje štamparija, koji pripada Svetoj opštini. Najzad, veliki broj zabrana počiva isključivo na verskim i ideološkim osnovama. Takva je, na primer, zabrana „prozelitskih i propagandnih akcija“ i osnivanja udruženja.

Od posebnog interesa (za članove ovoga Društva) su, međutim, ograničenja koja se tiču ulaska na Svetu Goru. Opšte pravilo je da je za svaku posetu potrebna dozvola (diamonitirion) Epistasije (svetogorske „vlade“). U jednom periodu, međutim, pravljena je razlika između grčkih državljana i stranaca, pa su ovi drugi morali ishoditi i dodatnu dozvolu Ministarstva za severnu Grčku, što je bilo skopčano sa zametnim birokratskim postupkom. Ovog režima, čije se trajanje poklapa s vremenom hladnog rata, nerado se sećaju mnogi među nama. On je ukinut 1998. godine, donošenjem Pravilnika (građanske) Uprave Svete Gore. Sada je „ulazak u Svetu Goru i poseta manastirima i njihovim područnim ustanovama slobodan za svakog muškarca koji stanuje, boravi ili je legalno ušao na grčku teritoriju“, a dozvola se dobija direktno od organa Svete epistasije, Ureda za hodočasnike, koji ima kancelarije u Solunu i Uranopolisu.

Najpoznatija zabrana ulaska je valjda ona koja se tiče žena. Propisana je u čl. 186 Povelje: „Pristup ženskih osoba na svetogorsko poluostrvo se zabranjuje po odvajkada vladajućem redu“. Zanimljivo je da, koliko smo mogli da ustanovimo, ova odredba u pisanom obliku ne postoji pre 1924. godine.

Drugo je pitanje da li su, od kada i u kom obliku, na Svetoj Gori postojala nepisana pravila o ulasku žena. Ono prevazilazi granice naše večerašnje teme, a odgovor na nj pripada istoričarima. Kao puki amateri, mi možemo samo da ukažemo na sledeće: Odnos prema ženama menjao se je od pozne antike do kraja srednjeg veka, kako u društvu uopšte, tako i u monaškim zajednicama. Ranohrišćanska monaška pravila bila su manje mizogina od srednjovekovnih. Mnogi ranohrišćanski manastiri primali su žene u goste, pa čak i na noćenje, a ponekad su osnivana po dva manastira u okviru iste zadužbine i/ili u neposrednom susedstvu – jedan za muškarce a drugi za žene.

S druge strane, u ranohrišćanskim monaškim pravilima se sreću odredbe usmerene protiv homoerotizma, koji je morao predstavljati snažno iskušenje kada su u manastirima boravili dečaci i mladići - efebi, pa i evnusi, čiji broj u to vreme nije bio mali. Zahvaljujući takvim pravilima, ždo početka devetog veka 'bezbradi mladići' bili ŠsuĆ formalno isključeni iz mnogih vizantijskih manastira, iako su u praksi često bili još uvek prisutni». Tako je moralo biti i na Atonskom poluostrvu, čiji prvi tipici (Cimiskijev iz 971. i Monomahov iz 1045) ne sadrže nijedan pomen o ženama, ali zabranjuju primanje i postrig evnuha i golobradih mladića.

Ali u srednjovekovnim tipicima, naročito onima koji pripadaju evergetidskoj tradiciji, dakle od XI do XV veka, odredbe o ženama su uobičajene. Ženama je pristup u manastir i manastirsku crkvu ili veoma ograničen ili potpuno zabranjen, a često im se ne dopušta da dolaze pred manastirsku kapiju radi milostinje, kao što to mogu muškarci. Ponekad su te zabrane surovo stroge, poput ove iz tipika Atanasija Meteorita (druga polovina XIV veka): Žena ne sme da pređe propisanu granicu oko manastira. Ne sme joj se dati ništa za jelo, pa čak ni ako umire od gladi». Slična promena se oseća i u atonskim tipicima iz istog perioda. U Manojlovom tipiku iz 1405. godine, „zabrana ulaska evnuha i golobradih na Goru se ne tiče tog njihovog svojstva po sebi, kao što je to bilo u starim tipicima, nego se takva zabrana donosi iz straha da se ne bi neka žena odenula kao jedan od njih i na taj način ušla na Aton“.

Slično je i sa zabranama koje se odnose na ženke životinja. Prvi svetogorski tipici imaju za cilj da spreče ispašu na Svetoj Gori životinja koje pripadaju stanovnicima okolnih mesta, ali ne zabranjuju monasima da drže životinje nego gledaju da ograniče njihov broj. Oni držanje životinja osuđuju zato što ono vodi razvoju ekonomije i bogaćenju manastira, na uštrb duhovnog usavršavanja monaha. Nasuprot ovome, Manojlov tipik naglašava pol životinja i zabranjuje držanje ženki iz čisto moralnih razloga. Ustavna povelja iz 1924. ne zabranjuje uvođenje i držanje ženki životinja, ali je 1956. godine Vanredni dvadesetočlani sabor uveo tu zabranu i za prekršaj propisao, kao kanonsku, kaznu globom i pritvorom do pet dana.

Što se tiče zabrane ulaska za žene, ona je, kada je doneta, bila lex imperfekta, jer nije bila propisana sankcija za prekršaj. Tačnije rečeno, svetogorske vlasti su prekršiocu mogle izreći kakvu god kanonsku sankciju, ali kanonske sankcije mogu da se primenjuju samo na pravoslavne. Dakle, protestantkinja ili ateistkinja koja bi ušla na Svetu Goru mogla je biti sa nje proterana, ali nije mogla biti kažnjena. Postojanje ove pravne praznine se upadljivo manifestovalo aprila 1953. godine, kada su se nekolike učesnice IX Međunarodnog vizantološkog kongresa u Solunu demonstrativno iskrcale na Svetoj Gori. To je bio povod da Grčka država propiše kaznu za prekršaj člana 186 svetogorske Ustavne povelje. Ovo je učinjeno Zakonskom uredbom 2623/1953, koja je propisala posebno krivično delo neovlašćenog ulaska žena na Svetu Goru, kažnjivo zatvorom od dva meseca do godinu dana. Izvršilac krivičnog dela može biti samo žena, ali saučesnik, pomagač ili podstrekač može biti svako lice, bez obzira na pol. Radnja dela se sastoji u boravku corpore na teritoriji Svete Gore, uključujući stenje u priobalju, ma koliko taj boravak bio kratkotrajan, ali ne obuhvata preletanje vazduhoplovom ili prilazak svetogorskoj obali plovilom. Za ovo delo je od 1953. godine bilo ukupno šest optuženja i nije doneta nijedna osuđujuća presuda. Opštinski sud u Solunu je u svim slučajevima kao odbranu uvažio stanje krajnje nužde (iskrcavanje zbog nevremena ili havarije), a optuženim strankinjama je uzeo u obzir odsustvo svesti o protivpravnosti ponašanja. (U vezi s ovom temom dodajmo još samo da je Vanredni dvadesetočlani sabor 1980. godine propisao da brodovi na kojima ima žena moraju ploviti na udaljenosti od najmanje 500 metara od svetogorske obale. Državnu sankciju je ovaj propis stekao zahvaljujući odgovarajućim odlukama grčkog Ministra trgovačke mornarice.)

3.Međunarodnopravni položaj Svete Gore u najvećoj meri zavisi od činjenice da je Grčka članica različitih međunarodnih organizacija, a naročito dveju osnovnih evropskih integracija: Saveta Evrope i Evropske Unije.

Savet Evrope je najstarija evropska organizacija, stvorena 1949. godine; danas ima 46 članica, a izvan nje je samo jedna evropska zemlja – Belorusija. Njen osnovni instrument je Evropska konvencija o ljudskim pravima. Da li država ispunjava svoje obaveze iz Povelje ili ne, pitanje je koje spada u nadležnost Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

Već na prvi pogled je vidljivo da neke odredbe svetogorske Povelje (a time i grčkog zakona kojim je ona ratifikovana) nisu u skladu s odredbama Evropske konvencije o ljudskim pravima. Navešćemo samo nekoliko primera: Zabrana osnivanja udruženja (čl. 189 Povelje) očigledno je suprotna proklamovanoj slobodi okupljanja i udruživanja iz čl. 11 Konvencije. Zabrana prozelitizma (čl. 184 Povelje) suprotna je proklamovanoj slobodi izražavanja (čl. 10) i slobodi veroispovesti (čl. 9 Konvencije). Obavezno sticanje grčkog državljanstva (čl. 105 st. 1 Ustava i čl. 6 Povelje) predstavlja diskriminaciju na osnovu državljanstva, u smislu čl. 14 Konvencije. Najzad, čitav niz ograničenja koja Povelja nameće jereticima, žshizmaticima», inovernicima i ženama mogu predstavljati povredu čl. 14 Konvencije, koji zabranjuje diskriminaciju u pogledu prava zaštićenih Konvencijom.

Naravno, prima facie suprotnost između odredaba Konvencije i Povelje nije sama po sebi dovoljna za zaključak da svetogorska Povelja i praksa svetogorskih organa vlasti krše ljudska prava. Jer, ljudska prava nisu apsolutna nego ograničena, i to, pre svega, pravima i slobodama drugih, ali i javnim (opštim) interesom, koji obuhvata, u zavisnosti od konkretnog prava: nacionalnu bezbednost, teritorijalni integritet države, javni red i mir, zaštitu zdravlja i morala, kao i još neke vrednosti. No, ključno je da sva takva ograničenja moraju biti (1) zakonom propisana i, kada se radi o određenim pravima, (2) neophodna u demokratskom društvu. Tokom decenija, za tumačenje Konvencije su razrađena brojna načela, od kojih su, za našu temu, najznačajnija: načelo proporcionalnosti i doktrina polja slobodne procene. Ova druga ostavlja mogućnost domaćim sudovima da primenjuju lokalne moralne standarde i da cene žneophodnost» ograničenja prava s obzirom na lokalne standarde demokratije.

Prema dosadašnjoj praksi strazburškog suda, države članice mogu u vrlo širokom obimu da ograničavaju ljudska prava kada je to potrebno da bi se sačuvala verska i, uopšte, moralna osećanja većine stanovništva u pojedinim regionima. Doduše, ove presude su se ticale ograničenja slobode izražavanja, a ostaje da se vidi kakav bi stav sud zauzeo u pogledu ograničenja slobode udruživanja ili diskriminacije prema ženama na Svetoj Gori. Koliko je nama poznato, takvih tužbi protiv Grčke još nije bilo, niti se Savet Evrope bavio pitanjima vezanim za Svetu Goru.

Evropska unija je znatno ekskluzivniji klub od Saveta Evrope i, za razliku od ovog potonjeg, ima vrlo kompleksan pravni sistem (evropsko pravo), koji je nadređen nacionalnim pravnim sistemima država-članica. Nastala je svojevremeno kao ekonomska zajednica, čiji je osnovni cilj bio da stvori jedinstveno tržište na osnovu slobodnog kretanja roba, kapitala i radne snage. Danas, sa svojih 25 članica, Evropska unija je ne samo ekonomski nego i politički organizam, sa jedinstvenim državljanstvom, žzajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom», i žsaradnjom u oblastima pravosuđa i unutrašnjih poslova». Evropski sud pravde obezbeđuje jedinstveno tumačenje i primenu evropskog prava u svim državama članicama. Evropska konvencija o ljudskim pravima čini sastavni deo evropskog prava.

Grčka je potpisala ugovor o pristupanju Evropskoj uniji (tada: Zajednici) 28. maja 1979. godine, a 1. januara 1981. postala je deseta članica. Posebnost položaja Svete Gore uzeta je u obzir prilikom pristupanja Grčke zajednici, prihvatanjem Zajedničke deklaracije broj 4 uz Završni akt Ugovora o pristupanju Republike Grčke Evropskoj ekonomskoj zajednici. Tekst Deklaracije glasi: Priznajući činjenicu da se specijalni status, koji član 105 Ustava Grčke daje Svetoj Gori, zasniva isključivo na duhovnim i verskim osnovama, Zajednica će taj status uzimati u obzir prilikom kasnije primene i razrade odredaba prava Zajednice, naročito u pogledu carina, poreskih olakšica i prava nastanjivanja». Vrlo sličan tekst usvojen je, opet u obliku Zajedničke deklaracije, uz Završni akt ugovora kojim je Grčka pristupila Konvenciji o sprovođenju Šengenskog ugovora, 25. juna 1991. godine.

Da li zajedničke deklaracije obavezuju organe Evropske unije na poštovanje svetogorske autonomije? Svi autori su saglasni da zajedničke deklaracije, za razliku od aneksa i protokola, ne čine sastavni deo ugovora kome su pridodate, a većina autora smatra da one nemaju obavezujuću snagu nego samo interpretativnu funkciju i da čine deo konteksta ugovora.

Kako bilo da bilo, izvesno je da zajednička deklaracija ima manju snagu od protokola ili aneksa, a kad je reč o deklaraciji broj 4 iz 1979, izvesno je da ona ne predstavlja potpuno i obavezujuće priznavanje specijalnog statusa Svete Gore. Zato je Grčka pokušala da dobije čvršće garancije u obliku posebnog protokola uz Amsterdamski ugovor od 1997. godine, kojim je izmenjen i dopunjen Ugovor o Evropskoj Uniji. Nacrt protokola nastao je na Svetoj Gori, a sadržao je izričit stav da zabrana ulaska žena na Svetu Goru žnema karakter protivpravne diskriminacije», kao i da su ograničenja slobode udruživanja i verskih sloboda na Atosu opravdana. Predloženi protokol nije usvojen, a odbijen je grčki predlog zajedničke deklaracije, kojom bi se Evropska unija obavezala da poštuje i uzima u obzir posebni status Svete Gore, koji je opravdan iz duhovnih i verskih razloga i koji predstavlja specifičan izraz zajedničkog kulturnog nasleđa». Na kraju, Grčka je uz Amsterdamski ugovor priložila unilateralnu deklaraciju, u kojoj samo podseća na Zajedničku deklaraciju iz 1979.

U ovih četvrt veka od pristupanja Grčke Zajednici, zajednička deklaracija broj 4 funkcionisala je vrlo efikasno. U pogledu poreza, Sveta Gora je, zajedno s nekim drugim regionima, izuzeta iz teritorije Evrope na kojoj se primenjuje porez na dodatu vrednost. Slično je i sa carinskim povlasticama, iako su one manje radikalne od poreskih. Naime, Sveta Gora čini deo jedinstvene carinske teritorije EU, a povlastice se odnose na svetogorska fizička i pravna lica. U pogledu treće oblasti koju Zajednička izjava o specijalnom statusu posebno izdvaja, a to je pravo nastanjivanja, nije bilo nikakve dalje zakonodavne delatnosti Evropske unije niti je taj problem otvaran u praksi evropskih organa.

Ipak, stav Evropske unije prema Svetoj Gori počeo je da se menja krajem 1990-ih godina. Ta promena se za sada ogleda u vrsti i tonu poslaničkih pitanja u Evropskom parlamentu, ali i u rezolucijama toga parlamenta.

U početku, za Svetu Goru su se interesovali uglavnom grčki poslanici, a njihova pitanja su se ticala različitih mogućnosti da se Svetoj Gori pruži pomoć, naročito u novcu. Predmet interesovanja bili su sprečavanje šumskih požara, zaštita kulturno-istorijskih spomenika i građevinska obnova manastira. Od 1987. godine, za Svetu Goru je iz evropskog budžeta izdvojeno više desetina miliona evra.

Kasnije, pitanja o Svetoj Gori počinju da postavljaju i drugi, pa i grčki, poslanici s levice, ali sasvim drukčijim tonom. Tako se 2001. godine čulo pitanje: „Da li Evropska komisija može da kaže kako se zabrana ženama da posete Svetu Goru uklapa u ugovore na kojima se zasniva Evropska unija? Koje korake Komisija namerava da preduzme kako bi otklonila tu anomaliju?“. U nešto izmenjenom obliku, isto pitanje je u Evropskom parlamentu postavljeno još bar tri puta. Odgovor Evropske komisije se nije menjao od 2001. godine i nedvosmisleno ide u prilog Svetoj Gori. Ukratko, on glasi: Specijalni status Svete Gore priznat je Zajedničkom deklaracijom broj 4, i to isključivo na duhovnim i verskim osnovama. Pošto je zabrana ulaska za žene „jedna na religiji zasnovana tradicija koja seže preko hiljadu godina u prošlost“, Komisija ne planira nikakve mere da tu zabranu ukine.

Dalekosežniji od poslaničkih pitanja su stavovi izneti u izveštajima o stanju ljudskih prava u Evropi, koji se svake godine podnose Evropskom parlamentu. Na osnovu tih izveštaja, parlament donosi rezolucije kojima poziva države-članice da ukinu nacionalne propise koji vređaju ljudska prava i/ili da izmene praksu svojih organa ukoliko ona nije u skladu s evropskim standardima ljudskih prava. Rezolucije nisu pravno obavezujuće, ali imaju nesumnjiv politički značaj.

Prva rezolucija koja pominje Svetu Goru doneta je 2003. godine i glasi: „Evropski parlament zahteva da se ukine zabrana da žene ulaze na Svetu Goru u Grčkoj, geografsko područje od 400 kvadratnih kilometara, gde je ženama ulazak zabranjen u skladu s jednom odlukom koju su 1045. godine doneli monasi iz dvadeset manastira s tog područja – odlukom koja danas krši opštepriznato načelo jednakosti polova, zakone Evropske Zajednice o zabrani diskriminacije i jednakosti, kao i propise o slobodi kretanja u okviru Evropske unije“. Rezolucija je usvojena majušnom većinom od samo pet glasova: za je glasalo 274, protiv 269, a uzdržalo se 14 poslanika.

Iste godine doneta je još jedna rezolucija, koja glasi: Evropski parlament zahteva da vlada Grčke ukine kaznenu odredbu iz člana 43 grčke Zakonske uredbe broj 2623/1953/A-268, koja propisuje kaznu zatvora od dva do dvanaest meseci za žene koje prekrše zabranu ulaska na Svetu Goru; ponavlja svoj zahtev da se ukine zabrana da žene ulaze na Svetu Goru i primećuje da ta zabrana krši načela i međunarodne konvencije o ravnopravnosti polova i zabrani diskriminacije na osnovu pola, kao i odredbe o slobodi kretanja ljudi koje su usvojene u Ustavu Grčke i pravu Evropske Zajednice».

Najjaču podršku su ove rezolucije dobile među borcima za ljudska prava i, naročito, feminističkim organizacijama, koje su skupštinsku odluku ponekad tumačile kao da će žene odmah početi da ulaze na Svetu Goru. Najjači otpor, pak, došao je iz pravoslavnih crkvenih krugova, ali i od predstavnika grčke države. Pored grčke, protestvovala je i ruska crkva: na primer, mitropolit Smolenska i Kalinjingrada Kirilo uputio je otvoreno pismo Žiskaru Destenu, a Sveta Epistasija je izdala jedno oštro saopštenje u odbranu specijalnog statusa Svete Gore. Grčki ministar kulture, Venizelos, odmah se u Briselu sastao s predsednikom parlamentarnog Odbora za kulturu i izneo svoj stav da je zabrana ulaska žena pravno utemeljena, dodajući da je celo poluostrvo u svojini dvadeset manastira, tako da na njemu nema državnih ni javnih površina; uz to je izrazio čuđenje što se Evropski parlament bavi diskriminacijom žena na Svetoj Gori a ne obraća pažnju na Vatikan koji, iako član Saveta Evrope, kao svoje predstavnike u međunarodnim organizacijama ima samo muškarce.

Neraspoloženje prema svetogorskoj autonomiji, koje se u Evropi oseća u poslednjih sedam-osam godina može se dovesti u vezu s nekim opštijim procesima koji utiču na obrazovanje javnog mnenja...

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
ЋИРИЛИЦА
 
 
 
 
 
Vesti iz Hilandara
 
Sveta Zemlja
 
Vizantološki institut
 

O Svetoj Gori
 
Prijatelji Svete Gore
 

Blog o Svetoj Gori
 

Film Otac
 

Svetogorac
 
 
 
Mapa sajta
 

©2013-2018 Hilandar.info | Sva prava zadržana | Uslovi korišćenja | LaktusDev