Sveta Gora
 
Manastir Hilandar
Hilandarska knjižara
Sveta Gora Manastiri Konstamonit
 
 
  

Manastir Kostamonit

 

(Sveti prvomučenik Stefan, na dan 27.decembra)

 

Kada od bugarskog pristaništa poklonik krene peščanom obalom desno, prema Dohijaru, već posle nekoliko minuta naiđe na ostatke nekadašnje odbrambene kule, a nešto dalje na novu pristanišnu zgradu. I kula, i ta nova arsana, okruženi maslinjakom, pripadaju manastiru Konstamonitu, do kojeg se odatle pešice, pristupačnim putem, stiže za nešto više od pola sata. Istorijski se prvi put pominje u XI veku. Sava Hilandarac veli za Konstamonit da je „jedna od najstarijih polaznih tačaka hrišćanske kulture na ovom poluostrvu“, i da u tome ne ustupa ni Vatopedu ni Filoteju. Prilikom gradnje manastira nađeni su tu ostaci nekadašnje hrišćanske bogomolje (smatra se da je s leve strane Zografskog potoka bio grad Olofiks i u njemu hrišćansko stanovništvo).

O poreklu njegovog imena takođe ima mnogo predanja. Jedno kaže da je manastir osnovao Konstantin Veliki a zvaršio njegov sin Konstans, pa ime tako čuva spomen na osnivače. Drugo veli da je ime dobio po kestenovima (gr. kastanei) kojih je oko manastira mnoštvo. Treće da je njegov osnivač izvesni podvižnik iz mesta Kastamona u Paflagoniji. Njegov naziv u najstarijim dokumentima „ne ostavlja mesta sumnji da ovo treće objašnjenje odgovara istini“.

 

Srpski despot Đurađ

 

U aktu prota Teofilakta (1045-1051) izričito se veli „Kastamonjaninov manastir“ (grčki genetiv Kastamonitu). Zna se da je krajem ovog i početkom sledećeg veka, kada je izbila afera sa vlaškim stočarima, iguman manastira bio Ilarion, kasnije svetogorski prot, rođak cara Aleksija I Komnina.
U hrisovulji cara Jovana V Paleologa (1351) manastir se pominje pod imenom Kastamonit. Početkom četrnaestog stoleća manastir je posle jednog požara obnovila plemkinja Ana Filantropina, kojom prilikom je bratstvu poklonila i ikonu Bogorodice Putevoditeljice. Požari koji su usledili doneli su kaluđerima nove nevolje. Tako se među ktitore ove obitelji upisao i srpski veliki čelnik u vreme kneza Lazara i despota Stefana Lazarevića Radič Postupović. Njegova ktitorska povelja se i danas čuva u manastirskoj arhivi. Srpski dostojanstvenik je u ovom manastiru potom živeo i umro kao monah Roman. Postupovićev poklon potvrdio je 1433. godine despot Đurađ Branković, priloživši i sam određenu sumu novca.

Tursko osvajanje Svete Gore donelo je manastiru propadanje i nemaštinu, pad ranga (sa petnaestog na dvadeseto mesto), pa je 1661. godine bio oslobođen svih dažbina opštini. Oporavak je usledio prelaskom na opštežiće i zahvaljujući pomoći kire Vasilike, žene Ali-paše Janjinskog, ali je on bio prekinut izbijanjem grčkog ustanka za oslobođenje 1821. Nastavljen je mnogo docnije dolaskom u manastir jeromonaha Simeona iz Stagire, sa svojim starcem Josifom, koji je putujući po Rusiji i Grčkoj sakupio veliku sumu novca.

Glavna crkva je četvrta na istom crkvištu, posvećena Prvomučeniku Stefanu, a sagrađena je između 1860. i 1871. godine u vreme igumana Simeona. Dimitrije Avramović, koji je po Sterijinom nalogu, putovao u Svetu Goru, 1847. i 1849, da popiše srpske drevnosti, navodi da je crkvu podigao Radič Postupović. To bi značilo da je Radičeva zadužbina srušena i izgrađena nova saborna crkva. Ima dve priprate i njeni gabariti odgovaraju „veličini manastira“.

Saborni hram nije oslikan freskama, ima mermerni pod i pozlaćen mermerni ikonostas. Ukrašavaju ga tri izvanredne stare ikone – na desnom istočnom stubu visi izboraženi lik arhiđakona Stefana, zaštitinika hrama, i prema predanju, ikona je na čudesan način stigla u manastir iz Jerusalima, za vlade Aleksija I Komnina.
Nasuprot ovom stubu je ikona Bogorodice Odigitrije (Putevoditeljke), velikih razmera (120 h 70 cm), ispred koje stoji kandilo koje se nikad ne gasi. Treća je čudotvrona Bogorodica Antifonska (Antifonitrija), koja je 1020. godine, uoči praznika  Prenosa svetiteljevih moštiju, 2 (15). avgusta, načinila čudo, napunivši ćup uljem i time uslišila molenije nastojnika Ilariona koji je bio zabrinut kako će njegovo siromašno bratstvo dočekati goste. Taj ćup zapremine 400 litara, sačuvan u manastirskom pokladu, i danas se pokazuje posetiocima. Tatić-Đurić ovo čudo pripisuje Odigitriji (Četvrta kazivanja:72-73).
Konstamonit ima četiri crkvice unutar zidina. U paraklisu posvećenom Bogorodici Vratarnici (Portaitisi) je istoimena čudotvorna ikona, poklon srpske princeze Ane Filantropine. Ovu ikonu je iguman Simeon nosio na svom putovanju u Rusiju (1872-1876). U manastiru se čuva predanje da je i čudotvorna Odigitrija njen dar. Izvan manastira je još pet paraklisa, onaj posvećen Svetom Antoniju, sa lepim ikonostasom iz 1670, nalazi se na mestu nekadašnjeg manastirića Neakit. U manastirskoj arsani je crkva Svetog Nikole, u kojoj je, prema predanju, za vreme grčkog ustanka, kada je nejako stanovništvo izbeglo na Svetu Goru, rođen jedan dečak. Konstamonit nema metoha ni skitova, kelija u Kareji je boravište manastirskog antiproopa.

Od manastirskih dragocenosti vredne su pomena: čestica Časnog krsta, deo desne ruke svetog arhiđakona Stefana i ramena kost Konstantina Velikog, jedan vizantijski krst i zlatni povez jevanđelja izrađen u Kalaritu (Epir) 1820, koji se smatra darom Kire Vasilike.

U ovom grčkom manastiru očuvano je i nekoliko srpskih povelja – dve Radiča Postupovića, jednom određuje manastiru pomoć od 20 litara srebra godišnje, posle požara od 1424; drugom je posle svoje smrti zaveštao bratstvu za izdržavanje sedam sela. On je propisao i tipik koga će se kaluđeri držati, koji se i danas čuva u arhivi. Dve darovnice su sa potpisom despota Đurđa Brankovića, jednom se potvrđuje Radičevo pravo svojine nad zaveštanim selima. U manastirskoj biblioteci čuva se zbirka od 110 rukopisa, 14 na  pergamentu. Naročitu vrednost ima br. 99, palimpsest koji sadrži tekst jevanđelja iz HIV veka povrh teksta Žitija svetih na latinskom iz dvanaestog.

---

Ikona Bogorodica Odazvan 


O ovoj svetoj ikoni postoji sledeće pisano svedočanstvo u svetom opštežiću Konstamonitu: U doba cara Konstantina Monomaha, desilo se sledeće čudo: Crkvenjak manastira po imenu Agaton mnogo je tugovao jer je manastir u svemu oskudevao, naročito u blagoljepiju i osvetljenju svetog hrama. A bližilo se i vreme proslave prenosa moštiju svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, zaštitnika ovog manastira. Tako žalostan Agaton se sa toplim suzama molio Bogorodici pred ovom njenog svetom ikonom. Moleći se sa pobožnošću skoro čitavu noć, starac se umori i sedne u stasidiju preko puta ikone, i odmah lak san umiri i uspokoji njegovo brigom ispunjeno biće. Istog časa začuje iz svete ikone Majke Božje glas koji reče da se ne žalosti i ne uznemirava, jer se ona brine o poboljšanju i blagostanju čitave Svete Gore, i kao dokaz za rečeno i na utehu monasima, napuni se crkveni ćup uljem, a posude i skladišta raznim neophodnim dobrima. Čuvši ove reči, Agaton se trgne iz sna i čudeći se zbog ovog viđenja i sav ispunjen radošću i strahom istovremeno, ne mogaše da poveruje u ono što bejaše video i čuo. On smesta ode i doista pronađe crkveni ćup prepun jeleja, i uverivši se u ono viđenje, prenese bratiji ovo veliko čudo. Tada nastojatelj manastira po imenu Ilarion (kasnije i prot Svete Gore, a bio je rođak cara Aleksija Komnina) i sva bratija, ispunjeni neiskazanom radošću i upalivši sva kandila i ukrasivši čitav hram kako doliči, proslaviše Vladičicu Bogorodicu, cele noći pojući i ispovedajući čudesa njena, slaveći ujedno i prvomučenika i arhiđakona Stefana. Od tada se kandilo ne gasi pred ovom svetom ikonom Majke Božje, u znak blagodarnosti za satvoreno čudo. A crkvenjak po viđenju primi veliku shimu dobivši ime Zaharije. Ova sveta ikona stoji na desnom zidu Sabornog hrama. Ćup zapremine četiristo litara čuva se u manastirskom podrumu do danas. 



Ikona Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan

  
Po predanju ova sveta ikona prenešena je u Konstamonit iz Jerusalima, za vreme cara Aleksija Ι Komnina. U doba ikonoborstva bačena je u vatru, ali nije izgorela, samo je pocrnela i na donjem delu malo nagorela. Preko levog svetiteljevog oka vidi se vertikalan rez. Jedan hrišćanin iz adrijanopoljske eparhije, po imenu Jovan Melusis, došao je na Svetu Goru na poklonjenje svetinjama. U sabornom hramu manastira Konstamonita on se obratio prvomučeniku Stefanu sa toplom molitvom, tražeći da sačuva i da umnoži njegovo stado (gajio je stoku). Obećao je da će zauzvrat pokloniti deo stada ovom svetom manastiru. Potom se vratio svojoj kući. Godine 1844. isti poklonik poslao je manastiru pismo u kome opisuje navedeni događaj i moli da pošalju nekoga od bratije da dođe da preuzme stotinu obećanih ovaca i odnese ih na poklon svetom Stefanu, zaštitniku manastira Konstamonita. Tadašnji iguman manastira Stefan, dobivši pismo ovog dobrodušnog pastira, odmah je poslao jednog monaha da preuzme ovce. Ova sveta ikona nalazi se u Sabornom hramu pored jugo-istočnog stubca na koji se oslanja mala kupola.

(fakti2),(atl.)-ikone

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
ЋИРИЛИЦА
 
 
 
 
 
Vesti iz Hilandara
 
Sveta Zemlja
 
Vizantološki institut
 

O Svetoj Gori
 
Prijatelji Svete Gore
 

Blog o Svetoj Gori
 

Film Otac
 

Svetogorac
 
 
 
Mapa sajta
 

©2013-2018 Hilandar.info | Sva prava zadržana | Uslovi korišćenja | LaktusDev