Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Света Гора Историја Хришћанска
 
 
  

Хришћанска историја Атоса

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 

Овај период обухвата време од Светог Атанасија Атонског 963.год. па све до наших дана.

 

Један од првих православних мисионара који је походио Свету Гору, у XIX веку и бавио се богослужбеним реликвијама и осталим благом Свете Горе био је Порфирије Успенски, руски монах. Он је иза себе оставио многа дела као и колекције старих књига, икона, реликвијара који се чувају у Русији и Украјини а које је понео са Свете горе. Једно од најзначајнијих његових дела је и Историја Атоса која се бави питањима за нас занимљива: Помоћ Србије Светогорским манастирима, српски монаси на Светој Гори у X и XI веку. Порфирије Успенски, Историја Атоса, 1892 год.

 

Византијска ера 

 

Типик цара Јована Цимискија: Цар Јован Цимискије први је византијски владар који је Гору атонску признао као независну монашку државу, уставним актом 972. године, којег је потписало 55 угледних стараца – игумана (47) и монаха. Сем о Атанасију, старешини Велике Лавре, Козми, игуману м. Теоктиста, Христодулу, игуману прота и Николи калиграфу, о осталим потписницима се ништа не зна, чак ни имена њихових манастира.

 

Цар Јован Цимиски

 

Типик цара Јована Цимискија у највећој мери „кодификује и озваничава“ обичаје који су већ постојали на Гори и временом задобили облик закона. Овај устав означава и крај једне епохе у монаштву Свете Горе, а настале промене су увод у нову еру, која се у пуном смислу назива византијском и која је трајала више од четири стотине година. Византијски цар се није уплитао у послове монаха, сем ако су то они неким поводом изричито захтевали једино је додиром руке потврђивао избор новог прота, кога су сами светогорци бирали, као и избор игумана Велике Лавре. У овом раздобљу, монашка заједница је и у црквеном смислу уживала потпуну самосталност, чак и у односу на цариградског патријарха.

 

Трагос

 

Цимискијев типик звани “Трагос” (писана на јарећој кожи) чува се у архиви свештене општине у Кареји. То је најстарији сачувани документ са потписом једног византијског владара, али и најстарији демократски устав на свету. Садржи 28 чланова. Слободан превод Атанасијевог типика доноси на чешки Сава хиландарац у својој књизи о Светој Гори, а Ђура М. Динић, професор Прве београдске гимназије, са чешког на српски (Света Гора, Београд 1898; друго факсимил издање Пожаревац 1989). Савремени превод овог типика читалац може наћи у српском издању књиге Атанасија Ангелопулоса, професора Теолошког факултета у Солуну, Монашка заједница Свете Горе (Хиландар, 1997: 64-71).

У текстовима старијим од 1000. године помињу се манастири: Акиндин, Амалфићански, Свети Андреј, Свети апостоли, Аркос, Хаџијованов, Ватопед, Вериот, Гиревтис, Свети Димитрије, Есфигмен, Зиг, Зограф, Свети Илија, Теодосије, Теоктист, Ивирон, Калиграф, Каликас, Камилавка, Каспак, Кацарис, Лутраки, Моноксилит, Неакит, Никодим, Свети Никола, Ксенофонт, Ксирокастро, Свети Пантелејмон, Свети Павле, Пафлагон, Питара, Птера, Равда, Сикел, Стровилеја, Сотир (Спасов манастир) Трогалас, Факин, Фалакрос, Филаделф, Халд, Ханас, Хиландар (Хеландар), Хромитиса.

Од набројаних, данас су живи: Ватопед, Ивирон, Есфигмен, Зограф, Ксенофонт, Хиландар, Свети Павле и Свети Пантелејмон. Моноксилит је само пристаниште, између некадашњег руског скита Тиваида и хиландарске келије у Великој Јовањици, где је арсана Хиландара на западној обали. Хрумица има статус метоха манастира Светог Пантелејмона са плантажама винове лозе и великом руском црквом, чији се торањ за ведрих дана може видети и с главног трга у Уранополису. Некада је била посед Хиландара. Садашњи хиландарци не знају када је и како овај хиландарски метох прешао у власништво манастира Св.Пантелејмона. 

 

Без голобрадих и евнуха

 

Типиком Константина IX Мoномаха, септембра 6554 (1045) године, по византијском рачунању, први пут је озваничен назив Света Гора, који се помиње и у Атанасијевим правилима, док састављач Цимискијевог типика, његов изасланик Јефтимије Студит, користи израз Гора. Мономахов типик је потписао 31 калуђер, најпре прот, а затим игумани Велике лавре, Ватопеда и Ивирона, и ова три манастира су истог ранага и данас. Овај устав има 15 чланова, а његове одредбе се углавном тичу управе и очувања установљеног поретка. Најзначајнија новина је забрана хиротоније старих особа и постриг голобрадих и евнуха, као и трговине у Карејској лаври, седишту прота и савета стараца. Исто тако истиче и преимућство појединих манастира, које назива „моћнијим“, а када је у питању почаст, игумани Лавре, Ватопеда и Ивирона добили су право да на сабор долазе у пратњи више монаха него прот.

 

 

Света Гора је кроз читаву своју историју, од древне катедре стараца до данас важеће Уставне повеље (1924), имала 15 типика (устава, статута), колико их је побројао Ангелопулос. Хрисовуље Андроника II из 1312. године и Манојла II Палеолога из 1406, и ферман султана Селима I из 1517. године последње су исправе општег карактера које су издали световни владари. Остале статуте и сингилије од значаја за читаву светогорску заједницу доносили су цариградски патријарси: Филотеј (1368), Антоније (1394), Јеремија II (1574), Гаврило IV (1781 и 1783), Гаврило V (1810).

Током Х и ХI века, монаштво је у сталном процвату и успону, Света гора се из године у годину обогаћује духовношћу, монасима, манастирима, искушеницима. По подацима из Мономаховог типика из 1048.год., Света Гора је имала око 180 манастира. Током XII века стари манастири се дограђују, а ничу и нови манастири тако да их је било до 300 великих и малих. Васпостављена је независност од држава и цркава.

 

Крсташки походи и каталонске компаније, убијања и пљачке

 

У XIII веку, у време Латинског царства (1204-1261), Света Гора пада у велике тешкоће, делећи судбину западних области Византије. Тада Света Гора потпада под власт латинске солунске државе. Настадоше нереди, пљачке и убијања. Познато је да је само у прва 3 дана по уласку Латинске војске из правца манастира Франкокастро на Свету Гору опљачкано 5 манастира и да се латинска војска враћала са опљачканим благом натовареним на 80 коња и магараца, које је углавном завршило у Риму, Барселони, Бечу и по приватним колекцијама. Пљачке, зверства и нереди су трајали до 1224. год. када су латини потиснути из Солуна од стране епирског владара Теодора, али ни тада није дошло до мира јер светогорци нису признавали јурисдикцију епирског краља над Светом Гором као ни јурисдикцију бугарског патријарха за време владавине цара Јована II Асена. Након тога, Света Гора је припала Никејском царству 1242-1261 год., а онда цариградском царству (Ромеји, касније Византији).

 

Први пут под патријарсима

 

Хрисовуљом 1312.год. цар Андроник II Палеолог успоставља врховни надзор Цариградског (васељенског) патријарха над Светом Гором, протос је поново постао неоспорни владар Свете Горе, кога потврђује цариградски патријарх, а не више, као до тада, цар. Света Гора је први пут потпала под духовну власт цариградске патријаршије, а сви њени манастири постали су ставропигијски.

 

Царска застава Византије

 

Манојлова златопечатна повеља први пут признаје поред киновијског и идиоритмијски (скитски, индивидуални) начин монашког живота као „последицу исихастичког покрета“ и индиректно забрањује улазак жена на Свету Гору. У члану XIII, који забрањује улазак евнуха и голобрадих на Гору, каже се да се то чини да „не би нека жена, преобукавши се у евнуха или малолетника, представљајући се као мушкарац, ушла у манастир“. Овај типик званично забрањује и узгој женки животиња, што се као предање сачувало до данас.

Ферман Селима I има значај у томе што овим актом султан одређује да својину монаха може наследити само манастир, а не световна лица, била она хришћани или муслимани, чиме је потврдио манастирску самоуправу.

XIV век је донео Светој Гори многе новине. Ојачани су стари манастири, увећано је братство манастира, много блага је пренето из Константинопоља на Свету Гору, било као поклони царева манастирима или као залог у саставу аделфата. Подижу се нови манастири.

Света Гора у време царства српског Душана Силног пада под српску власт (1345 -1371), када многи манастири доживљавају обнову. У то време манастир Хиландар постаје најутицајнији и један од најугледнијих на Светој Гори. У то време Свети Григорије Синаит оснива манастир Григоријат, а поред њега оснивају се још и манастири Дионисијат, Симонопетра, Свети Павле и Пантократор. Патријарх Филотеј је 1368.год, ставио Свету Гору под јурисдикцију јериског епископа.

 

Мурату се поклонили у Једрену

 

Под османском влашћу – Света Гора је под влашћу турских султана била од године 1424. до 1912.год. Истраживачи су до сада потчињавање светогораца османском суверенитету везивали за пад Солуна 1430. Према једној краткој хроници сачуваној у манастиру Ватопеду, која је недавно откривена, Света Гора је други пут признала власт османлија 6932 год.. по византијском рачунању, то јест шест година раније.

Пре пада Византијског царства и освајања Цариграда 1453 год. много реликвија, блага и сасуда је из Цариграда пренето на Свету Гору где и данас почива.

Поклонивши се султану Мурату II у Једрену, Светогорци су сачували своју самоуправу. Султан им је допустио и да задрже своје метохе, уз плаћање годишњег данка. Неистражено је питање да ли је на овакав султанов став према светогорцима утицала његова жена Мара Бранковић, хришћанка, која ће после смрти свог супруга много помагати Свету Гору.

Света Гора је под византијским царевима била „Византија у малом“, нека врста православног комонвелта. Њени монаси су потицали из византијског друштва и многих других народа који су живели у земљама дуж граница Византије. У овом раздобљу је формирана њена самоуправна организација и устаљен број манастира. Само ће манастир Ставроникита бити основан под влашћу Турака.

 

Тешки османски векови

 

Султани, међутим, нису наступали као „наследници“ византијских царева. „Док су цареви били заштитници, који су само давали, а са Свете Горе никада ништа, осим благослова, нису односили, султани су били порезници и пљачкаши, који су само узимали да никада ништа заузварт не дају“,

Векови под османском влашћу били су за светогорске манастире време најтежих искушења, економског посртања, слабљења установе прота, превласти идиоритмијског над општежитељним животом. Неки у тој превласти виде прилагођавање економским условима опстанка у турском систему. Ово је време и стварања многих скитова и келија. Идиоритмија (особеножиће), која се заснива на економској независности појединаца у заједници, показала се тада веома корисном, будући да је зауставила даље пропадање манастира. После кратког времена, број монаха на Светој Гори се увећао на око 6000. Сада у новонасталим идиоритмијским манастирима се променила управа: игумане су заменили епитропи, док је у Протату Протос замењен са 4 епистата окружена са сталним свештеним сабором или општином. А сабор чине 20 представника из 20 самосталних великих манастирта. Тако је пречишћен и узакоњен управни поредак, Свете Горе на основу типика из 1781,1783 и 1810.год. Али је ова идиоритмија довела и до одступања од основа и начела византијског монаштва и духовног пада уопште. Тако идиоритмијски манастири у XVIII веку отварају врата рационализму и просветитељству па је у манастиру Ватопед половином XVIII века, оснивана висока школа звана „Атонијада“, којом је управљао Евгеније Вулгарис, и отворио врата европској филозофији просветитетљства. У школи се поред латинских и грчких класика проучавају и западноевропски филозофи – Лок, Лајбниц, Волф и други. Врло брзо пропадање школе указује да Света Гора није била баш плодно тле за семе европског рационализма. У вези са овом образовном установом у Великој Лаври се оснива штампарија.

Много су трајнији траг на духовном и интелектуалном пољу оставили учени Максим Триволис, Максим Грк (1472-1556), просветитељ Руса, затим грчки национални апостоли Пахомије Русано и Козма Етолски, Агапије Ландос (дела: Нови рај и Избор) и Кесарије Дапонтис (Хронографија, Врт благодати), Пајсије хиландарац, који је својом историјом пробудио националну свест Бугара, велики руски подвижник Пајсије Величковски.

 

Муке због грчког устанка

 

Најзначајнији представници светогорске теолошке духовности овог периода су Макарије Нотарас (дело Добротољубље свештених трезвоумника је издао у Венецији 1792), Никодим Светогорац (писац дела: Пидалион, Духовне вежбе и Невидљива борба), Теодорит Есфигменски, први писац једне историје Свете Горе, Атанасије пароски, састављач Зборника божанских догмата вере.

Грчки устанак 1821. донео је Светој Гори нове велике недаће јер су монаси ватрено подржавали ослобођење. Такав њихов однос према устаницима изазвао је тешке репресалије турских власти и завођење специјалног режима који је потрајао читаву деценију. Многи калуђери су морали да беже са Атона, манастири су опљачкани а уметничке ризнице девастиране, од рукописа до којих су успели да дођу турски војници су правили фишеке за барут или ложили ватру (о чему и данас сведоче тамне од чађи фреске на зидовима трпезарије у Есфигмену).

Грчки суверинитет - Застава коју је једна ескадра грчке флоте истакла у луци Дафни 2. новембра 1912. само је значила почетак једног прелазног стања, монаси и искушеници наставили су да носе „своја османска држављанства“.

Русија је настојала да се Света Гора стави под њену врховну заштиту и да у њеној управи буду заступљени сви православни народи, док су амбасадори Великих сила одлучили да она има аутономију „независну и неутралну у односу на све државе, укључујући и Грчку“.

Први је букурештански уговор од 28. јула/10. августа 1913. укључио Свету Гору у оквир грчке државе без икакве резерве. Међу носиоцима борбе да Света Гора постане суверени део грчке државе одлучно су били и хиландарски монаси. Управо на дужности светогорског прота 1913/1914. био је хиландарац, проигуман Климент. Исти Климент (Климис, како стоји у Светачнику Хризостома Хиландарца) је пет година раније био старешина хиландарског метоха у Смирни.

 

Оригинал предат грчком краљу

 

Према једном извештају Владимира Љотића, генералног конзула Краљевине Србије у Солуну, Министарству иностраних дела из фебруара 1908, у братству је био „са противницима“ српској ствари, на страни Бугара. Представници 19 манастира, без руског Светог Пантелејмона, упутили су 3. септембра 1913. председнику конференције амбасадора у Лондону меморандум о Светој Гори у коме траже да се она прикључи Грчкој, као једино праведно решење.

Одлука о присаједињењу Свете Горе Грчкој донета је у протатској цркви 3. октобра исте године, где је присуствовало око хиљаду монаха и 19 чланова Протата. Оригинал одлуке предала је грчком краљу Константину делегација коју је предводио прот Климент хиландарац.

У одлуци се, између осталог, наводи да Сабор свештене општине „енергично“ одбија идеју о „интернационализацији“ Свете Горе или стављања „под заједничку заштиту“ и да ће свако решење „противно овој резолуцији наићи у својој примени на отпор праведне одбране Свете Горе“. Атина се у овој ствари „држала дискретно, због протеста са руске стране“. Ову резолуцију је и изазвао страх од руског утицаја, а нарочито страх да би у Светој Гори могао бити постављен „нарочити руски конзул“. Расплет овог питања, ипак, је одговарао и тежњама самих монаха и грчке државе.

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2024 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev