Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Света Гора Пећине  
 
 
  

Пећине Свете Горе и светитељи

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 

 

Пећина Светог Атанасија атонског

 

       

 

На јужним обронцима и пустињском делу Вигле у близини манастира Велика Лавра и у близини румунског скита Светог Јована Крститеља, налази се пећина Светог Атанасија атонског. Светац се слави 5. Јула.  Монах  Атанасије атонски, светогорац је дуго обитавао у овој пећини као тиховатељници у дубокој аскези. Дуго се молио и поштовао строг пост како би Бог сачуваои благосиљао све монахе Свете Горе, да се монаси окрену правом господу и да одоле свим искушењима, победе сваки грех и нађу себи небески мир.

Свети Атанасије атонски (грч. Άγιος Αθανάσιος ο Αθωνίτης; 925 — 1000), рођен je у Трапезунту око 925. године у богатој породици, а на крштењу му је дато име Аврам. Након што је рано остао сироче, усвојила га је и подигла једна монахиња. Млади Аврам је своју помајку опонашао у њеним монашким обичајима, у посту и молитви. Био је изврстан ученик, брзо надмашивши своје вршњаке у школи. После смрти помајке Аврам је одведен у Цариград на двор византијског цара Романа I Лакапина и дат је у школу код славног ретора Атанасија. Убрзо је достигао знање и умеће свог учитеља, па му је поверено да подучава млађе ученике. Будући да је сматрао да је прави живот онај који се проводи у посту и бдењу, Аврам је водио строг, аскетски живот. Спавао је мало, и то седећи на столици, а храна су му били само хлеб и вода. Кад је учитељ Атанасије почео показивати завист према свом најбољем ученику, Аврам је напустио школу.

У то време у Цариград је стигао Свети Михаило Малеин, игуман Манастира Киминас у Витинији. Аврам се сусрео са игуманом, описао му свој живот и изразио жељу да постане монах. Свети Михаило је уочио његову продуховљеност, заволео га и доста подучио по питању спасења. Током једног од њихових духовних разговора, игумана је посетио његов рођак Нићифор Фока, тада војсковођа, а касније цар Византије. Аврамова духовност и дубокоумност су оставили снажан утисак на Нићифора, тако да га је отад читавог живота јако поштовао и волео. Аврам је изгарао од жеље да постане монах. Напустивши све отишао је у Манастир Киминас, гдје је пао пред игуманове ноге молећи да буде замонашен. Свети Михаило му је са радошћу удовољио и Аврам је пострижен као монах Атанасије. Дугим постовима, бдењима и клечањем монах Атанасије је убрзо достигао такво монашко савршенство да га је игуман благословио допуштењем да настави са подвизавањем у тишини на једном усамљеном месту близу манастира. Касније је, напустивши Киминас, боравио на многим пустим и усамљеним местима, коначно дошавши до локалитета званог Мелана, на југоисточном рубу планине Атос. Ту се сместио далеко од свих других монашких настамби на Атосу. Направио је себи монашку ћелију и водио аскетски живот, напредујући из подвига у подвиг према све вишим монашким постигнућима. Свети Атанасије атонски се сматра једним од главних представника исихастичке традиције на Светој гори.

Према житију Светог Атанасија, Ђаво је непрестано настојао да изазове мржњу у њему према месту где се настанио. Аскета је одлучио да издржи једну годину, а да онда крене одатле у правцу куда га Господ усмери. Задњег дана на истеку тог рока, док се припремао за молитву, обасјала га је небеска светлост испуњавајући га неописивом радошћу, а из његових очију су лиле сузе блаженства. Свети Атанасије је тада задобио дар нежности, заволевши место свог усамљеништва онолико колико га се пре гнушао.

Ако се одатле настави према морској обали, стиже се за петнаестак минута до рта акратос. На стрмини високо изнад површине мора налази се шпиља Светог Атанасија. До ње се силази преко 221 степеника. Поред шпиље је уређена црквица и плато са чесмом а изграђене су и три, четири нове келије за монахе. У непосредној близини, на самом рту, налазе се келије Свети Скепи и Свете Мине. Прва је веома пријатан монашки кутак, налик „природној кући“ нашег архитекте и унивезитетског професора Божидара Петровића, какве се могу видети дуж читаве ибарске магистрале.

(аутор), (аа), +

 

Пећина Светог Петра светогорског

 

      

 

Локација пећине је за сада непозната.

Преподобни Петар атонски по пореклу је био Грк, и војник по занимању. Ратујући једном против арапа, заробљен је, окован у вериге (ланце) и бачен у тамницу. Тамновао је Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату, и молио Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу, где би се сав посветио молитвеном подвигу. У хришћанској традицији помиње се да му се јавио Свети Симеон Богопримац са Светим Николом у тамници, додирнуо му жезлом окове, и окови су се истопили као восак, а Петар се наједанпут створио у пољу ван града. Одмах је кренуо на пут за Рим, где је на гробу апостола Петраод самог папе пострижен за монаха. Затим је кренуо лађом опет за Исток. У хришћанској традицији помиње се да ми се у сну јавила Богородица са светим Николом; и и рекла да је одредила Петру Гору атонску за подвизавање. Петар дотле није ни чуо за Гору атонску. Искрцавши се, дакле, у Свету гору Петар се уселио у једну пећину, где је провео педесет три године у тешким подвизима, у борби са глађу и жеђу, са жегом и мразом. Хришћани верују да му је, пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом, анђео Божји почео доносити хлеб сваких четрдесет дана, а да му се неколико пута јављао ђаво у виду анђела, али да га је Петар одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га је неки ловац, који је ловио јелене по Атону, и из уста светитељевих чуо његово житије. Преподобни Петар Атонски је преминуо 374. године. Мошти су му пренете у Македонију.

Српска православна црква слави га 12. јуна по црквеном календару.

(аутор),(оп),+

 

Пећина Светог Акакија у Кафсокаливији

 

 

У светогорској пустињи у малој пећини се у средњем веку монах Акакије подвизавао, која данас носи његово име. Пећина има одличан положај, са чијег улаза се види врх Атоса као и хоризонт Егејског мора. Улаз у пећину је узан, дужине 5 метара, а главни део пећине (СПИЛЕОН) је величине 2х3 метара. И данас се у спилеону налази дрвени, једноставни кревет и покривач, за које се сматра да су једине материјалне вредности овога Свеца. Кад се наш преподобни отац Акакије Кавсокаливијски подвизавао у пећини, у непрестаном и неподношљивом усамљеништву - о чему у његовом житију сведочи очевидац, његов животописац, јеромонах Јона Кавсокаливијски - свако јутро је на дрво, које се налазило изван пећине, слетала птица и умилно појала чудесну мелодију. Док ју је преподобни слушао, испуњавао се неизрецивом радошћу. То га је избављало од чамотиње и туговања који понекад нападају подвижнике. Вероватно је та слатка птичица била ангео којег је Господ послао да би га утешио у тој неутешној пустињи. Овај преподобни Акакије поседовао је благодатни дар миротворства. Кад би некога почеле да муче унутрашње помисли, било је довољно да погледа светитељево радосно лице па да се умири и избави од пометње.

(аутор)//,+

 


Пећина Светог великомученика Нила

 

   

 

На отприлике 1 сат хода од Кавсокаливије, на стрмим стенама планине Атос, у Светогорској пустињи се налази пећина Светог великомученика Нила атонског. До пећине, од главног пешачког пута Велика Лавра - Каруља, спушта тачно 118 стрмих степеника. У пећини се налази црквица Пресветој Богородици, а иза ње је светитељски гроб.

Свети и блажени Нил, заблиставши у познија времена, подвизима својим превазиђе многе, чак и древне, подвижнике. Нови доказ, да се врлина, побожност и љубав к Богу не ограничавају временима и годинама, него имају свој основ у нашој вољи и слободи. Син побожних православних родитеља, Свети Нил се родио у Мореји, данашњој Грчкој, у месту званом "Свети Петар Кинуријски" (око 1601. г.), у Закониској епархији. Ту је одрастао и васпитао се. Световно име му беше Никола Терзакис. Још у раним годинама он остаде без родитеља. Али му родитеље замени његов ујак јеромонах Макарије. Овај ујак будно и ревносно надзираваше све покрете ума и срца сестрића, будућег сасуда благодати Светога Духа. Даровити сестрић, под мудрим и неуморним руководством свога ујака, брзо напредоваше у учењу и врлинама. Стога млади Нил, када достиже законски узраст, прими монашки постриг, и би, као достојан, рукоположен прво за јерођакона, а потом и за јеромонаха у манастиру Успенија Богородице Малевијске где су се подвизавали. И тако се благочестиви ујак и његов достојни сестрић једнодушно подвизаваху добрим подвигом. Али ове узвишене и девствене душе, рањене пламеном и свеобухватном љубављу ка Преслатком Женику небеском, запалише се жељом за велике подвиге. Зато оставише своју постојбину и отпутоваше у Свету Гору атонску. Тамо обиђоше манастире, скитове и пустиње, са циљем да пронађу место подесно за усамљеничко молитвено тиховање и високе подвиге. Најзад изабраше пусто, ненасељено, дивље и безводно место, звано Свети Каменови у пределу данашњих Кавсокаливија. И блажени трудбеници одмах приступише рашчићавању тога места. И са много ревности и зноја подигоше свети храм у част и славу Небескога Цара. Крај њега саградише и келије за земне ангеле, монахе, да дан и ноћ славослове Господа. Ускоро затим блажени Макарије мирно усну у Господу. Блажени Нил продужи подвизавати се ревносно и богоугодно. Но жељан тежих и суровијих подвига, он стаде тражити погодније место за остварење својих христочежњивих стремљења. У ускоро пронађе једно врло неприступачио место у Светој Гори, у страшилним урвинама атоским, и ту се настани, са молитвеном и уздисајном чежњом: да свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом својом служи незаменљивом Богу и Господу Христу. И служаше Господу самопрегорно и трпељиво. Суров према себи, он с еванђелском радошћу до краја живота јуначки подношаше сваку оскудицу и невољу и тескобу. Какве је све подвиге видела пештера.

Кроз многе и дуге христочежњиве подвиге преподобии Нил се најзад приближи своме одласку из овог света. Он који у све дане земног живота свог умртвљаваше тело своје, мирно предаде мирни дух свој у руке Господу, за којим је од младости чезнула душа његова. И тескобна, но толиким дивним подвизима освећена пештера, испуни се Ангелима, који свету душу светог угодника Божјег са песмопојањем узнесоше на небо. А многотрпељиво и многопобедно тело његово братија побожно и са страхопоштовањем сахранише поред саме пештере светитељеве.

Чудесни Господ, који прославља оне који Њега славе, прослави Свога дивмог угодника Нила тиме што из тела његовог потече миро у таквом обиљу, да се са врха горе сливало у море. To чудотворно миро стаде привлачити људе са свих страна. И тим целебним светим миром исцељиваху се људи од својих телесних и духовних болести. И назван би Свети Нил мироточивим. Но ученик Светога Нила, узнемираван у своме усамљеничком молитвеном тиховању и подвижничком живовању множином посетилаца, пожали се у молитви своме духовном оцу, светом Нилу, на њега самог. И миротечење наједанпут се пресече. А када седмога маја 1815. године, на основу виђења неког монаха званог Ехмалота, кога преподобни беше исцелио, приступише зидању цркве крај пештере Светог Нила, при копању обретоше свете мошти његове нетљене, које мирисаху неисказаним рајским мирисом. Црква би ускоро готова и освећена. А свете мошти самопрегорног угодника Божјег и надаље чудотворе, пренете тада у Велику Лавру, са изузетком вилице која остаде у црквици, исцељујући од душевних и телесних болести оне који им са вером прибегавају.

(аутор), (житије Нила),+

 

 

Келија-пећина Светог Антонија Печерског

 

     

 

Антоније Печерски (983-1073.године) је православни руски светитељ. У Руској православној цркви сматра се оснивачем и оцем монаштва у Русији. Рођен у је малом месту Љубеч близу Чернигова. Световно име му је било Антипа. Рано је напустио Русију. Отишао је у Свету Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену и својој келији-пећини.

Новопострижени инок Антоније у свему угађаше Богу, подвизавајући се у врлинама. Но особито напредоваше у покорности и послушању, чему се сви радоваху. Пошто проведе у Светој Гори не мало времена, свет у свима делима својим, служећи на спасење многима, игуману би откривење од Бога да преподобног Антонија отпусти у Русију. Дозвавши га к себи, игуман му рече: Антоније, иди натраг у Русију, да и тамо будеш на напредак и утврђење хришћанске вере; и нека с тобом буде благослов Свете Горе. Примивши овај благослов као из Божјих уста, преподобни Антоније отпутова у Русију. Допутовавши у Кијево он размишљаше где би се настанио. И стаде обилазити манастире које беху почели оснивати монаси Грци, који беху дошли са митрополитом Михаилом ради крштавања Русије. Но ти манастири не држаху савршени поредак и устав општежића. По промислу Божјем, ниједан се од тих манастира не допаде преподобном Антонију да живи у њему. Стога он стаде ходити у околини Кијева по дубравама и горама, све до Берестова. Ту он нађе пећину, и сатворивши молитву настани се у њој. И провођаше живот у великом уздржању. Године 1028. вратио се у Русију где је живао животом пустињака у пећини на планини Берестово. Његов аскетски живот привукао доста хришћана који су следећи његов пут прихватили монаштво и пустињаштво. Тако је на том месту створена чувена Кијевско-печерска лавра. Када је број монаха достигао 12 људи, ископана је дубље пећина, и у њој саграђена црква, трпезарија и одвојене монашке келије. Након тога, Антоније се повукао се из манастира и отишао поново у шуму. Око њега су поново почели да се насељавају монаси. Тако је уз благослов Антонија изграђен на планини први дрвени храм Успења Пресвете Богородице. Свети Антоније Печерски је умро 7. маја 1073. године, у својој 90. години живота.

Православна црква прославља Светог Антонија Печерског 10. јула по црквеном календару.

(аутор), (прав.енцикл), +

 

 

Пећина Светог Дионисија и ученика Митрофана

 

 

У скиту Свете Ане, посебно у Малом скиту, као најсјајније звезде заблистали су Свети отац Дионисије и његов ученик Митрофан. Они су заблистали крајем 16. века. Предање каже да је Дионисије био потомак византијске царске породице Комнина. Будући широко образован, истицао се својом мудрошћу и беседничким даром, због чега су га и прозвали "Беседник". Монашки постриг примио је у прослављеном Студитском манастиру у Константинопољу, који је у то доба пропадао због турске окупације. Након што је напустио Константинопољ, дошао је на Свету Гору, где је најпре живео у Карејском скиту, а затим прешао у скит Свете Ане, који се тада звао "Лаврин скит", о чему нам говори сам Дионисије. Чезнући за потпуним безмолвијем, запутио се у Мали скит Свете Ане, истинску безмолвничку (исихастичку) пустињу, у којој је у то време било много дрвећа. Тамо је цео свој свети живот провео у најстрожем подвижништву, упражњавању врлина и созерцању. Упокојио се 9. јула 1609. године. Праведни Митрофан је у свему подражавао аву Дионисија, свог великог старца, с чијим је благословом и уз сагласност осталих отаца као нови апостол обилазио села на Халкидику, са средиштем у Стратоникију (тада се звао Изворон). Својим облагодаћеним проповедима крепио је Хришћане. И Светом Дионисију и Светом Митрофану помен се слави 9. јула. У Малом скиту Свете Ане, у пећини у којој се живели, постоји капелица која носи њихово име.

(старечник)

 

 

Пећина "Горње Катунакије, пећина старца Јефрема 

 

 

Ова пећина је била уточиште многим пустињацима током протеклих векова, налази се на ободу светогорске пустиње у Горњој Катунакији. Последњи пустињак који је боравио у њој је био старац Јефрем. У пећини је одувек била капелица коју је старац Јефрем обновио, али је исти због велике влаге и хладноће напустио.

(аутор)

 

 

Пећина у близини манастира Ивирон

 

У пећини - келији Пресвете Тројице која припада манастиру Ивирону и смештена је између Ивирона и Милопотамоса, су живела деветорица браће и њихов старац. Ови људи беху толико смирени и украшени врлинама да су преклињали Господа да их удостоји да се сви заједно упокоје и да њихов крај буде "хришћански, без бола, непостидан, миран и да добар одговор дају на Страшном Суду Христовом". И заиста, једног дана, након вечерње службе, у часу док су се кајали и један од другог тражили опроштај, сва десеторица блажених упокојили су се у Господу и преселили из овог привременог живота. Сви су носили своје расе, камилавке, монашке схиме и бројанице, дакле, васцело монашко оружје. Монаси из суседних келија пронашли су их након десет дана. Њихова тела била су као жива и без трагова распадања. Ни најмање нису заударала него се, напротив, од њих ширио неизрецив миомирис.

(аутор)//

 

 

Келија-пећина старца Стефана Каруљског

 

 

Старац Стефан Каруљски, Србин, познатији и као Папа-краљ, себе је сматрао последњим изданком свете краљевске лозе Немањића. Током Другог светског рата отац Стефан је био антифашиста и учествовао је у војном покрету. Говорио је како су га заједно са другим борцима противници ухапсили и одвели на стрељање. Отац је дао обећање Мајки Божијој уколико остане жив - да ће отићи у монахе на Светој Гори. Када су почели стрељати, гурнут је, и тада је побегао. Меци су шиштали на све стране око његових руку и образа, а да га не повреде. Немци га нису јурили, то је било чудо. После рата постао је монах на Светој Гори, и тамо је остао подвижником скоро педесет година. Знао је неколико страних језика, писао је духовне чланке и упутства. Отац Илија га је видео како ради на тераси, а бели голубови слетели би на његово раме, а када би завршио писање, голубови би одлетели.

Једног дана оцу Илији је дошао један пријатељ из Русије, а он га је одвео оцу Стефану да га благослови. Скоро осамдесет година стар човек, плавих очију као небо, много година се, обично као и остали атонски монаси, није умивао, притом увке је лепо мирисао. Јео је мало: у џеповима је увек имао суве тестенине да храни своје птице. На Благовести је силазио на морске стене и молио: "Мајко Божија, пошаљи ми рибу". Забацио би мрежу, а мрежа је увек била пуна риба.

Када је реновирао своју оронулу келију, пријатељ му је донео материјал. Тај пријатељ имао је ћерку од пет година, Деспину. Када је старцу била потребна помоћ, отишао је на море и гласно замолио: "Деспина, реци твом оцу да дође код мене, требам га!" И девојчица је отишла к оцу: " Тата, тебе отац Стефан зове". Зашто је решио да се директно не обрати пријатељу? Можда, дете у својој чистоти може чути духовни позив боље, ко зна... И када је пријатељ дошао, упитао га је: "Оче Стефане, ти си ме стварно звао?" А старац је одговорио: "Да, молио сам Деспану да ти каже да те чекам".

Отац Илија је причао, да, када је Америка бомбардовала Србију, старац се молио и кроз молитву дао свој духовни допринос у одбрани земље. И та му је туга донета, јер је он осећао јаку духовну патњу и узносио молитве за цео Српски род. У то време је и изгорела његова ћелија. Да ли је и ово духовни разлог? Можемо само да нагађамо о томе. Када је прешао у пећину и наставио да се моли за свој народ нестао у пламену експлозија, запалила се и пећина.

Отац Стефан се упокојио у манастиру Сланци у околини Београда 2001.год. на празник Ваведења Пресвете Богородице у храму. На месту његове изгореле келије-пећине (спилеон) сада је леп скит са црквом посвеченом Светом Сави. Настојник скита је отац Атанасије, Рус.

(аутор)//+ са странице светогорски светитељи

 

Пећина Светог Јована Кукузеља

 

 

У близини келије Светог Козме и Дамјана и Велике Лавре се налази пећина Светог Јована Кукузеља. Пећина је била дом светитељу пре но што је изградио скит Светих Архангела, у близини пећине. Пећина је под земљом, малих димензија.

Свети Јован Кукузељ био је хоровођа ангелског гласа, учитељ музике и први појац на двору византијског самодршца Комнина (12. век). У тајности је напустио овај привремени свет с његовом испразном славом и уживањима, и стигао у манастир Велику Лавру. Скривао је свој идентитет и говорио да је у свету чувао овце. Игуман му је одредио да у шуми чува манастирске козе. У међувремену, цар Комнин га је свуда тражио.

Јован је радосно извршавао своје послушање, освештавајући се у великом смирењу и безмолвију, док једног дана није пожелео да отпоје прекрасне црквене химне које је појао и у Константинопољу (Византиону). Његов глас је био толико сладак и мелодичан да су и бесловесне животиње (козе) које је напасао изненада престале да једу, умириле се, усправиле и с пажњом и благодарношћу, као да су словесна бића, почеле да слушају ово ангелско појање. Тај призор и ти звуци били су уистину задивљујући. Пустињаци из околних каливија који су то видели, нису препознали Кукузеља, али су већ сутрадан пожурили да обавесте игумана о оном што се догодило.

На тај начин Кукузељ је био откривен. Био је пострижен у монашки чин и почео је да поје у десној манастирској певници. На једном бдењу, док су читали Акатист, накратко је заспао у својој стасидији. Пред њим се појавила Пресвета Богородица као Царица славе и рекла: "Радуј се, Јоване, чедо моје, певај ми и Ја те никад нећу напустити." Затим је у његову десну руку положила златан новчић! Тај новчић је касније прикачен на Њену свету икону.

Другом приликом му је исцелила ногу и рекла: "Од сада ћеш бити здрав." Светитељ је саградио једну катизму у част Светих Архангела. У њој је боравио током шест дана у седмици, а недељом и празником одлазио је да поје у манастиру.

(аутор)//, +

 

Пећина преподобног Нифонта атонског

 

         

 

На западу Кавсокаливије налази се пећина Светог Нифонта. У њој се дуго подвизавао преподобни Нифонт.

Преподобни Нифонт је хришћански светитељ. Рођен је у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од младости имао је жељу за самоћу и молитву. Та га је жеља и довела у Свету гору, где се подвизавао најпре у пештерисветог Петра атонског а потом у пустињи Свете Ане. Није хтео ни хлеб јести, него се хранио травом и корењем. Неки завидљивци оптужили су га као да се он гнуша хлеба, од чега се он лако и брзо оправда. Најзад се удружио са Светим Максимом на Капсокаливи где су се заједно подвизавали. У хришћанској традицији помиње се да је због своје љубави према Богу Нифонт обдарен од Бога даром чудотворства и прозорљивости те да је исцељивао болесне молитвом и помазањем уљем, а прозирао је у догађаје који су се догодили и који ће се догодити. Прорекао је за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо дан његове смрти, он рекне братији око себе: "Не плачите него радујте се, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше". Пред саму смрт рекао је "Време је да идем!" И преминуо је 27. јуна (14. јуна) 1330. године.

Српска православна црква слави га 14. јуна по црквеном календару.

(оп), +

 

 

Пећина Светог Козме зографског

 

      

 

Пећина Светог Козме Зографског се налази на 2 км десно од пута ман.Зограф за ман.Хиландар, смештен на високој стени до које се пењу стрме степенице.

Преподобни Козма беше Бугарин, пореклом од племићске фамилије бугарске. Побожно васпитаван, он у младости добро изучи и грчки језик поред свог родног језика. Када Козма поста пунолетан, родитељи хтедоше да га ожене; али он, пламено жудећи за монаштвом, потајно оде од њих у Свету Гору атонску. Радосно стигавши у Свету Гору он оде у манастир Зограф, где га с љубављу примише. Дирнут таквим пријемом и одушевљен строгошћу монашког живота њиховог, Козма се реши да ту и остане. Послушан у свему, Козма усрдно вршаше све налагане му послове, и кад постаде монах би одређен за еклесијарха. После извесног времена Козма би посвећен за јерођакона, а потом за јеромонаха. То му даде нов повод, те он наложи на себе још веће подвиге, да би што беспрекорније могао вршити своју свештеничку дужност и обављати манастирска послушања.

Преподобни Козма се са благословом игумана удаљи у оближњу пустињу и усече себи пећину у стени, на западној страни од манастира. Једном дођоше код Козме два јеромонаха из Хиландара да виде какав живот води овај пустињак. Међутим, идући к њему они успут сакрише у шуми тиквицу са вином, са намером да је при повратку узму. Козма их предусретљиво прими, поразговара са њима о духовним стварима, и при растанку им рече: Тиквицу са вином коју сакристе на путу, разбијте, јер се у њу увукла змија и пустила свој отров у вино. - Удивљени таквом прозорљивошћу, хилендарци при повратку разбише тиквицу и стварно нађоше змију. И они узнеше благодарност Богу што их спасе смртоносног отрова прозорљивошћу светог пустињака Козме.

Једном, на Велики Четвртак зором рано преподобни Козма угледа у ваздуху душу хиландарског игумана где се бори са демонима, и посла свог ученика у Хилендар са оваквом поруком: Нека се братија моле за преминулог игумана; он се у ваздушним пространствима бори са злим дусима. - Када братија Хилендарска чуше овакву поруку рекоше: Ми видесмо игумана на јутрењу, и он после јутрења оде да се спрема за служење свете литургије; зашто нам онда твој старац шаље тако неумесну поруку? Шенуо, а прави се светац! Ипак они одоше у келију к игуману, и угледаше игумана заиста мртва, јер беше напрасно преминуо. Свети Козма са молитвом на устима мирно предаде душу своју Господу, 22. септембра 1323. године. После тога, пошто мину четрдесетодневно помињање преминулог праведника, Зографска братија се сабраше к његовој пећини, одслужише тамо свеноћно бденије и решише да откопају свете мошти и чесно их пренесу у манастир; али моштију не беше. Шта се догодило с њима, нико не зна; то зна само Бог, који царује над свима и кроза све векове.

Православна црква га слави 22 септембра по црквеном календару.

+

 

 

Пећине Светог Гаврила ивиронског

 

 

Свети Гаврило је имао две пећине, зимску и летњу. Зимска је била на путу од ман.Ивирон ка ман.Каракал, а летња пећина је изнад манастира Ивирон на брду које је препуно кестена.

Током иконоборачког периода (8-9 век после Христа) многе свете иконе су бачене у море да би биле заштићене од иконбораца. Али промисао божија их је водила у места где су заштићене и поштоване. Једна побожна жена у Никеји, бацила је данашњу икону Вратарице у море како је неби уништили иконоборци. Плакала је и јецала због губитка њене омиљене иконе, али Пресвета Богородица ју је тешила у сну говорећи јој да ће послати икону у једно место где ће се јој клањати вековима многа племена и језици. После неколико година, 1004.године икона се појавила у мору испред манастира Ивирон у Светој Гори стојећи усправно над водом. Монаси су се задивили овим догађајем и покушавали да је изваде из мора, али невидљива сила их је спречила. Мало више из манастира се подвижавао монах под именом Гаврило. Њему је представила Богородица говорећи следеће: „Желим ти да дођеш и извадиш моју икону из мора, јер ти си достојан да је пренесеш у манастир“. Испосник је послушао и отишао да прими икону. Међутим кад је ушао у море, сви су се изненадили зато што није потонуо али ходао по води док је није изнео на копно. У месту на којем испосник је подупрео икону кад је изашао из мора је потекла света вода која постоји до данас. Испосник Гаврило заједно са игуманом и монасима су преносили икону у цркву манастира и сместили су је у капелу испред манастира.

 

 

Пећина Светог Павла ксиропотамског

 

 

Пећина се налази одмах изнад истоименог манастира "Светог Павла.

Син цара Михаила Куропалата. Са сјајним образовањем, са ретком мудрошћу и уједно кротошћу Прокопије (тако се најпре зваше) беше у својим младићским годинама предмет дивљења целог Цариграда. У једној повељи цар Роман Старији назива га „највећим од свих философа." Но бојећи се да му се душа не погорди и не пропадне од људске славе, овај сјајни младић обуче се једнога дана у рите просјачке и дође у Свету Гору, где прими монашки чин од знаменитог светитеља Козме. После дугих усамљеничких подвига он обнови Ксиропотамски манастир, а мало за тим сазида нови манастир Свето-Павловски, где у старости и сконча. Када се тај манастир освештавао цар Роман пошље на дар велики део Часног Крста, који се и до данас тамо чува. Каже се за овога светитеља, да је проповедао Јеванђеље у Македонији и Србији. Претрпео је многе муке од злог цара Лава Јерменина иконоборца, и упокојио се 820. год. Пред смрт своју Свети Павле рекао братији: „ево стиже час, који је душа моја увек желела и од кога се тело моје увек страшило."

Православна црква га слави 28. јула по црквеном календару.

+

 

 

Пећина Светог Мученика Никодима атонског

 

      

 

Свети Никодим атонски (1749-1809), проглашен Свецем 1955 године, је био "теолог" кољиварског контигента.Велики Исихаста-Аскета и одличан аутор Светоотачког калибра. Оставио је за собом многе списе у којима је цела Светоотачка традиција претопљена. Онај који пажљиво чита дела Светог Никодима може безрезервно да каже да је Он потпуно прошао кроз Светоотачку теологију. Његов Приручник Поука, за модерно време, су репрезентативан рад на Православној духовност. Издање неколико томова Добротољубља Отаца (заједно са Светим Макаријем, али ипак већином дело Светог Никодима) је утицало на поновно духовно рођење у Православним земљама. Његово дело Кормилар представља нај ауторитативну компилацију Црквених Светих Канона и њихово тумачење у вези са Црквеном духовношћу. 

Православна црква га слави 11. јула по црквеном календару.

+

 

 

Пећина (испосница) Светог Дионисија

 

        

 

Пећина Светог Дионисија се налази далеко изнад манастира Дионисијата у којој се подвизавао аскета Дионисије.

Он је ктитор манастира Светог Јована (Дионисијата) на Светој Гори. Родом је из места Корице у Албанији. Његов старији брат Теодосије удаљи се у Свету гору, где је временом постао игуманом манастира Филотеја. Када је одрастао, Свети Дионисије је дошао своме брату у Филотеј, и овај га је замонашио. Док је једном манастирским послом био у Цариграду, изабран је и посвећен за митрополита у Трапезунту. У хришћанској традицији помиње се да се Дионисију почела јављати нека чудна светлост сваке ноћи на оном месту, где је он доцније подигао обитељ Светог Јована Претече. Објаснивши појаву те светлости као знак са неба, да ту треба да подигне манастир, Дионисије је отишао у Трапезунт своме брату и цару Алексију Комнену да тражи помоћ. Цар му је дао и новац и повељу, која се и сад чува у манастиру. Године 1380. основао је Дионисије обитељ Светог Јована Претече. Међутим када су једном разбојници морски опљачкали обитељ, Дионисије је поново отишао у Трапезунт, и тамо преминуо, у 72. години живота. У манастиру који је саградио налази се икона Пресвете Богородице, названа Похвала, коју је цар Алексије Комнин поклонио Дионисију. По предању, пред том је иконом први пут читан Акатист Богородици, састављен од стране патријарха Сергија. Преминуо је у 14. веку.

Српска православна црква слави га 25. јуна по црквеном, а 8. јула по грегоријанском календару.

+

 

 

Пећина Светог Мученика Давида

 

 

У скиту Свете Ане као јутарња звезда заблистао је и преподобни мученик Давид, пореклом из Кидоније у Малој Азији. Он је ватрено чезнуо да пострада за Христа, због чега је отишао у Солун и тамо покушао да одврати неког прелешћеног монаха који је желео да се потурчи. Агарјани су га ухапсили и осудили на смрт вешањем 1813 године, због чега је примио мученички венац. 

Православна црква га слави 26 јуна по црквеном календару.

 

 

Остале неприступачне и непознате пећине Свете Горе

 

#У близини скита Свете Ане неки стари пустињак је нашао ненасељену пећину у којој се подвизавао. Монах Јосиф је након више година касније у пећини изградио малу капелу коју је посветио Светом Јовану Крститељу.

#У близини пећине Светог Нила атонског, налази се и пећина посвећена Светом Петру у којој је Румунски старац Герасим намеравао да изгради капелу и себи дом, али је зачуо гласове из пећине да је пећина вечни дом тројице испосника који вечно почивају у њој и не желе да им ико смета. Након овог догађаја старац Герасим је напустио пећину и вест о овом чуду се прочула широм Свете Горе.

#У близини манастира Ставроникита постоји пећина са извором Свете воде у којој је пре много година нађена икона Светог Јована Крститеља.

#У близини скита Свете Ане се налази Керокалива - келија без храма, испод које се налази пећина, оивичена дрвеном оградом. Незна се које саградио ову Керокаливу, а верује се да је то учинио неки непознати беземљаш - аскета.

#На средини пута од скита Свете Ане према Светогорској пустињи налази се мала пећина - спилеон у којој су виђане борбе демона, монаси су долазили бацали камење у пећину тј. демоне све док није монах Сава одржао литургију суботом и у њој поставио икону Пресвете Богородице од када се демони више не појављују.

(аутор)//

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev