Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Света Гора Манастири Зограф
 
 
  

Манастир Зограф

 

(Св. Георгије - Ђурђевдан, 23. април/6. мај)

 

Зограф лежи високо у брдима обраслим шумом, на путу према Хиландару и Ватопеду, удаљен од мора око сат хода, манастирским џипом се то растојање савлађује за четврт сата. Манастир Бугара спада у групу најстаријих светогорских светиња, с краја десетог века. Предање вели да су га основала тројица монаха племенитог рода из Охрида – Мојсије, Арон и Јован. Учинили су то уз помоћ бугарског цара Симеона, али нису могли да се сагласе коме да то заједничко станиште посвете – Богородици, светом Николи или светом Ђорђу. Оставили су у цркви празну дрвену даску и одлуку препустили Божјој вољи, а сами изашли да се посвете молитви. Када су поново ушли затекли су икону осликану ликом светога Ђорђа. Тако су манастир посветили овом великомученику, а назвали га Зограф, што на грчком значи Сликарев или Живопишчев. Ова легенда је настала касније, пошто су Бугари преовладали у манастиру, са циљем да нагласи његов бугарски карактер. Историјски, манастир је првобитно био грчки, а његово постојање назире се у првом атонском типику (972) у потпису „Георгиос Зографос“. Претпоставља се да је он био и оснивач.

Словенски елеменат у манастиру је ојачао у периоду франачке владавине, а нарочито у последњој деценији XIII столећа, када су Бугари имали стваран политички утицај на Свету Гору. Манастир је у то време много помагао и цар Михаило VIII Палеолог, о чему сведочи и један декрет у корист манастира из 1276, у коме се Зограф први пут назива „манастиром Бугара“. Почетком наредног века Зограф је страдао од каталанских одметника, зграде су спаљене а неки монаси мучени. Позна традиција је ову несрећу приписала присталицама неуспеле уније Православне са Римокатоличком црквом на сабору у Лиону, које су предводили сам цар Михаило и патријарх Јован Век, и папиним најамницима. Историјски извори то не потврђују.

У манастирској порти је 1873. године подигнут споменик двадесетшесторици монаха који су наводно, 10. октобра 1274, мученички страдали у тој унијатској акцији. Великодушни прилози царева из куће Палеолога, Андроника II и Јована V, бугарског цара Асена II и српских владара условили су велики процват, али је тај полет сасечен турским освајањима. Од 1433. године Зограф ужива заштиту и покровитељство молдаво-влашке господе, пре свега, војводе Јована Александра. Кулу на манастирском пристаништу саградио је молдавски војвода Јован Богдан, 1517, црква у кули је псовећена Светом Николи. Кула је недавно рестаурирана, као и читав комплекс. Поред куле је једина сачувана ветрењача на Светој Гори. Крајем деветнаестог века, захваљујући обилној помоћи бугарске државе и прилозима побожних бугарских трговаца хаџија и чорбаџија, Зограф је по богатству постао други манастир на Атосу, одмах иза руског. У то време у цркви се служи искључиво на бугарском, а у братство се више нису примали други монаси осим бугарских. Зограф се од Јеремијиног типика налази на деветом месту, припада петој групи (други по рангу) коју предводи Дионисијат. Већина манастирских грађевина је подигнута у другој половини XIX века, а главна црква, посвећана светом Ђорђу, на његовом почетку. Један натпис на грчком и бугарском као градитеље означава монахе Јефтимија и Порфирија, манастирске економе.

 

Католикон

 

Храм красе иконостас и часна трпеза у позлаћеном дуборезу „високе занатске вредности“. Затим три иконе светог Ђорђа. У олтару се чува икона Богородице Услишитељке (Епакууса) или Богородице која говори. На питање монаха Козме како да следи најбољи пут за спас своје душе ова икона га је саветовала да напусти манастир и да се негде повуче у најдубљу аскезу.

Манастирски комплекс има осам параклиса, девет се налази изван зидина, а један у порти. Један је посвећен словенским апостолима Ћирилу и Мтеодију, саграђен је 1900. У малој цркви Успења налази се икона Богородице Акатистне, такође чудотворна, тип Одигитрије. Акатистна се зове зато што Бугари пред њом, уместо причесног стиха, певају акатист (химну хвале). Врсни познавалац иконографије Богомајке П. Н. Кондаков сматра да је икона из XVII века.
Књижница, смештена у манастирском пиргу, има 162 рукописна кодекса на грчком и 388 на словенским језицима, међу њима је и аутограф Пајсијеве Историје бугарског народа.

Сава Хиландарац, и сам библиотекар, пише пре више од једног века, како у њој „сад нема онога што јој је највише вредело“, а то је јеванђеље на словенском језику, писано глагољицом, на које је наишао године 1843. аустријски конзул Антун Михановић, а манастир 1860. поклонио руском цару Александру II. Ово јеванђеље је, каже, с потпуним текстом својевремено издао Ватрослав Јагић.


Чудотворна икона Светог Георгија

 

 

Посвећен је светом Ђорђу јер се икона, са свечевим ликом, сама исписала на дасци. Манастир Зограф подигла су три брата, Грци Мојсије, Арон и Јован, у 10. веку. Браћа су дошла на Свету Гору у време цара Лава Мудрог и настанили се у близини садашњег манастира. Ту су подигли црквицу али никако нису могли да се сложе око имена. Најзад одлуче да свако оде у своју ћелију и моли се богу за просветљење коме цркву да посвете. Ујутру виде исликану икону светог Ђорђа на дасци која је, претходног дана била обична, неисликана. Ово се убрзо прочује па прилози стану притицати са свих страна. Друга икона светог Ђорђа, стигла је, морем, из Азије до ватопеда па стављена на магаре да је однесе кудму је воља. Магарац иконуоднесе до Зографа. Трећа икона светог Ђорђа дар је Стефана Душана. 

Као што је већ речено, све три чудотворне иконе светог Георгија Победоносца налазе се у Саборном храму манастира Зографа, подигнутом у име и част овог великомученика. Свети Георгије Зограф стоји на стубцу десне певнице и његова повест је следећа: За време владавине цара Лава Мудрог живела су три рођена брата – Мојсије, Арон и Василије, пореклом из Лихниде, која је касније добила име Ахрида. Због своје љубави према Богу и свог благочешћа, они одлуче да напусте богатство и славу овога света и да обуку ангелску схиму. Како би се ватреније и храбрије супроставили непријатељским лукавствима и потпуно умртвили страсти своје плоти ради Царства Небеског, они изаберу себи савршено отшелништво на Светој Гори – Атону. Нашавши тихо место у околини данашњег манастира Зографа, они подигну три колибе и подвизаваху се сваки за себе, окупљајући се једино недељом. Прочуло се на Светој Гори о њиховој врлини, придруже им се и други монаси, па пронашавши божјом вољом згодно место, они подигну манастир и храм. Не могаху се међутим сагласити око имена светог храма: једни говораху да се храм посвети светом Николи, а други светом Клименту архиепископу охридском, свом земљаку; сваки дакле ономе кога више поштоваше, и тако не могаху да се сложе. Да би решили настали спор у братској љубави, најзад одлуче да се усрдно помоле Богу и да он једини одлучи ком светитељу да посвете свој храм, и чију икону да насликају на припремљеној дасци. Једне вечери стану сва тројица на молитву, сваки у својој келији, и док се тако мољаху, необична светлост, јача од сунчевих зрака, разлије се из новоутемељене цркве по околним висовима, а они збуњени и обузети страхом остану читаве ноћи у подвигу молитве. Сишавши следећег јутра у цркву, угледају на своје велико изненађење већ насликан лик светог великомученика и победоносца Георгија на припремљеној дасци. Тако је Господ одговорио на њихову молбу и на чудесан начин објавио коме да посвете свој храм. 3бог ове свете иконе храм је посвећен светом великомученику Георгију, а манастир назван Зограф (Иконописац), пошто се икона јавила на сам Божји миг, насликана неведљивом силом и руком. О томе где се раније налазила ова света икона, повест казује следеће: Икона светог Георгија потиче из Фануиловог манастира у Сирији, који се налази у близини Лиде, завичаја великомученика Георгија, где је пројавила велика чуда. По речима игумана овог светог манастира Евстратија, када је Свеблаги Бог попустио у Свом праведном гњеву да на читаву Сирију наиђе пропаст од Сарацена, једног дана икона светог Георгија се наочиглед братије одвојила од даске, одигла у висину и нестала. Ожалошћени и уплашени овим чудом, братија се са сузама стану молити Богу да им у име великомученика Георгија открије где се од њих сакрио лик овог победоносца. И Бог услиши њихову молитву, а великомученик Георгије утеши игумана манастира својом појавом, рекавши: “Не жалостите се због мене, јер ја себи нађох манастир у Богородичином врту на Атосу. Ако желите, похитајте и ви тамо, јер гњев Божји већ надолази на Палестину и на скоро читаву васељену због греха хришћана!” Игуман окупи братију па им исприча виђење. Позвавши онда и старешине града Лиде, и рекавши им о светој икони, наложи им да чувају манастир, јер он заједно са братијом одлази у свети град Јерусалим да се сви поклоне светом Гробу Господњем, и нека буде воља Божија. Напусте монаси са сузама и тугом манастир и сишавши у Јопу, укрцају се на брод. Након вишедневног путовања стигну Богом вођени на жељену Свету Гору. Обишавши читаву Свету Гору и стигавши до манастира Зографа, они уђу у храм и на своју неисказану радост и огромно изненађење, нађу лик светог Георгија, који их је напустио призван овим чудесним догађајем и Божјим промислом на нову даску. Његов лик остао је у потпуности неизмењен. Тада фануиловски монаси припадну овој светој икони са сузама говорећи: “Зашто нас тако ражалости доселивши се овде, великомучениче Георгије?” А монаси Зографа их запитају који је разлог толике туге. Онда им ови о свему испричају. Кажу онда и домаћини шта је њима учинио исти великомученик Георгије. И тако заједно прославе Господа и његовог слугу Георгија. Поменутог игумана Фануиловог манастира Евстратија и овде поставе за игумана. Икона великомученика Георгија чинила је велика чуда, па се мноштво народа сливало у манастир Зограф на поклоњење, а вест о њој стигла је и до самог Цариграда, до двора цара Лава Мудрог. У знак своје побожности и пламене ревности, овај автократор одлучио је да посети Свету Гору и да се поклони светој икони, те да се духовно окрепи у сусрету са монасима Мојсијем, Ароном и Василијем, које сви свугде хваљаху. После њега, манастир Зограф посетио је и бугарски цар Јован из Трнова. И њиховим богатим даровима и новцем почела је изградња величанственог манастира Зографа. Касније су га међутим разрушили варвари и морски разбојници. Данашњи манастир подигнут је на рушевинама старог здања, захваљујући помоћи молдавског војводе Стефана. Интересантан је случај једног маловерног епископа – кажу да је то био епископ воденски – који се тек оставши без прста уверио у аутентичност и истинитост прича о овој светој икони. Посетивши наиме манастир Зограф у намери да се увери у превару (како је желео да верује), он је ушао у храм и показавши потпуно незаинтересовано својим прстом на икону, питао је монахе је ли то та назови чудотворна икона. Пре но што је добио било какав одговор, његов прст се тако силно залепио за светитељево лице, да га никако нису могли одвојити, него су морали да му га одсеку. Тако је овај неверни епископ на својој кожи искусио чудотворну силу светог великомученика Георгија Победоносца која дејствује кроз ову његову свету икону. Трагови одсеченог прста и данас су видљиви на икони. Ова икона украшена је сребрним оковом израђеним благословом митрополита Серафима у Петрограду, што стоји написано на доњем делу светитељеве одеће. Лик светог Георгија је због старости доста таман, а припада Византијској школи. О другој светој икони светог великомученика Георгија Победоносца, која се налази на стубу леве певнице, сачувано је у манастиру Зографу следеће предање: Ова света икона такође је доспела у манастир морем из Арабије и пронађена је у пристаништу манастира Ватопеда. Њен изненадни долазак унео је не мали немир и пометњу међу светогорске монахе. Наиме, прочуло се о њеном доласку, па су се окупили монаси из свих манастира у жељи да виде чудесно јављену икону, и сви су молили да она припадне баш њиховом манастиру. Ватопедски монаси желели су да је присвоје, говорећи како се појавила у њиховом пристаништу. Али, старци из осталих манастира нису хтели ни да чују, него одлуче да пронађу заједничко решење, тј. да икона на неки начин сама покаже којем ће манастиру припасти. И тако и поред надмоћи манастира Ватопеда због његове старости, преовлада заједнички глас. Да би дакле засигурно видели у који од атонских манастира истински благоизволи Победоносац поставити своју свету икону, заједничком одлуком старци се договоре да је привежу на једно дивље и младо магаре које уопште није знало светогорске стазе и да га оставе слободно, пратећи где ће се зауставити. Тако и учине. Магаре најпре одведу на пут који води од Солуна на Свету Гору и оставе га без водича. Магаре је одмереним и одлучним кораком кренуло, као да је знало и поимало какав свети товар носи, прошло кроз непроходне пределе и шуме, и зауставило се баш на једном брду преко пута манастира Зографа. Тада сви видеше да је благовољеније Победоносца Георгија да његова света икона остане у овом манастиру. Зографски монаси срдачно и са радошћу приме овог небеског странца и пријатеља и његову свету икону поставе у Саборни храм, на стуб леве певнице. А оно магаре је крепало чим су са њега скинули свету икону и монаси су га закопали на истом месту. У знак сећања на чудесну појаву и долазак ове свете иконе, на оном брду подигнута је келија и црквица посвећена светом Георгију Победоносцу. То брдо налази се 15 минута хода од манастира према западу, преко једног дубоког потока. Преко пута наведене свете и чудотворне иконе, на северозападном стубцу на који се ослања велика купола, налази се трећа света икона великомученика Георгија, о којој у манастиру постоји следеће писано сведочанство: Молдавско-влашки војвода Стефан стално је ратовао протих својих противника. У то време на њега се намерила велика непријатељска сила ради његовог потпуног уништења. Видевши мноштво непријатељске војске, Стефан се узнемири и уплаши, па тако скрушеног срца и са многим сузама припадне Господу Богу, молећи се и призивајући Његову помоћ. Након усрдне молитве савлада га лак сан и одједном му се јави великомученик Георгије у небеској слави и тајни страх га обузме због овог чудесног виђења. А јављени великомученик му каже: “Буди храбар у Господу и не бој се овог мноштва, него сутра окупи сву војску и поведи је са слављеничким трубама, и видећеш снагу Бога нашег који ти је увек на помоћи. Зато сам послан, да покажем снагу Његову која у теби дејствује и да ти помогнем. А ти обнови мој већ опустео манастир по имену Зограф, који се налази на Светој Гори Атонској, и пошаљи тамо моју икону коју држиш код себе.” Укрепљен појавом светог Георгија Победоносца и његовим обећањем о Божјој помоћи, Стефан окупи војску, носећи са собом и икону светитеља. Из захвалности према Победоносцу, нешто касније Стефан је послао ову свету икону на Свету Гору да би испунио његову вољу, и величанствено обновио свети манастир Зограф. Све три иконе светог Георгија Победоносца оковане су сребром и опточене драгим камењем. Сви украси на њима потичу из Русије. 

 

Икона Богородица Акатистна

 

 

Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у светом манастиру Зографу следеће писано предање: Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи политичким превирањима узнемирен исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се то догађало у XIII веку. Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем автократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву. Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем ради чистоте православља. Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продру и на Атон, уверавајући речима, поткупљујући новцем и обећањима, принуђујући претњама и мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти, и одрекла се вере отаца својих. Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих отаца, примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате. Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери, и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркају по читавој Светој Гори у потрази за новим жртвама. У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред овом светом иконом. Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Богородици Марији, одједном се из ове свете иконе зачују следеће речи: “Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!” Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас, како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана. Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемире. И они слабији међу њима одмах се сакрију у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха остану заједно са игуманом у манастиру и затворе се у пирг, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце. Нешто касније стигли су и латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси им са пирга довикну: “Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! ... Идите одавде!” Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, они запале ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје предадоше у миру своје чисте душе Господу 10. октобра 1276. године. У манастирском рукопису и у бугарском часослову уписана су и имена ових победоносаца и преподобномученика. Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се у пиргу заједно са преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама читава, нетакнута ватреном стихијом. У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је “Херово” (“Радовање”), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зову и “Пројављена”. Уместо молитава за причест, на светим литургијама које служе у овом параклису бугарски монаси читају пред овом иконом Акатист. 

(факти2),(атл.)-иконе, +(атл.)-иконе

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev