Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Знаменити З1  
 
 
  

Људи који су својим делима помогли Хиландару

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

Ђорђе Рош

Џон Тачер

Вадим Чарнојевић

Томислав Карађорђевић

 

 

Ђорђе Рош  је рођен у Београду 1896. године као најмлађи син натурализованог Немца, стручњака за изградњу железничких пруга Себастијана Роша и Словенке Антоније. Понегде се грешком наводи да су Рошови норвешко‐швајцарског порекла. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату. Две године касније постао је питомац 46. класе Ниже школе Војне академије. Као командир жандармеријске чете истакао се у борбама за време херојске одбране Београда 1915. године. Тешко је рањен у јуришу на Дунавском кеју, под командом мајора Гавриловића. Заробљен је у Војној болници и одведен у заробљеништво, али је размењен 1917. године.

 

Ђорђе Рош се још пре рата живо интересовао за авијацију и летење. Крајем рата, на Солунском фронту постаје војни пилот. Он је један од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. После рата унапређен је у чин капетана, али напушта војну службу и са братом Душаном одлази на лечење и студије у иностранство.

Између два светска рата браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници трговачке фирме Еxпорт‐импорт Рош и званични представници немачке тешке индустрије у Југославији. Њихова фирма снабдевала је Југословенску Краљевску војску војном опремом из Немачке. 

Рошови су били веома имућни, поред велике породичне куће у Катићевој 8‐10 поседовали су и зграду у Бирчаниновој 28 б са 32 стана, вилу на Хвару и низ других непокретности.  Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније променила име у Љубица) и са њом се венчао 1924. у манастиру Раковица. Био је и почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду. Као сувласник великог извозно‐увозног предузећа у Београду, организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, од 1935. до 1939. године...

Ђорђе Рош емигрирао је са породицом из Југославије у Немачку 1944. године. Налазио се на комунистичком списку људи за ликвидацију по кратком поступку. Он и супруга су годинама живели недалеко од Штутгарта. Њихова кућа била је Србија у малом ‐ прави музеј српских старина и драгоцености: оригинална застава из Првог српског устанка, униформа и сабља краља Александра Карађорђевића, десетак слика Паје Јовановића, и на стотине других вредних експоната и књига. Ђорђе и Љубица су често били домаћини бројним српским емигрантима, финансирали их и помагали док се не снађу у „белом свету“.

Од 1961. Ђорђе Рош све чешће посећује Свету гору и манастир Хиландар. Затекао је манастир у прилично тужном стању, због стицаја историјских, економских и других околности. У договору са малобројним братством предузео је кораке за обнову манастира. Године 1965. Ђорђе се настанио у Неа Роди, месту на граници Свете горе.

Основао је Комитет за обнову манастира у коме је био активан до краја живота. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, такође честим посетиоцем Свете горе и Хиландара сакупљао је по свету новац за обнову манастира. Новац су подједнако добијали и од Срба али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен „да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ”. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђена је савремена Хиландарска библиотека.

Ђорђе Рош, један од хероја са Дунавског кеја, умро је 1977, изненада, на путу ка Хиландару. Својевремено је то као своју жељу и записао. Захвални хиландарски монаси сахранили су га у манастирској порти и он је једини мирјанин који је сахрањен на тлу Хиландара.

Рошове кћери Јелена, Инге и Татјана даровале су Народном музеју у Чачку 30 вредних предмета везаних за њиховог оца и одбрану Београда 1915. Отада почиње формирање Збирке Ђорђа Роша у овом музеју који се налази у родном граду Рошовог ратног команданта мајора Гавриловића.

 

Џон Тачер (John Seymour Tacher  1904-1982) се  први пут  појавио  у Хиландару 1952.године, тада,  у улози  директора највећег византолошког института у Америци -Дамбартон Оакс- из Вашингтона.  До тада  је већ имао велика  искуства  са изучавањем византијских историјских  и култоролошких токова у Цариграду, Јерусалиму, Синају. Већ на  првом  сусрету са Хиландаром, он бива  опчињен хиландарском лепотом,  складношћу, божанским миром и баш тада, на првом свом сусрету са Хиландаром даје завет монасима, да ће као пензионер, сав да се посвети Хиландару и његовој обнови. Тај завет је и испунио. 

 


Од 1952. године је у Хиландар долазио скоро сваке године. Подстицао је монахе да обнове стару манастирску библиотеку, која је изгорела 1722.године и када су се монаси Хиландара организовали и кренули у обнову, Џон Тачер је послао манастиру велику суму новца за обнову библиотеке. 1968.године Џон  Тачер доводи из Америке велику групу конзерватора који рестаурирају око 150 икона које су кроз пар наредних година заблистале старим сјајем, а које су непроцењиве духовне, уметничке и историјске вредности.
Око  1970.године  поклања додатни новац манастиру у циљу да се од сребра изради саркофаг за Светог Симеона Мироточивог. Посла се прихвата тада ђакон Војислав Билбија који израђује саркофаг, на  понос целог манастира и Свете горе. 
Сваке године је Џон Тачер боравио у Хиландару у трајању од 2 месеца, током којих се посветио молитвама и научно-истраживачком раду, а братство манастира га је прозвало -брат Јован-. Последњи пут је Џон Тачер  боравио у Хиландару 1979.године и тада је као и свих пута претходних година био испуњен срећом, усхићењем и спокојом који су му пружали уметничко, духовно и културно благо Хиландара. Пар година након његове смрти, по  његовом  завештању, манастир добија на поклон петоцифрену суму долара од његовог адвоката.
Овим што је Џон Тачер био и радио, убраја  се у  знамените, који су много помогли манастир и чије име се  дуго  спомињало у молитвама братије хиландарске, и  чија дела су постала  бесмртна.
 

Вадим Чарнојевић (1912-1981), је био потокак славног патријарха Арсенија Чарнојевића. По доласку  Срба у Мађарску у току велике сеобе Срба,  у  16. веку, настаје  велики  притисак католичких  свештеника и племства да се  досељени  срби унијате, што је  изазивало гнев  код  Срб, тако да се велики део њих преселио даље, у Украјину на обалама реке Дњепар, а  један део  се вратио у Србију. Руски цар је Чарнојевићима дао титулу племића, а са тиме и тзв.књигу  Velvet book. Захваљујући томе, у кући  Чарнојевића је  била жива свест  да су  Срби. Након октобарске револуције, Вадимов  отац је 1920.године успео бродом са породицом  побегне у  Њујорк, где су се и настанили.  Ту је  вадим завршио  технику  и постао инжењер.

Вадим је  био истински верник, био је чалн Руске  заграничне цркве. Током 60-тих година  20.века, он сазнаје дубље значење манастира Хиландара и  почиње  да  се интересује за Хиландар. 1981 годинедоноси одлуку  да већи део свог иметка, а био је веома богат, остави на дар Хиландару. Тако је и  било, 1981.  године на свом  другом ходочашћу у Хиландар он се првог  дана по пристизању у  манастир замонашује  и  постаје монах  Арсеније.  Он је поклонио  Хиландару  своју кућу са више плацева  у близини Њујорка, све у циљу да освежи и одужи  дуг својих часних предака  манастиру Хиландару, за све што су учинили, као и целокупном српском роду,  те на тај начин показавши да  целим својим биће м и њему припадају. Убрзо након монашења се упокојио након тешке болести.

 

Томислав Карађрорђевић је био председник одбора за обнову Хиландара. На Светој гори је био три пута:1964.,1973.и 1994. године.

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev