Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Српски ктитори с.свети Пантелејмон  
 
 
  

Манастир Светог Пантелејмона

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 

 

 

За храм Светог Пантелејмона у црквеним књигама пише да је најупечатљивије монашко станиште на западној обали Свете Горе. Између 1346. и 1500. године у манастиру је „највише било грчких, а одмах за њима и српских монаха“. Нема сумње да је у то време Свети Пантелејмон био под покровитељством српских владара. И владало је „опште уверење да Пантелејмон припада Србима“. Данашњи Пантелејмонов манастир је из темеља подигнут крајем XVIII века.

 

 

Покровитељство цара Душана нарочито је допринело материјалном опоравку манастира, а Душан му је за игумана био одредио ученог инока Исаију, кога су Атонци веома поштовали. Исиаија је у историју српске средњовековне култур ушао првенствено као преводилац.

Године 1371. превео је са грчког језика корпус дела Псеудо-Дионисија Арепоагита (V в. или почетак VI в.), „највиши домет хришћанског неоплатонизма“ (С. Аверинцев), на коме почива сва византијска теологија после шестог века, довршивши свој превод у време Маричке битке. Да је Пантелејмон сматран српским манастиром, говори и писмо деспотице Ангелине, удовице српског деспота Стефана, руском кнезу Василију Ивановичу (1503-1533) у коме тражи да под своју заштиту узме манастир „као њено добро“ (Христу:257).
Руски калуђери су на Атос почели да пристижу у већем броју тек када је Русија збацила монголски јарам. Између 1500. и 1740. године у манастиру је први пут у богослужењу преовладао словенски над грчким језиком, али је братија и даље пролазила кроз велика искушења. Манастир је једно време толико био економски пропао па је био ослобођен плаћања доприноса светогорској општини. Када је учени калуђер Василије Барски први пут дошао у Русик, 1725, затекао је само два руска и два бугарска монаха, а 1744. само неколико Грка. Дотрајале зграде, склоне паду, навеле су калуђере да пређу на обалу, где су са благословом патријарха Григорија V и уз новчану помоћ влашког кнеза Калимаха Александра Скарлата саградили цркву и јужно манастирско крило.

 

 

Поред Русика, десет параклиса изван манастирског круга, две келије у Кареји и још три на другим местима, Свети Пантелејмон има још три зависна станишта. То су: скит Успења Богородичиног (познатији као Богородица) на источној страни Атоса, у шумовитом крају, изнад манастира Пантократора, Нова Тиваида и Хрумица.

Богородица је од 1818. године општежитељни скит, у њему живе бугарски монаси. Поред главне цркве су и два параклиса посвећена Јовану Рилском и словенским апостолима Ћирилу и Методију.

Тиваиду светогорци зову и Гуруноскити, прво је веће станиште које се поклонику указује док бродом путује према манастирским пристаништима на западној обали, северно од луке Дафни. Црква у Тивиади је поново литургијски оживела, јер су се у њене конаке крајем прошлог века вратили руски калуђери.

Метох Хрумица је некад био хиландарски, јер је на хиландарском земљишту. Овде су Руси подигли цркву, болницу и још неколико великих здања, можда за „неке високообразовне установе, намењене Светогорцима али и људима из спољњег света“, како каже један хроничар Свете Горе. Историјски догађаји су омели да своје планове остваре. Читав метох је данас под виноградима, у Хрумици су највеће плантаже винове лозе на Атосу. И Сава хиландарац пише о Хрумици као руском метоху, мада је он на хиландарском земљишту. Ни садашњи најстарији Хиландарци не знају када је и зашто Хрумица постала Пантелејмонов посед. Као и још два метоха, један манастира Дионисијата (изнад Моноксилита), други Светог Павла у истом крају.

 

 

Односи Хиландара и Русије

 

извор: www.srpskaistorija.com, Зорица Пелеш и Ђорђе  Бојанић

 

Љубав свију нас Срба према Русији је до светостиузвишена. Писмени извори о нашим међубратским везама одпочињу доста давно, а кренућемо од Светог Саве, родоначелника лозе Немањића, који се замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светоj Гори Атонској. Тамо су започете наше културне везе са Русијом, где се увелико гајила писменост и наука.

Најтеже време у историји руског народа, 13. и 14. век , ми у својој историји с правом називамо златним добом. Онда се  зачело наше свесно и присно словенско братство с руским народом  и у току свих даљих међусобних веза наших  ми смо поступали по оној народној „брат се брату у невољи нађе.“

     Када је  руски манастир Св.Пантелејмнона дошао у крајњу пустош у 13 и 14 веку, лишен сваке материјалне помоћи Русије, која је у то време стењала под татрским игом, братска Србија је притекла руској браћи у помоћ. Логично је било да руски монаси потраже помоћ од Срба, најближих им по вери и крви. Српски господари били су у време монголске владавине у Русији једини добротвори и ктитори руске атонске обитељи и то скоро до савршеног ослобођења Русије.

       У овом манастиру сачувано је 16. дародавних повеља српских владалаца и великана. После великпг даривања  руског манастира Светог Пантелејмона од стране  српског великог жупана Стефана Немање, оца Светог Саве, који се касније замонашио у Светој Гори Атонској, као Симеон,писани извори говоре да је  и српски краљ Драгутин даривао цркве и манстире у Русији, „јер у тој земљи Руској имађаше си љубљеног пријатеља кнеза Василија“ (Константиновича), унука Јарослава Всеволодовича.

Када је први српски цар Душан Силни постао покровитељ Свете Горе Атонске, био је упознат са крајњим сиромаштвом руског манастира Св.Пантелејмона и одмах га је примио  у заштиту, снабдео га  богатим даровима, дао му изузетну самосталност и независнст од Прота атонског.

Косовски мученик,  свети српски кнез Лазар даривао је  царским повељама   1380. и 1381.године  руском манастиру Светог Пантелејмона у Светој Гори Атонској  цркву Спасову у Хвосну, на Космету , као и 4.села.

Узајамну везу српског и руског народа појачали су наши учени људи из манастира Хиландара, када је у Србији после цара Душана почело настајати тешко време. Први међу њима био је митрополит Кипријан, који је у Русију дошао 1373.године и после многих тешкоћа, успевши да уједини руску цркву, ступио је 1390.године на трон Московск митрополије. Он се у Русији појавио као установилац црквених канона и манастиорског поретка, састављач житија и похвала руским свецима и као писац историјских дела и ујединилац руске цркве и државе. Неуморно је радио на сједињавању Руске духовне и националне снаге о чему сведочи и руски летопис и Степенаја књига.

Битка на Косову (1389) била је почетак слабљења снажне српске средњевековне државе, са коначним падом 1459. године под турску власт.

         Друга личност, која је одгајана у српском духу , дошла из манастира Хиландара у Русију, био јеГригорије Цамблак, који је пошао трагом митрополита Кипријана.. Русију је задужио великим бројем књижевних дела, у којој је написао велики број проповеди и похвалних слова. Један од писаца историје руске цркве каже да „у продужењу два столећа ( 13. и 14. век) није било у Русији ни једног писца – проповедника, који би се могао сравнити са њим по красноречју и по унутарњем достојанству својих састава.“

Трећи монах, који је дошао око 1440.године са Хиландара у Русију, био је Пахомије Логотет или Пахомије Серб. Он је био веома велико име међу старо-руским књижевницима и био је један од најплоднијих писаца старе Русије. У својим списима Пахомије први проводи мисао о уједињењу руске земље са Москвом. Он је писац знаменитог руског хронографа. Један слависта руски написао је како је својим великим радом у РусијиПахомије „одужио свој дуг, како братском народу, који га је примио у своја недра, тако и идеји братства и духовног јединства између два рођена словенска народа.“

         Своје везе са Русијом Србија је учврстила потом  преко својих династија, ступањем у сродничке везе са руском династијом Руриковича и тако су две земље укрстиле и своје крви.

           [Ivan_3_200]

Када је велики руски кнез Иван III Васиљевич остао удовац, оженио се Зораидом – Зојом, у Москви преименованом  Софијом Палеолог, која је била унука Србина Константина  Дејановић и праунука Теодоре Немањић. Постала је супруга московског великог кнеза у времену, кад је „као таква московском двору најпотребнија била.“ Она је била огорчена што је њен супруг Иван IIIплаћао данак пустињским варварима и она је прекинула ту зависност, рекавши му: „Зашто слушаш робове своје и нећеш да устанеш за част своју и веру своју.“ Она је тако сарађивала, као велика кнегиња Русије, на стварању јединства, независности и величини Русије. Допринела је и да њен супруг шаље обилату помоћ Митрополиту београдском Григорију, чије је седиште било у манастиру Успења Свете Богородице, задужбини Високог Стевана у Београду. Кнез је овом манастиру даривао  („жаловану“) грамату, са којом је Митрополит београдски, кад буде хтео, могао слати монахе овог манастира за помоћ.

 Велики кнез Василије III Иванович, син Софије и кнеза Ивана  III Васиљевича , који се оженио Јеленом Глинском, чија је мајка Ана била кћерка  чувеног српског  војводе  Стевана Јакшића, помагао је као и његови родитељи Митрополита београдског.

Српска деспотица Ангелина Бранковић ( касније смерна монахиња мати Ангелина)  послала је по свом духовнику Евгенију два писма  кнезу Василију III Ивановичу и у првом писму га моли да јој пошаље 100 дуката, како би подигла цркву у име Св.Јована Златоустог  и у њој сахранила  св.деспота Стевана и свог сина св.деспота Јована, чије му шаље „збори“ ( оружана опрема коњаника) .

У другом писму га моли за помоћ руском манастиру Св.Пантелејмона у Светој Гори Атонској, подећајући га да је то „његова очевина“ и да треба да га помогне.

И од тог времена Руси су узели формално у заштиту овај манастир.

Кнез Василије III јој је уместо  100.дуката послао 160 -самурових кожа и 4.000 кожа од веверице. Исто је и београдском Митрополиту Григорију за манастир Успења Свете Богородице послао помоћ у крзну: 120. самурових кожа и 3.000  кожа од веверице и један сребрни пехар, да имају када се моле Богу и да том приликом спомињу његове родитеље . Крзно је тада било изузетно скупо , а Русија је била најбогатија земља у крзнима и она је снабдевала остатак Европе најскупоценијим крзнима.

  [63503204d18160dd6a733e989b70c404_L]

Јелена је родила великог руског цара Ивана IV Васиљевича  (васпитаван у духу српских обичаја) и ми Срби смо јако поносни што је он „крв наше крви“. Велики утицај на његово васпитање, сем мајке, која је рано преминула, имала је његовабака Ана, која му је развила љубав према српском роду. Био је ктитор манастира Хиландара, коме је даривао скупоцене поклоне, а посебно је прелепа једна завеса украшена бисерима и драгим камењем, која се као светиња чува у манстиру.Хиландарци су њега даривали мањим поклонима, као и иконама а и  сребрним принчевским крстом Светог Сав украшеног драгим камењем.. Цар је 1550.године писао турском сулатну Сулејману и молио га да Србе са Хиландара узме у заштиту и то је први дипломатски акт заступања Русије за нас Србе. Цар је учинио велико дело и дајући Подворје манстиру Хиландару у Москви 1566.г. : „Хиландару  на вечни поменак двор са свим присторјењима у новом граду Китају, с десне стране Богојављанског манастира поред устужског двора“, као „почетак господства српског св.Саве и Симеона, јер се „сви начелници српски изгубише.“

(28)

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 

 

 

 

 

 

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev