Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Света Гора Манастири Каракал
 
 
  

Манастир Каракал

 

(Апостоли Петар и Павле, 29. јун/12. јул)

 

Манастир Каракал један је од оних који су изграђени нешто даље од морске обале, због опасности од напада гусара. Пола сата хода дели га од мора, а исто толико и од најближег Ивирона. До Велике Лавре има четири, а до Кареје три и по сата хода. Одакле год да се манастиру прилази мора се проћи кроз густу шуму. Спекулације о настанку имена манастира помињу римског цара Каракала, као и турски назив „каракула” - црна кула. Ипак, Каракалос и Каракалас су била честа грчка презимена. Отуда је много извесније да је неки монах са тим презименом негде почетком XI века основао у близини садашњег манастира мало монашко станиште.

Каракалска кула која лежи украј мора представља једну од великих знаменитости овог манастира. Подигнута је у првој половини XVI века. Грађевина је имала функцију одбране од гусара. Сматра се да је Kаракал практично деловао већ од 1018. године. Положај Каракала на хијерархијској лествици светогорских манастира мењао се кроз векове, тако да је са четвртог (1108. године), пао на шесто (1394. године) Да би доспео на једанаесто место (1574. године) На коме се налази и данас. Манастир је постао општежитељни 1813. године одлуком патријарха Кирила VI. Данас у самом манастиру живи више од тридесет монаха.

Главна црква посвећена је светим апостолима Петру и Павлу. Започета је 1548. године, а почетком XVIII века дограђени су спољна припрата и звоник. Припада уобичајеном светогорском типу католикона. Унутар манастирских зидина налази се пет, а изван њих још два параклиса. Манастирска ризница чува дивне драгоцености, као што су: честица Часног kрста, лобања апостола Вартоломеја, лобања Јована Златоустог, десна рука Теодора Тирона, тело новопреподобног мученика Гедеона, мошти других светитеља, свети сасуди, одежде и други црквени предмети.

Четрнаест манастирских келија налази се у шуми североисточно од манастира, али су данас, нажалост, углавном ненастањене. У једној од четири келије у Кареји, посвећеној свим светим, још од краја XVIII века негује се иконопис, чији је зачетник био сјајни уметник Нићифор Трикален.

---

((МАНАСТИР Каракал – Καρακάλλου (Апостоли Петар и Павле, 29. јун/12. јул) - лежи на једној питомој и шумом обраслој падини, скрајнутој од главног пута који од Кареје, преко Ивирона, води до Велике лавре и Румунског скита.

         Из светогорске престонице може се до Каракала и пешице, за отприлике три сата хода. Водопад на речици надомак манастира Филотеја, који је око два километра ближи Кареји,  награда је поклонику за тај подвиг. До пристаништа, у чијој близини се као и на самом улазу у манастирску порту диже висока кула, потребно је око пола часа.

         Каракалска кула украј мора је била истурена осматрачница и први бедем од гусара. Према једном натпису подигнута је 7032. године по византијском рачунању (= 1534), у време игумана Германа, ктитора војводе Јована Петра и монаха Јоасафа, а њен главни неимар је поклоник Сиропул Дионисије. Кула поред манастирског улаза је довршена 1534, како је означено и у сачуваном натпису, такође трудом влашког владара и игумана Германа.

         У другом светогорском типику нема потписа каракалског игумана. Христу то објашњава „случајношћу“ или тиме да је манастир тада био „сразмерно неважан“. Међутим, у трочланој делегацији игумана која је 1105. године цару Алексију I Комнену изнела проблем с влашким сточарима на Гори био је и Симеон из Каракала. У то време манастир је заузимао четврто место у светогорској јерархији, а онда падао све ниже, данас је на једанаестом.

         УЛОГА У ГРЧКОМ УСТАНКУ

         У томе како је манастир добио име има много домишљања. Чак се његово оснивање приписује и римском императору Каракалу, иако је овај био познат по прогону хришћана. Друго предање каже да име долази од турске речи „каракуле“ (= црна кула), што је немогуће јер је оно у документима потврђено пре појаве Турака.

         Засад је најприхватљивија претпоставка да је неки монах по имену Каракалос или Каракалас (генитив је Каракалу), што нису била ретка византијска презимена, основао мало монашко станиште на овом месту, које се временом развило у манастир.

         Никодим Светогорац сведочи да је у рукама имао златопечатну повељу цара Романа IV Диогена (1068-1071) којом се Каракалу потврђује неки претходно учињени поклон у замељишту, али да је она касније уништена. Сачувао се само један од печата, оловни, с Христом и ликовима Романа, његове жене и деце. Нажалост, изгубљене су и друге царске повеље којима су Каракалу даривани земљишни посади и одобраване повластице.

         Зна се да је светогорска општина уступила Каракалу независну келију Ексиполиту, у шумама изнад манастира, да би све бројније братство задовољило потребе за питком водом а да су у XVI веку добротвори Каракала били молдавско-влашки владар Петар V Рареш и његова кћер Роксандра, грузијски управљач Артхила и његов брат Георгије Вактага, монах Јоасаф и други.

    Зна се, такође, и да су се неки каракалски игумани пошто су Турци запосели Свету Гору потписивали на српском, ћирилицом. О томе нам је сведочио почивши отац Митрофан Хиландарац, који је у два маха био на дужности прота, и могао имати увида у документа која се чувају у протатском архиву.

         Каракал је имао активну улогу у грчком устанку за ослобођење од Турака. У другој половини тога века, нарочито после пожара од 1875, претила му је опасност да га руски калуђери преузму у своје руке, чак су се били уселили и у сам манастир. О њиховом присуству сведоче цркве у келијама Провате.

         ПРИЗОРИ ИЗ АПОКАЛИПСЕ

         Једна Богородичина икона у саборном храму, руске израде, коју поклоницима с поносом показују, пренесена је у манастир управо из једне оближње келије у којој су обитавали руски монаси. (То су најдаље келије на југу са североисточне стране Атоса, докле су руски калуђери стигли у свом ширењу Гором Атонском на прелазу из XIX у XX столеће.)

         Улаз у скучено манастирско двориште је са западне стране. Главна црква је на средини дворишта, веома слична оној у суседном Филотеју, има три кубета, једну припрату, трем на стубовима и звоник. Посвећена је апостолима Петру и Павлу.

         Градња цркве почела је 1548, а трем (спољна припрата) и звоник су дограђени почетком XVIII века. Царске двери је осликао Теофан Крићанин, док је наос живописан приликом обнове, 1716. Фреске у унутрашњој припрати су још млађе, а призори из Апокалписе, насликани на зидовима трема су из 1763.

         На иконостасу је до почетка минулог века стајала икона Дванаесторице апостола, дело Дионисија из Фурне, а сада се сматра „несталом“. Сачувана је икона патрона храма, Петра и Павла, с натписом „Молитвени дар Христифоров, 1726“. По техници израде и она би могла бити Дионисијево дело, закључује Панајотис Христу. Од портативних икона истичу се Загрљај Петра и Павла, рад Константина Палеокапаса (1640) и Обрезивање Христа.

 ДЕО ЛОБАЊЕ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

         Сем главне цркве, у манастирском комплексу је још пет малих цркава, од којих су четири с фрескама, два параклиса су изван манастира. Због скучене порте манастир нема фијалу. Данашња трпезарија је подигнута 1875, на месту претходне, која је била „изванредно стара грађевина“.

         Већина келија око Каракала је ненастањена, а у оној посвећеној Свим светима, још од краја XVIII века негује се иконопис, чији је зачетник Нићифор Трикален. Од његовог рада ништа није сачувано.

         Манастирска ризница чува, поред осталог, честицу Часног крста у сребрној кутији, а православним поклоницима се показује и део лобање апостола Вартоломеја, лобање Јована Златоустог, десне руке Теодора Тирона, тело новопреподобног мученика Гедеона, који је био каракалски монах...

         У библиотеци се чува око 280 каталогизованих рукописних кодекса (42 на пергаменту, један је литургијски свитак) и мањи број необрађених рукописа.

         Посебан помен заслужује једно јеванђеље („вероватно потиче из XII века“), писано мајускулом, са илуминисаним заглављима и иницијалима (кодекс бр. 11) и кодекс бр. 106 украшен иницијалима и минијатурама с биљним и животињским мотивима.

         У Каракал је општежитељни поредак враћен још 1813, одлуком патријарха Кирила VI. Овде влада строги унутрашњи поредак, неправославни могу присуствовати богуслужењу само седећи у спољној припрати. Али Каракал није у томе изузетак.))

---

 

Чудотворна икона Светог Петра и Павла

 

Ова чудотворна икона Св. Петра и Павла првоврховних апостола  Петра  и  Павла  налази  се  у манастиру Каракал.

Петар је био син Јонин из племена Симеонова, брат Андреја првозваног. Овог рибара из Видсаиде, Господ је назвао Кифом (петром, каменом). Петар је први од апостола јасно изразио веру у Христа. Његова жестока љубав и вера у Христа знала је и за падове, три пута Петар га се одрекао у време његових страдања, али је знала и за кајање и зато је по силаску Светог Духа на апостоле, био силан проповедник вере у Христа. Мисионарио је по Палестини, малој Азији, Илирику и Италији. Чинио је чуда, водио је борбу са Симоном Волхом (врачарем), који је био сатанин слуга издавао се за бога. По заповести Симонова пријатеља – цара Нерона, апостол Петар је осуђен на смрт. Поставио је за епископа у Риму Лина и радо пошао на страдање уз молбу да га окрену на крсту наглавачке (стрмоглавце), јер је сматрао да није достојан да на крсту умре усправно као његов господ. Пострадао је 67. године.

Павле (раније Савле), јеврејин из Трса из племена Венијаминова, ученик Гамалилов, фарисеј и гонитељ хришћана. Студирао у Тарсу и Јерусалиму. Чудесно је обраћен у хришћанство пред градом Дамаском где је пошао да гони тамошње хришћане. Крстио га је апостол Ананије и тада је добио ново име и уврштен је у ред апостола. Са невиђеном ревношћу проповедао је јеванђеље целој ондашњој васељени (насељеном свету). Од Арабије до Шпаније, међу многобошцима и међу јеврејима. Све време свог проповедања био је у животној неизвесности. Написао је четрнаест посланица, писама које су ушле у канон свештених и светих књига новога завета. То су његова писма црквама у које није стигао, или црквама којима је после проповеди на њихово тражење, или иначе имао да да нека објашњена из науке јеванђеља. Пострадао је у Риму, по наредби цара Нерона, 67. године (по неким изворима годину дана раније). Спомен му се држи 29. јуна (12. јула), затим у недељу мироносица, у другу недељу по духовима и 30. јуна (13. јула) заједно са дванаесторицом апостола.

(аутор),(факти2), (атл.)-иконе

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev