Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Фрескопис 14. века  
 
 
  

Фрескопис ΧIV века

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

Када се говори о фрескопису у Хиландару за раздобље ΧIV и XV века, сматра се најстарији, данас постојећим фрескописом у унутар хиландарских зидина, управо имајући у виду да старији фрескопис, из X, XI, XII и делом ΧΙΙΙ века, био је уништен подизањем новог католикона, тј. главне цркве од стране краља Милутина, као и подизање нове трпезарије, као и рушењем старог параклиса на чијем месту је касније изграђен конак „јужна мала“, а претпоставља се да су и нека сликарска дела трајно нестала са зидова пирга Светог Ђорђа у његовој обнови у ΧIV и XV веку.

Данас je у највећем делу постојећи и у добром делу очуван фрескопис из ΧIV и XV века сачуван у католикону, главној цркви. На жалост, она је сва била пресликана 1803. године. Приликом пресликавања, мајстори су поновили старе сцене и фигуре не оштетивши их, тако да савремени конзерватори, уклањајући боју из XIX века, затичу добро очувано сликарство из доба краља Милутина. Обновљене фреске главнога храма садрже све податке о програму сликаног украса и иконографији појединачних слика; неке тада непресликане или сада очишћене фреске сведоче о високој вредности и стилским особинама Милутиновог живописа. Учена тематика изложена је у низу циклуса. У наосу, поред Пантократора, пророка и јеванђелиста у кубету, и поред стојећих фигура у доњем појасу - епископа, ратника, мученика, монаха - насликани су циклуси: Празника, Страдања Христовог, Чуда и парабола Христових, догађаја после васкрсења и Богородичиног живота. У припрати су: Пророчке визије, Старозаветне сцене као праслике Богородице и хагиографске сцене посвећене Јовану Златоустом, Светом Исидору, Доротеју, Пахомију, Макарију Египатском, Натанаилу, Антонију Великом и Павлу Тивејском. Поред тога, у припрати се налазе и неке сцене из Христовог живота, портрети византијских и српских владара, као и појединачни ликови светитеља. Изношење хришћанске историје и схватања света преко многобројних циклуса и сцена, уз увођење мноштва фигура у композиције, постао је обичај у византијском сликарству на крају XIII и на самом почетку XIV века. Хиландар је, по томе, био захваћен општом појавом која се испољила у Цариграду, Солуну и Србији у исто време. Оно што му даје извесну посебност јесу слике из живота старих хришћанских подвижника са Истока, истакнуте за углед монасима Хиландара, у припрати цркве. Опширно приповедање догађаја спојено са симболичним значењем слика имало је за циљ поуку, али и уздизање у духовном размишљању.

Очишћене или непресликане фреске у наосу цркве - иза иконостаса, у јужној и северној певници, у југозападном углу - показују да су их израдили најбољи сликари у том времену, јер по вредности и по схватањима не уступају пред познатим делима чувених сликара мозаика и фресака у Цариграду и Солуну. С цртачким даром, с тананошћу у обради облика, са осећањем за изналажење најплеменитијих хармонија боја, сликари су градили своје велике композиције уравнотежених маса, с фигурама усклађених ставова и покрета, смештајући их у плитак простор ограничен сликаном архитектуром или стеновитим пределом у позадини. Нови дух преовладао је и приликом избора античких узора: нису тражени, као у XIII веку, протагонисти атлетског изгледа и монументалних облика, него уздржани и отмени људи, који су своја осећања саопштавали без страсти и патетике. Прошло је било време необуздане осећајности; рационално и емотивно доведени су, на сликама, до равнотеже.

Није записано ни када ни ко је извео фреске у хиландарском католикону. Једино портрет краља Милутина, у југозападном углу наоса, даје приближан податак о времену рада. Та изванредна слика - свакако најлепша међу краљевим многобројним портретима приказује старца у дубоким годинама. Црте његовог лица изражавају стање у којем је краљ био после портретисања у Старом Нагоричину (1316-1318), а пре него што је био насликан, пред саму смрт, у Грачаници (1320-1321). Очевидно, још 1319. године сликари су били у Хиландару.

Остаће још дуго непознато ко је предводио скупину сликара који су ту радили. Очишћене фреске у јужној певници сасвим су сличне делу једног мајстора, и то главног, који је истих година, истo тако са сарадницима, осликао цркву Светог Николе Орфаноса у Солуну, такође задужбину краља Милутина. Фреске су, по типовима лица и рукопису, толико сродне да не може бити сумње да је у питању исти безимени уметник. Међутим, он није могао бити сам јер су зидне површине главне хиландарске цркве тако велике да их је морао осликавати већи број мајстора. Неочишћене фреске на западном зиду, својом иконографијом, доста наличе на добро очуван живопис у цркви Христа Спаса у Беру (Верији) у Македонији. Њих је извео 1315. године Георгије Калиергис, који сам за себе у натпису каже да је најбољи сликар Тесалије.

Фреске су одавале утисак раскоши, а тиме говориле о богатству ктитора, јер је на њима употребљено злато. У танким листићима налепљено је на ореоле светитеља, местимично и на њихова одела, а јављало се и на орнаментима. Дању је сунце у своме кретању оживљавало златне повришине, кад би зраци кроз прозоре на њих пали; ноћу, за време служби, паљењем и гашењем свећа, постизао се утисак мистичности. Најупечатљивији учинак би се створио усред богослужења, када би биле ужегнуте свеће на полијелеју, па се из мрака у кубету, озарен златом, појавио Пантократор као да лебди у висинама.

Чини се да сви сликарски радови у главној хиландарској цркви нису били завршени за живота краља Милутина. Ако је сликар из XIX века који је освежавао живопис у припрати тачно пренео портрете и натписе око њих, онда се рад морао продужити и у доба краља Стефана Дечанског. Међутим, треба дочекати чишћење фресака у припрати, када ће се сазнати колико је, по смрти краља Милутина, још трајало украшавање цркве.

Међутим, живописање у трпезарији свакако је изведено пред крај владе краља Милутина. Од некадашње целине остале су само три композиције, а све остало је нестало 1621/22. године, када је трпезарија обнављана и поново живописана. Оне се налазе изнад дрвене таванице, у поткровљу, на троугаоном калкану северног зида. У питању су три сцене из живота старозаветног Аврама: Сусрет Аврама с анђелима, Гостољубље и Жртва Аврамова. Оне нису чиста илустрација догађаја из Старог Завета, него имају и симболичну вредност. Оци хришћанске цркве су у својим текстовима наглашавали да су старозаветна збивања праслике новозаветних судбина. Однос Аврама и Исака био је за њих праобраз Христове жртве. Успомена на њу славила се свакодневно на литургији, у тајни евхаристије, која је установљена на последњој Христовој вечери с ученицима. Зато се слике Тајне вечере и старозаветни праобрази Христове жртве често нађу у програму фресака у олтару и проскомидији, где се обављају евхаристичке службе. Место им је и на најсвечанијим зидним површинама у средњовековним трпезаријама, обично у игуманској апсиди и изнад ње, јер су и братски обреди подсећали на Христову вечеру с апостолима, пред његово страдање. У скоро свим средњовековним трпезаријама слика Тајне вечере налази се зато у игуманској апсиди, а изнад ње или око ње су и старозаветне сцене које су праслике Христове жртве. И апсида хиландарске трпезарије била је у почетку украшена Тајном вечером, али је она пресликана у XVIII веку. Евхаристички смисао је и на главном зиду хиландарске трпезарије повезао старозаветне и новозаветне догађаје.

Сликари хиландарске главне цркве нису радили фреске у трпезарији, бар тако се чини кад се очишћено сликарство у цркви упореди са сценама у трпезарији. Друкчији је рукопис сликара, мада ове две целине одликује исти дух облика, исти степен стилског развитка. У трпезарији, као и у цркви, класични канон преовладава у пропорцијама фигура, симетрија у распореду сцена и у склопу композиције, равномерна заступљеност топлих и хладних боја, равнотежа између осветљених и осенчених површина, склад осећајног и рационалног изражавања. Типови светитеља и позадина с разуђеном сликаном архитектуром или пределима имају обележја слика у главној цркви. Због тога је крај друге деценије XIV века највероватније доба настанка најстаријих фресака у трпезарији. Фреске у трпезарији нешто уступају пред вредношћу очишћених дела у цркви: немају њихову једрину, нити блиставост њихових боја и скупоценост материјала. На лествици вредности стоје на другом месту међу делима насталим у доба краља Милутина, као што је и грађевина на чијем су зиду изведене друга по значају у животу манастира.

По улози и врсности на трећем месту су фреске у гробљанској цркви, изведене, по свој прилици, исто тако у другој деценији XIV века. После делимичног зарушавања цркве на гробљу, највише их се сачувало на зидовима и по сводовима у олтарском простору. У апсиди је остало Поклоњење отаца цркве, у своду Вазнесење, а на луку изнад иконостаса Благовести. На свим осталим зидовима у олтару налазе се ликови чувених светих епископа и двојице ђакона: Стефана и Романа, а у наосу, по подужним зидовима, само остаци доњих делова фигура по чијој се одећи види да су у најнижем појасу преовладавали ликови светих монаха. У припрати је морао бити насликан Страшни суд, судећи по постојећим делићима сликаних површина. Та композиција и оштећени ликови апостола Петра и Павла на ступцима уз иконостас опомињу на надгробну намену храма. Чувени маузолеји Свети Апостоли у Цариграду или Свети Апостоли у Пећи били су гробне цркве највиђенијих људи. Њихова посвета, као и посвета гробљанске цркве у Хиландару, означавала је наду умрлих у заштупништво апостола на Страшном суду, којом приликом ће, по хришћанском учењу, доћи до одвајања грешника од праведника. Слика Страшног суда обећавала је васкрсење људима а праведницима рајско насеље. Можда су, некад, и друге слике подвлачиле намену гробљанске цркве.

И стил фресака носи печат времена у којем су настале. Саставни делови слика - типови светитеља, размере фигура, сликана архитектура или предео, начин цртања, склоп композиције и употреба боје - истог су рода као у главној цркви и трпезарији. Зато и године њиховог стварања морају бити приближне. Међутим, на фрескама у гробљанској цркви нема ни савршености живописа у католикону ни мајсторства слика у трпезарији. Сиромашније у боји, понекад чак и суво, уздржано у примени било које врсте раскошнијих ефеката, овосликарство је озбиљно, усклађено с наменом храма, али никако није дело неког невештог мајстора. У питању је просечан уметник једног великог доба у историји византијског сликарства. Он је све своје фреске надсловио грчким натписима. Био је, као и сликари католикона и трпезарије, највероватније припадник неке солунске сликарске радионице.

Зидно сликарство и иконопис из друге деценије XIV века у манастиру Хиландару делимично су настали заслугом самог краља Милутина, а понешто можда и бригом самог манастира, обогаћеног краљевим даровима. По схватањима и стилским особинама, та дела се нису разликовала од фресака у краљевим задужбинама у земљи: у цркви Јоакима и Ане у Студеници, у Старом Нагоричину и Светом Никити код Скопља или Грачаници, које су, отприлике у исто време, урадили дворски сликари Михајло и Евтихије или њихови најближи сарадници. И сликари са двора краља Милутина били су пореклом из Солуна или су се тамо васпитавали. Зато ни њихово сликарство није далеко од дела која су солунски сликари, управо тада, стварали у граду Светог Димитрија (Свети Апостоли, Света Катарина, Свети Никола Орфанос, Свети Арханђели) или у најближој околини (Калиергис у Беру, неки иконописци у Охриду итд.). И сам Цариград је истих година дао два зрела плода престоничке ренесансе Палеолога: мозаике у манастиру Христа Хоре и Богородице Памакаристос. Хиландарске фреске управо са свима њима чине најистакнутију целину у стваралаштву православног света, које је дошло до изражаја око 1320. године. У оквиру Свете Горе Хиландар се тада приказао као манастир у коме се највише и најлепше радило. Лавра и Кареја украсиле су своје главне цркве двадесетак година раније, Ватопед око 1312.год. Њихове фреске означавају два претходна ступња у развитку ренесансе Палеолога и оне су, поред хиландарских, једина дела из тог времена која су се сачувала у Светој Гори.

 

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev