Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Културна раскрсница    
 
 
  

Хиландар -културна раскрсница

 

Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић

ХИЛАНДАР: КУЛТУРНА РАСКРСНИЦА

Да би се дала потпуна слика Хиландара као културне раскрснице, морало би се писати о његовим везама и додирима са Византијом, Јерусалимом, Србијом, Русијом, Бугарском, Влашком, Молдавском и са Србима у Аустро-Угарској. То би премашило границе овог написа и захтевало би писање једне обимне студије која би била не чланак за часопис, већ цела књига. Отуда ћемо се у овом напису ограничити првенствено али не и искључиво на приказивање Хиландара као културне раскрснице између Србије и Русије.

На почетку свог постојања Хиландар је имао највише везе са Византијом што је било савим природно, не саамо зато што је био на њеној територији, већ и због црквених и политичких веза Србије са Византијом у то доба. Везе са Русијом, ако су постојале пре крштавања Руса, нису посведочене.

Христијанизација Русије је имала далекосежне историјске, културне, верске и политичке последице за ту највећу славенску нацију. Њен избор православља а не иједне друге форме хришћанства, био је неоспорно важан чинилац у њеном верском и културном развоју, јер је била прожета Источним - тачније речено византијским - а не латинским културним правцима и религиозношћу. Осим тога, њена приврженост православљу и њена заштита истог могли су такође бити чиниоци у њеном пријатељском односу са православним јужно-славенским нацијама и њеном не увек пријатељском односу према неправославним Западним Словенима. Најзад, нема сумње да је православље створило нераздвојну везу између руског и српског народа, без обзира да ли су ови последњи живели на територији Србије, Црне Горе, Аустро-Угарске или у Хиландару на Светој Гори. "Заједнико славенско порекло Срба и Руса (њихово,ММ) припадање истоветном православљу, као и употреба веома сличног црквеног језика и азбуке, ћирилице, ово су били елементи који су кроз векове одржавали везу између српског и руског народа."2

Односи између руске и српске цркве и народа били су благотворни за обе те нације. Међусобно помагање је било двосмеран процес. За време неких историјских периода Руси су били примаоци српске помоћи; у другим периодима они су били доброчинитељи.

Руска православна црква и Српска православна црква биле су увек нераздвојне када се радило о верским, културним, социјалним, васпитним, па и политичким активностима њихових народа. Уствари, оне су често биле важан фактор у овим активностима. Ради тога је немогуће издвојити чисто верске и црквене односе између ове две цркве а не додирнути остале домене. 

 

XII, XIII и XIV век

 

Има научника који тврде да су први односи између руског и српског народа, после досељавања Срба на Балкан, успостављени у једанаестом веку, па и раније. Међутим, не постоје документи нити убедљиви аргументи који би подупрли ову тврдњу.

Најранији сачувани историјски документи о односима између руске и српске цркве и народа су из дванаестог века. Познато је да је било српских монаха у манастиру Светог Димитрија у Солуну и да су они 1185. учествовали храбро у одбрани града од напада Нормана. Такође је веома могуће да је српских монаха било и на Светој Гори, иако у то време тамо није било српских манастира. Српски монаси су вероватно били чланови братства неких грчких манастира и, скоро сигурно, братства руског светогорског манастира Русикона, каснијег Светог Пантелејмона. Као доказ да на Светој Гори није било српских манастира, може се узети молба светога Саве византијском императору да му дозволи да сагради "један манастир за српске монахе" на Светој Гори. Имепратор му је дао дозволу и 1198. манастир Хиландар је био саграђен.

Може се са сигурношћу претпоставити да су додири између руских и српских монаха у овом периоду, а и касније, остваривани и у Цариграду и Јерусалиму. Осим тога, познато је да су монаси са Свете Горе посећивали двор Стефана Немање, оца Растковог (световно име Светога Саве). Врло је вероватно да су неки од њих били Руси.

Одлазак принца Растка из двора његовог оца и Расткова одлука да се замонаши на Светој Гори је догађај од огромне важности за српску парвославну цркву, српски народ и за будуће односе између руске и српске православне цркве и народа. Теодосије (13-14 век), млађи савременик светога Саве и писац његове биографије каже изричито у своме делу"Живот Светога Саве" да је један руски монах из манастира светог Пантелејмона на Светој Гори утицао на принца Растка да се одлучи да постане монах. Чак и ако ово не би било тачно, јер неки извори и научници тврде да тај монах који је утицао на принца Растка да дође на Свету Гору и да се замонаши није био Рус већ Србин, остаје чињеница да је 1195 принц Растко напустио двор свога оца и отишао у руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори где је замонашен и добио је име Сава. Тако и ако је тај монах стварно био Србин а не Рус, он је морао на неки начин бити повезан са руским манастиром Светог Пантелејмона.

Чињеница да је Свети Сава, најугледнија личност српске историје и духовни отац Српске православне цркве и српске нације примио монашки чин и духовну обуку у руском манастиру, међу руским монасима, положила је чврсту основу за будуће српске односе са руском црквом и народом. Сам он је своју љубав и оданост Русима доказао у много прилика и на разне начине. Он је засновао традицију не само пријатељских, већ и истински братских односа између Руса и Срба. Његови додири са Русима нису били ограничени само на Свету Гору. Познато је да "када је при крају свога живота отишао у Јерусалим, он је боравио у руском (Светога Михајла, ММ) манастиру зато што је, у извесном смислу, сматрао руске монахе као своје суграђане.4

Као што би се могло очекивати, Светоме Сави је манастир Светог Пантелејмона, његова "матица", био веома драг и он је ударио темеље традиционалним блиским односима и пријатељству између манастира Хиландара и манастира Светог Пантелејмона. Ови и овакви односи постоје до дана данашњег. Пријатељски однос између ова два манастира се огледа у присуствовању руских монаха из манастира Светог Пантелејмона на погребу Светога Симеона (монашко име Стефана Немање) 1200. године. Свети Сава, у биографији свога оца, помиње да су руски монаси, заједно са српским, оплакивали смрт овог светог човека. Други доказ блиских односа између манастира Светог Пантелејмона и Хиландара је чињеница да је духовни отац и исповедник Данила II (око 1270-1337), који је био игуман манастира Хиландара у то доба, био руски монах из манастира Светог Пантелејмона. Осаим тога, за време напада Каталонаца на Хиландар, 1306. године, Данило II и, по свој прилици, други монаси манастира Хиландара, склонили су се у манастир Светог Пантелејмона, како је записано у делу "Живот Данила II " које су написали његови ученици.

Не само Свети Сава, већ и његов отац, Свети Симеон, његов брат Стефан Првовенчани, као и сви чланови династије Немањић, показивали су своју наклоност према манастиру Светог Пантелејмона и били његови добротвори. За време татарске окупације Русије "када је руски манастир на Светој Гори изгубио везе са поробљеном Русијом, српски владари су почели да издржавају руске монахе."5 Уствари, не би било претерано рећи да је у то доба и сам опстанак манастира Светог Пантелејмона зависио од помоћи коју је примао из Србије. "Напуштени од свих, када су прилике у њиховој отаxбини биле тешке, Руси Светогорци су се обратили за помоћ Србима који су им били најближи по пореклу и вери." 6

Дарежљивост српских владара и народа према руском манастиру Светог Пантелејмона је обимно докуменотована и призната са захвалношћу. Аутори историје овог заслужног, руског духовног чувара (манастира Светог Пантелејмона, ММ) у древном расаднику православног испосништва, науке и уметности, одају признање српском народу као једном од својих доброчинитеља у XII-XIV вековима. Објављено је шеснаест сачуваних повеља (хрисовуља) српских владара и других Срба издатих овом манастиру.7

Најмоћнији српски владар, Стефан Душан (1336-1355) био је велики добротвор манастира Светог Пантелејмона. "Када је цар Душан, пошто је освојио Драму и серске области, постао добротвор Свете Горе, он је узео Русикон под своју заштиту, снабдео га богатим даровима и дозволио до тада непрактиковану независност од светогорског проте." 8

По смрти цара Стефана Душана, када је Србија била у тешком положају, њени феудални владари, племство и народ наставили су да шаљу помоћ манастиру Светог Пантелејмона. Међу познатим добротворима манастира Светог Пантелејмона за време XIV-XV века били су краљ Вукашин Мрњачевић, Деспот Јован Драгаш, племић Константин и његова мајка Јевдокија, принц-мученик Лазар (+1389), монахиња Јевгеија, некадања кнегиња Милица, заједно са својим синовима принцом Стефаном и принцом Вуком, као и многи други племићи, међу њима племић Муса и његови синови принц Стефан, принц Лазар, Весељко, племић принца Стефана Лазаревића, Ђурађ Бранковић, последњи српски владар, и његова кћи Мара.

Морална и материјална помоћ српских владара и племства Русима није била ограничена само на манастир Светог Пантелејмона. Тако је записано у Животу краља Драгутина (1276-1326) да је он "често слао своје посланике руској земљи са богатим даровима светим црквама и манастирима тамо, као и обилату помоћ сиротим и бедним, јер у тој земљи он је имао свога вољеног пријатеља принца Василија."9

Поред новчаних и других материјалних дарова, Срби су помагали Русима и на друге начине. На почетку њихових односа "духовна позајмица Русима се састојала углавном у преписивању и (одношењу, ММ) у Русију српских књижевних дела, као и у одласку појединих учених Срба и њиховом раду на духовном напретку."10 Ова врста помоћи је за руску цркву била исто толико важна као и материјална помоћ коју је добијала од српске цркве и народа. Истоветна вера ове две цркве и ова два народа, истоветна литургијска пракса, исти библијски, литургијски и канонски текстови употребљавани од стране обе цркве, употреба веома сличног ако не истоветног литургијског и књижевног језика и покоравање истим канонским правилима - све то је условљавало и појачавало међусобну зависност ових двеју цркава у снабдевању или добијању неопходних рукописа и књига са духовним, литургијским, канонским и верским књижевним текстовима употребљаваним од стране обеју цркава.

У почетку, књижевни фонд коришћен од стране руске и српске цркве састојао се првенствено ако не искључиво од текстова преведених са грчког језика. Касније, када су се појавила оригинална дела у Србији и Русији, многа од тих дела су постала "заједнички фонд". Народност аутора тих дела или није ни означавана или, ако је била означена, била је од другостепене важности. Сви аутори су припадали подједнако свим православним народима и, ако и када им се име помињало, главна ознака је била "иже во свјатих оца нашего" (нашег оца међу светима). Колико су дела из старо-бугарске, старо-српске и старо-руске књижевности била сматрана заједничком својином свих православних народа огледа се у чињеници да није било ништа необично да се поједине реченице и читави пасуси из једног дела наводе у другом делу не означавајући да је то позајмица. Тако, примера ради, Доментијан у свом делу "Живот Светога Симеона", написаном негде око 1264., позајмио је у "Похвали светоме Симеону" неколико редова из "Похвале Светоме Владимиру" коју је саставио кијевски митрополит Иларион, а укључена је у његовом делу "Беседа о закону и благодати", изговореној и написаној у једанаестом столећу. Позајмљивање од српских аутора и дела од стране руских књижевника је такође вршено.

Нису само поједине реченице и одабрани пасуси, већ су у појединим случајевима и читава дела позајмљивана из једне црквене књижевности у другу, или мало прерађена или без икакве прераде коришћена од стране цркве за просвећивање својих верника. Врло добро је познат случај "Симеоновог зборника" који је руски писар када га је преписивао назвао "Зборник Светослава" променивши првобитно име Симеон, написано у оригиналу, на Светослав.

Други, нешто друкчији случај је Крмчија Светога Саве, номоканон који садржи црквене и грађанске законе. "Текст номоканона са коментарима Аристиноса и Зонаре, који је настао у Цариграду између 1159 и 1169 године и био преведен 1219 за Србију, трудом светога Саве, убрзо је преписан од стране Бугара за њихову земљу и цркву као најсавременије дело у црквеном и грађанском праву, а Руси су га преписали од Бугара за своје потребе."11

Стева Димитријевић тврди да је Свети Сава "послао ово дело кијевском митрополиту Кирилу II и да је, на захтев Кирила III на сабору у Владимирову 1274.год исти усвојен као званични законик за администрирање руске цркве."12 Полниy православни богословски словар (Пуни православни богословски речник") тврди да се "Крмчија" Светога Саве појавила у Русији већ 1225.год, само шест година пошто је преведена. Тамо се такође наводи да је то дело често преписивано у тринаестом и четрнаестом веку и да је сачувано у великом броју копија.13 Што је још важније, овај номоканон је био законски приручник руске православне цркве до сасвим недавно.

 

XV век

 

После пораза српске војске на Косову пољу 1389. године, српско царство је некако преживело и угасило се тек 1439. када је пало Смедерево. Трагичан и тежак период за српску цркву и народ је уследио. Чланови династије Бранковић су нашли уточиште у Мађарској. Турска окупација Србије и Бугарске је нагнала известан број јужнославенских писаца, укључујући српске, да напусте своје земље и нађу уточиште у Русији. Тамо су, својим књижевним радом произвели значајан утицај на руску књижевност и уметност, опште познат као "Други јужнославенски утицај", тиме што су унели ортографске и стилистичке промене у староруску књижевност, проширујући и мењајући неке од њених књижевних родова и обогаћујући је додавањем извесног броја оригиналних дела, нарочито у житијима руских светаца. Ова хагиографска дела и неки од историјских радова написаних од стране јужнославенских емиграната у Русији у петнаестом веку имали су такође снажан утицај на руску националну свест и улогу Русије у православљу и свету. "Други јужнославенски утицај" је оставио трагова и у руском иконописању. Уопште, присуство јужнославенских културних радника у Русији у петнаестом веку је било веома благотворно за Русију. Међу овим културним радницима су били и бугарске и српске избеглице.

Један од веома значајних писаца чије је име повезано са "Другим јужнославенским утицајем" у Русији био је Србин Пахомије Логотет. У историји старе руске књижевности он је уврштен међу најзначајније руске писце.

Према Ђорђу Радојчићу, Пахомије је дошао у Русију за време владавине Василија Васиљевича "Црног" (1425-1433; 1434-1436; 1447-1462) са Свете Горе где је био јерођакон.15 И Божидар Ковачевић тврди да је Пахомије "дошао у Новгород са Свете Горе 1440. године."15 Био је веома плодан писац. "Велики број руских дела се повезује са његовим именом: 10 житија светих у 18-19 варијаната, четири похвале, четири приповедања у пет варијаната и 14 служби са 21 каноном."16 Може се дискутовати о квалитету ових дела, стилским одликама и уметничким методама, али нема никакве сумње да су његова дела, а посебно житија руских светитеља допринела буђењу националне свести Руса. Ова дела, као и његов Хронограф положили су темељ идеји о Москви као Трећем Риму и водећој улози Русије у свету. Најзад, Пахомијева књижевна дела учинила су да је српска историја постала боље позната Русима и на тај начин утврдила руске и српске односе. Пахомије је умро у Русији 1484.

 

XVI век

 

Историјски документи показују да је у у XII, XIII и XIV веку Русија била више у положају корисника помоћи од Срба него њихов дародавац. Ове улоге су се измениле почетком шеснаестог века и такве остале све до двадесетог века. Срби који су живели на територији Србије, они који су били у Црној Гори и у манастиру Хиландару у Грчкој, као и они који су се иселили у Мађарску, зависили су веома много од моралне и материјалне помоћи Русије. Српска држава је била у рушевинама и Србија је била окупирана од стране Турака. Српски патријархат је био укинут. И Црква и народ - не може се говорити о држави у овом добу - били су осиромашени и нису били у стању да помажу српске цркве и манастире чак и на територији Србије, а и да не говоримо о манастиру Хиландару на Светој Гори. У међувремену, како је истакао др Ђока Слијепчевић, ...после пада српских земаља у плен Турака, нашесвештенство је почело да гледа у правцу Русије, која је била у успону, постала богата и у којој је православље постајало све снажније. У писмима која су слата руским владарима од стране српског свештенства све чешће молећи за њихову помоћ, има указивања на то да су у то време они сматрали Москву као ТРЕЋИ, православни Рим, а руске владаре каобудуће ослободиоце (Словена, ММ) од Турака. Низ молби из српских земаља, колико нам је данас по знато, започео је београдски митрополит Теофан у 1509. години. 17 Теофан је послао своје писмо Василију Ивановићу (1505-1533), великом кнезу Русије. Писмо су однели Теофанови изасланици Атанасије и Јоаникије.

Ангелина, супруга деспота Стефана Бранковића, такође је послала молбу за помоћ принцу Василију. Она је живела у Мађарској у великој беди. Па ипак, она је тражила материјалну помоћ не за себе, већ да би могла помоћи цркви. Осим тога, у свом писму принцу Василију она се залаже за руски манастир Светог Пантелејмона, подсећајући принца да је то била његова "очевина" и обавештавајући га о тешкој финансијској кризи манастира.

Као што су српски владари помагали манастир Светог Пантелејмона у прошлости, тако су сада руски владари прихватили на себе улогу покровитеља манастира Хиландара и других цркава и манастира. Иван Грозни је био особито дарежљив према њима.

Иванову дарежљивост према српским црквама и манастирима су могли подстаћи многи разлози. Њему је свакако била позната српска дарежљивост према руским црквама и манастирима у прошлости па је, у извесном смислу, враћао дуг. Међутим, известан број српских научника верују и тврде да је и његово делимично српско порекло било разлог за његову дарежљивост. Др Радојчић указује на то да је "...у Русији било познато да је први руски цар Иван Грозни (1533-1584) био српског порекла преко своје мајке Јелене, унуке војводе Стефана Јакшића, члана феудалне фамилије која је емигрирала у Мађарску."19 Иваново српско порекло се помиње и код Стевана Димитријевића20, и С. Петковића,21 али сваки од ових аутора указује различито на порекло.

Као што је већ поменуто, српски монаси су имали додира за руским владарима и пре владавине Ивана Грозног. Међу њима можемо поменути старца Исаију који је 1517. посетио двор Василија III, Ивановог оца и поклонио му један рукопис који је садржао "Живот Светога Саве" од Теодосија. Ово житије светога Саве је допринело проширивању култа светога Саве у Русији. Оно је такође имало извесног утицаја на развој и облик хагиографског жанра у Русији.

Пајсије, игуман манастира Хиландара, дошао је у Москву крајем августа 1550. Са њиме су била три друга монаха из манастира Хиландара. Иван Грозни их је примио и том приликом они су га молили за помоћ не само за свој манастир, већ и за руски манастир Светог Пантелејмона. Како је у то време био обичај, хиландарски монаси су донели скупоцене дарове цару, а међу њима икону светог Симеона и Светог Саве, обложену сребром и украшену драгим камењем, као и делић Крста Господњег уметнут у ту икону. Овај крст је припадао Светоме Сави у време док је још био на двору свога оца. Такође су донели иконе светог Милутина и принца-мученика Лазара и рукописе који су садржали црквене службе тим светитељима. Најзад, они су такође донели делове моштију Светог Стефана Првомученика у једној сребрној кутији. Том приликом Иван је изјавио своју спремност да узме Хиландар под своју заштиту. Он је такође послао писмо турском султану Сулејману II, заузимајући се за манастире Хиландар и Свети Пантелејмон. "Ово је био први документ о руској дипломатској интервенцији у корист страдајућих Славена."22

У току целог свог живота Иван је наставио да буде добротвор манастира Хиландара и српског народа уопште. У 1556. години он је Хиландару даровао каменом изграђену кућу у Москви да буде својина и стан Хиландараца. Такође је послао богато украшену завесу, коју је израдила његова супруга Анастасија. Међу ликовима светаца извезених на завеси је и лик Светога Саве и то на видном месту. Та црквена завеса се налази у манастиру Хиландару до дана данашњег. Иванове посланице Хиландару, које се чувају у манастирској библиотеци, указују на то да је Иван давао обилату помоћ овом манастиру.

Године 1558, хиландарски монаси су донели поклоне Ивановој жени и сину. Међу тим поклонима је била икона Мајке Божије, обложена златом и сребром, која је некада била својина српског патријарха Спиридона (1382-1387).23 Иван је узвратио обилатом новчаном помоћу која је омогућила хиландарским монасима да откупе назад од Турака свој манастир који је био заложен за неплаћене порезе и дугове. Монаси су такође били у стању да поново дођу у посед црквених сасуда које су били заложили. Приликом посете двора Ивана Грозног у 1558 години, хиландарски монаси су "...молили цара да пошаље писмени захтев турском султану (да одобри, ММ) да се мошти Светога Милутина пренесу из Сардике (Софија, ММ) у Хиландар, у главну цркву коју је подигао Милутин."24

Иванова дарежљивост се није ограничавала само на манастир Хиландар. Тако је, 1558 године, даровао манастиру Милешева у Србији, где су мошти Светога Саве почивале, покров за гроб Светога Саве и скупоцен, уметнички изванредно урађен путир.

Иван је такође био добротвор Српске православне цркве у Србији и Патријаршије када је васпостављена у 1557. години. Уствари, има научника који сматрају да је Иванова интервенција у корист Патријаршије била важан фактор у добијању потребне турске дозволе за обнову и васпостављање пећке патријаршије.25

"Први документ о директној вези између обновљене пећске Патријаршије и Русије, сачуван у руским архивама, је од 31. августа 1586.год."26 Те године је Висарион, митрополит кратовски, који је вршио дужност патријарха, дошао у Москву у пратњи игумана Симеона.

Не само руски владари већ и Руска православна црква и њени јерарси су били добротвори српских цркава и манастира у шеснаестом веку и касније. Тако је, на пример, Јов, први руски патријарх, издао 16. априла 1591.год дозволу хиландарским монасима да могу скупљати прилоге у Русији у току од три године (1591-1594). Он је ову дозволу дао архимандриту Георгију који му је молбу упутио у име манастира Хиландара.

Помоћ српским црквама и манастирима се није састојала само у материјалној потпори. Рукописи и штампане књиге су слате српским црквама и манастирима, али у исто време, како Стеван Димитријевић указује у то време (у шеснаестом веку, ММ) наше старе штампане књиге и рукописи су одношени у руске земље, нарочито у западне области. На другој страни, није се нико од наших (Срба, ММ) оданде вратио без рукописа и штампаних књига које су се онда појавиле. И сада можемо наћи у нашим црквама и манастирима најстарија руска издања.28

Поред тога, руски писци и писари су писали или преписивали рукописе за потребе Срба, док су неки српски писци и писари чинили то исто за потребе Руса. "Васиљ Никољски из Закарпатске Русије написао је, на тражење Стефана Јакшића, једно полемичко дело противу Латина. Дело је из 1511."29

Други један Рус, Гаврил Мстиславич, монах на Светој Гори, сматран је српским писцем. Исто то важи и за Макарија "Русина" (16-17 век) и украјинског писца Самуела Бакачића (17 век).

Неки текстови којих није било на Светој Гори преписани су из рукописа. Тако, на пример, Григорије "Бедни", са именом Василије у великој схимни, преписао је у келији у Кареји књигу Јосифа Мудрог (Флавија) "са руског подлошка" јер је узалуд тражио по целој Светој Гори и у српским земљама копију на старосрпском језику.30

Односи између Руса и Срба у ово доба, иако првенствено верски, црквени и добротворни по природи, имали су ипак и неке идеолошке и политичке аспекте. Тако су, на пример, молиоци у својим личним додирима са руским владарима њих уверавали да су Срби спремни да се боре на страни Руса противу Турака. У великом броју писмених молби послатих Ивану Грозном од стране српског свештенства "...они су изражавали своју жељу да он, Сунце православља, постане владар престонице Константина Великог и да спасе целокупни “Нови Израиљ.”31

Руски владари који су налседили Ивана Грозног, како и многи чланови рускога племства, били су такође добротвори српских цркава и манастира, а особито манастира Хиландара. Међу њима су били цар Фјодор, Борис Годунов, Василије Шујски и многи други. Дародавне повеље које је Хиландару издали цар Фјодор и Борис Годунов сачуване су у манастирској архиви до дана данашњег. Можемо још напоменути да су сви руски владари, све до цара Николе II били великодушни добротвори српских цркава и манастира.

 

XVII век

 

Односи између Русије и пећске Патријаршије, који су почели у шеснаестом веку, настављени су и постали су чешћи у седамнаестом веку.

Нарочито је важно (патријарха, ММ) Пајсија (+1647, ММ) наслањање на Русију. Повремени додири између појединих Срба и Русије су постојали и пре њега, али у његово доба односи између српске и руске цркве су били ојачани и уче стани. Не само монаси већ и неки јерарси су одлазили тамо у посету, молили за прилоге за своје манастире или домове и оданде су доносили литургијске и друге књиге и скупоцене црквене утвари и одежде. Руски цареви су издавали 'дародавне повеље' многобројним манастирима, дајући им овлаштење да шаљу своје монахе у Русију и да у одређеним интервалима скупљају дарове.32

У ово време многи српски митрополити и епископи отишли су у Русију. Неки од њих су тамо остали по неколико година а неки су остали заувек. Тамо су имали прилике да говоре о поробљеним Србима и да траже моралну и материјалну помоћ за цркве и манастире. Неки од њих су се истакли својим примерним животом и родољубљем. Михајло, митрополит кратовски (1651-1660), који се иселио у Русију, био је један од њих.

Може се напоменути да су неки од српских јерарха који су се иселили у Русију узимали активно учешће у администрирању руске православне цркве. Нарочито је занимљив случај Патријарха Гаврила (1648-1655). Због својих отворених дипломатских и политичких активности и веза са Влашким војводама Матејом и Богданом Хмељницким у 1654., а особито због тога што је послао важна плитичка обавештења цару Алексеју Михајловићу, Гаврило је био стављен на црну листу од стране Турака и његов живот је био у опасности. Одлучио је да потражи склониште у Русији. "Тамо је са собом однео и два рукописа, 'Живот и дела српских царева и патријараха' и 'Побијање латинске јереси' Михајла Кавасиле"33 у нади да ће ови текстови бити штампани а књиге бити стављене њему на расположење. Осим ова два рукописа он је собом донео и више рукописа да их поклони патријарху Никону. Међу овима је био и један свитак са текстом 'Животи свих светих српских архиепископа" и "Књига Кирила учитеља славенског". Он је такође донео и три штампана служабника.34

У време када је Гаврило стигао у Москву куга је пустошила Москву, цар је био на фронту у рату противу Пољске, а патријарху Никону јебило поверено старање за здравље и безбедност царске породице која је напустила зараженуМоскву. Велики број свештеника су умрли од куге и неколико особа из (царског, ММ) двора су писали патријарху Никону и од њега тражили да опуномоћи Гаврила да рукополаже нове свештенике. Са дозволом цара патријарх Никон је то учинио. Из Вјазме он је послао по милости Светога Духа своме брату и сараднику Гаврилу, архиепископу пећском и патријарху Србије, тражену дозволу и упутства која се односе на канонска правила важећа за услове које морају испунити кандидати за рукоположење.36 Када се вратио са фронта, цар је 12 фебруара, 1655 позвао Гаврила и његову пратњу и задржао их као госте на ручку. Он је лично захвалио Гаврилу и дао богате поклоне њему и његовој пратњи. Други пут је Гаврило био на пријему код цара 5. фебруара 1655.На Сабору руске цркве, који је те године расправљао исправљање богослужбених књига, питање које ће се касније показати фаталним, Гаврило је такође учествовао и дао одговоре по питању прављења крсног знака са три прста, и говрио противу прављења крсног знака са два прста. Ставио је свој потпис (на документ који је садржао, ММ) одлуке Сабора одмах после Макарија, антиохијског патријарха, који је такође учествовао на том сабору.37 Није сасвим јасно шта је навело Гаврила да одлучи да напусти Русију и врати се у Србију. Тамо су га Турци ухапсили а затим га обесили 1659.

У седамнаестом веку зависност Срба од Руса по питању снабдевања неопходним литургијским и другим књигама била је веома акутна. "Последња књига штампана у српским штампаријама појавила се 1638. Од тада, у току целог седамнаестог века, Срби су зависили искључиво од руских књига које су у Србију доспевале као поклони или бивале купљене."38 Познато је да су књиге потребне Србима биле штампане у Москви, Кијеву и другим местима. Доказ да су ове књиге биле ...намењене читалачкој публици изван Русије се налази у предговорима тих књига у којима се обраћа српским и бугарским читаоцима. Важно је напоменути да су ове књиге биле штампане у Русији за потребе оних Срба који су били под турском окупацијом или у Аустријској царевини у XVII и XVIII веку.39 Ово је такође доба када су поједини руски и украјински писци писали или преводили књиге за потребе Срба. У манастиру Хиландару, Самуило Бакачић, који је већ раније поменут, превео је на српски језик "...'Истинити Месија', дело познатог украјинског проповедника Ј. Гаљатовског, са којим је био у личној вези."40 Бакачић је превео ово дело Гаљатовског пре него што се исто појавило у штампи (Кијев, 1699), што значи да га је имао у рукопису.

Потребно је напоменути да чак и у овом периоду када су српски књижевни фондови били испражњени а књижевно стваралаштво скоро да није ни постојало, Срби су радо давали руској православној цркви рукописе који су јој били потребни у време када је предузела исправљање литургијских текстова и литургијских књига. Арсеније Суханов, кога је 1654 године патријарх Никон послао на Свету Гору да тражи и донесе у Русију грчке и славенске рукописе са неисквареним литургијским текстовима био је топло дочекан од стране монаха манастира Хиландара. Тамо је он лично одабрао велики број рукописа и одобрено му је било да их однесе у Русију. Број рукописа које је одабрао био је толико велики да није био у стању да их све сам понесе у Русију. Оставио је неке да их касније донесу хиландарски монаси који дођу у Русију, што су они и учинили исте године.

 

XVIII век

 

У овом веку Хиландар је преживљавао своје најтеже дане. Велике порезе наметнуте од стране Турака биле су саме по себи довољне да финансијски исцрпе манастир. Уз то, у осамнаестом веку догодила су се и два огромна пожара. Нарочито је страшан био онај који се десио 1722.год и нанео огромну штету манастиру. Хиландар у то време није могао бити онако важна културна раскрсница како је био раније јер се морао борити за голи опастанак. Ипак, хиландарски монаси који су слати у Србију, Бугарску, Црну Гору, и међу Србе у Аустро-Угарској нису само скупљали прилоге већ се може предпоставити да су и мисионарили. У додиру са народом, они су свакако крепили наду у ослобођење и доприносили очувању православља.

Многи писарски записи указују на материјалну беду манастира. То се такође јасно види из рукописа број 525 из осамнаестог века. То је "Тефтер" у коме су по датумима исписана слања хиландарских монаха да траже помоћ у Србији, Бугарској, Црној Гори, Аустро-Угарској, Солуну, Цариграду, Украјини и Русији. Уписивање почиње 1701. године. Такође су уписане посете поклоника, њихови дарови, повратак испраћених хиландарских монаха и листа дарова које су донели. Навешћемо само неколико записа који се односе на одлазак Хиландараца у Русију и њихов повратак и доношење дарова. Записе дајемо у српском преводу:

1708 месеца фебруара. Испратисмо Тимотеја јеромонаха на пут у Запорожје и дадосмо му једну кутијицу сребрну с моштима и крст.

Тогоже месеца јунија 1 испратсисмо Јова јеромонаха и Елисеа јеромонаха у Москву и дадосмо једну кутију с моштима и крст. 1747 априла 15 Испратисмо и другог Пахомија на пут са Русином поп Инокентијем. Отидоше у Русију и дадосмо им једну честицу моштију и крст сребрни и позлаћени и епитрахиљ. 1753, јуна 20 Дође с пута из Москве јеромонах Елисеј и донесе готових новаца 1.500 и разне црквене ствари: свилено велико јеванђеље сребро-позлаћено, два путира украшена; фелона 4 златоткана и попростих 7; епитрахиља 13; орара 3; покровца (воздуха) прекрасних 10 наруквица 12; 7 прекрасних стихара; убруса 4; иконе 2 сребро-позлаћене; антиминиса 13; књигу за целу црквену годину.Новца и ствари 4,500 гроша. Лета Господњег 1761, месеца јуна 24 Пречасни господин отац архимандрит кир Елисеј дође из царевине великоруске и донесе са пута готових новаца 2,500 гроша а у разним дивним стварима 2,520 гроша.

Има још доста уписаних одлазака у Русију и долазака оданде са даровима. Заинтересовани могу детаљније проучити хиландарски рукопис број 525. Тај рукопис је изванредно занимљив и важан и за лингвисте. У њему се, много година пре увођења слова "ј" од стране Вука Стефановића Караџића, то слово среће врло често у записима у том рукопису.

Средиште руско-српских односа се пренео из Хиландара међу Србе настањене у Мађараској, која је била део Аустро-Угарске царевине. Известан број Срба се настанио у Мађарској већ после косовског боја, још већи број после пада Смедерева 1439, а највећи број за време Велике српске сеобе 1690.год предвођене Арсенијем Чарнојевићем. И поробљени Срби у Србији и расељени Срби у Мађарској су у Русији видели свог заштитника и спасиоца.

Руски културни утицај на Србе у осамнаестом веку је био тако снажан да су његови трагови остали неизбрисиви. Док су у претходним вековима руско-српски односи успостављани и одржавани првенствено кроз Цркву и имали су у главном верски и добротворни карактер, у осамнаестом веку они су се проширили и у друге домене, нарочито у домен образовања које је постало најснажнији спроводник руског утицаја. Невоље које су Срби трпели под турском окупацијом у Србији и верска нетрпељивост којој су Срби у Аустро-Угарској били изложени, све то је окретало Србе још више ка Русији, њиховом традиционалном пријатељу. Русија је њима била једина нада у борби за очување њихових националних, верских и културних вредности и идентитета. Они су такође полагали велике наде да ће им Руси, њихова православна браћа, који су и сами били Славени, помоћи у њиховој борби противу турске окупације. Сви ови чиниоци су их чинили веома подложним руском како културном тако и политичком утицају.

У овом добу Просвећености, Срби су такође схавтили да је образовање важно не само за свештенике, већ и за обичне људе. На другој страни, они нису имали поверења у западњачке васпитне установе, нити у њихове књиге, јер су представљали изворе утицаја који је био опречан њиховим националним и верским идеалима. Иако су поједини Срби добили више образовање у западњачким школама, просвета у православној Русији им је била много пожељнија. Појединци су били или слати од стране јерархије или су самостално одлазили у Русију да стекну образовање. Један од првих Срба за кога се зна да је отишао у Русију на студије је био Јосиф, јеромонах манастира Хиландара који је у Москву отишао 1670 године.41 Сачувани документи, мада по свој прилици непотпуни, показују да су двадесет и осам Срба студената посећивали Кијевску теолошку школу у периоду 1721-1762.42 Постоје такође документи који указују на то да је патријарх Арсеније IV. док је још боравио у Пећи у 1736. години, молио Русе да приме двадесет и четири српских студената да стекну образовање у Русији.43 Један неизвестан број Срба, међу њима монаха, свештеника и мирјана, школовали су се у школама у Москви, Петерсбургу, Кијеву и Харкову. Појединци који су стекли образовање у Русији, а особито они који су студирали при Кијевској теолошкој школи, уживали су највеће поштовање међу Србима.

Слање појединаца да стекну образовање у Русији није могло задовољити потребе за образовањем међу Србима. Њима су биле потребне сопствене школе на територијама где су живели. Међутим, ово није било могуће без руске помоћи. Србима су била потребна новчана средства и квалификовани учитељи, као и најосновнији уxбеници. Већ 1718. Мојсеј Петровић, београдски митрополит, обратио се, преко Аврама Веселовског, руског посланика у Бечу, Петру Великом са молбом да пошаље кивалификоване учитеље из Русије да би отворио једну школу.44 Мало раније пре тога, 1716. године, један руски учитељ, Василије "Московљанин", већ је обављао учитељске дужности у Сремским Карловцима.45

Миторполит Мојсеј Петровић је био упоран у својим напорима да отвори школу. Октобра 20, 1721, он је послао друго писмо Петру Великом "...тражећи његову помоћ да би сазидао школско здање и да пошаље два учитеља, једног за славенски а другог за латински језик, као и неке богослужбене књиге.46 Овога пута његова молба цару је постигла неке резултате. Маја 11, 1722, Петар Велики је објавио своју одлуку да помогне српској цркви да стекне своје школе и захтевао је од руског Синода да учини све у својој моћи да оствари ову одлуку.

После дуге припреме, помоћ је послата Србији, а састојала се од црквених одежди, црквених књига и богослужбених књига и уџбеника за изучавање језика ("Славенска граматика" 1721.год, Мелетија Смотрицког, буквар за омладину, Санкт-Петерсбург, 1721.год, Феофана Прокоповича; и Славенско-грчки-латински лексикон, Москва 1704 , Ф. П.Поликарпова), а крајем маја 1726, Максим Терентиевич Суворов, преводилац при руском Синоду, стигао је са својом породицом из С(анкт) Петерсбурга у Сремске Карловце и постао први учитељ међу Србима када је отворио своју "Славенску школу" у јесен те године.47

Руски Синод га је снабдео са годишњом платом у износу од 300 рубаља. Према С. Димитријевићу, Суворов је собом донео 70 славенских граматика, 10 лексикона и 400 буквара.48 Било је сто двадесет и шест ученика уписаних у његовој школи. Остао је једанаест година међу Србима и предавао студентима у Сремским Карловцима, Београду, Будиму, Новом Саду, Сегедину и неким другим местима.

Бригу митрополита Мојсеја за образовање Срба делио је и митрополит Викентије Јовановић (+1737)

На његово тражење једна нова група руских учитеља је стигла у Сремске Карловце године 1733.год, овог пута дипломирани студенти добро познате Кијевске теолошке академије. Емануел Козачински, Петар Подунавски, Трофим Климовски, Иван Минацки и Синесије Залуцки су предавали у Сремским Карловцима; Тимотеј Левадовски у Вуковару; Иван Ластавицки у Пожаревцу; Петар Михаиловски у Београду; а "неки Украјинац" је обучавао децу у Мајданпеку. Наставни систем у овим школама је био организован по узору на систему руским школама, а учитељи из Кијева су такође донели књиге и уxбенике из којих су обучавали студенте, као што је то чинио и Суворов.49

Руски и украјински учитељи, као и уxбеници који су се употребљавали у српским школама у осамнаестом веку, знатно су допринели ширењу руског утицаја међу Србима.

У 'Славенским школама' Максима Суворова (1726-1730), као и 'Славенско-латинској школи' Емануела Козачинског (1733-1737), која се такође налазила у Сремским Карловцима, студенти, од којих су неки били одрасли ђакони, архиђакони, калуђери и свештеници, учили су и усвојили руски славенски језик (или славенски, како се називао у то доба), то јест руски литургијски језик тога доба или руску рецензију старославенског језика. На тај начин Срби су практично почели да намерно напуштају некадањи српски литургијски и књижевни језик, који је био скоро шест векова стар, то јест српско-славенски (српска рецензија старославенског језика) -један процес који је био у својој последњој фази у првојполовини осамнаестог века.50

Руска рецензија црквенославенског језика, која је у то време усвојена као литургијски језик српске цркве, у употреби је и данас (сем где је у најновије време тај језик замењен српским или, међу србима у Диајаспори, језиком земље у којој живе). Међутим, његова употреба међу Србима је у осамнаестом веку била много проширенија и није се ограничавала само на литургијски језик.

У току друге половине осаманаестог века, Срби су употребљавали руско-славенски језик при преписивању и штампању разних текстова и књига, првенствено литургијских и оних са верском садржином. Црквена и школска администрација је вођена на том језику. Тај језик је коришћен за писање разних званичних беседа и ода, разних прокламација које је црква издавала, као и црквених правила. Разни уступци које је Србима давала грађанска власт у документима писаним на немачком језику превођени су на тај језик. Срби су такође издавали на рускославенском језику преводе разних дела, као на пример француских и немачких.51

Руски уџбеници, извор руског утицаја на Србе, употребљавани су не само у школама које су администрирали и у којима су предавали руски учитељи. У најстаријој познатој школи за образовање српског свештенства, коју је основао митрополит Павле Ненадовић (1699-1768) у Сремским Карловцима 1. октобра (12 октобра по Новом календару) 1749. употребљавани су такође руски уџбеници. Ова школа, позната као "Покрово-Богородична", функционисала је у периоду 1749-1768. Поново је прорадила 1 (12) фебруара 1794 и од онда још увек постоји и ради. На почетку њеног функционисања највећи број уџбеника који су се у њој користили били су руски, а њихови аутори су били Феофан Прокопович, Хиацинт Карпински, Петар Могила, Платон Смотрицки, Стефан Јаворски, Јаков Арсениев и Стефан Вујановски.52

Руски црквени тип ћирилске азбуке био је потпуно усвојен међу Србима овог доба. Штавише, они су усвојили и грађански тип ћирилске азбуке која се појавила у уxбеницима и публикацијама штампаним после реформе Петра Великог 1710. године. Неки образовани Срби су усвојили руски књижевни језик када су писали своја књижевна а особито историјска дела. Ово је очевидно у историјским делима Павла Јулинца, Захарије Орфелина и Јована Рајића.

Први српски часописи су такође рађени по угледу на руске.

Орфелин, уредник првих српских часописа, читао је и користио Сумарокова, П. Милера, Рајхела и Поповског и часописе "Праздное времја в пољзу употребљеное","Невиное упражнение", "Свободние часи" и "Јежемесечниесочиненија".53

Српски писци, као и читаоци уопште, помно су читали и много су се дивили руским ауторима религиозних и световних књижевних дела. Међу руским ауторима који су били особито популарни међу Србима у осамнаестом веку, били су Котински, Прокопович, Ломоносов, Сумароков, Новиков, Херасков, Державин и Карамзин. У време када су Срби у Аустро-Угарској морали да се боре противу националне, верске и културне асимилације коју је покушавала да оствари влада, дела руских и украјинских аутора, како верска тако и световна, нису представљала никакву опасност за српски национални и верски идентитет. Напротив, та дела су појачавала одлучност Срба у очувању свога националног, културног и верског идентитета.

Полемичка литература Украјине која је била веома погодна за одупирање римомокатолицизму у српској заједници, постала је модел и била је усвојена и коришћена у полемичким делима барокних писаца, као што су Орфелин, Рајић и други. Јеротеј Рачанин је сачинио свој "Буквар" на основи неког руског модела.

Козачински је деловао у српској заједници као двојни, српски и руски писац...Рајић је превео (дела, ММ) Стефана Јаворског и највеће митрополитске библиотеке у Београду и Сремским Карловцима биле су у то време снабдевене делима руских и украјинских барокних писаца XVII и XVIII века.54

Русија, њени владари и њена историја постали су у ово доба предмет српске књижевности, како поезије тако и прозе. Српски историчари Ђорђе Бранковић, Захарија Орфелин и Јован Рајић дали су Русији видно место у својим историјским делима. Симеон Пишчевић је изнео у својој "Аутобиографији" многе појединости о приликама у Русији у доба када су се он и хиљаде других Срба тамо населили. Даница Петровић указује на то да "...као што се наш XVIII век - по речима Николе Радојчића - не може схватити без узимања у обзир Русије и Кијевске академије, тако се и музика тога доба не може разумети без руских школа, књига и кијевског напева."55

Овај утицај се проширио чак и на манастир Хиландар. Ово је очевидно из чињенице да је у манастирској библиотеци Хиландара текст највећег броја рукописа са неумском нотацијом писан руско-славенским језиком.

Чак је и руски облик богослужења усвојен у српским црквама у Аустро-Угарској. Осим тога, Срби су у том периоду усвојили реформу Петра Великог, која је укључивала грађански тип ћирилске азбуке и употребу арапских цифара уместо традиционалног система у коме су се слова ћирилске азбуке употеребљавала у значењу бројева. Усвојили су и систем бројања година од рођења Христа уместо "од стварања света", и 1 јануар као почетак године у световном календару, док су и српска и руска црква наставиле да следе јулијански а не грегоријански календар и оставиле 1 септембар по старом календару као почетак црквене године. Треба такође напоменути да су Срби помињали у молитвама и јектенијама руске владаре. Та пракса је почела са Петром Великим.

Аустро-Угарским властима је био познат снажни руски утицај на Србе произведен помоћу образовања, књига и уxбеника. Покушавано је да се онемогући снабдевање Срба у Аустро-Угарској руским публикацијама, али без успеха. Настојало се такође да се спречи употреба ћирилске азбуке и руско-славенског ("славјано-сербског") језика. Царица Марија-Терезија је издала указ којим се забрањује употреба руских уxбеника у српским школама на територији њене царевине. Укинула је празновање извесног броја руских и српских светитеља, заузимала се за световно образовање на штету верског, захтевала да се верско образовање студената врши само на државној територији и, у ту сврху, захтевала у свакој епархији отварање богословских школа које би издржавали јерархија и народ.56 Сви њени напори били су узалудни. Не прекидајући своје односе са Русима они су (Срби, ММ) кријумчарили руске књиге, бранили руско-славенски језик, ћирилску азбуку и Стари календар, писали и говорили о Русији, путовали тамо са дозволом (Аустро-Угарских власти,ММ) или без ње.57

Чак и у ово доба када је руски утицај на Србе био на врхунцу, може се говорити о узајамном процесу по коме су Срби давали културне и политичке доприносе Русији. Тако су, примера ради, доприносима руских и украјинских учитеља културном и васпитном напретку Срба, у извесном смислу, одговарали доприноси српских интелектуалаца који су отишли у Русију и узимали активно учешће у разним гранама њене администрације. Неки од њих су се школовала на Западу и њихово искуство и знање су били веома корисни Русији. Други су били искусни и храбри војни официри, чији су знање и лична храброст били корисни и цењени од стране Русије. Само неколико најистакнутијих међу њима ће овде бити поменути.

Међу онима за које се зна да су међу првима отишли у Русију и тамо служили у разним звањима су Иван Павловић, који је у Русију отишао 1707, Петар Смелић, који је у Русију дошао из Сент Андреје 1713 и прикључио се братству манастира Светог Симеона. Године 1725. премештен је у Лавру Светог Александра у Сент-Петерсбургу. Са дозволом Катарине I завео је учење грчког и латинског језика у Теолошкој школи Светог Александра. Године 1736. био је хиротонисан за архиепископа Бјалгородског. Најзад, Смелић је увео значајне васпитне реформе на универзитету у Харкову и довео искусне наставнике да те реформе остваре.

Треба поменути и Рафајла Рајковића који је дошао у Русју фебруара 1754. и тамо био запослен као преводилац у министарству спољних послова.

Сава Лукић Владисављевић-Рагузински (око 1664-1738) био је у дипломатској служби Петра Великог и њему је било поверено неколико важних мисија. Он је такође аутор неколико путописа који представљају важне изворе обавештења о приликама у то доба. На захтев Петра Великог Сава је превео на руски језик Орбинијево дело Il Regno degli Slavi /Царство Славена/ (штампано 1601 у Пизаро). Савин превод је био штампан 1722 године. Даље ...на пијаци где су се продавали робови у Константинопољу он је купио и поклонио Петру Великом као свој дар једног малог црног дечка који је касније постао добро познат као Абрахам Петрович Ганибал. Он је по мајчиној линији био прадед песника Александра Пушкина. Однос између Ганибала И Владисављевића је остао срдачан тако да је Ганибал, у својству команданта војне безбедности, пратио Владисављевића на његовом дипломатском путу у Кину.58

Владисављевић је можда одиграо индиректно још једну улогу у животу највећег руског песника Пушкина. Наиме, Игњат Градић, песник из Дубровника, написао је епску песму о полтавској битци (1701) пошто је Петар Велики поразио Швеђане. Песник је једну копију те песме послао Сави Владисављевићу, који је и сам био учесник у полтавској битци. Могуће је да је Пушкин могао видети копију те песме у заоставштини Саве Владисављевића када је овај умро, јер се Пушкин распитивао о Владисављевићу и желео да сазна више о њему.

Међу Србима који су допринели руском систему образовања треба поменути и Мојсеја Петровића (1734-1765), познатог професора реторике и филозофије на московском универзитету. Још важнији је Теодор Јанковић- Миријевски (1740-1814) који је, на позив руског царског двора и са дозволом Аустро-Угарских власти "...отишао у Русију где је радио на реформи руског система образовања, остварујући идеје Просвећености у новом систему образовања."59

Треба поменути да, када је основан универзитет у Харкову, више образованих Срба, стручњака у области природних и егзактних наука, постали су професори тога универзитета. Међу њима су били Атанасије Стојковић, лични познаник Пушкина, Глигорије Трлајић, Т. Филиповић, а касније Сава Петровић, Ђорђе Коритари и А. Дубравић.60

Било је такође писаца који су, иако нису ишли у Русију и деловали тамо, написали дела која су имала известан утицај на руску књижевност. Такво једно дело је Живот Петра Великог Захарије Орфелина (1726-1785). То дело је имало велики утицај на историјски жанр књижевности у Русији. Године 1774 то дело је преведено на руски језик. Познато је да се један примерак те књиге, штампане у Венецији, налазио у Пушкиновој библиотеци и да је он унео извесне реченице из те књиге у своју "Историју Петра Великог".

Српски интелектуалци, културни радници, аутори и свештена лица нису били једини који су се иселили у Русију. Било је обичних људи, а такође и неких војних официра који су тамо отишли са својим целокупним четама. Сеоба војних лица у Русију почела је још крајем шеснаестог века, после коначног пада српске државе. Тако "Српски козаци" се помињу на почетку XVII века у Волинији у служби Ивана Острошког. Српски плаћеници су често носили козачке униформе и учествовали у њиховим биткама. Били су са Иваном Виговским и Георгијем Хмељницким и, уопште, били су лична гарда украјинских хетмана.61

Године 1704 Срби су послали Пантелејмона-Пана Божића као свог изасланика и представника код Петра Великог да са њим преговара о масовном усељавању Срба у Русију. Ускоро затим, године 1708., Христифор Трифуновић је био послат са тим истим задатком. Године 1715 Петар Велики је издао једну прокламацију у којој позива Србе да се усељавају у Русију. Затим 1720. и 1723. издате су сличне прокламације, овог пута позивајући само војна лица из граничарских јединица да дођу у Русију.

У неким случајевима образоване су специјалне јединице које су се састојале од српских војних лица. Тако је, на пример, за време Петра Великог постојао српски хусарсаки пук. Прилив српских официра и мушкараца способних за војну службу навео је царицу Ану да образује један специјални хусарски пук. Она је такође основала једно војно насеље у Украјини које је било насељено Србима.

Октобра 1751. други талас српских досељеника је доспео у Кијев. Друго српско насеље, познато као "Нова Србија" било је засновано. Н. И. Хитрова указује

...у току од три године, од 1751 до 1753, значајне промене су настале на територији Јужне Русије. Читаве области су настале тамо - Нова Србија и Славенска Србија. Ове две - Нова Србија и Славенска Србија - које су претходиле Новој Русији, постале су расадници активности и истакле су се на бојним пољима.62

Неки од српских официра који су се иселили у Русију достигли су важне положаје и чак постали љубимци на руском царском двору. Међу њима можемо споменути Симеона Пишчевића, Змајевића, Текелију, Војиновића и, особито, Симеона Гавриловића Зорића.

 

XIX век

 

То је век када су се јужни Славени као и Грци борили за ослобођење од турског ропства. Пажњу Русије је привукао Први српски устанак 1804. године који је предводио Карађорђе Петровић. И устанак и његов вођа су били веома популарни у Русији. Иако су симпатије Руса биле на страни Срба, они нису из многих разлога могли да се придруже њима у војним операцијама противу Турака. Ипак, било је руских добровољаца који су се придружили Србима и са њима се борили противу Турака. Ова чињеница је одражена у Толстојевом роману Ана Карењина где јунак тог романа Вронски напушта Русију после смрти Анине и придружује се српским устаницима. И Пушкин је био веома заинтересован за српски устанак и његовог вођу Карађорђа. Године 1813. када је устанак поражен, Карађорђе је побегао у Русију и тамо се склонио.

Познато је да су хиландарски монаси 1821 године подржавали грчки устанак противу Турака, не обазирући се на последице. Материјалне невоље Хиландара су и даље трајале и чак су постале још несносније.. Велико олакшање је најзад дошло 1896. године када је краљ Александар Обреновић даровао Хиландару велику новчану помоћ којом се избавио од дугова.

У овом веку руска књижевност и књижевна критика су имали великог утицаја на српску књижевност и књижевну критику. Били су познати, цењени и превођени не само најзначајнији руски писци као што су Пушкин, Гогољ, Љермонтов, Тургењев, Салтиков-Шчедрин, Островски, Достојевски, Толстој и други, већ и мањи и незначајнији писци. Ово се јасно види из "Руско-српске библиографије:1800-1925 Александра Погодина, штампане у два тома у Београду, први том 1932, а други 1936. Први том садржи 3343, а други 5729 наслова књига, студија, чланака и песама преведених са руског на српски језик.63

Док су руска и српска књижевност и књижевна критика појачавале међусобне братске односе између Руса и Срба, језичка реформа Вука Стефановића Караxића (1814 и 1818) могла је неповољно утицати на те односе.. Његовим настојањем уведена је нова ортографија и ревидирана ћирилска азбука у српски језик, а та азбука се разликовала и од руске и од славјано-српске, односно руско-славенске. Осим тога, српски говорни језик је постао књижевни језик Срба и Хрвата и заменио датадањи руско-славенски, односно славјано-српски. Тај језик се знатно разликовао од руског и руско-славенског (славјано-српског). Вуковој реформи су се жестоко противили неки српски писци и свештенство али је иста коначно прихваћена. Треба напоменути да иако Вукова реформа није била популарна у Русији, сам он је био тамо топло примљен, дата му је новчана помоћ и био је почаствован чланством у руској Академији наука и уметности.

Што се тиче Свете Горе и Хиландара, у овом веку започиње интерес научника за њих и почетак једног свестраног и систематског проучавања како Свете Горе тако и Хиландара.. Међу првим књигама о Светој Гори убраја се књига Р. Курзона (Richard Curzon) објављена .(на енглеском (1854) којој износи своја запажања о Светој Гори и Хиландару које је посетио 1837 године. Велики број руских и српских научника објављују своје књиге о Светој Гори и манастиру Хиландару један за другим. Међу најважније истраживаче у овом веку спадају В. М. Григорович, Порфирије Успенски, Димитрије Аврамовић, К. П. Дмитров-Петкович, Сава Хиландарац, С. Вуловић, Л. Мирковић, К. Михајловски, В. К. Барски, Архимандрит Леонид, и Никифор Дучић. Од западњачких истраживача у овом веку могу се поменути R. Curzon, J. Mueller и Ph. Meyer.

Историја Хиландара, његова библиотека, ризница, иконе и фреске, и архитектура се проучавају и обавештења о томе се објављују у чланцима, студијама и књигама. Хиландар, који је предмет изучавања, истовремено је и културна раскрсница и извор знања о славенској историји и писмености.

 

XX век

 

Овај век је донео драматичне и трагичне промене и у историји Русије и у историји Србије. Србија је најазад извојевала ослобођење од Турска у 1912. години. Нажалост, није дуго уживала слободу, јер већ у 1914. настао је Први светски рат и привремена аустро-угарска окупација Србије. Рат се завршио 1918. победом Србије и њених савезника. Заједно са Словенцима и Хрватима Срби су образовали најпре Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а 1921 Краљевину Југославију. Та Југославија је постојала од 1921 до 1945.

И Русија је учествовала у Првом светском рату. Бољшевичка револуција је донела и крај рата за Русију и крај руске монархије. Царска породица је на најсвирепији начин побијена. Хиљаде Руса оданих монархији напустили су Русију и населили се по разним земљама. Велики број њих су дошли у Југославију где су их краљ Александар Карађорђевић (+1934), српска црква и српски народ братски дочекали и пружили им уточиште. И патријарх Димитрије и патријарх Варнава (+1936), који је дипломирао у Теолошкој школи у Санкт-Петерсбургу, били су искрени пријатељи Руса, као што је то био и краљ Александар. Објављене су многе књиге и чланци писани од стране руских емиграната који су нашли уточиште у Југославији, односно Србији после Револуције. Сви они са захвалношћу пишу о пријатељству и помоћи указаној им од стране Срба.

Руским јерарсима који су у Србију дошли после Револуције указна је свака могућа помоћ. Они су у Сремским Карловцима образовали Синод руске заграничне цркве и, уз помоћ српске православне цркве, организовали су верски живот Руса у Југославији и другим земљама у којима су се настанили руске избеглице.

Руски православни свештеници са вишим богословским образовањем добили су положаје наставника у српским богословијама и другим вишим научним институцијама. Известан број руских монаха придружили су се братствима разних српских манастира, а многи руски свештеници су постављени за парохе српских парохија. Руски стручњаци су добили запослења и чинове који су одговарали њиховом образовању и струци и при том није постојала никаква дискриминација. Млади Руси који су желели да студирају у српским богословијама добили су стипендије и после завршетка студија рукополагани су и постављани су као пароси српских парохија и добијали су иста права и принадлежности као и српски свештеници. Није се вршио никакав притисак на руске избеглице да се асимилирају. Имали су своје клубове, цркве, јерархију, удружења и штампу.

Осим моралне потпоре и пријатељског третмана, Руси су у Србији су добијали и материјалну помоћ. Ова помоћ се није ограничавала само на Русе који су се настанили у Југославији, већ је слата и онима који су се настанили у другим земљама. Манастир Светог Пантелејмона и руски скитови на Светој Гори били су у тешкој невољи и беди јер нису имали везе са Русијом. Обратили су се српској патријаршији за помоћ. Патријархат им је издао дозволу да могу повремено долазити у Србију и скупљати помоћ и дарове по целој Србији.

Оданост српске цркве руској православној цркви се испољавала на разне начине. Тако је, на пример, на Свеправославном сабору српска делегација, коју су сачињавали епископ Николај (Велимировић) и митрополит Гаврило (Дожић), који је касније био српски патријарх, захтевала да све важне одлуке које се односе на православну цркву не могу да се донесу без присуства представника руске православне цркве.

Прилив руских емиграната, од којих су многи били интелектуалци и стручњаци, био је благотворан за Србију. Неки еминентни руски научници су допринели напретку науке у Србији. Образованост и искуство руских свештеника су искоришћени у административним и литургијским областима српске православне цркве. Дивно руско црквено појање руских црквених хорова у Србији имало је снажан утицај на црквено појање у српским црквама. Иако је првобитно завођење хорског појања почело у српским црквама у другој половини деветнаестог века, под утицајем руске црквене музике, оно је између два светска рата у Србији постало општа пракса. Ова пракса је уведена и међу Србима расељеним у Америци, Канади и свим другим земљама. Велики број композиција које се певају у српским црквама су композиције руских композитора. Нарочито су популарни Бортјански, Кедров и Римски-Корсаков.

Руско-српски односи за време и после Другог светског рата нису предмет овог написа. Довољно је рећи да ниједан догађај и никакве прилике нису измениле традиционални, вековима стар и делима доказан пријатељски однос између руске православне цркве и народа и српске православне цркве и народа.

Што се тиче Хиландара, научна истраживања која су почела у деветнестом веку, у овом веку су постала много интензивнија, обимнија, и успешнија. Српски, руски, грчки, немачки и француски научници проучили су детаљно историју Хиландара, архитектуру, црквено-уметничке предмете, рукописе и штампане књиге, повеље и архиву уопште. Дуга је листа научника који су проучавали Хиландар и не можемо је овде у потпуности навести. Поменућемо само најзначајније међу њима. О Светој Гори уопште и о Хиландару посебно писали су у двадесетом веку Д. Анастасијевић, Г. Острогорски, А. Соловјев, В. Мошин, А. Дероко, Н. П. Кондаков, В. Ћоровић, В. Р. Петковић, С. Радојчић, Р. Грујић, С. Станојевић, Ф. Гранић, К. В. Хвостова, Иван Дујчев, Р. Новаковић, Ф. Баришић, Миодраг Пурковић, Ђ. Сп. Радојчић, Божидар Ковачевић, Ђ. Трифуновић, Мирјана Живојиновић, а међу најситакнутије и најзаслужније спадају Дејан Медаковић, Војислав Ђурић и прерано преминули Димитрије Богдановић. Што се тиче рукописа са неумском нотацијом, у њиховом проучавању и описивању су се истакли Димитрије Стефановић, Милош Велимировић, Андрија Јаковљевић, и Даница Петровић.

Од неславенских научника који су у овом веку проучавали и писали о Светој Гори и о Хиландару, поменућемо L. Petit, K. Lake, F. Nj. Haslucki, A. de Mandiete, I. Mamalakis, H. Brokhaus, F. Doelger, S. P. Lambros, M. Laskaris, P. Hristu, T. Tenekecis, G. Millet, A. Orlandos, F. Fichtner, S. Pelenakidis, M. Sotiriu, L. Huber, L. Krumbacher, M. Mihaelidis, Tachiaos, R. Pope и многи други.

Треба напоменути да су микрофилмови хиландарских рукописа омогућили и женама научницима да проучавају рукописно благо Хиландара, које им иначе није доступно јер женама није дозвољен приступ на Светру Гору. Микрофилмовање је запоочела екипа Српске академије наука и уметности у коме је водећу улогу имао покојни Димитрије Богдановић.

У погледу микрофилмовања хиландарских рукописа и повеља, Архивски центар за проучавање славенског средњевековља (Првобитно познат као Хиландарски појекат) при државном универзитету Охаја у Колумбусу, обавио је изванредно важан задатак тиме што је обавио снимање не само свих славенских и стотинак грчких рукописа, српских, руских, влашких и молдавских повеља у хиландарској библиотеци, већ и у неколико других светогорских манастира и тридесетак библиотека у разним земљама света. Сви ти микрофилмови су на расположењу научницима и заинтересованима и могу их разгледати и проучавати у Хиландарској научној библиотеци (Првобитни назив Хиландарска соба) у главној библиотеци Државног универзитета Охаја. Многим научницима из разних земаља Архивски центар за проучавање славенског средњевековља је омогућио, доделивши им стипендије, да у Хиландарској научној библиотеци проучавају микрофилмове хиландарских и других рукописа. О овом се детаљније износи у чланку о Архивском центру и Хиландарској научној библиотеци који се објављује у овом броју "Каленића".

Занимљиво је да је Хиландар инспирисао неколико песника и постао тема било њихових појединачних песма, као што је случај са Миодрагом Павловићем, Васком Попом и Иваном Лалићем, или целог циклуса песама, што је случај са збирком Хиландарски рукописписца ових редова.

Важно је истаћи да у овом веку Хиландар није само предмет научних истраживања, већ је и веома активан вршилац мисионарских подухвата. За ту активнсот је најзаслужнији неуморни о. Митрофан (Мишулић). Откад је замонашен у Хиландару, превео је са немачког и других језика и објавио неколико књига потребних за верско образовање и духовно напајање. Његов дивно написани путопис Света Русија у Совјетском Савезу је значајан допринос познавању прилика под којима се православље одржавало у бившем Совјетском Савезу. Та књига је преведена и објављена на неколико страних језика. Осим тога о. Митрофан неуморно путује у разне земље где држи предавања и говори о Светој Гори, Хиландару, православљу и светогорском монаштву. Колико нам је познато таква предавања је држао у Аустрији, Немачкој, Русији, Аустралији и Србији. Као важно средство хиландарског мисионарења о. Митрофан већ годинама уређује и издаје билтен Хиландар са чланцима својим и других аутора. Намена билтена је да оснажи оданост Срба српству и православљу ма где се налазили. Тај билтен доспева у руке Срба како у Србији тако и у свим другим земљама где су насељени.

Још да напоменемо да у овом веку странци, а још више Срби из целога света, посећују Хиландар у већем броју него икада раније. Ту се духовно оснажују, ту се срећу Срби из Србије са онима из Диаспоре,и ту и једни и други прикупљају снагу и одлучност да, ма где се налазили, не забораве своје српско порекло и остану одани православљу. Тако је Хиландар данас, можда очевидније него икада у прошлости, изванредно важна културна раскрсница.

 

др Матеја Матејић,

Протојереј-ставрофор

Објављено у: Матеја Матејић, Хиландару хвала, Рашка школа, Београд, 2005:9-60

 

Белешке

 

 1 Део текста овог чланка је преузет из предавања Односи између руске и српске православне цркве кроз векове које је на енглеском језику аутор одржао у Чикагу на дан 3. септембра 1988, поводом хиљадугодишњице крштења Русије. То предавање је касније објављено под naslovom Relationship Betnjeen the Russian and the Serbian Churches Through Centuries, Columbus,Ohio:The Ohio State University, 1988.

 2 Стеван Димитријевић, Одношаји пећских патријараха с Русијом у XVII веку. Глас СКА LVIII,Београд, 1922, 201.

 3 Ђорђе Сп. Радојичић, Јужнословенско-руске културне везе до почетка XVIII века. Зборник матице српске за књижевност и језик, XIII/2, 1965, 272

 4 Божидар Ковачевић, О културним везама Срба и Руса, Летопис матице српске, књ. 360-361,Београд, 1947, 100.

 5 С. Димитријевић, Одношаји..., 204.

 6 Стеван Димитријевић, Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости, стр. 48.

 7 исто, 49..

 8 исто, 50.

 9 исто, 49.

10 исто, 50.

11 С. Новаковић, Искра, 1898, 311-312, по цитату у предговору Списи Светог Саве Владимира Ћоровића, 1928, стр. XLIX.

12 С. Димитријевић, Узајамне..., 49.

13 Полни православни богословски енциклопедически словар, том II, 1913, 1471-1472, Variorum reprints, 1971.

14 Радојчић, 285.

15 Божидар Ковачевић, Црква и књига последњих пет векова,Српска православна црква:1219-1969, Београд, 1968, 168.

16 Радојчић, 285.

17 Ђоко Слијепчевић, Историја српске цркве, том И, Минхен, 1962, 404.

18 Радојчић, 285.

19 исто

20 Димитријевић, Узајамне везе..., 52

21 Сретен Петковић, Свети Сава у старом руском, румунском и бугарскјом сликарству, Сава Немањић - Свети Сава, Беогард: САНУ, 1979, 361.

22 Димитријевић, Узајамне...,54

23 исто

24 исто

25 Ковачевић, Црква...,173

26 Димитријевић, Узајамне..., 57

27 исто

28 исто, 56

29 Радојчић, 286

30 исто, 290

31 Димитријевић, Узајамне..., 58

32 Душан Кашић, Српска црква под Турцима, Српска православна црква:1219-1969, Београд, 1968, 152

33 Димитријевић, Узајамне..., 61

34 исто

35 исто

36 исто

37 исто

38 Радојчић, 296

39 Милорад Павић, Руско-српске књижевне везе у доба просветитељства, Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд: САНУ, 1986, 263.

40 исто, 266

41 Димитријевић, Узајамне..., 61

42 Слијепчевић, 412

43 Слијепчевић, Историја српске цркве, том II, Минхен, 1986, 86

44 Димитријевић, Узајамне..., 69

45 исто

46 исто

47 Младеновић, 298

48 Димитријевић, Узајамне..., 69

49 Павић, 305

50 Младеновић, 298-299

51 исто

52 Ник. Гавриловић, Карловачка богословија:1794-1920, Сремски Карловци, 1984, 13

53 Павић, 269

54 исто, 265-266

55 Даница Петровић, Српска музика и руско-српске културне везе у XVIII веку, Београд: САНУ, 1986, 304

56 Чедомир Денић, Школовање Срба у Русији крајем XVIII века и однос сународника према њима, Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд: САНУ, 1986, 240

57 исто, 241

58 Павић, 270

59 исто, 271

60 исто

61 Димитријевић, Узајамне..., 65

62 Н. И. Хитрова, Черногорци в Росии во второј половине XVIII века, Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд: САНУ, 1986, 56

63 Александар Погодин, Руско-Српска библиографија: 1800-1925, Том 1-Београд, 1932, Том 2 - Београд , 1936.

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev