Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Грађевине Утврђења унутар манастира Католикон
 
 
  

Католикон, главна црква, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

 

панорамски  приказ католикона у 360О 

(кликни на слику)

 

      

             улаз                        спољна припрата         унутрашња припрата

 

   

наос 1                            наос 2

 

извор светлописа:  http://www.donovanimages.co.nz/

 

 

 

360¤ панорамске слике-светлописи су: главни улаз католиконаексонартекс-спољна припрата католиконанартекс-припрата католиконанаос католикона,  наос и  иконостатс католикона

 

 

О најстаријој хиландарској цркви коју су подигли Стефан Немања и његов син монах Сава 1199. године зна се врло мало. Није познато ни место где се налазила, иако се може претпоставити да је краљ Милутин на истом том простору саградио своју задужбину. Од те мање, али изгледа богато украшене цркве преостало је више капитела и плоча са рељефима уграђених у цркву краља Милутина, један капител на бунару, а у ризници мозаична икона Богородице и дрвене двери украшене слоновачом са иконостаса.

Данашња главна хиландарска црква, пocвeћeнa Ваведењу Пресвете Богородице, како се може закључити из познијег преписа првобитног натписа, саграђена је 1293. године. Није искључено да је храм могао настати и деценију касније. Ктитор је био краљ Милутин (1282-1321), који је Хиландар целог живота богато обдаривао. Крајем осме деценије XIV века, највероватније, са западне стране Милутинове задужбине дозидана је спољашња припрата по налогу кнеза Лазара, чиме се данашњи изглед главне хиландарске цркве коначно уобличио.

 

Католикон

 

Црква је подигнута у јужном делу дворишта и доста је пространа: широка је дванаест и по метара, а дуга тридесет и два и по, од тога је спољашњи нартекс дуг осам и по метара. Својом архитектуром одговара светогорској традицији: католикон краља Милутина има основу триконхоса са пространом припратом. Овај тип грађевине има своје узоре у манастирским црквама саграђеним још у Х (Лавра) и ХI веку (Ватопед, Ивирон) и одговара литургијским потребама на Атосу. Црква је зидана црвеном опеком и каменим квадерима сиве и окер боје, чијим се неизменичним ређањем постижу живописни ефекти. Спољашње фасаде су рашчлањене пиластрима и архиволтама по вертикали, чиме се назначује подела унутрашњег простора храма. Хоризонтална подела фасаде изведена је помоћу два, три или више редова опеке.

 

3Д  приказ Католикона

 

Као и друге византијске цркве, и Милутинова задужбина је подељена на три простора: олтар, наос и припрату. Наос је одвојен од припрате зидом са три пролаза, а од олтарског простора иконостасном преградом. Олтарски простор је подељен са два снажна ступца на три дела: у средини је место за часну трпезу које се завршава полукружном апсидом, северно је проскомидија (жртвеник), а јужно ђаконикон. Наос је најпространији део храма, који са северне и јужне стране има полукружне певничке апсиде наткривене полукалотама. Ове апсиде, као и олтарска, споља су петостране. Над наосом се уздиже велика, кришкасто издељена купола. Она почива на четири стуба који су повучени у четири угла наоса, па не сужавају средишњи простор. Четири полуобличаста свода наткриљују преостали простор наоса и образују уписани крст који се јасно споља показује. Припрата је подељена са два стуба, постављена у средину, на шест травеја. Два крајња травеја са западне стране су надвишена малим кубетима, средњи источни плитком слепом калотом, а остали крстастим сводовима.

 

купола унутрашње припрате

 

Милутинова црква има већи број отвора - врата и прозора - који доприносе да је унутрашњост храма лепо и равномерно осветљена. Прозори су веома разноврсни, поред обичних има више дводелних - бифора и троделних трифора. Нарочито је складна трифора на олтарској апсиди, на којој су два стубићa са капителима. Међу порталима Милутинове хиландарске цркве истиче се западни улазни, с архитравном гредом украшеном густим преплетом, испуњеним црном пастом и са три главе - две лавље и једном анђеоском. И портал између нартекса и наоса има лепо клесану архитравну греду, али на њој нема фигуралних представа. Велике трифоре певница и бифоре на припрати преграђене су у доњем делу мермерним плочама украшеним плитким преплетом маштовито исклесаним. Beћинa ових плоча, као и више капитела на стубићимa, потиче са старе Немањине цркве. Извесно је једино за два главна портала, олтарску трифору и плоче на северној певници да су клесани за данашњу хиландарску цркву.

 

унутрашња  припрата 

 

Посебан украс хиландарског католикона представља под у наосу. Сачињавају га разнобојне углачане плоче и мозаичне коцкице убачене у изрезе плоча, које образују разне орнаменте. Аутори овог пода, двојица грчких мајстора - Михаило и Варнава - урезали су своја имена у надвратник јужног портала припрате и уоквирили га мозаиком.

Хиландарска црква краља Милутина је успела синтеза светогорске градитељске традиције и архитектонских схватања типичних за оновремени Цариград и, у мањој мери, Солун. Непознати градитељ је, по светогорским узорима, подигао грађевину развијеног уписаног крста са певничким апсидама и потпуно одвојеном припратом. С друге стране, начин зидања, систем отвора, рељефи, тип куполе и друго сасвим су сродни начину како се градило у престоници Византије. Лепота хиландарске Милутинове задужбине се исказује и у складу унутрашњих просторних решења и спољашње архитектуре.

По многим својим архитектонским особинама, Милутинова црква у Хиландару није сродна с оновременим храмовима подизаним у српској држави. Тек у осмој деценији XIV века Хиландар ћe утицати да се појави и устали триконхосни план у градитељству моравске Србије.

 

иконостас из 1774.год. и наос

 

Спољашња припрата хиландарске главне цркве саграђена је око 1380. године, а њен ктитор је био кнез Лазар Хребељановић, о чему сведоче предање и његови познији ктиторски ликови. Спољашња припрата је грађена по узору на унутрашњу припрату, насталу у доба краља Милутина: исте је ширине, има такође два стуба по средини, па је подељена у шест травеја, поред главног улаза има и два бочна, са јужне и северне стране, у њене бифоре такође су уграђене камене украсне плоче са рељефима. Сличан је и начин зидања Лазареве припрате у односу на Милутинову, јер се исто наизменично ређају појасеви камена и опеке. Извесне разлике условљене временом градње, па и намером ктитора, разуме се, постоје. Над спољашњом хиландарском припратом уздиже се само једна купола и то над средњим западним травејом. Остали травеји су прекривени слепим калотама, које су плитке, изузев средње на источној страни. Исто тако отвори на Лазаревој припрати су вeћи, али она не изгледа као отворен трем, јер су велики двојни прозори затворени стаклима и парапетним плочама. Неке од тих плоча су из XII века, али вeћинa је настала у време градње - око 1380.године. У духу традиција српске моравске архитектуре исклесани су преплети и флорални орнаменти, као и неколико фигура, а јављају се и кружни прозори - розете. Најзанимљивије су плоче уграђене у доње делове северне и јужне бифоре, јер су на њима исклесани хералдички знаци: челенка, грб кнеза Лазара, касније Стефана Лaзapeвићa, на јужној страни, и двоглави орао династије Немaњићa и две повезане аждаје, грб непознате породице, са северне стране. Богатство скулпторалне декорације yвeћaвajy и четири конзоле са представама људских и лавовских глава, највероватније из XII века, постављене над западним и јужним порталом. Без обзира на разноврсност камених рељефа и неке конструктивне разлике, спољашња хиландарска припрата се објединила доста складно у једну целину са Милутиновом задужбином.

Западни портал је преправљен у барокном духу 1779. године настојањем проигумана Данила из Ескизагара, а дрвена врата са неком врстом интарзије на овом улазу сачињена су 1891. године.

 

 

Зидне слике у целој хиландарској главној цркви пресликали су 1803. монаси сликари Венијамин, Захарије и њихове дружине из села Галатисти. То су урадили брижљиво, не оштећујyћи раније фреске и не мeњajyћи њихов садржај. На тај начин се може са много извесности говорити о тематици најстаријих хиландарских фресака у главној цркви из времена краља Милутина.

У главној цркви, у олтару, сликани су у доњим зонама архијереји, међу којима и св. Сава Српски, затим у апсиди Пpичeшћe апостола и Богородица са Христом, а на зидовима су претежно сцене које илуструју Васкрсна јеванђеља - догађаје после Христовог васкрсења.У наосу, у најнижем појасу, приказане су cтojeћe фигуре светих ратника, испосника и других светитеља, а у југозападном углу је живописан ктитор краљ Милутин и око њега Свети Стефан Првомученик лево, а Свети Сава Српски и Симеон Српски - Немања десно. У другој зони се налазе сцене из живота Пресвете Богородице, патрона храма, као и поједине композиције о животу и чудима Исуса Христа. У тpeћoj зони описују се Христова страдања и Чуда, а изнад тога, у четвртом појасу, на сводовима, сликани су Велики празници. У врху куполе је лик Христа, испод њега су анђели приказани у две зоне, потом пророци, док су на пандантифима, као и обично, четири јеванђелиста.

 

византијски цар Андроник II даје повељу краљу Милутину

 

У унутрашњој, Милутиновој припрати, cтojeћe фигуре су распоређене у две зоне. У првој, нижој зони су разни светитељи, међу којима има нарочито доста испосника, Деизис, затим сцена Крштења. У другој зони, поред ликова светитеља и три владара (Јован V Палеолог, Стефан Дечански, Андроник III) на источном зиду, приказани су и Свети Сава Српски, Симеон Немања и грчки цар Андроник Палеолог како даје повељу за градњу манастира краљу Милутину уз кога је Стефан Првомученик. У пандантифима купола су старозаветне сцене, од којих се неке могу тумачити као најава доласка Богородице, а у малим куполама су ликови предака Христових. У тpeћoj зони источног зида су три епизоде из живота Јована Златоустог, Pacпeћe и илустрације Соломоновог текста "Премудрост сазда себи храм". На своду, и непосредно испод њега, сликано је скоро четрдесет сцена из живота пустињака - Макарија Египатског, Антонија Великог, Исидора, Павла Тивејског, Пафнутија, Пахомија, Јефросима, Аксентија, Доротеја, Натанаила и других.

 

 

Пошто је у наосу и припрати почело да се уклања мало вредно сликарство из 1803. године, могуће је да се одређеније говори и о уметничкој вредности првобитних фресака из времена краља Милутина. Откривени ликови светих ратника и монаха у јужној апсиди, сцене Ваведења и Изгнања трговаца из храма, ктиторског портрета у наосу или представе краљева Андроника и Милутина, Светог  Пантелејмона или првомученика Стефана у припрати, дозвољавају да се закључи да су аутори били из Солуна и да су врсни уметници свога доба. Помишља се да је, поред осталих, у Хиландару радио и угледни сликар Георгије Калиергис. У складу са схватањима епохе, сликари уводе у тематику више циклуса, а у појединачне композиције бећ и број фигура, труде се да дословно и опширно илуструју одређене текстове, да детаљно опишу oдећу и предмете или амбијент где се догађај збива. Њихов таленат се уочава у спретном варирању ликова, ставова и гестова појединачних фигура, у префињеним колористичким решењима, у промишљености њихових композиција. Најзад, и сјајан портрет краља Милутина, истанчане карактеризације, потврђује да су најстарије фреске главне цркве остварење искусних мајстора.

 

 

Tачно време настанка хиландарских фресака из Милутиновог доба није могуће одредити, али су оне свакако сликане у последњим годинама његове владавине, највероватније око 1317. Зидне слике у унутрашњој припрати могле су настати и нешто касније. У главној хиландарској цркви, Милутиновој задужбини, сахрањивани су поједини угледни дародавци и њихови рођаци. Над њиховим гробовима у аркосолију сликани су, ликови Богородице, некад и других светитеља. У северозападном углу наоса налази се гроб ћecapa Војихне, таста деспота Јована Угљеше. На фресци над његовим гробом насликана је, у седмој деценији XIV века, представа Богородице Пелагонијске са разиграним дететом у рукама. Добро очувана и колористички свежа, фреска се може убројити у успелија дела своје епохе. Над гробом непознатог покојника уз јужни зид унутрашње припрате такође је представљена Богородица Пелагонијска, али су са стране насликани српски светитељи Симеон и Сава како моле за умрлог. Стилски разлози датују ову фреску такође у седму деценију XIV века. У гробници у унутрашњој припрати, уз северни зид, сахрањен је 1430-1431 , Репош, брат чувеног Скендербега из албанске породице Кастриота. За спас његове душе обраћају се Богородици Свети Георгије и српски светитељи Симеон и Сава. Непознати мајстор ове фреске био је оскуднијег талента.

 

 Милош Обилић

 

За зидне слике у Лазаревој, спољашњој припрати из 1803. године не може се тврдити да су поновиле некадашњу тематику. У првој зони свакако да је почетком XIX века измењен некадашњи избор светитеља. У тој зони, поред ктитора кнеза Лазара са моделом припрате, затим светогорских и балканских пустињака, приказан је и већи број светитеља из владарске куће Немањића, затим деспотске Бранковића, Василије Острошки, па чак и руска књегиња Олга и њен унук кнез Владимир. Занимљиво је да је међу светитеље уведен и Милош Обилић, очигледно у вези са ктиторством кнеза Лазара. У вишим зонама спољашње припрате су Деизис, Недремано око, затим многобројне сцене Календара, а у куполи је лик Христа Пантократора.

Данашњи иконостас у главној хиландарској цркви сачињавају иконе с почетка ХХ века - натписи руских дародаваца на оковима датирају их између 1904. и 1909. године. Оне су замениле претходне иконе из 1766. године. Иконе на иконостасу су уобичајене: у најнижем реду шест престоних икона, изнад њих тринаест икона Великих празника и у врху сликани крст. Све су оне прекривене позлаћеним оковима украшеним емаљем.

 

у току службе

 

Иза овог иконостаса очуван је старији камени иконостас висок преко три метра. Састоји се из три дела: нajвeћи, са три отвора, заграђује средишни део и сада нема парапетне плоче, док простор ђаконикона одваја од наоса преграда предвиђена за иконе. На мермерном оквиру на улазу у проскомидију налазила су се некад врата. Колонете са капителима су лепо клесане, али су само капители украшени рељефима. Иако се помишља да знатни делови овог иконостаса не потичу из времена краља Милутина и да су плод каснијих преправки, чини се да су сви делови ипак с почетка XIV века.

У наосу католикона налази се вeћи број икона постављених углавном око слободних стубаца. На источној страни југозападног стуба, у богатом оквиру с почетка ХХ века, прекривена разним даровима, стоји на игуманском месту чудотворна литијска икона Богородице Тројеручице, нajвeћa светиња Хиландара. По предању, њу је донео Свети Сава Српски из Јерусалима. Име је добила по тpeћoj, сребрној руци, коју је икони даровао Јован Дамаскин, пошто му је после молитве пред њом повpaћенa одсечена рука. Данашња икона Богородице Тројеручице потиче из средине XIV века, али је вероватно доста зависна од старијег прототипа. Озбиљног и свечаног лика, пригушеног сивомаслинастог колорита, икона Богородице Тројеручице је успело остварење неког грчког сликара. На њеној полеђини представљен је допојасни лик Светог Николе, готово монохроман, цртачки вешто стилизован.

На северној страни истог, југозападног стуба, постављена је икона Светог Николе, коректни грчки рад из 1749, поклон хиландарског јеромонаха Тимотеја свом манастиру. На западној страни овог стуба је икона Три јерарха, грчки рад вероватно с почетка XIX века.

(сп)-све

Више на: (дб 70-72)

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev