Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Метоси Метоси у југозападној Србији (Косову и Метохији)  
 
 
  

Хиландарски поседи и метоси у југозападној Србији (Косову и Метохији)

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

 

 У области Метохије Хиландар је имао 72 насеља и 3 влашка катуна, а у области Косова 24. Па је хиландарски манастирски феудални посед био највећи од свих других у средњовековној Србији.

 

 

Данас једно од значајнијих дела на ову тему су и  

Више на: Средњовековни поседи манастира Хиландара на Косову и Метохији  и 

Више на: Крушевска метохија, Хиландарски посед у Хвосну аутора Срђана Младеновића

 


   

 

      

 

Црквени поседи на Косову и у Метохији у средњем веку обухватали су значајан део територије данашње  југозападне Србије - АП Косово и Метохија. Готово сви значајнији манастири средњовековне Србије имали су своје поседе на Косову и у Метохији.

Домаћи извори нам говоре да је прве поседе на територији покрајине добио манастир Хиландар. Оснивачком повељом манастира Хиландара, насталој у другој половини 1198. године започело је стварање хиландарске баштине или властелинства. Хиландару се дарују 9 села у Призренској жупи (области) са'' парицима'', односно потчињеним земљорадницима који су живели у тим селима, затим се дају и два винограда и 4 пчелињака у тој области и још неке дарови изван ње (Хотачка метохија). Увећање хиландарског властелинства настављено је за време Стефана Немањића. Стефан Немањић је Хиландару даровао1200 /1201. године 11 села, један трг и једну планину, у Хвосну (Крушевска метохија). Даривања Хиландару поседима на Косову и Метохији наставила су се све до времена кнеза Лазара. У његово време хиландарско властелинство је поседовало 29 насеља. Додамо ли овоме и 5 насеља око Косорића, онда је то 34 средњовековних насеља у Крушевској метохији и два села у суседству, укупно 36 насеља и један влашки катун  (Петрчани).  Поред ових поседа, манастир Хиландар је поседовао и друге веће целине земље заједно са насељима и брдима које су чинила следеће метохе: Призренска метохија, Добруштанска метохија, метохија Св. Петра Коришког, Косорићка метохија, метохија Св. Архангела у Дреници, Липљанска метохија и Новобрдска метохија.

Тако је у области Метохије Хиландар имао 72 насеља и 3 влашка катуна, а у области Косова 24. Па је хиландарски манастирски феудални посед био највећи од свих других у средњовековној Србији.

 

Српски краљ Стефан Драгутин (1276–1282) хиландарском повељом одређује да људи његове „призренске метохије: чувају стражу на мору на пристаништу” и истовремено додељује село Локвицу више Призрена светој Богородици Светогорској – Хиландарској.

 

Велики српски жупан Стефан Немања поклонио је 1198. године манастиру Хиландару Велико-хочки метох са девет села, планином, виноградима и пчеланицима својом повељом која је нестала у Првом светском рату када је опљачкана Народна библиотека Србије. /Д. Медаковић: Враћање раскућене српске духовне баштине. „Даница” 2005, 82/ То су села: Непробишта, Момуша, Сламодража, Ретивља, Трн’је, Ретивштица, Трновац, Хоча и друга Хоча (сада Велика и Мала Хоча), Трпезе, Дабшор и Голишева. Имена села су српска осим два вероватно влашка (Момуша и Дабшор).

 

Стефан Првовенчани, велики жупан српски (1196–1217) и краљ (1217–1227) потврђује дарове свога оца Немање манастиру Хиландару и додаје села српских имена, а у то време и српског становништва: „Ђурђевик, Петровик, Крушево, Книна, Рубач Поток, Дреник, Гребник, Гован, Заљут, па Видеље и Белчишта са Горњим Вранићима, планину Добри Доли, трг Книнац и винограда два…”.Посед се налазио с обе стране Белог Дрима, ушћа Клине и Пећке бистрице, а обједињено је назван као Крушевски метох. Повеља је издана 1200/02. године. Стефан Првовенчани је написао и Житије св. Симеона, свог оца Стефана Немање, које се чува у париској Националној библиотеци.

 

Краљ Владислав (1234–1243) син Стефана Провенчаног дарује Хиландару „Видев записаније дедино ми и от’чино … придах село Враниће”.

 

Краљ Милутин (1282–1321) потврђује 1282. године прилоге свога деде и оца манастиру Хиландару и дарује нова: села Лабићево и планину Козник код Ораховца у Метохији.

 

Српски кнез Лазар Хребељановић (1329–1389) поред Моравске Србије био је и господар Хвосна, Кујавче и Метохијског Подгора са манастиром Студеницом Хвостанском. Кнез Лазар наставља традицију Немањића, па је хиландарској Саборној цркви дозидао спољну припрату познату под називом „Лазарева припрата”. Хиландарској болници даровао је 1379. године село Јелашницу у Хвосну које је држао Градислав Тепчија, цркву у селу и његове засеоке: Ђурђевик, Ресник, Слатина и друге.  Следеће 1380/81. године кнез Лазар даровао је манастиру Св. Пантелејмона у Светој Гори цркву Светог Спаса у Хвосну код манастира Студенице Хвостанске.

 

Госпођа Мара Бранковић са синовима Гргуром, Ђурђем и Лазаром приложила је болници манастира Хиландара 100 унчи од трга у Великој Хочи својом даровницом од 15. октобра 1406. године.

 

Свети Арханђел Михаил је манастир у рушевинама. Уписан је у Пећкој епархији. Имао је велики посед, нарочито у шумама. Није утврђено где се ближе налазио. Руски конзул у Призрену Јастребов, забележио је: „на пола сата хода од Сопинича је црква Св. Арханђела у рушевинама”. Село Сопинич је садашње село Сопнић у Подримљу, удаљено 8-9 км западно од Ораховца. Село се помиње у повељи патријарха Саве IV 1361. године којом потврђује дар челника Милоша Повића манастиру Хиландару.

 

Билуша – манастир Св. Димитрија се налазио на прибрежју Призренске бистрице, удаљен 7 км југозападно од Призрена. У повељи краља Милутина из 1308/09. године уписан је „манастир Св. Димитрија у Билуши са селом и заселијем и всеми правинами”, приложен хиландарском пиргу у Хрусији. Цар Душан је 1348. године тај дар потврдио. После доласка Турака о манастиру нема вести.

 

Видење, манастир Св. Симеона, ишчезао. Уписан је у турском дефтеру 1485. године. Видење (Видање) је и данас сачувало свој стари назив и налази се у долини Белог Дрима, 3-4 км западно од Клине. Жупан Стефан Немањић га је 1200–1202. године приложио манастиру Хиландару. То су потврдили краљ Милутин 1282–1298. године и цар Душан 1348. године.

 

Манастир Св. Николе у Добрушти, на обали Белог Дрима. У селу удаљеном 14 км југозападно од Призрена, помиње се манастир Св. Николе у повељи краља Стефана III Дечанског, издатој 1326. године. Његов син, цар Душан је са три повеље, издате 1334, 1348. и 1355. године, манастиру Св. Николе у Добрушти даровао седам села и планину Коритник и све заједно са манастиром приложио светогорском манастиру Хиландару. Доласком Турака 1455. године манастир је опустео и нестао.

 

Манастир Св. Ђорђа у селу Уложиштима (Улитиштима). Краљ Милутин и његов син Стефан Дечански су Селиште свог властелина Милше даровали Радослави, Милшиној удовици, а она потом манастиру Хиландару. Овај дар је потврдио краљ Душан својом повељом 1336/37. године. Милшина селишта су се налазила на месту садашњег села Милановић код Ораховца.

 

Зочиште је некадашње старо српско село удаљено 5 км од Ораховца. Краљ Милутин 1282. године потврђује прилоге свога деде и оца манастиру Хиландару и додаје, између осталог, и половину винограда у Желчиштима, данашњем Зочишту. У повељи Стефана Дечанског из 1327. године, којом дарује манастиру Хиландару имања и одређује њихове међе, помиње и цркву Св. Врача у Зочишту.

 

Манастир Паскалица са црквом посвећеном Васкрсењу Госодњем, налазио се у равници званој Ваганиште, удаљен десетак километара источно од манастира Будисавци код Пећи. Помиње се у повељи краља Стефана Дечанског којом одређује међе манастира Хиландара које иду, између осталих, „путем пећским више Паскалице”. До тридесетих година ХХ века били су очувани остаци цркве са деловима фресака и деловима бочних кула звоника на западном прочељу.

 

Ресник је сада чисто албанско село у планинском делу Прекорупља, удаљено 10-11 км југоисточно од Клине. Помиње се под истим именом у Дечанској хрисовуљи 1330. године као село тадашњег Дечанског властелинства. Кнез Лазар је 1380. године село поклонио болници манастира Хиландара. УДечанском поменику, вођеном од 1595. године до ХVIII века уписани су Срби поклоници и дародавци из Ресника. У селу се налазе остаци цркве Пресвете Богородице. У ХХ веку Срби су цркву звали Света Петка и сматрали да је била манастир.

 

Испоснице Калуђерски крш („Гури калуђерит” на албанском ), налазе се на Брутској планини изнад села Билуше у Опољу, удаљеног 7 км југозападно од Призрена. Село Билушу је краљ Милутин 1308. године приложио хиландарском пиргу Хрусија у Светој Гори. Испоснице се налазе на платоу планине међусобно повезане стазом. На горњем платоу је испосница у стени. На доњем подзиданом платоу су очувани остаци цркве местимично високи и до 1,50 м.

 

Призрен се први пут помиње у повељи византијског цара Василија II као седиште призренског епископа. У границе српске државе је укључен у време Стефана Немање, али га је византијска војска повратила 1204. године. Српски краљ Стефан Првовенчани га је 1219. године поново прикључио Србији. Од тада Призрен напредује. Српски краљ Стефан Драгутин (1276–1282) приложио је манастиру Хиландару цркву Св. Димитрија у Призрену која је постојала на месту данашње католичке цркве Св. Богородице. Краљ Милутин је 1307. године подигао цркву Богородице Љевишке као престолну цркву Призренске епископије. Краљ Милутин је у Призрену подигао и другу цркву Св. архиђакона Стефана уз коју се налазила и болница.

 

Бањица је село на северним падинама планине Космаче удаљено 5-6 километара западно од општинског средишта Глоговац у Дреници. Вук Бранковић са братом Гргуром приложио га је светогорском манастиру Хиландару. У турском попису Области Бранковића из 1455. године уписано је 30 српских домаћина са попом Радихном. То указује да је тада у селу постојала црква. Очувано предање каже да је била посвећена Св. Сави. У селу је до априла месеца 1941. године живело 10 српских породица које су тада протеране. После ослобођења 1945. године неколико породица се вратило на своја имања, али су се од 1980. до 1990. године све иселиле. У селу постоји албански назив Црквене њиве – „Арат е кишес”.

 

Бела Црква је село у равници поред Белог Дрима, удаљено 6-7 км југозападно од Ораховца. Под истим именом поменуто је у Дечанској повељи краља Стефана Дечанског из 1327. године, којом село дарује манастиру Хиландару у Светој Гори. 

 

Бело Поље је старо село удаљено 2 км јужно од града Пећи. Најстарији помен сада је у повељи краља Стефана Дечанског из 1327. године, којом дарује метохијска села манастиру Хиландару и за одређивање међа између осталих именује и стариника Хрњу из Белог Поља. 

 

Билуша. Село је у долини Призренске бистрице удаљено 7 км југозападно од Призрена. Српски краљ Драгутин даровао је манастиру Хиландару виноград у селу Билуши. Његов брат и наследник, краљ Милутин је 1308/9. године приложио хиландарском пиргу у Хрусији „манастир Св. Димитрија у Билуши с селом и заселијами и всеми правинами”. Цар Душан је 1348. године то и потврдио. Срби дародавци из Билуше помињу се и у Поменику манастира Св. Тројице у Мушутишту 1465. године. 

 

Бистражин је село на десној обали реке Рибника (Ереника) код Швањског моста, удаљено 8 км источно од Ђаковице. Помиње се у Светоарханђеловској повељицара Душана 1348. године и касније, 1361. године у повељи цара Уроша. Челник и господар Звечана, Милош Повић даровао је 1361/62. године хиландарској метохији у Великој Хочи четири села, међу којима и село Бисажинци, садашњи Бистражин. У турском попису из 1571. године помиње се као Бисажина.

 

Брезна је село у шарпланинској жупи Опоље, у подножју планине Коритник, удаљено 7 км северно од Драгаша. Српски краљ Стефан III Дечански целу жупу Опоље и део жупе Горе даровао је 1326. године Епископији призренској, храму Богородице Љевишке. Следеће, 1327. године Стефан Дечански је манастиру Хиландару у Светој Гори приложио суседно село Плава, на Брезни. 

 

Брестовац се три пута помиње у Дечанским и Арханђеловској повељи Стефана Дечанског и цара Душана.

Први Брестовац је у поречју Рибнице (Ереника) удаљен 10-11 км западно од Ђаковице. Уписан је као Брестовац заједно са засеоцима Поношевац, Поповци и Смолица у Трећој дечанској повељи.Други Брестовац је уписан 1348. уСветоарханђеловској повељи. То је садашње село поред Белог Дрима, 5 км јужно од Ораховца. У његовим међама се помиње црква Св. Илије, према селу Зерзеву (Зрзе). Трећи Брестовац је Стефан Дечански заједно са несталим селима Избиште и Команово Селиште приложио манастиру Хиландару. У његовим међама уписана је црква Св. Георгија, која није сачувана. Други и трећи Брестовац су уписани и у турски попис ПЗ 1571. године.

 

Велики Ђурђевик је село у Прекорупљу, удаљено 5 км североисточно од Клине. Стефан Немања, велики жупан 1200/01. године, приложио га је манастиру Хиландару заједно са још десет села која су сачињавала основни хиландарски посед у Хвосну. Стефан Немањић, каснији краљ Првовенчани, потврдио је тај очев прилог. Краљ Милутин је двема повељама из 1282. и 1302. године потврдио тај прилог. И кнез Лазар је 1379/80. године, између осталих села, хиландарској болници даровао Мали и Велики Ђурђевик.

 

Велика Хоча је једно од најстаријих и највећих српских села у питомој Метохији и Подримљу. Налази се у богатом ораховачком виногорју, удаљена 5-6 км југоисточно од Ораховца. Она носи прасловенско име, познато у свим словенским језицима од Словеније до Русије.

Велика Хоча се први пут у српској историји помиње 1198. године у повељи српског великог жупана Стефана Немање који њоме оснива Хотичку метохију са осам околних села и дарује је манастиру Хиландару у Светој Гори. (Повеља се сада налази у Националној библиотеци у Паризу.) Сви Немањини потомци, краљеви и цареви од краља Уроша I (1243–1276), краља Милутина (1282–1321), краља Стефана Дечанског (1321–1331) потврђују дарове, а цар Душан, 1348. године, додељује нове, међу којима и цркву Светог Николе у Хочи.

 

Велико Крушево се налази у долини и на десној страни Белог Дрима, удаљено 6-7 км северозападно од Клине, или 23 км источно од Пећи. Велики жупан Стефан Немања поклонио је 1200/01. године посед од 11 села манастиру Хиландару у Светој Гори чије је средиште било село Крушево. У повељи краља Стефана Првовенчаног помиње се као главно село хиландарског поседа у Хвосну, а затим у повељама краља Милутина из 1282. и 1309, краља Стефана III Дечанског 1328–1330. и цара Душана из 1348. године.

У поду старе цркве Ваведења Богородице сачувана је надгробна плоча са натписом „рабе Марене” народним именом Негославе, мајке српских историјских личности, кнеза Војислава и ћесара Војихне из друге половине ХIV века. У селу и на гробљу код цркве постоје два столетна храста. На темељима старе цркве, Срби из Крушева и суседног села Беркова, саградили су 1980/81. године нову цркву.

 

Видење, Видање је село у долини Белог Дрима, удаљено 3-4 км западно од Клине. И ово село спада у „Крушевску метохију” коју су Стефан Немања и његови потомци даровали манастиру Хиландару. У турском попису из 1485. године уписано је као Водојине (Видење) са 15 српских кућа. 

 

Вранићи у Хвосну. Велики жупан Стефан Немања је септембра 1200/01. године даровао манастиру Хиландару 11 села у долини Белог Дрима, међу којима и заселак Белчишта Горњи Вранићи. Краљ Владислав (1234–1243) је том поседу додао и Доње Враниће. Ни једно село сада не постоји самостално него су се утопила у суседна села.

 

Врбница је албанско село на левој обали Белог Дрима, удаљено око 15 км западно од Призрена. Село се помиње под истим именом у повељи краља Душана манастиру Св. Николе у Добрушти, издатој 1335. године, а потом 1348. године цар Душан га је приложио манастиру Хиландару и око 1355. године поново вратио Св. Николи у Добрушти.

Врбовац је дреничко село удаљено 7 км северно од Глоговца. УСветостефанској повељи краља Милутина помиње се 1314. године Врбовац заједно са околним селима. У повељи Вука и Гргура Бранковића, издатој 1365. године, манастиру Хиландару приложен је и Врбовац. У сада албанском селу постоје микротопоними Киша – Црква, Крони Кишес – Црквени извор, сада у дворишту албанске куће и Арат те Кишес – њиве код Цркве. Албански род Гларевци разорили су стару цркву, а од црквеног материјала сазидали своје куће и заузели црквена имања. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године уписана су два села Врбница. У оба села су уписани попови Влк, Богослав и Арсеније, што сведочи о постојању цркве.

 

Годанце је дреничко село које се налази 8 км североисточно од Глоговца. Вук Бранковић, са браћом Романом и Гргуром, приложио је манастиру Хиландару село Худинце, данашње Годанце. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године, уписано је као село Годанце са 30 српских пореских обвезника и попом Радиславом. У Патријаршијској библиотеци у Београду чува се стара књига Зборник житија коју је 1676. године писао поп Никодим из Годанца. У селу је у ХV и ХVII веку постојала српска црква. И данас у селу постоји албански назив „Љугу и Прифтит” – Попов Луг.

 

Голем камен је пећина-испосница на источној страни окомите литице врха Булец (1650 м), удаљена 7-8 км југоисточно од Призрена. Булец се помиње као гранични врх у повељи цара Душана из 1355. године, којом је метох цркве Св. Петра у Кориши приложен манастиру Хиландару. Испосница Голем камен је позната по народном предању да су монаси манастира Светих арханђела, задужбине цара Душана, у ову пећину-испосницу, по паду Призрена под турску власт 1455. године, пренели манастирску ризницу са круном цара Душана, и сакрили је у посебно уклесану скривницу у стени пећине. Испосница је законом заштићен споменик културе.

 

Горње Обриње је дреничко село удаљено 11 км западно од Глоговца. Данашње поље Мучиваре у Обрињу било је засебно село, које је Вук Бранковић приложио 1365. године манастиру Хиландару. У турском попису Области Бранковића 1455. године уписано је село Мало Обриње са 56 српских домаћинстава и попом Богославом, што указује да је тада постојала у селу црква. 

 

Горњи Петрич је метохијско село удаљено 17 км југоисточно од Пећи. Помиње се као село Петриче у повељама краља Милутина из 1282. и 1298. године и у повељи краља и цара Душана 1348. године, којима су село даровали манастиру Хиландару. У турском попису из 1485. године уписана је Долина Петрич (Доњи Петрич) са 28 кућа чији домаћини носе сви српска имена. 

 

Грабац је српско село у Прекорупљу, удаљено 8 км северно од Клине. Помиње се као заселак Јелашнице (данашње Јошанице) Градислава Тепчије, територијалног господара. Заселак је кнез Лазар 1380. године даровао болници манастира Хиландара у Светој Гори. 

 

Гребник је село у Прекорупљу, на левој страни Белог Дрима, удаљено 5 км југоисточно од Клине. Помиње се у повељи краља Стефана Првовенчаног којом је 1200–1202. године даровао манастиру Хиландару Крушевску метохију са 12 насеља, међу којима је и Гребник, трг Книнац и планина Добри дол. Сва ова насеља су српских имена и у то време и српског становништва.

 

Гуђевица је била црква у околини несталог села Избишта код Велике Хоче у Метохији. Гуђевица се помиње 1327. године у повељи Стефана Дечанског издатој манастиру Хиландару, у међама села Избишта и Комановог Селишта код засеока Лесковац. Команово Селиште је нестало, вероватно је на његовом месту основано друго насеље.

 

Деич је село у Метохији удаљено 1,5 км југозападно од градића Клина. Заједно са суседним данашњим Новим Селом (Заимово) помиње се у повељи цара Душана датој 1348. године манастиру Хиландару.

 

Добродол је нестало село у Метохији. Једини сачувани помен о њему је запис из 1640. године о цркви Св. Јована у њему. Могуће је да су се и село и црква налазили на планини Добри доли, североисточно од Ораховца. Планину Добри доли је даровао Хиландару краљ Стефан Првовенчани (1217–1227).

 

Добродољане је село на јужним падинама Милановић планине, удаљено 7 км североисточно од Суве Реке, односно 20 км северно од Призрена. Године 1327. краљ Стефан Дечански даровао је манастиру Хиландару и другу половину села Добродољана пошто је прву половину био даровао још краљ Урош I (1243–1276). Деспот Стефан Лазаревић је 1454. године одредио Стјепоша и Иванка из Добродољана за поротнике-судије који су одређивали међе између села Хоче и Јанчишта, метоха манастира Хиландара. У турском попису из 1591. године село је уписано као Добродољан у нахији Хоча. Уписан је 51 порески обвезник међу којима и два попа: Никола и Аврам. Сва имена уписаних, како лична тако и очева, су српска, осим тројице муслимана, који држе баштине умрлих домаћина Срба: Хајдара, Ахмеда и Ђона сина Милошевог. (Сл. антиминса…)

 

Добрушта је село на левој страни Белог Дрима удаљено 14 км југозападно од Призрена. Помиње се као Добрушта 1326. године у повељи краља Стефана Дечанског којом дарује села и даје повластице Епископији на Левиши у Призрену (Богородици Љевишкој). У повељи краља Душана, издатој 1332–1334. године, стоји да је тада још краљ затекао запуштену и разорену цркву у Добрушти и на њеном месту подигао храм Св. Николе. Године 1348. и 1355. нову цркву са властелинством од седам околних села цар Душан је даровао манастиру Хиландару. Упадом Турака 1455. године црква и манастир су опустели и од тада почиње њихово пропадање. На брду Шен Кољ (Свети Никола) има остатака од тесаника и тврдог камена па се сматра да је ту био манастир и црква Св. Николе.

 

Долац је село у Прекорупљу, удаљено 2 км јужно од општинског средишта Клине. Српски краљ Милутин га је својим повељама од 1282. и 1298. године приложио манастиру Хиландару. Цар Душан је 1348. године то потврдио. У турском попису Области Вука Бранковића 1455. године, Долац је био средиште турске нахије Долци са 15 села и тргом Долци. У селу Долце било је уписано 28 српских домаћина и удовица. Српски патријарх Пајсије, 1620. године обнавља манастир Долац. На брегу изнад села је била црква Св. Ваведења, у народу позната као Света Пречиста. У цркви су била сачувана два слоја фресака: старији из ХIV века и млађи из 1620. године. Рукописно Четворојеванђеље из ХIV-ХV века и Октоихиз ХV века су, поткрај ХIХ века, из ове цркве на боље чување пренесени у Народну библиотеку Србије, где су 6. априла 1941. године изгорели приликом немачког бомбардовања. У цркви се чувало неколико старих икона из ХVI века и каснијег времена.

Црква је имала конаке, оградне зидове и улазну капију у остацима дебелих зидова. То потврђује да се овде налазио манастир.

 

Доманек је село у Прекорупљу, на десној страни горњег тока средњовековне Љубижње, садашње Мируше, удаљено 5 км северозападно од Малишева. У даровној повељи краља Милутина из 1314. године манастиру Бањској помиње се међник села Прчева „уз реку Љубижњу ка Доманегу”. Краљ Стефан Дечански утврђује спорне међе манастиру Хиландару „на Илијину цркву на Доманег”. УПоменику манастира Свете Тројице Русинице су 1465. године уписани Срби дародавци из Доманега. У Девичком поменику у више махова од 1761. до 1782. године су уписани Срби дародавци, међу којима је и нека Јана приложила „литру воска”. У ХIV веку у селу или у непосредној околини је постојала црква Св. Илије. Половином ХIХ века у селу су забележени остаци цркве која је, по предању, била манастир.

 

Доња Клина је садашње општинско средиште и градић на левој страни Белог Дрима и жупе Прекорупља и на раскршћу путева за Пећ, Ђураковац и Призрен, удаљено 20 км источно од Пећи. Помиње се као село са млином и тргом Книнцем и 11 суседних села које краљ Стефан Првовенчани 1200–1202. године прилаже манастиру Хиландару. У турском попису Области Вука Бранковића 1455. године, помиње се као велико село Доња Клина са 66 српских домаћина и попом Божидаром. То указује да је и тада у селу постојала црква.

 

Дрвенград је нестали град на стеновитом брду у клисури Призренске бистрице удаљен око 5 км југоисточно од Призрена. Дрвенград се помиње у повељи српског краља Драгутина издатој између 1276. и 1281. године манастиру Хиландару. Није очуван с обзиром на материјал од кога је био саграђен. У подножју Дрвенграда и на десној страни Бистрице до Врбичанског потока налазила се црква Светог Духа. По тој цркви се тесна долина Призренске бистрице од села Речана до Четрдесет извора, које су Турци прозвали „Крк бунар” изнад остатака манастира Светих арханђела, зове Дувска клисура.

 

Дрсник је старо и велико село у Прекорупљу, удаљено 3 км источно од Клине. Помиње се у списима византијског цара Константина Порфирогенита 948. и 952. године. Дестиник je први источни град српског кнеза Часлава Клонимировића (927 – око 950) у „Покрштеној Србији”. Држава Часлава Клонимировића простирала се од Дрсника на левој обали Белог Дрима преко Раса до Захумља, долином Босне до Салинеса (данашње Тузле) до реке Саве. Кнез Часлав је погинуо у борби са Мађарима. Српски краљ Стефан Првовенчани потврдио је 1199. до 2006. године дарове свога оца Стефана Немање манастиру Хиландару, међу којима је и Дрстник. То су потврдили краљ Милутин (1282–1321) и цар Душан 1348. године.

 

Дубљане је нестало село северно од Ораховца. Данас су тамо виногради и потес Дубљанско брдо. Као село Дубљани помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи као сусед села Сењана. У турском попису из 1571. године помиње се као Дубљан у нахији Хоча. И у следећем турском попису из 1591. године уписано је као Дубљане. У повељи браће Бранковића: Гргура, Ђурђа и Лазара са мајком Маром датој манастиру Хиландару 1406. године, међу описаним међама Ораховца набројан је и друм који иде од Дубљана.

 

Жаково је село у Метохијском Подгору удаљено 12 км североисточно од Истока. Помиње се у повељи краља Душана издатој манастиру Хиландару 1331. године и то „пут који греде от Жакова у Дрен”. У турском попису из 1485. године уписано је као Закова са 24 српска домаћинства међу којима је било и домаћинство попа сина Радоње, што значи да је и тада постојала црква. У селу постоје остаци двеју цркава: на месту званом Црквиште за коју сељани кажу да је „стара 600 година” и остаци цркве Св. Пречисте удаљене 1 км од села преко шуме „Вакаф” и призидане уз литицу Црне стене. Црква се у записима ХIХ века помиње као храм Ваведења. 

 

Живињане је мало село на десној страни Призренске бистрице у Средачкој жупи, удаљено 8 км североисточно од Призрена. Помиње се 1308. године у повељи краља Милутина, којом га дарује хиландарском пиргу Хрусији. Помиње се и у повељама цара Душана из 1348. и 1355. године. У турском попису из 1571. године уписано је као Живијани. На месту Зидине, северозападно од села, налазе се остаци старог села и темеља олтарске апсиде дела старе цркве са фрагментом фреске који је био пренет на чување у новој цркви Св. Недеље, саграђеној 1936. године.

 

Захаћ је село у Пећком пољу, поред реке Бистрице, удаљено 5-6 км источно од Пећи. Српски краљ Милутин је 1318. године манастиру Хиландару даровао село Захаћ заједно са пчеларима. Цар Душан је тај дар потврдио 1348. године. УДечанском поменику који се водио од 1595. до 1793. године, уписани су два пута као дародавци Срби из Захаћа. Такође и у Девичком поменику између 1770. и 1780. године помињу се више пута Срби дародавци из Захаћа.

 

Зочиште је село у винородном крају, удаљено 5км југоисточно од Ораховца. Село је својом повељом српски краљ Стефан Дечански 1327. године даровао манастиру Хиландару у Светој гори. У селу се налазио манастир Светих врачева Кузмана и Дамјана из ХIV века и остаци цркве Св. Јована у манастирском винограду на путу за Ораховац. 

 

Избиште је метохијско село нестало у току великих сеоба Срба из Метохије 1690. или 1737. године. Налазило се између садашњих села Зочишта и Велике Хоче код Ораховца. Сада је то место у винограду манастира Зочишта где се и сада налазе остаци цркве Св. Јована. Село Избиште даровао је манастиру Хиландару 1327. године краљ Стефан Дечански, а потом потврдио и његов син Стефан Душан. Село Избиште помиње се и у турском попису из 1571. године као Избишта са 13 кућа и баштина. По предању у Великој Хочи цело село се иселило у Банат и тамо основало истоимено село.

 

Јагода је равничарско метохијско село у долини Белог Дрима, удаљено 4-5 км северозападно од Клине. У повељи краља Стефана Дечанској датој манастиру Хиландару 1327. године помиње се судија поротник Драгоје Хранковић „из Јагодног поља” који је са осталим судијама одређивао међе хиландарског метоха. У турском попису из 1485. године уписано је као село Јагодина са 19 кућа и баштина. 

 

Доња Јошаница је село у Прекорупљу удаљено 8 км североисточно од Клине. УДечанској хрисовуљи уписана је, заједно са данашњом Горњом Јошаницом, као Јелшаница. У попису Области Вука Бранковића уписана је као Долња Јошаница са 68 кућа пореских обвезника. Међу уписаним кућама су и две куће попова Влка и Божидара. Сва уписана имена су српска или хришћанска. Кнез Лазар је 1379. или 1380. године даровао Хиландарској болници село Јелшанију (Јошаницу). В.:Јошаница.

 

Клина је градић у средишту општине на раскршћу путева Приштина–Пећ–Призрен. Налази се на левој страни Белог Дрима, удаљен 25 км источно од Пећи. Српски краљ Стефан Првовенчани, повељом 1200–1202. године, даровао је манастиру Хиландару Клину заједно са млином и тргом Книнцем и другим метохијским суседним селима. За време краља Уроша I (1243–1276) била је дарована манастиру Св. Петра и Павла на Лиму, а потом повељама краља Милутина (1282–1321) и цара Душана (1345–1555) враћена у посед манастиру Хиландару. У турском попису Области Бранковића из 1455. године уписано је 66 српских домова. Међу њима је уписан и поп Божидар, што значи да је то, тада веће село имало и цркву. У другом турском попису из 1485. године Клина је имала 20 домова и дом попа Радоње.

На брежуљку северно од садашњег града били су сачувани остаци средњовековне цркве Свете Пречисте Богородице на чијим су темељима Срби сазидали нову цркву и преименовали је у храм Св. апостола и јеванђелисте Марка.

 

Козник је албанско село у подножју планине Козник удаљено 11-12 км северозападно од Ораховца. Помиње се у Повељи краља Милутина датој манастиру Хиландару и краља Стефана Дечанског из 1327. године. И. С. Јастребов је 1879. године затекао зидине око порушене цркве и допушта могућност да је ту био утврђени манастир који је служио као тамница за свештена лица. У Минеју за август месец који се налазио у манастиру Св. Марка изнад села Корише био је запис „попа Николе у великој невољи, у тамници у Кознику гладан и жедан и озебао”.

 

Кострц је дреничко село удаљено 8 км источно од Србице. У Светостефанској хрисовуљи краља Милутина 1314/16. године, којом оснива манастир Бањску, уписано је као Костр’ц са ораницама, ратарима и пчеларима. Краљ Душан око 1331. године дарује Хиландарском пиргу „три ступа земље под путем из Бање у Костр’ц”. У турском попису из 1485. године помиње се као Кострица са 15 домаћина који сви имају српска имена. У Девичком поменику између 1761. и 1768. уписани су Срби дародавци из Кострца. Професор Реља Новаковић, истражујући Метохију, 1969. године у Кострцу је открио остатке две средњовековне цркве и хришћанско гробље.

 

Костурић је метохијско село у питомој долини Дечанске бистрице, удаљено 10-11 км источно од Дечана. Први пут се помиње у Повељи српског краља Стефана Дечанског, издатој 1327. године манастиру Хиландару о спорним међама између Крушевске метохије Хиландара и села Косурића. Касније се помиње у повељама цара Душана из 1348. године којима потврђује одредбе из повеље свога оца. Исте године цар Душан заједно са царицом Јеленом и сином краљем Урошем приложио је село Косурић Карејској ћелији у Светој Гори.

 

Лабљане је село у долини Белог Дрима, 7-8 км источно од Пећи. Српски краљ Стефан Првовенчани даровао га је око 1220. године манастиру Жичи. Краљ Милутин је око 1318. године даровао манастиру Хиландару земљу у Хвосну. У повељи два пута помиње „пут за Лабљане” као међе дарованог поседа. У турском попису из 1485. године у селу је уписано 27 домаћинстава међу којима је и поп. То значи да је тада у селу постојала и црква. Сада на западној страни села постоји столетни храст. По предању ту је била стара црква и врло старо српско гробље у којем је сачувано неколико старих надгробних камених крстача.

 

Лабучево, Лабићево је албанско село на прибрежју Белог Дрима и његове притоке Мируше, удаљено 14-15 км северозападно од Ораховца. Помиње се као Лабићево у повељи краља Милутина (1303–1304) издатој манастиру Хиландару. Цар Душан 2. маја 1355. године потврђује „забел црковни Лабићево” манастиру Хиландару. Није ближе одређено на коју се цркву односи „забел црковни”. Цар Душан је тада одредио да поротни суд од 12 стараца на челу са судијом Парабком из Ораховца „утешу међе”.

Североисточно од Лабићева, у клисури изнад слапова реке Мируше (Љубижње), налазе се две средњовековне испоснице Уљарице, од којих је већа била дозиђивана и названа Велика црква.

 

Локвица је планинско село на левој страни Призренске Бистрице, удаљено 8 км југоисточно од Призрена. Насељено је Србима и Муслиманима српског говорног језика. Српски краљ Драгутин даровао је 1276. године манастиру Хиландару село Локвицу и планину Често камење. Краљ Милутин је око 1308. године даровао села Локвицу и Живињане са засељима Хиландарском Пиргу у Атосу. Цар Душан је 1355. године потврдио и повратио Локвице Хиландару. У турском попису из 1571. године село је уписано као Локвица. У селу су се налазили остаци цркава Св. арханђела из ХIV века, Св. Јована на гробљу, Св. Петке и Св. Ђорђа. Место где се налазила црква Св. Ђорђа зове се Ђурђевица. Нова црква Св. Илије била је саграђена 1866. године на темељима старе цркве. У цркви се чувала и збирка од 14 икона.

 

Љубижда је албанско село на десној страни реке Мируше која се у средњем веку звала Љубижња као и само село. Помиње се у Светостефанској повељикраља Милутина 1314/16. године. Краљ Стефан Дечански 1327. године утврђује међе поседа манастира Хиландара и у повељи помиње „Љубижњу са међама”. Усред села, на пољанчету које сељани зову Те киша (Код цркве), до друге половине ХХ века познавали су се остаци старе цркве. У селу је постојало и друго црквиште на Љубижданској главици, удаљено 1,5 км јужно од села, које сељани такође зову Киша. У Народној библиотеци у Београду изгорео је 6. априла 1941. године рукопис Богородичник осмогласник из ХV века, који је био купљен у селу Љубижди – Мируши, који је вероватно припадао старој сеоској цркви.

 

Љутоглава је до краја ХХ века била српско–албанско село, налази се у Метохији, удаљено 10-11 км источно од Пећи. Помиње се у повељи српског краља Стефана Првовенчаног из 1220. године, заједно са тадашњим селима Пећ са засељем, Гораждевац, Накло и другим, које је даровао манастиру Жичи, у којој је било најпре седиште новоосноване српске архиепископије. Краљ Милутин је 1318. године приложио манастиру Хиландару Уљаре код Љутоглаве. У турском попису из 1485. године уписано је под истим именом, и у њему 24 домаћинства чији чланови носе сви српска имена. Међу уписаним је био и поп Никола, што указује да је у селу и тада постојала црква. Изнад села и железничке станице Љутоглава на прузи Пећ–Косово Поље су остаци средњовековног града који је поменут и у повељи краља Стефана Првовенчаног. У селу нема више Срба још од 1980. године.

 

Мала Хоча је сада албанско село у питомој Метохији. Велики српски жупан Стефан Немања је 1198. године основао метохију са 9 села и даровао је манастиру Хиландару у Светој гори. Међу дарованим селима набраја најпре „обе Хотче: Горњу и Долњу”. То су данашње Велика и Мала Хоча, удаљене 4 и 8 км јужно од Ораховца. Краљ Милутин 1282. године потврђује поклоне Хиландару свога прадеде и оца Уроша I и додаје виноград у селу Трнавцима „ниже Долње Хоче” са два уљара (пчелара). Цар Душан 1348. године, приликом похода Светој гори, потврђује поклоне и права својих претходника Хиландару и дарује „цркву Св. Николе у Хотчи, села Горња и Долња Хотча” и додаје село Избиште. Повељом из 1355. године цар Душан ће потврдити иста села и права Хиландару и додати пусто село Јанчиште. У турском попису из 1571. године Мала Хоча као Долна Хоча ушла је у састав тада основане нахије Велика Хоча. Назив оба села у Метохији код Ораховца и треће Хоче Заградске, удаљене 6 км јужно од града Призрена, долази од прасловенске речи као и десетина словенских личних имена: Ходан, Ходимир, Ходивои, Ходислав – познатих и сада, поред српског, у словеначком, руском и другим словенским језицима.

 

Непребиште, Непробиште, је сада албанско село удаљено 15 км северно од Призрена. Стефан Немања, као монах Симеон, даровао је 1198. године манастиру Хиландару у Светој Гори 9 села у долини Мамушког поља са Непробиштем на челу списка. Овај посед је увећао краљ Урош I, додавши му и половину села Добродољана. У турском попису из 1485. године, уписано је као Нетробиште са 23 уписана опорезована домаћинства, међу којима је био и Радич калуђер. У следећем турском попису из 1571. године, уписано је као Непробиште. Помен калуђера Радича у попису из 1485. године наводи на могућност да је у селу или околини постојао и манастир? Руски конзул Јастребов је посетио село Непробиште.

 

Ораховац је варошица и средиште виноградарског подручја Метохије, удаљена 38,3 км југоисточно од Пећи. Помиње се под тим именом у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године као гранично место појединих околних насеља. А такође и у повељама цара Душана из 1348. и 1355. године којима даје и потврђује имања манастира Хиландара и одређује 12 старинаца из Ораховца да одреде међе дарованих села. Бранковићи Гргур, Ђурђе и Лазар са мајком Маром, 1405. године, повељом прилажу манастиру Хиландару „село Ораховац са њивама, вртовима и воденицом”. У турском попису из 1485. године уписан је под називом „Ораховац село” са 43 опорезована домаћина који сви имају српска имена. На челу списка је муслиман Турчин. Међу уписаним пореским обвезницима су и два попа. И у следећем турском попису из 1571. године уписана су два попа: поп Ђурђе и поп Гвозден. То указује да су постојале две парохије са заједничком црквом или две посебне цркве.

 

Ресник је брдско село у Прекорупљу, удаљено 11 км североисточно од Клине. Године 1330. припадало је властелинству манастира Дечана. Кнез Лазар га је 1380. године приложио болници манастира Хиландара. У турском попису Области Бранковића 1455. године уписано је 35 српских домова, на челу са домом попа Николе. То указује и на тадашње постојање цркве. У селу је постојала стара српска црква Свете Петке. По народном предању то је био манастир. У Дечанском поменику (1595) уписани су Срби дародавци из Ресника.

 

Ретимље је до 1999. године било велико српско и албанско село, удаљено 8 км југоисточно од Ораховца. Помиње се као Ретимља у повељи Стефана Немање 1198/99. године којом га је приложио манастиру Хиландару. УСветоарханђеловској хрисовуљи из 1348. године помиње се као међашње село. У турском попису из 1571. године помиње се као Горње и Доње Ретимље. 

 

Самодража је албанско село у Призренском Подгору, удаљено 6 км западно од Суве Реке. Помиње се као Сламодажа у повељи краља Милутина, дарованој 1282–1298. и потврђеној 1302. године, манастиру Хиландару. Тај прилог је 1327. године потврдио и Стефан Дечански. У турском попису из 1485. године уписан је поп Лука, за кога албански турколог С. Пуљаха каже да је католик?! Помен попа Луке указује да је тада постојала црква. У турском попису из 1571. године стоји да је Сламодража у нахији Хоча. И. С. Јастребов затекао је 1879. године у селу темеље цркве Св. Николе са гробљем. Цркву су Албанци порушили у време Карађорђевог устанка 1804. године. У селу су постојали остаци још три црквице.

 

Сопнић албанско село у долини Белог Дрима, удаљено 8-9 км западно од Ораховца. Помиње се у Повељи српског патријарха Саве IV (1354–1375) којом потврђује дар челника Милоша Повића 1361. године манастиру Хиландару. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов село назива Сопинич и бележи близу села цркву Св. Јелене у махали Поповић чијих 5 кућа је прешло у мухамеданце. Нешто даље од те цркве су рушевине друге цркве која није сачувала име у тамошњем народу. Десно од ових остатака Јастребов бележи и остатке цркве Св. арханђела, удаљене 1-2 км од села. У цркви Св. Николе у Великој Хочи налази се бакарни дискос са натписом да је тамо донет, из непознатог у Хочи, опустелог манастира Св. арханђела. Није ли можда то био овај манастир?

 

Стружје је албанско село у Средачкој жупи, високо у планини, на падинама шарпланинског огранка Шареника, удаљено 11 км југоисточно од Призрена. УСветоарханђеловској хрисовуљи помиње се „Стружниј поток”. Челник и господар Звечана Милиш Повић приложио је Хиландарској метохији Велика Хоча село Сопиниће, Бисажинце и Стружни Дол. У селу постоји назив за планински гребен Попова вас. (Вас је стара словенска и српска реч за село.) Што би указивало на постојање парохије и цркве у селу. У селу постоји назив Гробиште – ишчезло гробље.

 

Суво Грло је велико село па је подељено на два дела – источни део припада Општини Исток, а западни део Општини Србица. Село се налази на источном огранку планине Мокре горе и удаљено је 14-15 км од градића Истока. Помиње се крајем ХIII и у ХIV веку као средиште „Сухогрлске земље” у повељама краља Милутина (1282–1321) којима прилаже ту земљу најпре манастиру Св. Николе Дабарског код Прибоја на Лиму, а потом манастиру Бањска, задужбини краљевој. По предању село се звало и Срма грло по руднику „срме” (сребра). Међу дароване поседе уписана је и црква „Света Богородица на сухогрлској земљи”. Краљ и цар Душан даровао је села око Сувог Грла хиландарском пиргу Хрусији. У турском попису из 1435. године Сухо Грло је уписано као средиште нахије са преко 15 села. У том попису у Сувом Грлу су уписане три махале: Трговиште, Леданица и Закон са укупно 126 српских кућа и домова, три свештеника и једним калуђером.

У селу је постојало неколико цркава.

1. Најстарија је била „црква Св. Богородице на сухогрлској земљи”, која се помиње и у повељама краља Милутина.

2. У цркви Ваведења Св. Богородице сачуван је попис имовине њеног јеромонаха Саве из 1596. године и то: 17 књига, 3 иконе, 3 епитрахиља – укупно педесетак предмета.

3. Остаци цркве Св. Николе.

4. Остаци цркве Св. арханђела у дворишту шиптарске куће.

5. Остаци цркве код Црквене чесме са стогодишњим стаблом табуисаног црног дуда и извором.

6. Остаци цркве Св. Јована под Брдом где и сада сељаци доносе суд са водом да преноћи, а потом га носе кући као „свету водицу”.

7. На вису Градина су остаци Калуђерског града са природним извором, који се и зове Калуђерска вода.

8. Црквица у приватној кући Арбанаса поред чије дворишне капије расте још једно столетно стабло „кара-дуда”.

9. Црквиште у „плевни”, згради за сено и сламу трећег Албанца (Рамадина Хајзераја).

10. У шуми Шиповику изнад села су остаци старог рударског града на простору од 4-5 хектара. Изнад града је пећина у којој је до скора било ретких законом заштићених белогрлих орлова. Сам град носи своје име по Немцима, средњовековним Сасима, рударима. Шип је немачка реч за рударску лопату – die Schipe. 

 

Трње је раније било српско-албанско село у Призренском Подгору, удаљено око 10 км југозападно од Суве Реке. Помиње се у даровној повељи Стефана Немање којом 1198. године оснива и дарује Хотачку метохију манастиру Хиландару. У даровници је наведено 9 села, трг у Хочи, 4 пчелињака и планина Богдача. Цар Душан је Трње 1348. године приложио својој задужбини манастиру Св. арханђела. У турском попису из 1571. године уписано је као Трне у нахији Призрен.

 

Тушиље је албанско село на реци Дреници удаљено 7 км југозападно од Србице. Помиње се у заједничкој повељи Романа, Гргура и Вука Бранковића који су Тушиље приложили 1365. године манастиру Хиландару. Исте године цар Стефан Урош је потврдио ту даровницу. У турском попису Области Бранковића из 1455. године село је уписано подељено на Горње, Средње и Доње Тушиље. У Горњем Тушиљу је било 8 српских домаћинстава. У Средњем Тушиљу уписано је 57 лица на чијем списку је први био „поп Браника”. И у Доњем Тушиљу је уписано 10 кућа са попом Влком на челу. 

Улотиште, Уложиште је нестало село. О њему се зна само из историјских докумената. Краљ Милутин је после смрти свог властелина Милше, његовој удовици Радослави подарио село и манастир Св. Ђорђа у Улотиштима (Уложиштима). Тај поклон је потврдио и краљ Стефан Дечански. Село и манастир Радослава је приложила манастиру Хиландару што је 1336–1337. године потврдио, тада још краљ, Душан. Милшино село је нестало, а остао је само назив Седиште. Сматра се да је оно било на месту садашњег села Милановић код Ораховца.

 

Ческово је албанско село у побрђу између Пећке и Дечанске бистрице, припада Општини Клина, удаљено 8 км југозападно од Клине. Помиње се под истим именом у даровној повељи Стефана Дечанског 1327. године манастиру Хиландару. Цар Душан га повељом из 1348. године дарује манастиру Хиландару. У повељи књегиње Милице из 1397. године поред отетих села која је вратила манастиру Дечанима са своје стране, поред других, прилаже и село Ческово.

 

Штупељ је метохијско село у жупи Хвосно, удаљено 3 км источно од села Злокућана и 10 км северно од Клине. Постоје и Велики и Мали Штупељ који су поменути у повељи краља Стефана Првовенчаног 1220. године и налазе се изнад Пећи у Ругову, на надморској висини од 1000 и 1400 м. У повељи краља Милутина из 1282. године он прилаже манастиру Хиландару виноград у Крушеву и Штупељ. Везивати овај Штупељ за истоимена села у Ругову није могуће пошто виногради не успевају на тим надморским висинама. Краљ Стефан Дечански је у повељи из 1327. године решавајући спор око села Косурића био одређенији па у граничним местима помиње „распутие у Штупељ, право у Дрим” и тиме сместио трећи Штупељ у Хвосно. У овом Штупељу налазе се остаци цркве Св. Пречисте Богородице из ХIV века која је обнављана у ХVI и била порушена у ХVIII веку. Њене остатке је обишао и забележио 1934. године Ђурђе Бошковић. Остаци цркве су законом заштићени споменик.

(мж),

извори: Ивановић,М.: Метохија, споменици и разарања, Нови Сад 2012

               

Више на:  метоси у Србији 1,

Више на: метоси у Србији 2

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev