Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Метоси Метоси у Грчкој  
 
 
  

Хиландарски метоси у Грчкој (Јелади)

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

Некадашњи* и данашњи метоси Хиландара у Грчкој

 

*сви наведени хиландарски метоси на тлу Грчке тренутно нису у власништву Хиландара, осим метоха  Мило Арсеница-Каково и малог дела метоха Кумица

 

Први, који је Хиландар обдарио селима у нашим областима, са властеоским правима и разним имунитетима, био је његов ктитор Симеун-Немања. Он му је између 1198. и 1199. г., по споразуму са византијским царем Алексијем III., тастом Стефана Првовенчанога, даровао десет земљорадничких и два пастирска села у Призренској области, која је тада још била под влашћу византијском. Тај број је знатно умножен у ХIII. в. даровима краљева Стефана Првовенчанога, Драгутина и Милутина по тој и суседној Пећској или средњевековној Хвостанској области. А у XIV. в., када се економски напредак, цивилизација и национално богаство наше подигло да апогеја своје величине, умножило се и хиландарско властелинство тако, да је са оно неколико села што их је добило почетком XII. века. имало преко 30 метохија са 360 села, над којима је манастир Хиландар имао пуно властеоско право, уз тако знатне судске, административне и финансијске повластице, да је готово сачињавало државу у држави... 

 

Хиландарски метох у Солуну

 

Црква Светог Саве српског и хиландарска кућа у Солуну (видео)

 

 

 

Хиландарски метоси на Халкидици и грчкој Македонији 

 

         

 

 

извори: М.Живојиновић:Историја Хиландара 1, Београд, 1998

А.Фотић:Kassandra in the Ottoman documents from Chilandar

 

 

Метох Каково, Мило Арсеница, Богородице Живоносни Источник

ΜΕΤΟΧΙ ΖΩΟΔΟΧΟΥ ΠΗΓΗΣ ΙΕΡΙΣΣΟΥ ΙΕΡΑΣ ΜΟΝΗΣ ΧΙΛΙΑΝΔΑΡΙΟΥ

 

 

На око 5 километара северно од Јерисоса, налази се метох манастира Мило Арсеница или познатији као Каково са црквом посвећеној Богородиви Живоносном Источнику. Имање се у поседу манастира први пут помиње почетком 16 века у турским документима.  На овим просторима полуострва Халкидике манастир Хиландар је имао значајне поседе још у средњем веку. Величина ових поседа, богатим шумом, пашњацима, маслињацима и виноградима варирала је током векова од 10.500 до 1.800 хектара, колико има данас, и то пре свега купопродајним радњама али и заузимањем од стране суседа или избеглица из Мале Азије крајем Првог светског рата и због експропријације од стране Грчке државе. У саставу метоха се налази планина висине 710 метара, покривена кестеновом шумом и један мањи део који је обрадиво земљиште.

 

Данас Каково поседује комплетну пилану и столарску радионицу са савременим машинама за израду грађе, столарије и намештаја преко потребну за обнову Хиландара након пожара 2004. године.
У склопу комплекса Каково налази се и предивно вештачко језеро у којем се гаји риба за потребе манастира.
На месту старе воденице 1959. године архимандрит отац Никанор предузео је изградњу цркве коју је посветио Богородици Живоносном Источнику (Источни Петак) што се као слава метоха празнује у први петак по Васкрсу.
На Каково данас долазе готово сви Срби ходочасници који су се упутили на Свету Гору и манастир Хиландар по благослов и поклон али они који летују у неком од оближњих летовалишта.

 

Каково је посебно омиљено међу женама с обзиром да је ово хиландарски посед и да се ту увек налази неко од хиландарских монаха чиме могу у потпуности осетити за њих недоступан дух Свете Горе.
Каково је веома поштовано и међу Грцима који у великом броју долазе чак из Солуна да би присуствовали слави  Источни Петак а неретко се овде и венчавају. Метох слави славу први петак после Ускрса.

 

 

Хиландарска кућа у Јерисосу

Хиландар поседује и кућу у центру Јерисоса која је скоро адаптирана. Користи се за потребе монаха и по потреби за изнајмљивање.

Телефони за контакт, за изнајмљивање куће су: +30 23770 22440 и моб: +30 69 77449215

 

 

 

 

Хиландарски метоси у области Струме (Стримони)

 

Метоси села Гаидарохор, Валавир, Куцулати, Прклишта, Мунзени

 

Kраљ Душан, на интервенцију хиландарског игумана Арсенија и свог духовника, баште Амфилохија, поклања Хрусијском пиргу село Гаидарохору у долини Струме, са свим засеоцима, као и млин код села Мармариона, ублизини већ постојеће хиландарске воденице. Новодаровани млин постаћепредмет дуготрајног спора српских и бугарских светогорских монаха. Детаљно се описују и међе новог поседа, а он се ослобађа свих дажбина и намета. Хрисовуља је обнародована 1. јануара 1345. године и писао ју је логотет Хрс. Примерак, највероватније аутентичан препис из 70тих година XIV столећа, одавно је нестао из Хиландарског архива, а сачуване су једино његове фотографије.

Арсеније, старешина српске обитељи на Гори атонској, и старацАмфилохије, духовни отац краљев, боравили су код Стефана Душана уСкопљу и тражили економску помоћ за хиландарски пирг на мору (у Хрусији) – задужбину краља Милутина. Будући да је пирг поседовао удолини Струме само село Куцово, српски владар му додаје суседно село Гаидарохор, са засеоцима Валавиром, Куцулатима и Прклиштима прецизно говорећи о његовим међама, и ослобађа нови хрусијски поседсвих обавеза према држави. Хрисовуљу 1. јануара 1345. Године XIII индикта, по краљевском наређењу, логотет Хрс.

---

11 априла 1227. године је обласни независни господар Андроник Дука Петралифа, за спас душе својих родитеља, даровао Хиландару селиште Мунзени са неколико плодних њива доње Струме. Он је тиме увећао већ постојећи Мунзенски метох, кои се у овом акту спомиње као сусед дарованог селишта. Ово је најстарији Хиландарски метох који се приписује хиландару од самог српског оснивања 1198/1199 године, поред српске куле у Трипитију.

(мж)

 

 

Метоси села Лужац (Μελισσοuργος), Палеохор (Παλαιόχωρα), Кокалино (Κοκκάλου)

 

метох Лужац, Лузики (данас  Мелисургос) црква Светог Ђорђа

 

Цар Душан златопечатним словом потврђује, у Прилепу 18. јануара 1347, хиландарском игуману Теодулу власништво српског манастира над селом Лушцем на североисточном делу Халкидичког полуострва ( данас место Мелисургос) и додаје метохији утврђење Палеохор и селиште Кокалино Љутовес. По царевој заповести, властелин Калавар и челник Бранило утврђују међе хиландарског поседа. Исправа је оригинална, а како је местимично оштећена недостаје и година њеног  издавања, до које се, међутим, без већих тешкоћа долази анализом унутрашњих података.

Хрисовуља се чува у Архиву манастира Хиландара, где је заведена под бројем 44, топографска сигнатура А 4/17.

Данас је позната чињеница у  овом месту, а и шире  да је веће подручје око села Лузики, данас Мелисургос  био метох манастира Хиландара.

 

Метоси на острву Тасос

 

Хиландар је имао два метоха на острву Тасос и то на његовој западној обали у селу Рахони који је био невелики по површини, захватао је маслињаке. Поред овога је манастир имао финансијске користи од продаје маслине са овог метоха.

Дуги већи метох је био у атару села Кастро који се налази у самом средишту Тасоса. Овај метох Kастро јe имао око 2000 маслина, пчелињак, 2 појате и чесму-појило. Са овог метоха је Хиландар убирао маслине, маслиново уље, мед, восак.

Хиландарски монаси су једном годишње на острво Тасос доносили део животворног крста и неретко се по молби острвљана, ова реликвија задржавала по неколико месеци на Тасосу, а у захвалности су острвљани сваке године даривали Хиландару одређену количину маслина.

извор:http://invenio.lib.auth.gr/record/127357/files/GRI-2011-7356.pdf?version=1

 

 

 

Метох села Голатиште (Γαλάτιστα)

 

 

Истраживања су у току.

 

извори:Д.Живојиновић: Хрисовуља краља Стефана Душана Хрусијском пиргу о поклону села Гаидарохора, Стари српски Архив књ.6, 83-101

Д.Живојиновић: Хрисовуља цара Стефана Душана за Хиландар о Лужачкој метохији, Стари српски Архив књ.5, 99-113

 

 

Топографија Хиландарских метохија

 у Солунској и Струмској области од XII до XIV века

 

Топографија Хиландарских метохија у Солунској и Струмској области од XII до XIV века. За историјску географију Балканских области, које су у Средњем веку биле под српском влашћу, поред оскудних података у делима неколицине путописаца из онога доба, главни су нам извори бројне даровнице владалаца и властеле манастирима и црквама. У њима се често поред именâ настањених места, села и засеља, катуна и селишта, градова и тргова, цркава и манастира, помињу називи и описују положаји и многих пустих или ''дивљих'' селишта и катуништа, њива, ливада, винограда, маслиника и уљаника, планина и гора, забела, пасишта и зимовишта, језера, река и извора, рудника, бања, солана и разних других географских објеката и локалитета. Од тих даровница, којих је морало врло много бити и које су обично, по облику издања, називане хрисовуљама или златопечатним повељама, — а каткада и синорламама, ако се у њима радило само о одређивању и утврђивању граница, — сачувао се само један део и то већином по великим ставропигијским и ''царским'' манастирима, који су успели, кроз све перипетије у прошлости, да се одрже до наших дана. А најбогатију збирку докумената такове врсте сачувао је манастир Хиландар на Светој Гори. — Он је био главни центар наше старе цивилизације и културе, те је од краја XII. па до прве половине XV. в. обилно дариван многобројним имањима готово по свима јужним и неким северним областима нашим; а успео је да прикупи знатне поседе и у византијским и бугарским крајевима.

 

Солунска област, Хиландар

 

Поред земаља на Светој Гори — Атосу имао је Хиландар, а и данас још има, разноврсна имања и на Халкидици и Касандри, по Солунскоj Кампањи и у самом граду Солуну. Сва та имања стицао је он постепено од XII.—XIV. века. Али нема сумње, да је нека од њих имао и пре него што је дошао у српске руке и био обновљен. О томе нас уверава Доментијан, биограф Св. Симеуна и Св. Саве, када тврди: да је византијски цар Алексије II. даровао њима запустели манастир Хиландар с' в'сјеми метохијами и оправданијами.

А када су српски светитељи обновили тај манастир приложио му је цар Алексије и свој манастир Зиг, с' в'сјеми. стаси своими и с' метохијами. Уз то је Св. Сава, поред места и земаља у административном центру Свете Горе — у Кареји, откупио од Светогораца и манастир Св. Исповедника, за који се вели: да је био сличан царским манастирима.

Доцније је Сава, у суседству зишке метохије, откупио за 600 великих перпера и предео звани Скорпиа, те га сдружио са зишким метохом Св. Илије. На тај начин, вели Доментијан, Св. Сава је успео да прибере под српску монашку власт на Светој Гори четрнаест манастира са њиховим земљама и све то заједно назове Хиландаром. Тако је Хиландар, по даљем казивању Доментијанову, већ у његово доба, око половине XIII. века, са приложеним селима и земљама у Србији, имао толико метохија, да би се у њему лако могло издржавати и 200 калуђера 4 од прихода са тих земаља.

Крајем XIII. века, јануара 1292. г., византијски цар Андроник II., дао је потврду, звану и синорлама, за све хиландарске метохе по областима његове државе. Из те повеље сазнајемо: да се је земљиште на коме је подигнут обновљени Хиландар још и тада звало Милеон, да су му виногради били у крају званом Каракал и да је у ужим границама Свете Горе, поред воћњака и винограда са испосницом Св. Саве и другим ћелијама у Кареји, имао и две метохије, Св. Николу и Преображење, и два села, чисто монашке колоније, Св. Георгије и Св. Исповедници.

А из неколико повеља краља Милутина, који је почетком XIV. в. обновио и главну цркву Св. Ваведења и цео манастир из основа, види се: да је Хиландар већ и раније имао у своме поседу и сву земљу од Милеона до пристаништа на мору. Тај крај звао се Хрусија и Милутин је ту, на домаку мора, за одбрану манастирског пристаништа од гусара, дао саградити врло тврду и високу кулу, која је обично звана пиргом Св. Спаса, по цркви Вазнесења на њеном врху; а каткад и морским и Василијевим пиргом, по близини с морем и утврђеним манастирићем Св. Василија, који је саграђен на једном гребену испруженом у море.

А краљ Драгутин слао је своје људе чак од Призрена да иду у Хиландар ''и стрежет, страже на мори на пристаништи''. Граница Свете Горе ни у Средњем Веку није била на Ксерксовом каналу или Превлаци. — По хрисовуљу Андроника II. од 1292. г. већ је метохија Св. Илије са манастиром Зигом била изван Свете Горе, а она се налазила, као што се и данас налази само под другим именом, на западној подгорини горске косе Велика Стража или Вигла. Да је та планина заиста била међа између Свете Горе и полуострва Халкидике, а не Ксерксов канал, уверава нас и једна синорлама цара Душана од 326. априла 1348. г., којом се одређују и утврђују границе свих хиландарских имања на Светогорском Полуострву. По том документу граница је почињала на једном трсковитом месту метохије Зишке, где се огранци Велике Вигле спуштају према Јужном Мору или Светогорском Заливу. Одатле је ишла на Исток морском обалом, пролазећи крај Хромитицу или Хруметицу — данас Крумицу, цркву Св. Георгија и Солишта, Три Брата,а названа тако по три камена која леже ту у мору, предео Моноксилиште — данас Моноксилит и реку Иваницу — данас Јованицу, све до једнога великога камена иза ње у мору. А одавде се дизала на Север по једном брдском гребену или хриду до Дeлка, где је у дубу урезан био међни крст; и пролазећи Ћелијишта, где је на једном камену сличном гробу ударена била вула или знак гранични, ишла је међа право у брдо на Херово и Велики Дел, где је такође у камену начињен био знак. За тим се граница повлачила Великим Делом до његова краја и спуштала низ брдо на општи — саборни пут, 7b према Орловским Пештерама и прешавши, у северном правцу, преко реке Орловске Пештере излазила на Велики Рид, Равни Дел и Свету Марину, где је средином пресецала планину и излазила на Сабрано Камење.

Саборњим путовима називани су на Светој Гори главни путови, које су сви светогорски манастири заједнички — саборно уређивали и одржавали; док су продужења тих саборних путова преко Вигла, дакле ван Свете Горе прама Халкидици, називани царским путовима, јер су се о њиховом одржавању старале државне — царске власти. Од тога места ишла је међа на Долак, Жељезни Крст и излазила на саборни пут који води у манастир Свигмен-Есфигмен и поред вр'тограда, баште манастирске, по гребену водила на Запад; пролазила је за тим Црвену Земљу и Црвени Камен, остављајући ван граница ону страну са које се одрањало камење према Есфигмену, долазила на Приим и Лустру, пролазила позади цркве Цаинове и спуштала се низ гребен право на море. Затим је ишла морском обалом преко Самарије, Пристаништа, Св. Георгија и цркве Св. Симеуна право на Св. Андрију; а по том, обилазећи морском обалом Стилар, Плати, Јелу и Св. Јефтимија, долазила је на ловишта оркинарска и поново излазила на саборни пут. Ту се обраћала на Исток и саборним путем пењала на Виглу до крста, који је постављен тамо још у стара времена; па је одатле скретала десно на југ и ишла Виглом на Велику Виглу, с које је силазила на јужни саборни пут до камена званог Молив'дуза и одатле спуштала се низ брдо прама Југу на равницу где је стенац камен; и прешавши Глубоки поток улазила је у Велико Блато, с којега је низ брдо силазила Светогорском Заливу на водицу, где је оно трсковито место одакле је и почело омеђавање.

Судећи по овим међама Хиландар је у доба српске царевине владао готово читавом петином целокупног земљишта на Светој Гори, којој главна граница према Халкидици беху горске косе Мале и Велике Вигле. Но осим приведених чињеница и једна друга околност уверава нас, да је већ западно подножје Вигле било ван граница Свете Горе; а то је: престанак чистих монашких колонија у овом крају и појава метохијских села у којима живе стално људи и животиње обојега пола; док је у правој Светој Гори, источно од Вигле, и данас још строго забрањен и сам приступ женском полу. — Прво таково насеље за које знамо јесте село Кумица у метохији Зишкој под Виглом. Оно се помиње већ у једном државном попису дажбина по свима селима хиландарских метохија из друге половине XIII. века и имало је 15 породица, 8 које су, слично доцнијим прњаворцима по нашим северним крајевима, обрађивале манастирску земљу. Њих помиње и цар Андроник у својој синорлами од 1292. г. као парике зишке метохије Св. Илије;док су у Душановој потврди хиландарских метохија од 1348. г. све земље и људи те метохије поменути под именом пирг Хромитица, Скорпиа, купеница и межде их.

Тај пирг је био онда главни економски центар и обрана целе те метохије, а лежао је уз Светогорски Залив југоисточно од Кумице, Скорпие и Зига. Он је данас у развалинама, а сва стара имена ове метохије потиснуло је име јединог у том крају насељеног места Кумице, која је сада економско средиште свих хиландарских земаља на западном подножју Вигле. Са овом метохијом спојио је Душан границе једне нове метохије на југоистоку од Ксерксова канала. Тај крај, као и један појас земаља на северозапад од тога канала, готово све до епископског места Јерисa, звао се Превлака, па се тако у главном и данас зове. У њему су имали своје земље, зване Ливада, монаси Лавре Св. Атанасија, те је Душан од њих откупио цео тај метох са црквом Св. Николе званом Палиокометица и платио им за то 1760 златица.

Границе тих спојених метохија детаљно су означене у купопродајном уговору Душановом са Светогорцима, датираном на Превлаци 12 . децембра 1347. г. — Оне су ишле: од Оркинарија, на северозападном подножју Вигле, право на Јериски Залив, те морском обалом на Север до Топила; ту је међа свртала на Југ и према Куметици. излазила на царски пуш, прелазила га и скретала на Запад преко Просеченог Камена, Ватове Крушке, Хрида и ниже Скорпие прелазила Велики поток и ишла даље у југозападном правцу до забоденог деланог камена са три рога. Одатле је граница скренула на југ и преко плоског камена, забоденог близу попречног пута, и Хрида спуштала се на јужно море или Светогорски Залив. Затим је ишла на Исток морском обалом преко Какодиава до средине Сикамније, где утиче поток у море; а одатле се дизала на североисток Хридом на расцепани камен, у близини јужнога царскога пута и онда ишла тим путем преко Гумна поред дуба Калодендра и свртала десно на Бели Брег, где је прешавши поток силазила на Велику Грамаду и преко хрида долазила до друге Грамаде и Црвеног Камена званог и Пирипетра. Ту се је међа спуштала право на море и ишла морем испод Зига све до водице и Трсника, где је свраћала на Север и уз гору долазила на Велико Блато, прелазила Глубоки поток и Равнину, те општом светогорском и уједно хиландарском ужом међом преко Велике Бигле (овде тако!), поред камена Моливдуза, прелазила на Биглу с које је за тим силазила на два камена код Оркинарије, где је и отпочело омеђавање.

 

метох Девелики

 

Но осим овде означених земаља спојених у један комплекс Душановом комасацијом Хиландар је тада имао, па и данас још има, на простору између Ксерксова канала и Свете Горе, једну малу метохију која је у Душановој општој потврди свих хиландарских метохија од 1348. год. означена са Пирг' на Превлаци с'землом' и с'виноградом. Та метохија налази се у углу између Ксерксова канала и Светогорског Залива, где се и данас виде развалине старога пирга; а делиле су је, као што је и данас деле, од Кумичке метохије на југоистоку, уз Светогорски Залив, по један Ксиропотамски и Ватопедски метох, а на североистоку метохија Лавре Св. Атанасија од које су, у главном, и откупљене све хиландарске земље у овом простору, где сам Хиландар и данас има готово две трећине целокупног земљишта. Уз та имања Хиландар је већ у ХIII. в. имао земаља и читавих села и на северозадној страни Ксерксова канала. — У Андрониковој синорлами од 1292. год. помиње се метохија Св. Николе на Превлаци близу епископског места Јериса са виноградима и њивама; па је и за те земље начињен пирг код самога Јериса, као што нас уверава Душанова повеља из 1348. год.15 И тај пирг је данас у развалинама, али је већина старих земаља на Превлаци с обе стране канала и сада власништво Хиландара. Изгледа, бар за ХIII. век, да на хиландарским земљама на Превлаци није било сталних сеоских насеља, јер Андроникова повеља од 1292. год, помињући парике на земљама зишко- кумичке метохије, не говори ништа о каковом насељу превлачких метохија, и ако се одмах за тим помињу парици суседне хиландарске метохије у Рудави. А Рудава је био крај, који се, по индикацијама што их добивамо из докумената у којима се она помиње, налазио северозападно од Превлаке у халкидичком Приморју. Метохија хиландарска у том крају носила је име Св. Богородице и међу маслиницима, виноградима и млиновима имала је и једно насеље парика. То насеље наводи се у поменутом попису дажбина из XIII. в., било је село и имало је 18 породица, па се у истом акту назива једанпут Каменица, а други пут само Камен. Осим тога у близини Рудаве оделио је 1292. г. цар Андроник пет породица из царске проније у селу Кондогрици и придружио их овој метохији хиландарској. Четири од тих пет породица беху потомци вивлиографа Парцала,16 које су се током 5—б деценија толико развиле, да су образовале читаво село под именом свога претка, те цар Душан у општој потврди хиландарских добара 1348. г. помиње и село Парцаљево 17 уз метох Рудаву, у којој је Каменица била старо насеље.

Биограф наш Доментијан забележио је око половине тога века: да су Св. Симеун и Сава, када су добили од цара Алексија III. неке пусте метохије и поклонили их Ватопеду, из Србије — от својеје си земље — доводили људе и насељавали их по тим метохијама.

Поред поменутих места Хиландар је у источном крају Халкидике имао у своме поседу још и стари градић Палеохор, кога му је даровао цар Душан под именом ''града''; али већ 1408. г. то место није више припадало Хиландару, јер знамо да га је те године византијски цар Јован Палеолог, као метох Палеохорион, приложио грчком светогорском манастиру Дионисију. 20 — Место то постоји и данас и као село Paleohori забележено је на аустријској војној карти Халкидике у крају Мохорији северо-западно од Јериса.

Још западније од Јерисоса, Хиландар је са манастиром Зигом наследи, 1199.године његов посед у селу Камени (подручје Девеликија). У практику из 1300.годинезабележена је земља од 200 модијау месту Сланом и виноград непознате величине. Хиландарци су ова добра обрађивали давањем у закуп парицима које су имали у селу Камени, које је у поменутом практикузабележено и под именом Каменица -18 породица, власника 29 модија земље.

На западној страни полуострва Халкидике Хиландар је добио пространа добра у Каламарији у доба краља Милутина, после његове женидбе са Симонидом ћерком византијскога цара Андроника II. Палеолога. Краљ Милутин то само наговештава у својој повељи хиландарском пиргу Хрусији; а из потврде тих добара, коју је издао 1321. г. његов таст Андроник сазнајемо: да су то била два села εις την Καλαµαριαν — Κοµουτζουλου и Κριτζιανα.

 

  

  метох Каламарија је између Солуна и Касандре

  

Међутим из Душанове опште потврде од 1348. год. знамо, да је Хиландар поред села Акомуцула и Кричана имао у истом крају још и цркву Св. Илије са њеним правима и виноград у крају Афускулу?.  Ст. Новаковић изводио је назив предела Каламарија од Καλη Μαρια, држећи да су светогорски калуђери назвали тај крај тако по царици Мари, ћерци деспота Ђурђа Бранковића, која им је била добра и учинила много за њих код султана. Познато ми је, да Хиландар и данас поседује пространа имања на Каламарији, али нисам могао дознати да ли тамо постоје још и сви локалитети под старим топографским називима како су забележени у Андрониковој и Душановој повељи. На војној карти Халкидике нашао сам забележен само Mth. Kričana југоисточно од Солуна и Микре, а јужно од краја Kalamaria како је означен на карти. Но вероватно је, да је тај крај на карти нетачно обележен, јер имамо поузданих сведочанстава у документима XIV. века, да се Каламарија пружала много даље на југоисток него што је то на карти обележено. По једној Душановој даровници светогорском манастиру Есфигмену од 1347. год., којом утврђује посед томе манастиру εις την Καλαµαριαν половину села Портареје23 знамо: да се Каламарија тада пружала на југ Халкидике све до улаза на полуострво Касандру. На тој карти има забележен и Mon. Ilija у границама Каламарије североисточно од Кричана више Василика.

Хиландар има и данас два метоха на полуострву Касандри. За један под именом Св. Димитрија знамо, да га је Хиландару даровао, за зимовиште стоци, цар Андроник II. и да је тај дар потврдио и његов син Михаило 1319. год.; а други је можда купљеник или дар цара Душана, који је 1347 год. дао и манастиру Есфигмену на Касандри један метох под именом Пиргос. — На војничкој карти налази се забележен само један хиландарски метох на Касандри са ознаком Mth. Kili, југозападно од места Valta.

Хиландар је имао метохе и у самом Солуну. — Већ је биограф Св. Саве Доментијан забележио: да је Сава у Солуну одседао увек у свом манастиру Филокалу, па се ту задржавао и 1219. год. по повратку из Никеје; и ту ''книги многи преписа, законије, о исправленији вере, ихже требоваше саборнаја јему цркви25 . Цар Андроник II., у потврди хиландарских добара, потврђује 1292. год. и метохију Св. Георгија у граду Солуну; а архиепископ Данило, писац биографије краља Милутина, пише: да је Милутин у Солуну подигао ''царске дворове'' и цркве Св. Николе и Св. Георгија; а затим, да је ова друга била место првог рукоположења Св. Саве, па су уз њу постављене многе палате, те купљена и дарована јој села и метоси толико, да се ''у окрстне земље и царства весма било прочуло велико богољубство и смереније овога благочестивога Краља''. Међутим, у Душановој потврди хиландарских добара од 1348. год. нема ни помена више о овој цркви и њеним метохијама, те се као метох хиландарски помиње у Солуну само ''црква Св. Тројице с' куштијем и местом''.

Да је Хиландар имао земаља и у Солунској Кампањи сазнајемо први пут из пописа државних дажбина по хиландарским метохијама из друге половине ХIII. века. — У том попису, на име, одређује се: да је Хиландар дужан плаћати годишње 16 перпера за осам стотина каблова или модија земље оранице у Крушицама, које се налазе на Палеовардару, док се у синорлами хиландарских метохија од 1292. г., одмах после Солуна, вели: ''и на рецје Вардари, на месте нарицајемем у Круши, земље 700 каблом''. Међутим, у Душановој потврди од 1348. г. не помиње се више та земља под тим именом; јер је у том размаку времена подигнута црква на њој и можда отпочело насељавање, те Душан цео тај метох помиње по цркви и у набрајању метохија директно пред Солуном вели: ''на Вардаре Свети Георгије с'зевгелијом — ораницама — и с' ловиштем''.

Према свему овоме поуздано је, да је метох Св. Ђорђа, са ораницама и ловиштем на Вардару налазио се у Солунској Кампањи и то, по свој прилици, на простору између реке Галика и пресушилог вардарског рукава, чији је остатак забележен на војној карти Солун, југоисточно од места Кулакије, са Paleomana реку код Скопља. Из XIV. в. имамо два податка, да је Вардар називан Великом и знатно ниже од Скопља. Тако се за село Тморане, данашње Моране, на десној обали Вардара између села Драчева и Зеленикова, у једној Милутиновој повељи око 1300 г. каже, да је имало земље и ''с оне стране Велике''.

 

Струмска област, Хиландар

 

Струмска област Хиландар је у овој области или, како се у једном документу из XIII. века каже, у Жупи Струмској,— која се онда пружала са обе стране реке Струме од њенога ушћа у Орфански Залив па све до више Петрича и Мелника, — имао неколико метохија од којих су му до данас остала само пољска добра у селу Куцос на Струмском или Тахинос Језеру. Прве вести о хиландарским метохијама у овоме крају имамо у једној грчкој даровници од 11. априла 1227. год.;2 али из ње индиректно сазнајемо, да је Хиландар већ и раније имао ту своје поседе, који су граничили са земљама што су им тада дароване. Тако рана појава Хиландара као власника села и земаља у овој византијској области подсећа нас на сведочанство Доментијаново, да је цар Алексије III. уступио Немањи и Сави Хиландар са свима његовим метохијама 3 И може се са великом вероватношћу претпоставити, да је Хиландар још у XII. веку, и пре него што је постао српски, имао један део својих метохија и у Струмској области. А из даљега расматрања моћи ћемо разабрати где су те метохије лежале и која су им села припадала.

Хиландар је у XIII. веку уживао знатан углед и код Грка. То нам сведоче и богати прилози њему у земљи учињени, током тога века, од врло угледне и моћне властеле византијске. Тако је већ 1227 г. Андроник Комнин дука од Петралита наредио своме чиновнику — владалцу Ману Дуки, дикеју од Јемнухова на Тахинос Језеру, да манастиру Хиландару преда као његов дар селиште Мунзени, које је дотле припадало Комниновом селу Куцову. Дикеј је извршио наређење 11. априла и. г., те из акта о предаји тога дара, који је сачуван у Архиву Манастира Хиландара под бр. 88, у оновременом српском преводу, сазнајемо: да су сведоци или ''добри људи'' који су присуствовали тој предаји били из најближих суседних села Куцова, Јемнухова и Худина, која ћe доцније такође прећи у власништво хиландарско. У тексту се изрично вели, да та мунзенска земља, која се издваја из општине села Куцова и предаје Хиландару, јесте сумеђна са дотадашњим хиландарским земљама у том крају. 4 4 ''От села Куцева јексалимо земљу селиште Мунзени и сумеждници тому манастиру Хиландару (Хил. Архив бр. 88).'' А одговор на питање: које би то земље могле бити? — налазимо у државном попису дажбина по свима хиландарским селима из друге половине XIII. века. Из њега сазнајемо, да је Хиландар у то доба у Струмској Жупи, поред села Мунзени, имао још и село Градац, које је лежало у близини Мунзена и имало много винограда на територији старог мунзенског села Куцова, и село Агрид у границама села Горњи Лужац, који је лежао знатно јужније од Мунзена према граду Рендини на Орфанском Заливу: За оба та села немамо никаквих података о времену када су припала Хиландару, те је сва вероватност, на основу горе изложенога, да су она, бар делимично, била хиландарска и пре него што је он дошао у српске руке.

 

метох Ефкарпиа

 

И у једном од последњих деценија ХIII. века Хиландар је примио на дар знатан комплекс земаља од византијског властелина логотета Тудора Метритопула. Он је, између 1282. и 1292. год., даровао Хиландару, у близини његових села на Тахинос Језеру, осам стотина каблова или модија земље. — У то доба село Мунзени постало је средиште, по свом централном положају, целе хиландарске метохије у овоме крају и већ у потврди Андроника II. од 1292. год. помиње се само Мунзијанска метохија Св. Николе; a уз њу се бележи и земља Метритопулова, која још није успела да се стопи са целом метохијом.6 1Према изложеним подацима, у Струмској области крајем XIII. века, Хиландар је имао дакле само три села: Градац, који се грчки звао χωριον Καστριον, па је и данас на војној карти забележен као Kastri; Мунзени, који се писао и Мунзијана и Минзани; те један део Лужца, који у грчким изворима долази под именом Λοζιµον и Λοζιϕιν.

---

Хиландар је са манастиром Зигом наследио, 1199.године  његов посед у селу Камени (подручје Девеликија). У практику из 1300.годинезабележена је земља од 200 модијау месту Сланом и виноград непознате величине.. Хиландарци су ова добра обрађивали давањем у закуп парицима које су имали у селу Камени, које је у поменутом практикузабележено и под именом Каменица-18 породица, власника 29 модија земље.

---

После обнове Хиландара у почетку XIV. века добива он нове прилоге и у овом крају од Милутинова таста Андроника II. — То знамо већ из Милутинове даровнице хиландарском пиргу Хрусији, у којој каже краљ: како је дао Хиландару многе прилоге по српској и грчкој земљи ''јелико испросих у господина ми и родитеља светаго цара грчаскаго кир Андроника и у вазљубљенаго сина јего, брата краљевства ми, кир Михаила цара грчаскаго''; али сви ти прилози нису уписани у поменутој хрисовуљи, пошто су већ раније унесени у царске и краљевске хрисовуље. За имена тада приложених села у овој области знамо тек из хрисовуља византијског цара Михаила Палеолога од марта 1319. год., којим, као сувладар, потврђује једну ранију даровницу свога оца Андроника II. издану Хиландару на приложена села: Георгилу, Емнухово, Липсохор и Оздравикион, те оранице (ζευγηλατειον) у Горјаници и Малуки c воденицом и бродом на Панаку.

Нешто доцније успео је краљ Милутин да за хиландарски пирг Св. Спаса у Хрусији добије од таста и шурака свога Палеолога и село Куцово, које је граничило, као што смо већ видели, са осталим хиландарским селима у овој области. — Нову потврду тога села Хиландару од цара Андроника II. имамо у његовој општој потврди свих хиландарских метохија у Солунској и Струмској области од 1321. године.

Пошто је краљ Душан заузео ове крајеве учинио је и он у њима неколико прилога Хиландару.—Тако је 1.јануара 1345. год. даровао хиландарском пиргу Хрусији поред села Куцова и суседно село Гајдарохор са његовим засеоцима Калавир, Куцулат и Прклишта; за тим земљу, коју је држао неки Србо, а била је у границама селâ Куцова, Липсохора, Јемнухова, Ипатова и Градца; и једну воденицу код села Мармареје. Ту се каже: ''И јеште им придаде Краљевство ми воденицу и јеште мармаре, уз хиландарску воденицу'', тако да изгледа, као да је Хиландар добио ту и неке мраморе. Међутим у Petit-a u Korablev-a (ibid. II. 479) текст је добро прочитан и тачно штампан, па се јасно види, да се ту говори о још једној воденици, која се налазила код села Мармареје, које је припадало манастиру Зографу. Ради те воденице вођен је доцније пуних 30 год. спор између Зографа и Хиландара и коначно је решен у корист Зографа.

А када је нешто доцније, после 1346. год. појавио се спор између Хиландара и његовог суседа манастира Есфигмена, ради уживања села Лужца, од кога су сваки имали по један део,13 цар Душан је, утврђујући хиландарске границе тога села, додао му још и оближња селишта Кокалино и 11Љутовес.14 Нешто доцније, око 1347. год., цар Душан је потврдио Хиландару и село Потолиново са засеоцима, као дар свога братучеда Војихне, потоњега ћесара и господара Драме.

Када се Душан преко зиме 1347—1348. год. бавио са царицом на Светој Гори издао је и једну општу потврду свих метохија хиландарских, па и свих овде побројаних села и земаља. Али у тој потврди налазимо и нека нова села и земље, које се дотле никако нису наводиле као власништво хиландарско. Тако се помињу као хиландарска села: Худино и још по један Градац и Гајдарохор (два Градца и два Гаидурохора), уз баштину Бардињу и земље и винограде у Ксилопигади.

Други Градац и други Гајдарохор настали су, по свој прилици, исељавањем из првих и насељавањем негде у близини, можда и у границама својих старих села. — Занимљиво је, да је све те метохије хиландарске у Струмској и Солунској области, на молбу цара Душана 1351. год., потврдио и византијски цар Јован Палеолог, 17 и ако су сва та места тада била под српском влашћу. У доба цара Уроша жупан Влкосав, који је главне своје, баштине имао у северним областима нашим, више Сталаћа под Петрусом, даровао је Хиландару и у Заструми село Невидово с рибарима и уљаником. Тај дар његов потврдио је цар Урош 15. октобра 1360. год. у Штимљи.. — Према томе назив Заструма јасно нам каже, с обзиром на место где је повеља писана и издата, да се село Невидово налазило негде на левој страни Струме у мелничком или сереском крају. А познато нам је, да је и манастир Зограф имао ту на Струми своје рибаре у селима Невољани и Худини.

 Игуман од Худина помиње се међу сведоцима приликом предаје села Мунзена Хиландару већ 11. априла 1227 г. (Хиландар. Архив бр. 88); али се не види из акта коме су властелинству он и његов манастир тада припадали. Худина се помиње као хиландарско село тек 1348 r.

Готово у исто време (од 1. септ. 1360. до 31. авг. 1361. год.) цар Урош је, на жељу своје мајке царице Јелене, приложио Хиландару баштину некога Патрићија, са целим селом његовим у овој области, да би њезин калуђер Григорије, кога је сама царица васпитала, имао већи углед и добио ктиторске повластице у Хиландару. Последњи дар за кога знамо да га је Хиландар добио у овој области беше прилог, јединог Мрњавчевића међу приложницима хиландарским, деспота Јована Угљеше из 1371. год. — Угљеша је пред своју погибију на Марици, за спомен себи, своме тасту ћесару Војихни и сину своме, који су већ сахрањени били у Хиландару, даровао манастиру у пределу града Рендине на Орфанском Заливу село Акротир ca пасиштем и ловиштем, те влашко село — катун Зар'винце.

Из Душанове опште потврде хиландарских метохија од 1348. год. знамо: да је Хиландар тада и у самом граду Серезу имао свој метох, цркву Св. Николе са земљом, виноградима и воденицама; а негде у близини града и два села Кучкаране. Док из хрисовуља цара Михаила 1мПалеолога од 1319. год. сазнајемо, да је Хиландар имао већ и раније планину Мачита код Мелникa, данас у Бугарској. Велики део ових хиландарских села из XIII. и XIV. века по Струмској области постоји и данас са једне и друге стране Струмскога или Тахинос Језера. — Тако су, на западној страни. језера од Орфанскога Залива и старог приморског града Рендине, па до Јежева, средњевековног српског центра у овој области, и данашњег административног центра Нигрите, на војној карти Солун забележена и постоје још ова средњовековна хиландарска села: Кастри (Градац) Куцос (Куцово), Монухи (Емнухово), Гајдохор (Гајдарахор), Калезир (Калавир?), Патрик (Патрићијево), Ђоргула (Георгила), Бадамил (можда баштина Бардиња?) и Зервохори (Србово село). А из средњевековних докумената знамо поуздано, да су у том крају лежала и нека друга села чији се положај може доста тачно обележити према селима која још постоје и забележена су на картама. Тако знамо, да су Лужац с Акридом, Кокалином и Љутовеси, као и Акротир са Зарвинцима лежали у близини Тахинос Језера и Орфанскога Залива у пределу старога града Рендине. Мунзени, Худина, Липсохор и Горјаница помињу се у суседству Куцоса, Јемнухова и Градца; а Куцулат и Прклишта у границама Гајдарохора и Куцоса. На источној обали језера било је само неколико села, па се она тамо и данас готово сва налазе: Петелинос (Петелиново), данас два села, забележена су на самој обали језера; а Здравик (Оздравикион) налази се нешто даље на југоисток у подгорини планине Прнара.

Где су били двоји Кучкарани, који се у општој Душановој потврди помињу одмах иза Сереза а пре Георгила или Ђоргула на Струми, није се могло веродостојно установити; али није немогуће, по индикацијама с којима располажемо и по звуку имена, да су то била данашња села Какараска и Какара, која се налазе у близини Петелиноса на источној страни Тахинос Језера, јужно и југоисточно од Сереза, а правцем према Ђоргули, која је на супротној страни језера. — Није се могло тачно установити ни где је планина Мачита у мелничком крају; као ни земље у оба Малука и брод на Панаку, који су по свој прилици били негде јужно од Оздравикиона на Струми, јер се у документима помињу увек уз Оздравикион а пре Рендине.

 

извор: Топографија Хиландарских метохија у Солунској и Струмској области од XII до XIV века. М. Грујић,  Београд,1924

К. В. ХВОСТОВА. ВЗАИМООТНОШЕНИЯ ХИЛАНДАРСКОГО МОНАСТЫРЯ И НЕКОТОРЫХ ЕГО МЕТОХОВ В XIV в.

(), (мж), (), носталгија блог

Више на: метоси по Грчкој 1, 

Више на: метоси по Грчкој 2,

Више на:  метоси по Грчкој 3, 

Више на: метоси по Грчкој 4

 

 

 Погледајте и хиландарске метохе на Атосу

 

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev