Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Медицина Хиландарска медицинска правила  
 
 
  

Хиландарска медицинска правила

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

„Мрачни средњи век”, доба куге и колере, кад у Србији почињу да се оснивају прве болнице, и то при манастирима, и кад још нема школа за лекаре. Ипак, лечење становништва није препуштано врачарама и нади да ће њихове бајалице донети излечење. Третман који је могао да добије српски средњовековни болесник није се много разликовао од оног који су добијали пацијенти у другим деловима Европе, где се увелико школују лекари. Такву тврдњу проучаваоци поткрепљују једним открићем из 1952. године. Тада је у манастиру Хиландару Ђорђе Сп. Радојичић нашао збирку средњовековних списа захваљујући којима су каснији проучаваоци могли да тврде да наша средњовековна медицина није много заостајала за оном европском. 
Названи „Хиландарски медицински кодекс”, ти списи упознају нас с дијагностиком обољења према променама пулса и изгледу мокраће, заразним болестима, лековитим својствима биљака, медицинским препаратима, поглављима из педијатрије, токсикологије. 
Ова збирка медицинских текстова обухватала је знања античке медицине, поставке Хипократа, Галена, Аристотела, али и учитеља салернско-монпељеске школе, њихове преписе медицинских списа средњовековних писаца, као и одломке оригиналних дела. Научници сматрају да су већину европских медицинских књига чиниле лекарске енциклопедије или приручници, махом изводи или прерађени списи античке и арапске медицине, па тако не чуди грађа овог медицинског приручника нађеног у светогорској светињи. Упркос томе што је чуван у Хиландару, манастиру у коме је отворена и прва српска болница, крајем 12. века, сматра се да су списе преводили учени лекари, а не монаси, будући да су користили стручне изразе, а њихова преводилачка решења указују на то да су добро познавали материју коју су преносили на наш језик. 

 


 

Човек је Божја машина 

 

Није све у физичким симптомима, пипкању и притискању делова тела пацијента, прописивању лекова и загледању беоњача. Медицински списи који су између 12. и 15. века превођени код нас препоручивали су лекару да прво разговара с пацијентом, али и да буде пажљив према њему и његовим ближњима. Важно је да пре прегледа из болесникових уста чује о његовим животним навикама, исхрани, спавању, простору у коме живи, колико и како ради, да ли је већ узимао неке лекове. Буди весео и прибран, поручује се лекару, не буди похлепан на награду, немој пожудно гледати болесникову жену или кћер. Доктор треба да упозна природу свог пацијента, да обрати пажњу и на то да ли често мокри, повраћа ли често, да ли му је лице бледо или боје олова, је ли му нос оштар или зашиљен. Тек онда је време да се упозна с оним што је унутра, оним што куцка, пулсира, тече, струји, покреће људски организам. 
Бог је створио човека, учи нас средњовековна медицина, из четири елемента: земље, воде, ватре и ветра. Они чине четири природне течности које струје кроз људско тело, и то земља маланхолију (жуч), вода флегму, ватра колеру, ветар крв. То су четири основна „састојка” организма, маланхолија – смеса крви и воде – хладна је и сува, крв топла и течна, флегма – слуз – хладна и течна, док је колера топла и сува. У току 24 сата маланхолија, крв, флегма и колера смењују се по одређеном редоследу, тако да у одређеним деловима дана или ноћи преовлађује једна од њих, што утиче на опште стање организма. Загледани у унутрашњост необичне „Божје машине”, творци медицинских списа поредиће људски организам с бањом „зато што садржи у себи топлоту, а према спољњем делу влагу и течност”. До стварања течности и природне топлоте долази под утицајем три силе, животне, природне и душевне.   Животна сила налази се у срцу, садржи топлоту, којом се одржава одговарајућа температура у срцу, и течност, која му даје потребну влажност да срце не би изгорело. У јетри је природна сила, која помаже пробави, а у мозгу душевна, која га штити „да не изгори од топлих пнеума (гасова) које тамо доспевају из јетре преко крвотока”. Течност и топлота, на неки начин, утичу једна на другу: топлота спречава стварање превише течности, а течност стварање претеране топлоте. Као у бањи, тако и у људском организму, равнотежа мора да буде савршена: неће нам користити ни бања с кључалом водом, као ни она у којој воде има превише.

 


 

 

Скок лаке козе

 

Основни и најважнији начини да средњовековни лекар постави дијагнозу су опипавање пулса и испитивање мокраће. Два обимна поглавља „Хиландарског медицинског кодекса” посвећена су опису различитих врста пулсева и изгледу мокраће, начинима на који се они испитују, неправилностима и болестима на које поремећаји могу да указују. Пулс се боље осећа кад се испитује десном руком, с четири прста снажно притиснута на крвну жилу на руци, а пацијент треба да држи олабављену руку „као да није његова” и никако да не стиска пест. Има много врста пулсева: пун и учестали, учи нас „Хиландарски медицински кодекс”, указује на велику топлоту у организму, па срце, да не би изгорело, упија, с великим напором, у себе хладноћу, док слаб и успорен настаје под утицајем хладноће у телу – срце се скупља и његова функција бива ослабљена. 

Људско срце, музичком терминологијом речено, куца и у ритму „крешенда” и „декрешенда”. Козји пулс, сличан скакању хитре и лаке козе, прво се примети као слаб, а постепено бива јачи. Супротно од њега, испрекидани пулс осети се прво као јак, а онда бива слабији. Лекар се упозорава да треба да зазире и од „козјег крешенда” и од испрекиданог декрешенда, јер указују на појаву болести. Пулс код жене је снажнији и убрзанији него код мушкарца, а зависиће и од карактера особе, па тако свадљиви имају добар и убрзан пулс, срдити снажан и врло изражен, престрашени јако ослабљен. 
 „До овога долази зато што још од самог почетка напада страха деловање животне силе почиње да слаби, па су зато и контракције срца слабије, због чега пулсација толико ослаби да се пулс једва осећа.” 
Нарочито је опасан пулс који се у списима назива „мишји реп”: „Кад поставиш четири прста на било, под првим прстом једва га осећаш, под другим већ јасније, под трећим прстом још јаче, а под четвртим једва или никако. Овакав пулс указује на смртни исход болести.” Болесник може да се нада оздрављењу ако лекар под прстима осети пулсирање супротно од „мишјег репа”.
 

Испитивање пулса често неће бити довољно да се утврди узрок болести, па се лекару препоручује да пажљиво испита мокраћу пацијента и да обрати пажњу на њен изглед, мирис и промене у њој. Најбоље је мокраћу узимати ујутру, саветују ови списи, а придржавамо се тога и данас, зато што је тада процес варења завршен. Мокраћа се чува у провидној стакленој бочици, сличној по облику бешици, горе ужој а доле широј, испитује се у светлој просторији, али не под превише јаким сунцем. Гален сматра да је треба прегледати три пута: непосредно после узимања, да би се установио њен изглед и да ли садржи пену или талог, сат времена после узимања, да би се утврдиле промене у њој, шта се налази на дну, у средини, и по рубу бочице, и трећи пут два сата после узимања да би се видело да ли се замутила или не. 

Мокраћа код здравог човека је светла и бистра, слична белом вину, а постоји још седамнаест боја и нијанси, од којих неке указују на превише хладноће (бела, зелена, плавичаста), а неке на превише топлоте у организму (црвена и црна), док на нормалну температуру тела указују бледожућкаста, јасно жута и црвенкастожућкаста. Боја може да буде знак одређеног обољења. Мокраћу сличну млеку имаће они који болују од камена у бубрезима, она боје земље знак је да је болест негде у глави, жутоцрвенкасте боје „као кад се шафран размути у води” говори да се ради о запаљењу јетре. 

 

Умивање ружином водицом

 

Кад лекар заврши преглед и постави дијагнозу, на реду је прописивање одговарајућег лека. Неке од рецептура данас више подсећају на делове бајки и тајних формула које брижљиво чува нека чаробница и објављује их само изабраним јунацима и јунакињама. Има ту и вучјег меса за душевно оболеле, гавранових јаја за епилептичаре, измета од козе, крви од вепра, рога од јелена, нарочите врсте дрвета из кога цури балсам, а које расте близу Вавилона, на пољу са седам извора, лековита црна земља из Индије, за коју неки причају да се вади с дна језера званог Содома и Гомора, смрдећег зеља које што више смрди то је боље. 

Неки састојци ће нас изненадити, попут корала, чији прах помешан с ружином водицом помаже код обољења десни, злата које је „добро за сваку мождану и срчану болест” или стакла које се, као добро иситњен прах, помешано с разним лековитим биљем, користи против свраба, лишајева на кожи, али и за лечење мрене на очима. Друге ћемо препознати као старе знанце, алоју, мајчину душицу, босиљак. Лечење је у неким случајевима подразумевало и необичне акробације, али и нимало пријатне методе. Пацијенти који болују од кашља и „сипње у грудима”, везивали су се за ноге, тако да висе наопачке над левком из кога испарава дим од аурипигмента, нарочите врсте руде, који се посипа по врућем пепелу. Болеснику који се преврће у грозници и не може да се смири, у обе руке стављале су се свеће, а око њега распоређивали људи чији је задатак био да што више галаме и гласно говоре. Има ту и пријатних терапија, за додуше врло непријатна физичка и духовна стања. Онима који пате од грознице изазване превеликом тугом или „депресијом због губитка имања или из других разлога” препоручује се купање у млакој води, чему следује мазање ружиним или бадемовим уљем и узимање само хладних јела. 
   „Затим да се пресвуче у ново одело и да се често умива ружином водицом, да мирише пријатне мирођије и да јој свирају лаутари и играју глумци, да по мало пије танко бело вино и да после јела спава у хладовини.” 

 

Крадљивац Агрипине масти

 

Осим описа лековитих својстава биљака, али и разних руда и читавог низа рецепата који се справљају од њих, „Хиландарски медицински кодекс” нас упознаје са справљањем различитих мелема, масти и пилула.   Једна од њих, Агрипина маст, чак је заогрнута легендом о јеврејском краљу који никоме није желео да ода свој рецепт, све док једног дана није био покраден, па је маст названа његовим именом, која се справља од корења неколико биљака нама данас углавном мање познатих, завршила у медицинским списима који су стигли и до нас. Део списа који описује како се справљају „пилуле без којих не сме нико да буде”, чији назив нам сам по себи говори о њиховој важности, оштећен је, па тако можемо да сазнамо само део састојака, међу којима су ноћурак, вргањ, дивљи краставац, алоја, мастика, пелин, ружа, љубичица. Састојци се помешају са соком од морача, па се још једном промешају руком наквашеном у белом вину, а кад се добије маса слична тесту, праве се пилуле добре против свих врста назеба, мигрена и главобоља, запаљења очију... 
Не треба заобићи ни распрострањени поступак лечења, већини познат из романа, пуштање крви. Оно се препоручује као значајна мера за опште здравствено стање човека. Крв треба пуштати два пута годишње, саветују стари лекари, у јесен и у пролеће. Тиме ће се из организма одстранити сувишна количина крви и штетни „димови” (пнеуме) који се налазе у њој, оправдавају ову меру медицински списи. 

 „Ти, лекару, прихвати моје излагање да не би пао у грешку, јер те је Бог обдарио да можеш много знати, не толико због твоје доброте већ због његовог милосрђа”, поручује се у списима „Хиландарског медицинског кодекса”. То излагање, које сабира у себе знање античких лекара и филозофа и средњовековних медицинских школа, подразумева, додуше, и окретање пацијента наглавачке, али и брижљив и савестан однос према њему, и јелење рогове, али и пажљиво испитивање изгледа мокраће и ослушкивање пулса. Све сабрано с једним циљем – испунити болесном човеку ону његову једину жељу из познате изреке, да оздрави.


 




ПРАХ ОД МАНДРАГОРЕ И ДУЊЕ У КИШНИЦИ

 

   „Једно од најзначајнијих дела европске медицине на којем је углавном била изграђена фармакотерапија”, како Реља Катић описује спис Circa Instans (De simplici medicina) чувеног лекара из Салерна Матеуса Платеаријуса (Matthaeus Platearius), готово у целини је ушао у „Хиландарски медицински кодекс”. Катић наводи да је наш спис састављен према венецијанском издању овог дела из 1497. године и садржи опис 145 лекова. Ево неких од њих:
   „Свако јело кувај са златним дукатима, па их извади пре него што јело служиш. Добро је за оне који се боје да не огубаве.”
   „Узми једну унцу живе, затим додај по две унце кокошијег сала и белила: све то мешај заједно док маса не добије изглед масти. Нека тиме мажу лице увече, пред спавање, оне жене које од рођења имају пеге или црнило по лицу.”
   „Узми један аксаг праха од аниса, три аксага сока од празилука и два аксага маслиновог уља, помешај све заједно и стави у главицу црног лука из које си претходно извадио средину, па постави на врућ пепео да се мало укува. Затим ово преспи у чашу и укапај у уво пре спавања, добро је против болова у ушима.”
   „Добро скувај у вину исте количине шаргарепе и сувих смокава, затим процеди и дај болеснику нека пије кад хоће. Добро је за оне који болују од назеба и имају суви кашаљ.”
   „Узми прах од камелије, напуни њиме шупљи део пера за писање и стави му (болеснику) под главу. То је од користи онима којима је јако назебла глава па им цуре слине из носа.”
   „Истуцај крин са старим свињским салом, намажи овим тврде чиреве и помоћи ће.”
   „Прах од мандрагоре помешан с вином или чорбом, или са чим ти драго, добро је да пију оне жене које боли материца.”
  „Пошто скуваш дуње у кишници, извади их из воде и добро иситни, стави на стомак ономе ко повраћа и помоћи ће му.”
  „Ако ставиш кору белог дуда на зуб који боли, испашће му.”
  „Држи три зрна бибера у топлој води све док се не ољушти њихова кора, па их онда иситни у прах и успи у ружину воду. Нека у њој стоје девет дана у стакленој запечаћеној посуди. И нека болесник ушмркава из тог суда током девет дана сваког дана по једном. Пошто се та течност избистри, нека је укапа у очи онај који има катаракту, и користиће му.”
   „Мала деца која не могу спавати нека пију са козјим млеком мало праха од белог мака и биће им од помоћи.”
   „Ако мажеш стомак нафтом помоћи ћеш онима којима је јако назебао стомак”.

 

извор: политикин забавник

аутор: А.Чалија

илустрације: А.Горски
 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev