|
Житељи Свете Горе атонске су људи од крви и меса. Становници су земље, али и грађани неба. "Анђели у телу" које мучи свака људска мука. То су људи који не живе по својој вољи. Немају своја права и слободе. Живе по божанском праву и слободи. Целог живота сакупљају божански мед, хране се божанском храном, пију "божанско вино". Од земаљске хране узимају бескрајно мало, а увек сити, здрави и духом крепки. Мало спавају а увек су одморни. Очи им стално гледају, а ноге им се никад не умарају. Строги су према себи, а благи према другима. О себи немају лепе ни о другима ружне речи. Ништа немају, а ни у чему не оскудевају. Све што добију другима дају. Давање је њихово највеће примање. Стално сиромаси, а увек некога дарују и обогате. Светогорски монаси, умотани у расу смирености и вео радосне туге, мало говоре и много казују. И кад ћуте невероватно речито зборе. Њихове речи су грмљавина Христове муње. Њихов је глас, а Његова реч и наум. Зато су ум и речи тако бистре, моћне и силне! Говоре различитим језицима и наречјима, а савршено се споразумевају. Воде порекло од различитих народа, а живе као браћа. Где је јака и искрена вера тамо и туђини постају сродници, а тамо где је маловерје, кривоверје и безверје, и сродници постају туђини. Време мере на три начина, а опет им је све усклађено. Никуд не журе, а све стижу и на време заврше. Имају различите Типике и правила, а јединствену веру и живот. Различити, а јединствени у свему. Живот светогорских монаха је једна непрестана Литургија. Стално се моле и славе Господа. У свако доба и време. Дању и ноћу. Кад раде и када спавају. Истовремено изговарају молитву: Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме и удишу ваздух. Зато им је живот усклађен са два ритма: божанским и космичким. Света Гора је "небески град", део Неба на земљи парче земље на Небу. Тамо најјасније одјекују звуци божанске музике коју изводе чудесни анђелски и светитељски хорови. Као ретко где ту се укрштају време и вечност, Небо и земљу, божанско и људско. Склоњена од света, под омофор Пресвете Богородице, Гора Атонска чини за свет више него он сам за себе. Током векова нападале су је моћне војске са смртоносним оружјем. Увек се бранила само молитвом, постом и ненасиљем и увек била победник. Да је било другачије данас је не би било. Света Гора је "духовни дом" балканских народа и најзначајнији духовни, интелектуални и културни центар на хришћанском Истоку у Средњем веку. Светогорско монаштво и уопште монаштво на Православном истоку било је "елита хришћанског друштва". Оно што се данас сматра под појмом православне философије живота, током векова уобличило је монаштво, било да је реч о теологији, богослужењу, етици, култури, или духовном животу. Егзистенцијалним и духовним искуством Свете Горе надахнути су архитектура, уметност, књижевност, поезија, музика, црквена и државна политика, целокупно устројство друштва.
Архиђакон Радован Биговић
|
Рекли су о монаштву
