Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Историја 18. и 19. век  
 
 
  

XVIII и XIX веk

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 

 

Хиландар је у XVIII веку доживео своју велику обнову, највећу после оне у средњем веку. Материјално и духовно повезан са главним подунавским центрима српског грађанства и поддунавским хришћанима. Захваљујући бризи која је са разних страна исказивана манастирском братству, и у Хиландару се развијала она посебна варијанта православне духовности у којој већ одјекују и схватања источноправославне теологије, неговане у Кијеву под утицајем барока. У духу те барокне, украјинске књижевности, у Хиландару се састављају и пишу књиге, а та књижевност напоредо живи са традиционалном, која је вековима уобличавала образовање светогорских монаха. Врхунска тачка овог развоја остварена је у XVIII веку. То је време када се Хиландар већ уткива у барокне облике српске националне свести. Са невероватном упорношћу Хиландарци су у свим слојевима друштва будили сазнање о великој историјској улози у култном значењу свога древног манастира. Ово сазнање на скоро један обредни начин влада међу трговцима, официрима, занатлијама и сељаштвом. Једном створено, оно врши и улогу њиховог межусобног повезивања. Наиме, та је свест у другој половини XVIII века већ доведена и до својих нових, лаичких токова, при чему је одједном нарушено и вековно првенство цркве у политичком и духовном заступању српског народа. У XIX веку Хиландар веч увелико припада духовној баштини српског народа и то је природни завршетак оног развоја који је зачет на јурисдикционом подручју Карловачке митрополије. 1660.год. се писало о томе да су Хиландарци сакупљали новац, тј. зарађивали га просвећивањем и изнајмљивањем књига и у пределима око војне границе, близу Крижеваца (загребачка бискупија), па се види докле су досезала њихова просвећивања. Службене везе Хиландараца са аустријским царевима засноване су 1688.год. када им је цар Леополд I издао дозволу за скупљање прилога и просвећивање народа аустроугарске монархије, били су Хиландарци приморани на то пошто су због ратова и великих дација Турцима, монаси пали у велику беду. Сасвим јасно, и ова царска милост била је усклађена са ратним циљевима аустријске империје, која је продирући на Балкан, на све начине желела да за своје ратне намере придобије балканске хришћане, а посебно њихову црквену организацију. У тим временима све већу заштиттничку улогу игра Пећка патријаршија према манастиру Хиландару, о коме се током XVIII века брине и Карловачка митрополија, у то време су код Срба из Аустрије наилазили у XVIII веку на истинско разумевање. Тако, када је 1722.год. велики пожар тешко оштетио манастир, Хиландарци су брзо организоавли прикупљање прилога преко Карловачке митрополије. Многи прилози Срба тог времена па и данас су се огледали у прилозима у виду тестамената и уписивањем у манастирски поменик. Митрополит Павле Ненадовић је нарочито био наклон Хиландару, па је установио у црквама његове архидијецезе да поред пећке кутије буде и хиландарска кутија за прилоге. Најзад, од добровољних прилога из целе Митрополије, Хиландарци су у Карловцима и Новом саду стекли као свој метох по једну кућу, чиме је, бар за исзвесно време решено питање њиховог сталног прихода. Елементи прилозништва су замењени чврсто исказаним ставом о заједничким обавезама и општим позивом на дужно ктиторство. Та обавеза ктиторства је временом доживљавала бројне промене у зависности од политичких и економских прилика, тако да је временом извршена тзв. демократизација ктиторства. Уместо дарежљивих појединаца, бригу о одржавању старих манастира сада воде и шири слојеви друштва, с обзиром на то да је даривање цркве и манастира имало и веома одређену политичку улогу. У таквим духовним кретањима XVIII века, искусни хиландарски монаси нашли су својеместо, тако да је српска средина, у коју су они стизали из једне друге а тако често непријатељске државе, већ била припремљена да их дочека као изасланике света са којима су Срби осећали своју вековну повезаност. Уз то су Хиландарци преносили дух светогорског, интернационалног православља, повезујући тим спонама и све православне хричћане Балкана, зато се хиландарски монаси са једнаком сигурношћу крећу и међу Цинцарима, Бугарима, Румунима. Увек се део прилога одвајаои за друге светогорске манастире који су били у тешком материјалном стању, тако да су Карловачки, Новосадски и други дародавци оснивали и издржавали метохе и манастире Ватопед и Велику Лавру, најчешће. Идеал православне побожности испољавао се у посећивању светих места у Палестини, даривању старих и славних манастира, у којима су ови приложници са пуно разумевања видели и снажна идеолошка упоришта своје вере и своје црквене организације. Одржавањем читаве мреже манастира, идеја континуитета добијала је и своју реалну основу. 1769.год. је аустријска власт продала хиландарске метохе у Карловцима и Новом Саду. Хиландарци су често били позивани од стране великих трговаца, занатлија, велепоседника, властеле да дођу до њих и дарују их прилозима за манастир. Такво везивање Хиландараца за крупне трговце довело је 1800.год. и до оснивања хиландарског метоха у Смирни.

Значајне су биле и везе Хиландара са подручјима Боке Которске, Дубровачке републике и северне Далмације, где је углавном настањивао православни српски живаљ. Тако, је залагањем хиландарских монаха започета 1718.год. обнова старог манастира Светог Ђорђа (Бање) код Рисна.  Хиландарци су имали и јаке везе са грчко-српском црквеном општином Светог Спиридона у Трсту чије су се трговинске везе простирале по Леванту. Хиландарци су својим просветитељским деловањем спојили све Србе који су живели на просторима Балкана, Апенина и средње Европе. Продор Хиландараца тако дубоко на запад сведочи да је основно начело ових монаха и у XVIII веку било усмерено ка сталном отварању према свим православним срединама које су доиста, без икаквог межусобног антагонизма, помагале све светогорске манастире. Јер, дубоко у основи Хиландарци су по свом целокупном духовном склопу припадали јединственој култури Атоса, закљученој у средњем веку. Свесни свога припадништва, они се у односу и на Србе и на Грке појављују као носиоци својих легитимних права и свога ранга установљеног у временима српских и византијских владара. Отуда није никаква случајност што су ту порику хиландарских монаха најбрже разумели управо они карловачки митрополити уз посредовање Пећке патријаршије која се осетила и на подручју млетачке Далмације.

Манастир је претрпео два велика пожара, 1722. и 1891 када су горели: Дохија, игуменарија, конак и пар параклиса, али се оба пута манастир доста лако опоравио.

Као велика ризница реликвија, историјских и уметничких дела, већ од прве половине XVIII века Хиландар почиње да интересује поклонике и учене људе. Рус Василије Барски посетио је манастир још 1725, а потом 1744. године. Доситеј Обрадовић је боравио у Хиландару током зиме 1765-1766, и оставио спомен о томе како се Срби споре са Бугарима чији је Хиландар.

Од средине XVIΙΙ века дошло је до постепене промене у националном саставу братства: Срба је бивало све мање, како због сеобе народа на север, тако и због исламизације становништва. Од тада се у Хиландару повећавао број бугарских монаха, који ће, почетком XVIII века, већ преузети потпуну контролу. управо у Хиландару. Бугарским новцем су у манастиру изведени многи грађевински радови, као и обнова живописа и неким параклисима и то нарочито за време архимандрита Данила из Габрова. 1757.год. је кир хаџи-Влча из села Банског дао велики прилог и њиме обновио и осликао параклис Светог Јована Рилског, бивши параклис Светог Стефана. Према запису на иконостасу саборног храма из 1774.год., извршено је његово позлаћивање господара хаџи-Цвијетка из Видина, а настојањем монаха Атанасија, кир хаџи-Димитрија, адаџија и оца кир-Ангела из Пазарџика. 1779.год. обновљен је и украшен параклис Светог Димитрија са околним келијама прилозима села Копривчтице. Параклис Светог Саве Српског, заједно са делом манастирских келија које су раније изгореле, такође је саграђен и обновљен 1779.год. Најзад и болница у манастиру Хиландару је обновљена 1787.год. настојањем господара кир-Теодора, хаџи-Влковог сина и његовог зета. Све ово говори колико су биле јаке духовне везе између Хиландара и бугарских чорбаџија у XVIII веку и биле личене националне искључивости. У Хиландару је живео као проигуман и отац новије бугарске историографије, јеромонах Пајсије, и да је баш у Хиландару писао своју знамениту Историју славјаноболгарску које је извршило пресудан утицај на развој националног осећања код Бугара уопште. Последњих деценија XVIII века Хиландаром престаје да управља игуман, већ се уместо њега бирају по два епитропа и проигумана, који заједно са најугледнијим монасима Сабором стараца - управљају манастиром. Од тога доба игуманом Хиландара сматра се чудотворна икона Богородице Тројеручице,тако је било до скоро.

Све ово говори о томе колику је велику улогу Атос одиграо у стварању духовног јединства свих балканских хришћана.

Под разним окупацијама, балкански хришћани се опирући заједничкој унији и асимилацији, тражили на све стране и своја идеолошка упоришта. У том тражењу, сем православне русије, светогорско монаштво постаје њихов природни савезник, и управо та чињеница објашњава и сва настојања Срба и њихових црквених старешина да у свим невољама помогну и одрже ово монаштво.

Почетак XIΧ века био је обележен градњом великих конака са северне стране. Убрзо иза тога избио је грчки устанак (1821-1829), који је донео велике невоље манастирима Свете Горе због турског насиља. У току грчког устанка, Хиландарци су дали велику подршку у борби грка против турака, али су догађаји довели дотле да је грчки устанак угушен, а као цена тога било је стравично уништавање хиландарске библиотеке од стране турака. Куга, која је избила 1837, веома је проредила хиландарске калуђере у манастиру током XIX века бораве готово искључиво монаси из Бугарске, иако се не прекидају везе са српским крајевима. Повремено, као 1820. и 1835. године, кнез Милош помаже Хиландар и друге светогорске манастире. Све више у Хиландар долазе и научници, како из Русије (В. Григоровић 1844, П. Успенски 1845) и Бугарске (К. Петковић 1852), тако и из Србије (Ј. Пајић 1758, Д. Аврамовић 1847, Н. Дучић 1882. и други). Сава хиландарац, учени Чех који је примио монашки постриг, помагао је доста крајем XIX века да се научна јавност упозна са књижевним старинама Хиландара.

 

У XIX веку

 

Дух отпора према уметничким новинама, испољен већ у XVIII веку, одржао се у Хиландару и касније, током XIX века, када се, нарочито после страдања 1821, опет почело са обнављањем порушеног. И ова нова манастирска здања уклопљена су у његову стару целину, која је, тако, још једном одолела свим покушајима да се прекроји и на тај начин осавремени. Народно неимарство приљубило се чврсто уз средњовековну архитектуру, створивши, путем необичне симбиозе, једну изузетну целину. У том конзервативном стваралаштву закључује се и вишестолетна уметничка делатност у Хиландару. Ако се имају у виду бурни векови Атоса, сва она духовна превирања и потреси изазвани великим друштвеним и политичким променама у којима је коначно ишчезла византијска држава, постаје јасно зашто је ова необична монашка насеобина сачувала духовни интегритет свога затвореног света. Јер, није необично ако се каже да је баш на овом полуострву византијска духовност преживела и претрајала државни а, добрим делом, и цивилизацијски бродолом овог света. На Атосу се неговала традиција и она је овим монасима била једина одбрана од свих опасности које су често надирале са разних страна на ово древно тло. Због тога није чудо што се, ходећи слепо за великом уметношћу Византије, често лутало и тако стигло и до окрајчалих стаза једне посебне народне уметности.

Иако су током XVIII века углавном окончани сви већи и знатнији уметнички радови у манастиру Хиландару, ипак историја овог манастира у XIX веку пуна је драматичних и доиста великих потреса. Уосталом, не требазаборавити да је и целокупно подручије Атоса било најактивније увучено у ослободилачке борбе грчког народа, што је одмах изазвало и турске репресалије. Зна се да је тада и братство манастира Хиландара давало новчане прилоге грчким устаницима, због чега је неколико година морало да трпи насиља једне турске посаде смештене у манастиру. О тешком стању сведочи и писмо манастирске управе, од 5. октобра 1828, упућено архимандриту кир-Исаији, у којем монаси описују своје тешко стање, јер је свако зло које је тада претрпела Света Гора прошло кроз њихов манастир, тако да је у њему тада живело само двадесет болесних монаха. Нешто раније, 1820, хиландарски монаси обратили су се кнезу Милошу с молбом да им буде ктитор. Те своје прве везе с манастиром Хиландаром кнез Милош је брзо проширио и на остале светогорске манастире, а особито на Велику Лавру. Већ 20. октобра 1835. представници свих светогорских манастира шаљу кнезу Милошу своју захвалницу поводом његовог великог дара свим манастирима у износу од сто хиљада гроша.

Тај први већи дар Кнежевина Србија је касније претворила и у неку врсту своје сталне годишње помоћи. Занимање српске владе за манастир Хиландар током XIX века било је сасвим усаглашено и са оним великим значајемкоји је Хиландар постепено добијао у српским политичким, црквеним и научним круговима. За ове хиландарско-српске везе у XIX веку велике заслуге је стекао и архимандрит Онуфрије Поповић, Бугарин родом, који је са кнезом Милошем успоставио везе још за време грчког устанка, када се 1826. привремено преселио у Србију. Помоћ и заштиту Кнежевине Србије Хиландар је тражио нарочито од 1847, пошто су искрсли дуги и мучни судски спорови око манастирских земљишних међа. За то време, пуних четрдесет година, колико су трајале те исцрпљујуће парнице пред спорим турским судовима и поткупљивим властима, манастир је у више махова спасавала материјална помоћ из Србије, а исто тако нису били узалудни ни они безбројни напори српских посланика у Цариграду да преко највиших турских власти спрече злоупотребе локалних чиновника.

Од шездесетих година ΧΙΧ века за манастир Хиландар се залаже и београдски митрополит Михаило покушавајући да среди прилике у самом манастиру, где су, нарочито после Берлинског мира 1878, отпочеле распре међу бугарско-српском братијом. Том циљу послужила је и посета краља Александра Ι Обреновића, после које је дошло до коначног преокрета у бугарско-српским односима. Тек тада су створени предуслови и за пуну унутрашњу консолидацију међу манастирском братијом.

У таквом, сређеном стању, манастир Хиландар је дочекао и нове, измењене прилике после Ι светског рата, када је Атос коначно постао саставни део Грчке. Од тада, у његовој дугој историји почиње нова ера.

(дб 174-178)

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev