Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Историја 12. и 13. век  
 
 
  

ΧΙΙ и XIII веk

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.) // дец.2013

 

 

Године 1141. манастир Хиландар је заступао монах Симеон, који је потписао један документ манастира Велике Лавре. Покрај XII века, монашки живот је почео да привлачи пажњу Срба. Грчки калуђери доспели су у њихову средину у пратњи Јевдокије, кћери потоњег цара Алексија III Анђела, која се удала за српског краљевића Стефана, наследника великог жупана Стефана Немање. Један од првих успеха ових монашких просветитеља био је то што су убедили најмлађег Немањиног сина, Растислава/Растка да напусти световни живот како би прешао на Свету Гору и тамо се замонаши. Одлазак Растка на Свету Гору је био 1193.године, По пристизању у Свету Гору живот Растислава/Растка, а убрзо монаха Саве  започет је у манастиру Пантелејмону. Потера коју је послао Растков отац, велики жупан Стефан Немања била му је на трагу и спремна да га на силу врати кући, али је он предупредио те намере. Попевши се на зидине манастира, монах Сава је бацио потери своје златоткано принчевско рухо и косу коју су му постригли на његов захтев, уз речи: „Однесите собом ово као потврду да сте ме нашли живог, под именом Сава, монах Божији."

Пошто је провео краће време у Ватопеду, Сава је од општине добио келију у Кареји.  Велики жупан Немања је претходне године 1196. био одступио с престола и повукао се у манастир Студеницу као монах Симеон, док је његова жена Ана, а мајка Светога Саве, такође навукла ризу као монахиња Анастасија.  Увидевши, пре свега отац Сава значај Свете Горе и њене могућности за духовно подвизавање, наговара свога оца да дође на Свету Гору. Сада као велики схимник Симеон се придружује своме биолошком сину, а духовном оцу Светом Сави у његовој келији у средишту Свете Горе, у Кареји новембра 1196год. Грчки извори казују да  га је Свети Сава дочекао у грчком манастиру  Ватопеду, чијим поводом је овековечено прелепим фрескописом у манастиру Ватопед. 

Пошто је српских калуђера на Светој Гори бивало све више, и ако су желели да имају сопствени манастир, монах Симеон и монах Сава замолили су свог таста цара Алексија, који је тада већ био Византијски цар, да манастир Ватопед додели мали напуштени манастир Хиландар, који се тада налазио на ватопедској земљи, како би могли да се тамо настане као зависни монаси.

Отац Симеон и син Сава одмах предузимају све што је потребно да се заснује српска обитељ у Светој Гори, подизање Хилендара. Сава је, најпре, почетком 1198. у Цариграду добио од цара Алексија III златопечатни сигилиј којим се опустели манастирић Хиландар (Хеландар) изузима из власти прота и потчињава Ватопеду ради обнове. Сигилиј је био пропраћен одговарајућим документима: простагмом и практиком (катастарским документом о границама хиландарских поседа). Тада почињу радови на подизању Хиландара. Отпор Ватопеда, који није хтео да уступи Хиландар Србима, Сава и Симеон савлађују уз помоћ карејског прота и сабора. Прот се са сабором обраћа Алексију III посебном представком, с молбом да Хиландар буде предат Симеону и Сави, а ови придружују и своју личну молбу цару да Хиландар добију са статусом независног манастира по узору на Ивирон (грузијски) и Амалфитански (италијански) манастир. Светогорски прот Герасим, међутим, као и игумани многих мањих манастира, који су били против да велики манастири преузимају мале, заложили су се за то да Хиландар остане самосталан. То је деловало на цара, па је двојици Срба племенитог порекла допустио да манастир добију као независан и да у њему за калуђере примају своје земљаке:„Како би примали оне од српског рода који желе да се посвете монашком животу ... попут Грузијаца и Амалфићана."

Древна веза између два манастира, манастирског дома Ватопеда и кћеринске хиландарске куће, и данас се по традицији негује поштовањем обичаја да на празник једног од манастира представник оног другог буде у улози главног служећег.

Цар Алексије излази у сусрет овом захтеву, и златопечатним словом (хрисовуљом) од јуна 1198.ставља Хиландар са свима светим местима у Милејама под власт и управу Симеона и Саве као потпуно самоуправни манастир, "да буде Србима на поклон вечни". Одмах затим, у току друге половине 1198, и Симеон Немања издаје златопечатну повељу Хиландару, којом је Хиландар конституисан као српски манастири ктиторско наслеђе породице Немањића.

Одмах после Савиног повратка из Цариграда, Немањи и Сави је предан Хиландар, и они су, сретствима, која им је ставио на расположење велики жупан Стеван, прионули да што пре подигну своју задужбину. За сразмерно врло кратко време подигнут је у Хиландару храм и остале потребне зграде. Немања је посебном повељом дао Хиландару имања, и тиме га осигурао у материјалном и економском погледу. Славни биографи причају, како су Немања и Сава за Хиландар испросили од цара и од светогорског сабора још неке манастире и како су окупили 14 манастира и назвали их Хиландар. Када је све то било готово, Немања и Сава су Хиландар предали великом жупану Стевану и ставили га под његово окриље у заштиту.

 

Свети Сава и Симеон Мироточиви, икона из 17.века

 

Кад је Хиландар био готов, Немања и Сава су прешли из Ватопеда у свој манастир. Они су пре свега уредили манастир, живот и рад у њему и окупили су ту Србе монахе. Ту у Хиландару у свом новом српском манастиру Немања и Сава су наставили строг монашки живот, испуњен постом и молитвом и преданом службом Богу и цркви. Сава је после дао превести са грчког један типик, учинио је у њему неке измене, и наредио, да се по њему и његовим одредбама живи и ради у Хиландару.

Оснивање Хиландара је врло важан датум у историји српске цркве и српске културе. Основан да буде прибежиште и склониште за српске монахе у Светој Гори, Хиландар је временом постао стециште и расадник српске просвете, најважније културно и просветно средиште српског народа у средњем веку, највећа радионица српске књижевности.

Уједно је образовано и језгро хиландарског властелинства: Симеон добија од Алексија за Хиландар парике (зависне сељаке, кметове) девет села у околини Призрена; сем тога , манастир је добио још два винограда, четири "уљаника" (пчеларника), једну планину и 170 влаха, уз неке посебне прилоге у стоци и соли. Немањин син и наследник на престолу великог жупана Стефан помаже и сам оцу и брату да Хиландар што пре подигну. Ради тога је у Србију одлазио 1198. први хиландарски игуман Методије.

У то доба нашао је Сава једно врло лепо место усред Кареје, које му се необично допало, па га је купио и сазидао је ту испосницу и у њој цркву, коју је посветио Св. Сави Јерусалимском, и за коју је одредио, да у њој живе два до три монаха као испосници. Сава је израдио и посебан типик за ту своју испосницу са врло строгим одредбама за монахе, који буду ту живели. И сам Сава је у тој својој испосници у више махова проводио краће или дуже време, придржавајући се строго правила, која је за монахе, који у њој живе, сам био прописао.

Када је Немања прешао у Хиландар, он је већ био стар и изнемогао, и његови су дани били избројани. Он је у осталом мирно чекао смрт, јер је имао за собом живот, испуњен добрим и корисним радом, а на крају живота је постигао при пуној свести оно, што је желео, и за чим је давно чезнуо.

 

Стефан Немања- о.Симеон Мироточиви у камену, рад о.Војислава Билбије

 

Манастир још није био сасвим завршен када Симеон 13. фебруара 1199. умире. Храм је, свакако, био готов, јер је Симеон издахнуо у припрати, а у храму је и сахрањен. Сава је потом убрзао радове и исте године довршио манастир. У пролеће 1199. одлази поново у Цариград и добија од Алексија нов златопечатни сигилиј (јуна месеца), на основу кога се Хиландару уступа и стари, запуштени манастир Зиг (данас у рушевинама, на западној падини Велике Вигле), затим и право на држање лађе од 1000 мерица, и потврђују све привилегије и права из хрисовуље од 1198. Сава ће се после тога посветити учвршћивању, јачању и организацији манастира. У самом почетку, Хиландар је имао (без Симеона и Саве) само 10 или 15 монаха, рачунајући и првог игумана Методија. Већ шест година касније, тај број се попео на 90 српских монаха. Уређење манастира прописано је Хиландарским типиком који је Сава саставио према прологу типика цариградског манастира Богородице Евергетиде, тј. Доброчинитељке (Евергетидског типика), убрзо после смрти Светог Симеона и довршења манастира (1199). И Стефан Немањић издаје тада повељу, којом је потврдио ктиторске одредбе свог оца и даровао Хиландару још петнаестак села, тргова, планина и винограда у Србији.

 

  

Кивот Стефана Немање, о.Симеона Мироточивог, рад о.Војислава Билбије, финансирао Џон Тачер

 

По угледу на Евергетидски манастир, који се држао општежитељног Студитског устава (манастира Студиоса у Цариграду), Хиландар је заснован као општежиће, у коме монаси чине чврсту заједницу рада, трпезе и духовног живота под вођством игумана. Духовном животу дата је предност. Прве главе Типика, после идеолошко-програмског увода и података о настанку самог манастира са белешком о смрти преподобног Симеона, посвећене су прописима општег и посебног богослужења.

За хиландарског монаха имало је да буде од животног значаја редовно причешћивање, поддуховним надзором игумана или нарочитог духовника у свакодневном исповедању. Прописи о заједничкој трпези, исто тако, имају на уму више духовну корист од медитације у слушању побожних текстова него дисциплину обеда, мада је и овоме посвећена одговарајућа пажња.

Манастир је имао да буде слободан како од Протата, тако и од саме царске власти. Та се његова независност, на којој се веома много инсистира у Хиландарском типику (Гл. 12 и 13), огледа нарочито у потпуно самосталном бирању игумана, без накнадне царске потврде. Царску власт је само симболично представљала игуманска палица (жезло). Игумана је бирало квалификовано изборно тело, у које су улазили: економ, еклисијарх, и 10-12 најстаријих монаха. Сам избор се вршио у храму, а у храму је обављано и устоличење новоизабраног игумана. Економ је, после игумана, најважнији манастирски функционер; он је, у ствари, заменик и потенцијални наследник игумана. Имао је помоћнике: пареконома и спољњег економа. Одмах после економа долазио је еклисијарх, који се имао старати о цркви и богослужењу, најчешће уз помоћ пареклисијарха. Дохијар је водио рачуна о манастирским финансијама. Типик предвиђа и друге дужности: трпезара, кључара, хлебара, рибара и мазгара (стратора). У свему треба да влада савршен поредак и послушност, да се не изгубе из вида основни духовни циљеви живота у манастирској заједници. "Побожност, љубав и јединство" претпостављени су броју, јер је "боље да буде само један који чини вољу Господњу, него множина безаконика" (Гл. 25). Сава није заборавио ни милосрдну делатност, каква је нарочито била развијена у цариградским манастирима. Поред Хиландара је сазидана и "странопријемница" (ксенодохион) за страну браћу и немоћнике, а у самом манастиру је одвојена једна келија за болницу, прву српску установу те врсте, с постељама за монахе који озбиљно оболе и посебним болничарем који се о болесницима има старати. Болница је касније проширивана, за њу је обезбеђен и посебан доходак и право на бесплатну опрему (повеље Душана и Лазара), а лечило се по тадашњим најсавременијим приручницима западноевропске медицине, засноване на класичним традицијама Хипократа, Галенa и Диоскорида (сачувани су у Хиландару знаменити рукописи са медицинским текстовима с краја XIV и из средине XVI века.

Жељан веће усамљености и молитвеног тиховања (исихије), Сава је већ 1199. основао у Кареји испосницу (посницу, исихастирију или "млчалницу"), келију посвећену Светом Сави Јерусалимском, своме патрону. Њен статус и начин живота прописан је Савиним Карејским типиком , чији се оригинал у виду пергаментног свитка данас чува у Хиландару. Текст карејског типика је урезан и изнад улазних врата на зиду цркве у карејској испосници, која је због тога касније и прозвана "Типикарница". Карејски типик припада тзв. "скитским" (пустињачким) уставима, где основни садржај молитвене аскезе двојице или тројице издвојених монаха чини псалтир са "часовима": цео псалтир се имао препевати "на дан и на ноћ", уз најстрожи пост и сваковрсно уздржавање. Вероватно је сличан режим био заведен и у другим хиландарским келијама и пирговима (кулама) подизаним у току XIII и XIV века. Краљ Урош I подигао је пре 1262. пирг Преображења више манастира, пола сата хода уз брдо на југ (данас Спасова Вода). 

Свети Сава поново борави на Светој Гори 1217-1219.године

(дб-36-40)

 

Одлазак Светог Саве српског у Свету Гору и постриг

 

Бекство у Свету Гору и постриг

извор: www.spc.rs

 

Устремљен својом христочежњивом душом ка свему небеском, божанском, бесмртном, Растко се ревносно и упорно отимао и одвајао од свега световног, земаљског, пролазног. Будно пратећи побожна дела свога оца, мајке и стрица Страцимира у подизању задужбина: Студенице, Светог Николе, Топлице, Граца; и читајући побожне књиге и житија светих, млади Растко је суревњиво неговао у себи судбоносну жељу: да и он, по примеру пустињака и испосника, напусти двор свога оца, повуче се у свету тишину, и свега себе посвети Богу. Проводећи своје младићке дане у овој узвишеној и слаткој жељи, Растко је често и много слушао, нарочито од побожних монаха, који су ради милостиње долазили у Рашку и на Немањин двор, како тамо далеко на југу иза Солуна постоји једна планина одвојена од света, која се зове Света Гора, како тамо има много манастира, у којима живе многобројни монаси, који су ради Христа и спасења своје душе оставили свет, одрекли се свега телесног и земаљског, и посветили себе Богу, посту и молитви. Сем тога њему су казивали да тамо има много испосника, који живе по шумама, пећинама и урвинама, муче своје тело на разне начине и проводе тежак и строг живот у сталном посту и молитви, даноноћно служећи Господу Христу, да би осигурали себи живот вечни и блаженство вечно.

По навршеној шеснаестој години родитељи његови намеравали су да га ожене, а та намера је одлучно утицала на Растка да жељу душе своје претвори у одлуку и приведе у дело. Томе много допринесе долазак светогорских монаха баш у то време. На седамнаестогодишњег Растка нарочито је утицао један руски монах, који са другим светогорским монасима беше дошао на двор његова оца да проси милостињу. Овога божанствени младић узе насамо, каже животописац Теодосије, и распитиваше га о Светој Гори, пошто претходно доби од монаха обећање да никоме не прича његову тајну. А монах му исприча све о поретку пустињском: о општежићном животу по манастирима, и о засебном - по два или три заједно, и о усамљеничком - који проводе неки, удаљивши се, у посту и ћутању. Све му то исприча тачно, јер тај монах не беше прост него зналац онога што прича, као од Бога послан. А младићу, слушајући то о монашком животу, и о њиховом ревновању за Бога, и о њиховим добрим подвизима, потоци суза изливаху се из очију. Па пошто одахну мало, рече старцу: "Видим, оче, да је Бог, који унапред зна све, видевши тугу срца мога, послао твоју светост да утеши мене грешна. Сада се утеши срце моје и развесели душа моја неисказаном радошћу. Сада разумех за чим непрестано жуђах. Блажени су и преблажени они који се удостојише таког безбрижног и неметежног живота. Шта дакле да учиним ја, оче, да бих узмогао побећи од многометежног живота овога света и удостојити се таког анђелског живота? Ако ме родитељи моји ожене, задржан љубављу према ономе што је телесно, ја нећу достићи таква живота. После овога не бих хтео да останем овде ниједан дан, да се мене не би коснуло сластољубље овога света, те да ми и против воље отргне душу од такве љубави према анђеоском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, али, не знајући пута, могао бих далеко залутати, а отац би ме, пошто му је могуће, стигао и вратио, чиме бих и оца ожалостио и себе много осрамотио, а потом не бих постигао оно што желим".

"Жудна је љубав родитељска, одговори старац, нераскидна веза природна, и милосно јединство породично. Али Господ заповеда да се и то све лако остави, и узме крст на раме, и усрдно иде за Њим, и сва страдања лако подносе, угледајући се на Његова страдања ради нас; да се не благује у мекоти, да се не тражи телесни одмор, него да се, штавише, усрдно привикава на голотињу, глад, бдење и молитву, и да се брижљиво стиче умилење и плач са уздисањем и скрушеност срца. Јер се ово предлаже богољубивим душама као лак пут који води к врлини и ово доноси истинску славу и поуздану част".

И младић, слушајући ово, примаше к срцу старчеве речи као што добра земља прима семе, и непрестано јецаше. А старац се дивљаше његовој топлој љубави према Богу и божанственом огњу који је тако распалио душу његову, и пажљиво слушаше речи његове, пуне целомудрија и умилења, па му рече: "Видим, чедо, да ти је душа зашла дубоко у љубав Божју, него пожури да оствариш добру жељу своју, да не би како сејач зла, ђаво, посејао кукољ у срце твоје (Мт. 13, 24-30), и, укоренивши се, угушио пшеницу твоју - добру замисао, и ти се одрекао такве намере. А задржан телољубљем и сластољубљем, ништа нећеш постићи, него ћеш подлећи пороку и срамоти, као они у Еванђељу који се ради течења имања, и јармова волова, и младе невесте, одрекоше слатке вечере и бесмртне хране, и с правом бише објављени за недостојне одабранот звања и весеља небеског цара Христа (Лк. 14, 15-24). Ја ћу ти за такво дело послужити, и с помоћу Божјом спровешћу те до Свете Tope, куда желиш отићи".

Чим ово чу од старца, Растко се одмах покори вољи његовој, па захвали Богу рекавши: "Хвала Ти, Господе, што ми срце увери овим странцем". А старцу рече: "Оче, да си Богом благословен, што укрепи душу моју".

Сав радостан због овога, Растко се одмах упути к родитељима, да измоли од њих благослов тобож да иде у лов. "У планини недалеко одавде, рече он родитељима, има много дивљачи: благословите ме да идем у лов; ако пак задоцнимо, немојте се љутити на нас, јер сам чуо да онде има много јелена". Отац му учини по вољи, и рече: "Господ нека је с тобом, чедо; нека те благослови и на добро упути". А мати као мати загрли га и слатко пољуби, па га отпустише с миром, наредивши му да се брзо врати. He знађаху они да син њихов неће у лов на јелене, него хоће к извору живота - Христу, да Њиме, као жедан јелен, напоји жедну душу своју, запаљену милим огњем љубави Његове. Да би пак уверио своје родитеље, он посла у гopy ловце, рекавши им: "Под гором чекаћу вас до ујутру". А кад наста ноћ, и благородници, који се с њим весељаху, поспаше, он са мало њих, који су знали за његову тајну, даде се у бекство, имајући као вође Бога и монаха. Када пак свану дан, благородници стадоше тражити господина свог, али га нигде не могоше наћи, и говораху међу собом: "Да се не шали с нама, па се вратио к оцу?" Но, не видећи ни монаха који је био с њим, ни присне дворјане Расткове, они се, збуњени и ојађени, мануше лова, и вратише се у двор и испричаше господару о томе .

Чувши тако непријатан глас о сину, ојађени родитељи умало не пресвиснуше од туге. Но када се мало прибраше, они се досетише да је њиховог љубимца Растка нико други него онај монах Рус одвео, и то у Свету Гору, пошто су још израније знали да је Растко жудео за Светом Гором. На глас о нестанку Растка одмах се стекоше благородници и много народа. И сви плакаху и ридаху: родитељи за сином, браћа за братом, народ за господарем. Но самодржавни отац брзо савлада себе и нареди свима да пресатну плакати: "Будите јуначни; не треба због овога да тугујемо; неће пропасти син мој. Бог који ми га даде преко наде, удостојиће ме да га опет видим и да се наситим љубави његове". И одмах дозва једнога од својих војвода, па му рече: "Знаш колика је болест љубав према деци, огањ који увек гори и неће никад да се угаси. Стога, пријатељу, ако си икаква добра примио од нас, сад је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш, па стигнеш и вратиш ми сина, и тиме утешиш срце моје а мајци ослободиш душу од смрти, обдарићу те многим благом, више него пре, и имаћеш у мени добротвора, друже". Затим тужни отац призва и многе великашке младиће, па, обећавши и њима награде, повери их војводн. Заповеди им да бегунца гоне до у саму Свету Гору; а написа и писмо грчком епарху Солунске области, молећи га да силом отргне сина његовог из светогорских манастира и врати му га. "И ако тиме, драги мој, утешиш срце моје, додаде он, примићеш од нас многе части у даровима и љубави, а ако пак презреш нашу молбу, знај да ће место љубави завладати непријатељство".

Војвода и дружина уседоше на силне коње, па јурећи дан и ноћ, стигоше у град Солун. Војвода предаде писмо епарху солунском и исприча му жалост свога господара. Епарх се веома сневесели, јер је веома волео владара Срба. И одмах написа писмо проту Свете Горе, у коме га мољаше да се не оглуши о тражење владаоца Србије. "Пошто није мала ствар у питању, писао је епарх, просим и топло молим твоје преподобије, да не презреш ову молбу. Ако је где тамо дошао син великог жупана, господара српског, нека се што брже врати своме оцу, да нам не би отац његов, због жалости за њим, од пријатеља постао непријатељ, чиме би ти све нас и многе друге ожалостио". Епарх отпусти војводу, и даде му своје људе да га часно проведу до Свете Горе.

Ступивши на тло Свете Горе, они распитиваху путем, није ли прошао такав и такав младић. При томе описиваху спољашњи изглед Растков и лепоту. Најзад сазнадоше да је такав младић, мало пре њих, прошао у руски манастир. Тада они одложише свој пут ка проту Свете Горе, и одоше у руски манастир. Бегунац заиста беше ту, још у кнежевском оделу и непострижен. Када гониоци уђоше у цркву светог великомученика Пантелејмона и и угледаше свога кнеза, они се неисказано обрадоваше, па га од радости стадоше љубити са сузама, заборавивши на све путне тегобе. Но плашећи се да га опет не изгубе, они помишљаху да га вежу, али га се ипак бојаху као свога господара. Само поставише стражу око њега да га чува, док се одморе коњи и они сами, па да онда са њима крену натраг на пут. Растко се чуђаше своме оцу што је намучио тако знаменитог војводу, па га беше стид да погледа војводи у лице, који је због њега превалио тако тежак пут. И одвевши војводу настрану, Растко га упита: "Како тако брзо превалисте толики пут; и како се наканисте на тако далек и мучан пут?" Војвода му онда исприча превелику тугу родитељску и неутешни плач њихов; каза му и о писму његовог оца епарху солунском, и о епарховом писму проту, и о епарховим људима који су дошли да им га предаду. Млади бегунац осети опасност која му прети, али се понада да ће је отклонити молбом војводи. Зато му предложи ово: "Ако би ти, драги мој, хтео, могао би ме оставити на миру; а знам да можеш, пошто си моћан, умирити господина оца мог, кад се будеш вратио. А и ја бих му написао да се окане своје намере; само ти поступи са братском љубављу: не сметај ми да учиним оно због чега сам дошао".

Но војвода одговори: "He, господине мој, не упућуј слузи твоме такву молбу, коју ми није лако испунити. Господар мој - отац твој, наложи ми овај посао, сматрајући ме за верног човека. Па да смо те нешто затекли у монашком чину, можда бисмо и имали неко извињење. Али, пошто је Богу било угодно да до овога часа задржиш онај изглед, у каквом желе да те виде отац твој, браћа и велможе, ко сам ја да тако што и помислим? Боље би ми онда било да и не идем твоме оцу. Зато те молим, господине мој, избаци све такве мисли из ума свог, па весело пођи с нама, слугама твојим, да угасиш пламен родитељима својим, чија си срца запалио одласком својим у туђину, као и срца браће твоје и свих благородника. Ти сам знаш да си ти родитељима и свима нама нада и утеха од Бога. Ако ли пак не хтеднеш поћи с нама, принудићеш ме да учиним оно што ми није лако ни изговорити: принудићеш ме да те вежем и на силу поведем, јер такву заповест примих од твога оца".

Видевши да је војвода неумољив, млади кнез рече: "Нека буде воља Господња!", па весело загрли војводу, уверавајући га како ће поћи са њим. Тајним пак уздасима призиваше Бога за помоћника у напасти, смишљајући у мудром срцу свом дело и побожно и преварно. Кнез замоли игумана да се спреми сјајна трпеза, да се почасти са војводом и благородницима, пошто ће сутра поћи кућама. Своју пак намеру каза игуману, и замоли га да за ноћи отпочну свуноћно бденије. Игуман му испуни жељу: спреми се богата вечера, на којој сам игуман гошћаше војводу и благороднике, а млади кнез их својим рукама служаше и весељаше. И кад за вечером дубоко зађоше у ноћ, игуман нареди да се клепа у клепало на свеноћно бденије, јер то беше уочи недеље. Игуман устаде, a ca њим и млади кнез, и пођоше у цркву на молитву. Устаде и војвода са својом дружином, да присуствују богослужењу, јер несмеђаху пуштати из вида младога кнеза. Богослужење је текло по уставу светих отаца, побожно и полако, док сви благородници, и младићи који стражараху, и сам војвода не заспаше, уморни од пута, а и од гозбеног весеља.

Чим божанствени јуноша Растко примети да су заспали, извуче се исред њих, и, поклонивши се пред светим олтаром изговори монашке завете Господу; па, пошто доби благослов од игумана, узе једног старог јеромонаха и пoпe ce на висок манастирски пирг - на високу манастирску кулу, на врху које беше и црквица. Затворивши за собом кулу, христочежњиви младић оствари главну жељу срца свог. Стари јеромонах, сатворивши молитву, постриже му власи с главе, и обуче га у ризу анђеоског лика, и измени му име Растко именом Сава. Простревши ce пo земљи, монах Сава сузама многим окропи земљу, узносећи Богу захвалне молитве, и говорећи: "Хвалим Те, Гoспoде, што си ме примио! Ти испуни жељу срца мога". А стари јеромонах се постиде од силног плача новопостриженог младића монаха, који у тако младим годинама већ показиваше тако велику ревност по Богу.

Док се ово дешавало на високом пиргу, доле ce y храму светог великомученика Пантелејмона заврши свеноћно бденије. Стражари се пробудише, и запрепастише кад не угледаше кнеза у својој средини, па га одмах стадоше тражити свуда, и у цркви и у манастиру, вичући. Но пошто га не нађоше, они почеше нападати игумана и бити монахе. А војвода, утишавши узбуну, рече игуману и монасима: "Каква је ово неправда и срамота од вас, часни оци? Стидећи се анђеоског лика који носите, ми бисмо према вама кротки и човекољубиви! Зар није најпре један од вас долазио да проси милостињу? Ево овај лажљивац, смрти достојан, - па показа на једног; - он, презрев дар као ништа, уграби од оца сина и побеже, чиме изложисте оца и матер самртноме плачу, а нас великоме труду. Сада пак, када смо дошли, сакристе од нас господина нашег, једнако радећи по својој вољи. Што вам то паде на ум, да нам се наругате? Или ви мислите да се ми узалуд потрудисмо, тражећи ваздуха а не господина нашег. Сад ће вам главе полетети! Реците, где сакристе господина нашег?"

Чувши ово од војводе, млади благородници стадоше још љуће и непоштедно бити монахе. Кад то чу и тражени новопостриженик, побоја се да се свађа не заврши крвопролићем, па се са пирга наже кроз прозор и у мраку довикну к својима. Чувши његов глас, они се сви обрадоваше и потрчаше ка пиргу, гледајући увис и просто желећи да уклоне таму и сагледају жељено лице. Тада инок Сава, бивши царевић Растко, рече војводи: "Много си мудар, а понашаш се као дете имајући пук људи са собом у туђини, ти високо мислиш о себи". А благородницима рече: "Зар се Бога не бојите, и анђеоског образа не стидите? Зар је то лепо нападати с оружјем такве људе у цркви? Какво вам зло они учинише? Ако пак мене тражите, ево мене где сам. Сада сам у послу, ујутру ћете ме видети, а ове оставите на миру".

Кад они ово чуше, обузе их страх и стид, и не знађаху шта да кажу, него, ућутавши, опколише пирг и стражараху до сванућа. А кад свану, кнезмонах, нагнувши се са пирга, викну војводу и благороднике и показа се свима украшен анђеоским ликом монашким. Угледавши га у таквом облику, они не знађаху шта да раде, него, обузети плачем и ридањем, падаху на земљу. А монах Сава, видећи их у тако превеликој тузи, утеши их слсдећим речима: "Све ово што се са мном збива, по Божјој је вољи, јер ме сам Господ проведе од оца мог довде, те ме ви не стигосте, па и сада ме Он избави из ваших руку. Јер ви хоћасте да ме отргнете од доброг, жељеног ми пута, па да се мноме похвалите господару своме како сте му угодили. Али Бог мој, у кога се уздах и напустих родитељски дом, би ми помоћник, као што видите, па ће Он и убудуће водити живот мој по Својој вољи. А вас, моје драге, молим да ради тога не тугујете и не жалите, него, напротив, захвалите са мном Богу што ме удостоји овог лика за којим сам одувек жудео. Узмите дакле познато вам моје одело и власи с главе моје, па се мирно вратите кућама; а ове знаке предајте родитељима мојим и браћи мојој, да би вам поверовали да сте ме жива нашли, и то, благодаћу Божјом, као монаха, а име ми је Сава".

Рекавши то, он врже са пирга одело своје и младосне власи с главе своје, a c њима и писмо написано родитељима ради утехе. У писму их мољаше: "Немојте нипошто туговати ради мене, нити ме оплакивати као погинула, него, напротив, молите Бога, молим вас, да молитвама вашим добро извршим подвиг на који изиђох. Ви пак, колико вам је могуће, старајте се о својој души, и не очекујте да ме понова тамо видите за живота свога, него, ако хтедне Бог, ја ћу овде у Светој Гори дочекати и видети господина оца мог, и насладити се свете и чесне страрости његове, и наситити се слатке и бескрајне љубави његове". И споменувши им још многе еванђелске речи о правди и милости, о истини и суду, и што човек није рад себи да не чини ни другоме, сада додаде и ово: "Сваки, који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни" (Мт. 19, 29).

Војвода и благородници, узевши збачено с куле одело, косу и писмо, положише их испред себе, па оплакиваху живога као мртвога, говорећи: "О невоље од тебе, господине, шта нам ово учини, да си нам горчи сад кад си се нашао, него пређе кад си нам одбегао? О наласка несрећнијег од смрти! О, хаљино жељенога, каква си ватра онима који њега желе! Како да те понесемо и предамо родитељима и браћи, када си као копље или мач оштар с обе стране! О, власи с љубљене главе, које треба привити срцу и очима родитељским ради утехе, како да вас предамо њима као омчу? О, дара који носимо, пуна не радости него плача, не весеља него ридања, како да те однесемо? Какво ли ћемо уздарје ми добити? У какво ће светло рухо нас обући, када њих саме у тужно и црно одело облачимо? О, пира ноћи ове, испуњене и весељем и преваром, - сличан је трпези којом Јаков превари оца свога, те узе благослов његов. О, чаше твоје, господине, којом си нас служио, пуне меда љубави, а која нам је горче од жучи припремила! О, ноћи, које заспасмо, буди, по Јову, тамна, и да се не убројиш у ноћи месецом обасјане! О, нас и од лудака безумнијих, како у једном часу испустимо онoгa кога толико дана с трудом гонисмо и ухватисмо! Како бисмо безумни! Какав нас то грешни сан захвати, те тако заспасмо? Зашто га узама не свезасмо, као што нам и беше заповеђено, па бисмо сада били слободни од ове самртне туге? Шта сада да радимо? Како ћемо изаћи пред господара нашег? Који је то камен, која је то гвоздена природа, која ће одавде понети тако тежак глас, који ми имамо да носимо родитељима и браћи?"

Изговарајући кроз плач ове и многе друге сличне речи, они задуго плакаху: плакаше и Сава горе на кули и они доле на земљи, да се и мртво камење потресало. После, пошто мало одахнуше, гледајући горе к њему и клањајући му се, они му даваху опроштајне поздраве, и, благо и са сузама прекоравајући га и замерајући му, говораху му: "Остани здраво, господине, остани здраво! рашири се сам без нас! насити се, каменосрдни! Немилостиви, хоће ли те примити Господ? Преварио си оца, преварио си и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога бојати?" Упућујући му са болом у срцу ове и многе друге речи, они, у исто време, испросише од њега молитву и благослов, па, узевши тужне хаљине његове, кренуше натраг у своје отачаство. Али, идући тако путем, они се окретаху ка кули, застајкујући с плачем и јецањем, докле су год могли да је догледају.

После тога монах Сава, сишавши са куле и захваливши Богу, поклони се игуману и свој братији, и би поздрављен од свију њих као нови брат, анђеоским ликом украшен. А оне између братије, који због њега претрпеше увреде и злостављања, он усрдно мољаше да опросте својим увредиоцима, да би увредиоци на миру и здрави стигли кућама. Притом говораше: "Бог нам је прибежиште и сила, и би нам помоћник у тешким невољама које нас снађоше. Јер ђаво, надајући се да ми преко превеликог тражења од стране мојих родитеља омете ноге моје на путу ка Господу и да ме отргне од сродства с вама у Господу, изиђе посрамљен и празних руку, захваљујући вашим молитвама Господу и вашим телесним напорима за мене". А они, чувши његове смиреноумне и понизне речи, пуне мудрости, заборавише ране на телу, задобијене од младих велможа, и радоваху се као да су неку добит задобили.

 

 

Живот Преподобног Саве у Светој Гори

извор: www.spc.rs

 

По целој Светој Гори, и по манастирима и по пустињским местима, брзо се пронесе глас, да је син српског владаоца напустио царске дворе свога оца, оставио свет, добегао у Свету Гору, замонашио се у манастиру светог Пантелејмона и настанио у њему. Стога сви жељаху да га виде. А кад дође празник Пресвете Богородице, Благовести, - храмовна слава знамените обитељи светогорске Ватопеда, - настојатељ ватопедски и братија, по обичају светогорском, позваше и чесног инока Саву на побожно славље. Ватопедски игуман и братија, уз пристанак прота светогорског, наговорише преподобног Саву, коме се допаде дивни манастир, да остане у Ватопеду.

Ред и начин живота у манастиру Ватопеду много се допадоше младом монаху Сави. Окружен многим узорним монасима, он се под руководством смерног и светог старца јеромонаха Макарија сав предаде монашким подвизима, свим жаром своје чисте и младе христочежњиве душе. У свом полетном одушевљењу и пламеној побожности он је свим срцем желео да га нико не издваја зато што је владалачки син; хтео је да буде обичан прост монах, раван и једнак свима другима у посту, молитви, бдењу, и свима манастирским послушањима. Зато је свако послушање вршио смерно, предано, свим срцем, свом душом, свом снагом.

После мало времена монах Сава измоли од игумана благослов да обиђе и поклони се осталим манастирима Свете Горе, и да се попне на врх Атона, да би посетио отшелнике, пустињаке, и добио благослове од њих. Игуман посла са њим вичне монахе, који му знају показати сва света места у Светој Гори. Царевић монах био је свуда приман са нарочитом чашћу. Путујући бос по тешким путевима светогорским, богогладни путник стиже у лавру светог Атанасија. Ту би изврсно дочекан и примљен, па добивши благослов и молитве од свих, он даде одмора својим босим ногама. Онда крену на врх Атона, куда га је одавна вукло срце. Тамо сву ноћ проведе у молитви, правећи метанија и квасећи свети врх радосним и топлим сузама. Спуштајући се са горе, он у раскриљу и подножју врха посети по пештерама многе испоснике, који провоћаху врло строг живот, и радоваше се што се удостоји видети слуге Божје, какве је тешко срести на земљи. Ови блажени оци, иако се још не могаху називати анђелима због тела које имађаху на себи, ипак уистини беху Божји људи: одвојени од свега земаљског, они се не брињаху ни о чему телесном, не бављаху се ни трговином, ни земљорадњом, ни виноградарством; све њихово сгарање беху молитве, сузе и непрекидно приљубљивање умом Богу; станујући на високим горама заједно са јеленима, они имађаху небо за цркву, гледајући Христа у душама својим насликана; њихове тесне колибе, украшене травом, одјекиваху једино лахорењем шуме и цвркутом птица, што их је још јаче потстицало на слављење Бога; сити чистог и мирисног ваздуха, безбрижношћу увек весели, богочежњивошћу веома високо уздигнути над земљом, они сматраху себе богатијима од најбогатијих; неки пак живљаху у каменитим пукотинама, у земним провалијама, и на морским стенама, где, угнездивши се као птице, беху кишом и ветром бијени, сунцем и жегом паљени, зимом и мразом мучени, убоги и сироти, они немаху ништа што би им крадљивци могли украсти, изузев неопходно пртено рубље колико тек да прикрију наготу тела; храна им беше свакоме према њиховим моћима: неки по мало и ретко узимаху хлеба, други се храњаху воћем и дивљим зељем; пиће им беше планинска текућа вода; сну не беху много потчињени. Сви они, одрекавши се једном света, већ беху потпуно заборавили свет, и провођаху живот чист, безметежан, бестелесан, скоро анђеоски.

Блажени Сава, записавши на хартији срца свога, и утувивши такве трудове њихове и подвиге и преданост Богу, дубоко уздисаше и осуђиваше себе због нерада; и са сузама припадаше к ногама преподобних, просећи од њих молитву и благослов; и примивши од њих многе корисне поуке, молитве и благослове, он се са стрелом ревновања у срцу свом врати у свој манастир Ватопед, где га примише са пређашњом љубављу. Братија га распитиваху о његовом путовању по Светој Гори; и, видећи га тужна и измењена у лицу, они мишљаху да је то отуда што је босоног дуго путовао по камењу, на шта није био навикао. Но они не знађаху да му жудња душе за оним пустињацима једе тело.

Пошто се одмори, сетни монах Сава дође к игуману и исповеди му болест срца свога, не тајећи узрок промењености своје; па паде на колена и мољаше га за благослов да га отпусти да са оним пустињацима проводи усамљенички живот. Зачудивши се неумесној молби његовој, игуман му не даде благослов већ му рече: "He чедо, не! не доликује ономе који још није послушањем утврдио ноге ни на темељу првог степена општежића, машати се врхунца мучања и усамљеништва, и пре времена управљати се по својој вољи, јер ни време ни узраст твој не дозвољавају ти да сада иштеш тако тежак подвиг, јер све je добро у своје време. Осим тога о теби се и у многим земљама прочуло чији си син, и твој долазак к нама није се затајио од садашњих владара. А да ти се у пустињи деси нешто од непријатеља рода људског, ђавола, или од разбојника, сви би нас осуђивали што смо се покорили твојој вољи".

Ово игуманово одбијање би не без благог и милостивог промисла Божјег, да светило не би зашло међу пусте горе, сакрило се под судом, и тако многи, који се њиме после просветише, били лишени светлости спасења. Смирени Сава се са смирењем покори игуману и рече: "Воља Господња преко тебе на нама, чесни оче!".

Отада монах Сава стаде још усрдније вршити послушања са братијом у општежићу: радио је дан и ноћ са великим смирењем; дању је радио са братијом, а ноћи проводио стојећи пред Богом у светим молитвама; стално је имао пред очима животе древних светитеља, и гледајући на њихову кончину, он једну мисао неговаше у срцу свом: да угоди Христу и да спасе душу своју, и да добије обећана блага; свима је помагао у потребним пословима, и много се трудио са великим смирењем, те су га сви волели и дивили му се; дању се бавио телесним службовањем, а ноћ је проводио у молитвеном бдењу, те се мислило да је бестелесан, или да му је тело некако од челика, само оживљено. А лежање на земљи и мноштво метанија, којима умртвљиваше тело, ко ће испричати! Многим и различним трудовима он распињаше тело своје. Хлеба и воде окушаше, и то оскудно; вина и уља по мало кушаше, те изнураваше младићку снагу. У све часове дневне и ноћне непрестано се мољаше Богу, a y недељне ноћи никада не затвараше очи своје на сан, док не би свануло.

Носио је само худу власену хаљину, тек да покрије наготу тела; и тако се мрзнуо од зиме. Ходио је увек бос, те му кожа на ногама тако очврсну, да се није бојао убоја од оштрог камења. Презрев овај привидни живот и славу и све сласти земаљске, он по све дане многим трудовима мучаше тело своје. Тако радећи, он биваше некакав немилостив и љут непријатељ своме телу, да су се игуман и сви остали дивили такој ревности његовој и благој промени. Но, иако непријатељ своме телу, он према свима беше предусретљив и кротак: у обитељи се дивљаху, како у тако младим годинама и за тако кратко време он могаде достићи такво духовно савршенство, какво је недостунно и многогодишњим подвижницима.

Међутим војвода и благородни младићи, вративши се к родитељима блаженога Саве, испричаше им све шта се с њим збило, и предадоше им дивно одело његово, златасту косу његову, и својеручно писмо његово. А кад то видеше родитељи и браћа, мач им пролажаше душе. Када пак прочиташе његово писмо, шта све не рађаху, и шта не хоћаху учинити са собом! He стидим се рећи, вели животописац Теодосије, јер, Давидове речи говорим, они у плачу рикаху од бола срца свога и уздисаху, дозиваху љубљенога, узимаху његову косу, грљаху његово одело као неко сакровиште, и грабљаху као неко благо. Квасећи их сузама, они их целиваху, приношаху их очима као неки лек, па изнова силно плакаху и кукаху. Заједно са владалачким домом плакаху и сви благородници као за покојником; туговаху и сви поданици, и своју жалост изражаваху носећи, по обичају у световњака, црнину.

Но мало помало срца се родитељска смирише: страх Божји се поврати у њихове душе и они разумеше да им млади син даде добар пример, предњачећи на путу спасења. И говораху: "Господ даде, Господ узе; како Господ хтеде; тако и би; нека је благословено име Господње од сада и до века!" (ср. Јов 1, 21.22). И одмах послаше сину монаху много злата у Свету Гору, да он као царев син не би ни у чему оскудевао, и да би имао раздавати светим црквама и удељивати убогима. Они му, не без страха, и писмо написаше; и, стидећи се називати га сином, они га називаху оцем и учитељем, молитвеником и заступником пред Богом, и мољаху га да се моли за њих. "Дом је наш у твојим рукама", писаху му они: "душе наше и ми сви у твојој смо вољи, јер твоје врлине задивљују и родитеље; но уклони из нас пламен тешке патње наше и утеши нас својим доласком, а ми ти обећавамо да ћемо те опет вратити у пустињу".

Добивши писмо од родитеља, богомудри Сава га ороси многим сузама. Па, пошто се много помоли Богу за њих, он узнесе захвалност Богу. Од многог злата пак што доби од њих, он одвоји само колико му је потребно за хлеб, па ходећи бос по манастирима и пустињама, он издашно раздаваше милостињу, те на тај начин зидаше цару оцу своме невидљиву палату на небесима. Затим се опет враћаше у свој манастир Ватопед, на пређашње подвиге.

Једанпут овај "велики богољубац" припреми топле хлебове, натовари манастирске мазге, и узевши уз њих слуге за сапутнике, дубоко у ноћ крену на пут, пешачећи сам пред њима босоног, журећи се да нахрани по пустињи усамљене подвижнике, који пошћаху по три и пет дана, па и сву недељу. Јер беше свети Велики пост. а тај дан беше субота, па самилосни царевић хиташе да их угости топлим хлебом желећи од њих примити топле молитве. Али га у месту званом Милопотам нападоше разбојници, и заробише њега и оне што беху с њим. Он се веома сневесели. не што га заробише, већ што га ометоше да старим пустињацима стигне у време обеда. Упитан од разбојника, ко је и од ког је манастира, он одговори: "Ученик сам оца Макарија, који ме посла послом у манастир Есфигмен; а настојатељ манастира и братија задржаше ме да са мном пошљу хлебове старцима који се посте по пустињи и страдају Христа ради. Јер такав је обичај отачки". Говорећи ово, он из дубине срца призва у помоћ бескрајну милост Божју и, уздајући се у молитву и веру светих, он одмах би ослобођен, јер се разбојници смиловаше, па га побућени Богом отпустише са свима. И тако у време у које жељаше донесе хлеба преподобнима, и говораше им: "Молитвама вашим избави нас Бог из руку непријатеља наших".

Разбојници пак после, тргнувши се као из неког бунила, говораху: "Шта нам би те испустисмо онога младића и оне са њим, као да смо били без свести? Да ли је то неки маћионичар или уистини Божји човек, те га тако без икакве пакости сачува Бог од нас? Хајдмо да видимо да ли је заиста ученик оца Макарија". Јер преподобни Макарије беше чувен по делима и познат свима. И кад отидоше к старцу, видеше божанственог младића где седи с њим. Па испросивши од старца молитву и благослов, понуђени од њега они седоше. Старац им изнесе све што имађаше у својој келији: варено поврће пустињско, маслине и хлеба, те их љубазно угости, а и душе им насити многим мудрим речима. Видевши толику љубав старчеву према њима, разбојници омекшаше срцем, те сматраху да ће их огањ с неба појести или земља живе прогутати, ако би им што зло помислили. И утврђујући се у вери, говораху: "Христа ради, оче, реци нам да ли је овај младић заиста твој ученик, јер видесмо данас о њему неко преславно знамење". А старац, чувши о чуду које се односи на божанственог младића, многим сузама оми своје свето лице, па рече: "Децо, овај младић је ученик Божји, а монашким ликом један је од нас братије, син је пак благочестивог цара српског. Он остави царственог оца, презре земаљску славу и све красоте као ништавне, и заволе убоштво Христа ради и заједнички живот с нама. И, као што видите, Богом послан он обилази пустињу и, посећујући оне који по горама и провалијама и пећинама страдају Христа ради, теши их".

Чувши ово од старца, и пренеражени његовим сузама, разбојници се, погледајући често на младића, чуђаху великом смирењу младићевом који се ради Бога спустио са такве висине, посматраху и худост власене ризе његове и босотињу његову, и веома се дивљаху. Па, павши на земљу, прошаху благослов од обојице, обећавајући да неће више чинити разбојништва. Старац их благослови, и сваки од њих грлећи целиваше божанственог младића, а он се свакоме од њих клањаше до земље. И покајани разбојници радосно отидоше својим кућама.

Преподобни младић - "земаљски анђео и небески човек" - опет зажеле да иде у лавру светог Атанасија, и то, по обичају свом, босоног пешке, пошто до доласка свог царственог оца у Свету Гору он не уседаше на коња. И узе од игумана молитву и благослов за пут. Игуман, желећи да му олакша пут, даде му неколицину братије и лађицу. Укрцавши се у лађицу, они брођaxy пo мору. И када већ беху близу Лавре, изненада их нападоше разбојници из морске луке, и заробише. Један од монаха успе да побегне и однесе у Лавру вест о томе. Игуман и братија се силно забринуше за божанственог младића, бојећи се да разбојници како не сазнају чији је син. А свети младић тајним уздасима призиваше у помоћ Вишњега, говорећи: "Избави ме од непријатеља мојих, Боже! спаси ме од крвника, јер ево уловише душу моју!" Игуман одмах посла к разбојницима једног преподобног и богомудрог старца да умекша суровост њихову и да их позове у Лавру, где ће добити све што им треба. И шта? Свирепи разбојници се покорише старчевим речима, и постадоше весели и тихи. А старац, погледавши на светог младића, као са великим гневом подвикну му: "He посла ли те игуман онамо, a ти си још овде? Зар се тако извршују наређења?" Говорећи то, старац полете на њ, као да га хоће ударити. А он, обузет великим страхом, побеже од њега, па, искочивши из лађице, наже трчати у Лавру. Разбојници пак, заборавивши се у тај час по дејству Божјем, ништа не рекоше старцу. Добегнувши у Лавру Сава исприча све шта му се догодило. И сви захвалише Богу на дивноме чуду, које учини са царевим сином. А разбојници, дошавши са старцем у манастир, и не упиташе за бегунца. Љубазно примљени и угошћени од игумана и братије, они добише из манастира што им беше потребно, и пустише заробљене са светим младићем. А када касније сазнадоше о светом младићу и чији је син, испунише се силним гневом, те због њега лавранима прећаху осветом. Богољубиви пак Сава, целивавши свету цркву и и поклонивши се гробу светог Атанасија, срећно се са својим сапутницима врати у Ватопед.

После неког времена родитељи опет писаше блаженом Сави, молећи га да им дође да га само виде, па нека се одмах врати. Послаше му и злата више него први пут, као и посебне дарове за манастир Ватопед у коме је он живео: много злата;, златне и сребрне сасуде, златоткане завесе. Пратише и одабране коње и многе друге потребе за манастир, тако да су сви завидели Ватопеду, па и сам прот. Примивши писмо од родитеља, блажени се испуни великом радошћу, и са много суза захвали Богу. Од добивеног злата он један део одвоји за убоге, а све остало утроши на зидање двоспратних и троспратних конака у Ватопеду. Ту, у манастиру Ватопеду, он поче иза велике цркве зидати цркву на граду у име Рождества Пресвете Богородин;е; и другу цркву - у име светог Јована Златоуста; и трећу цркву на великом пиргу - у име Преображења Господхвег. И са велике цркве скиде камене плоче којима она беше покривена, па је покри оловом, као што се то и досада види. Свршивши све то у унутрашњости манастира Ватопеда, блажени Монах царевић рече: "Ако Господ погледа на мене и дадне ми да овде видим господина оца мог, уселићу се с њим у своје келије". Начини и много друго у манастиру, што није лако набројати, због чега га називаху другим ктитором Ватопеда.

После тога овај "небопарни орао" написа својим родитељима и браћи овакво писмо: "Вашим, због туге за мном, дирљивим писмом, ви душу моју из мене вадите, јер ни мени због тога није лако, нити сам неосетљив. Али не треба никога љубити већмa него Бога, јер је речено: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Ради тога ја сада забрањујем себи да вам дођем, него, падајући пред ноге ваше, молим и преклињем, говорећи господину моме светоме оцу: у земаљском царству свом апостолски си се подвизавао, земље људи својих си православљем просветио, вукове јереси си прогнао, храмове бесовске порушио, цркве Богу подигао, гостољубље н збрињавање убогих и све што је добро од Бога с љубављу си сачувао. Једно тн још ваља извршити, реч у Еванђељу Сина Божија: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече свега и, узевши крст свој, нека смерно иде за мном (Мт. 16, 24). Нека ти савет мој буде пријатан као добар: презри земаљско царство и богатство као непостојано и ништавно; остави свет и красоте света и сва видљива блага као таште и краткотрајне: пођи за мном крстоносним путем смерности који сам ти припремио у овој пустињи; настани се са мном, и ту, одвојивши се од свега световног, ти ћеш молитвом и постом чистије познати Бога. И као што си се у животу земаљскога царства удостојио апостолских дарова, украсићеш се и у пустињн испосничким венцима смерности монашкога живота. А моју душу, тужну што сам лишен тебе, утешићеш твојом љубављу и присуством, као што ћу и ја твоју, у Господу. А добра госпођа и мати моја нека се на исти начин, међу својима, од свега одвоји ка Богу. Молим те, господару мој, да те ради славе царства и ради многог богатства не ожалосте ове речи моје, као што се негда ожалости еванђелски младић када га мој Исус учаше о савршенству (ср. Мт. 19, 16-22). Са сигурношћу ти говорим, оче, веруј ми: ако оставиш земаљско царство и дођеш к нама, бићу ти посредник за небеско царство; ако пак презреш речи моје, не надај се да ћеш ме видети у овом временском животу. Мир Божји и љубав светих отаца пустињских, и моја грешна молитва, нека су са свима вама у Христу Исусу. Амин".

Добивши синовљево писмо, самодржац отац устаде са престола, поклони се љубави синовљој као светињи, целива писмо, отвори га, али га не могаде прочитати, јер му пламене сузе родитељске љубави поплавише очњи вид. Најзад, умиривши сузе, он прочита писмо, и дивљаше се саставу и силини речи, јер му дубоко у срце продре прекор о еванђелском младићу који је ради земаљског богатства оставио Христа. И због тога самодржац величаше свога сина као свог учитеља. И одмах издаде заповест широм целе државе своје, сазивајући ипате и војводе,тисућнике и сатнике и остале благороднике, мале и велике, означивши нарочити дан сабора, и заповедајући да нико не изостане, јер хоће да састави велики савет. А за то време док ова посланица, заповест, обилажаше државу, он добро управљаше својим богатством: раздаваше га убогима и сиромашнима, хромима и слепима, сирочићима и удовама, прокаженима и свима ништима.

Када се у одређени дан благородници са свих страна стекоше на сабор, самодржац Стефан Немања стаде посред њих и нареди да се најпре гласно прочита писмо његовог сина. Затим се он обрати свима благородницима овим речима: "Драга браћо и чеда, чујте моју реч к вама. Мој живот вам је познат од самог почетка: свакога од вас као сина отхраних, и као брата заволех, и као друга примих. А и ви ми бисте послушни и верни. И сви Господом сачувасмо живот свој, и земљу нашу нерасипану од најезде непријатеља; спасавасмо се уздајући се не на лук наш или мишицу, него вером у Оца и Сина и Светога Духа утврђени, и силом крста укрепљени, побеђивасмо непријатеље наше. Стога и сада свакога од вас молим и заклињем, да веру у свету и једносушну и нераздељиву Тројицу, чијим се крштењем просветисмо, сачувате чистом од сваке јереси, које од нас изгнасмо. Ономе кога ћу вам место себе поставити да Богом и вашом љубављу влада, молим вас да будете покорни и верни као што бисте мени самоме. Божјим црквама и њиховим служитељима одајте сваку част, и све, дакле, што од мене видесте и научисте, то чините".

Слушајући ову неочекивану реч, велможе се у недоумици чуђаху, а самодржац настави: "Драги и Богом даровани ми саборе! ви чусте како ме се мој син у писму одриче и неће више да ме види у овом животу, ако не пођем за њим. Мени је с вама било довољно весеља и радости земаљскога царства, довољно војниковања и раскошних трпеза, довољно уживања свих красота овога света; а сада вас молим: отпустите ме љубављу вашом да, крстоносно пошавши за сином, отидем у његову пустињу, где ћу се, надам се, ослободити својих зала и постарати се о своме спасењу".

На ове речи самодршчеве настаде од свих силан плач, налик на гром. Плакаху сви: и синови, и синови синова, и сви благородници, по Господу и крви сродници; плакаху и жаљаху и ризе раздираху; и шта не рађаху, и какве узбудљиве речи не изговараху, само да на неки начин задрже оца свог и господара. "He остављај нас, господару, оче и учитељу! Ако ли не, и ми ћемо с тобом поћи! Ако хоћеш да узмеш крст Христов, онда се затвори у свом манастиру, да бисмо се могли тешити гледајући лице твоје. Каква ће ти похвала бити ако живот свој завршиш као тућинац у туђини, па још у пустињи?" А он им рече: "Што плачете, те ми душу раслабљујете? Ви данас чусте како ме се син у писму одриче, ако не пођем за њим. Стога молим све, умирите ми срце, не задржавајте ме, јер не могу више без сина". Кад ово рече, убеди оне који га задржаваху, те му сви рекоше: "Нека буде воља Господња!"

Онда самодржац Стефан Немања призва сина свог Стефана, чије врлине и витештво и богољубље није лако исказати. И заједно са свеосвећеним епископом Калиником и са свима благородницима уђе у цркву светих и првопрестолних апостола Петра и Павла. И кад би служба и молитва, самодржац отац са преосвећеним епископом, крстом и полагањем руку обојице на Стефанову главу, благослови Стефана за великог жупана, за господара и самодршца све Српске земље. И сви се благородници поклонише, просећи му од Бога живота и говорећи: "На много лета да буде!".

Кад изиђоше из цркве, сјајне и богате трпезе беху у двору постављене. Самодржац отац говораше свима благородницима: "Хајдете са мном, да последњи пир с вама проведем, па да трпезу с месом од себе одбацим, јер ме трпеза, сјајна и с много меса, неће више никад сакупити с вама". За време гозбе бише изнесени светли дарови, и свакога од благородника према годинама, према верности и према части самодршци обдарише, један што је власт остављао, други што ју је примио. - To би на Благовести 1196 године.

Сутрадан се све измени: смирени Стефан Немања и његова благочестива супруга Ана отпутоваше у Немањину задужбину Студеницу, и ту у храму Пресвете Богородице, пред светим дверима светога олтара, дадоше Богу своје монашке завете. Епископ Калиник, кад је служба и молитва била, украси Стефана анђеоским ликом крстоносно, и као монаху даде му име Симеон. Исто тако и богољубива Ана уподоби се сину своме, који је пошао за Христом и показао пример својим родитељима, и прими свети анђеоски лик од истога епископа Калиника, говорећи: "He би ли ме човекољубиви Бог удостојио да будем заједно са милим чедом својим у царству небеском". И у монаштву она доби име Анастасија. Сабравши око себе збор монахиња, монахиња Анастасија се заједно са њима подвизаваше у постовима и молитвама к Богу. А монах Симеон остаде у Студеници, и ту са тамошњим монасима вршаше посни канон, тојест подвизаваше се по закону у посту и молитви. Што обећа у светом обећању пред светим олтаром, он усрдно извршиваше, радосно идући путем заповести Господњих, угледајући се на свете животе Светих и последујући им с љубављу. И постаде једног удела са њима. Боравећи у Студеници са светом братијом, он све надмашиваше подвизима својим, и постаде углед свима. Истински узевши крст Христов, он делотворно учаше чеда своја да презиру што је телесно, јер брзо ишчезава, а да пригрљују што је божанствено и бесмртно. И на очиглед братије он се свим бићем измени у велико смирење. Приљубљен Христу умом и срцем и непорочним животом и испуњен топлом љубављу Светога Духа, он стече велико умилење у души својој, и заиста се уврсти међу ученике Христове.

После извесног времена, новембра месеца 1197 године, монах Симеон крену на пут у Свету Гору са много тешка злата, и сасуда златних и сребрних, ради раздавања светогорским манастирима и пустињацима. Син његов, самодржац Стефан, пратио га је са високим благородницима све до грчке границе. Ту се са много суза растадоше, а многи благородници продужише са преподобним у Свету Гору.

Када стигоше у Ватопед, владалац монах би са чашћу дочекан и примљен. Игуман и братија, после молитве и благодарења Богу, поздрављаху се са старцем у саборној цркви и даваху му целиве у Господу. Тада и син приђе оцу да га загрли. Сусрет је био потресно дирљив. Они обојица занемеше од неисказаног узбуђења; старац се поведе, и да га не придржаше, пао би на земљу. И кад дође к себи, отац многим сузама обливаше жељену свету главу милога сина, грлећи је и љубећи и к срцу приносећи. А божанствени младић какве благодарности не узношаше Богу из дубине обрадованог срца што је отац његов испунио заповест Божју, и што обојица, отуђивши се од свих својих, Господа ради туђинују у туђим земљама. Потресени, и духовном радошћу испуњени, они прославише Бога. Призор беше диван и небу и земљи: обојица устрељени стрелом љубави Христове, они из безмерне љубави према Господу оставише толику висину, и дођоше на туђу земљу; отуђивши се свега земаљскога, и све оставивши по заповести Господњој, они Му усрдно следоваше, и у велико смирење дођоше, и одмориште Светоме Духу постадоше.

Одморивши се од пута, преподобни Симеон изнесе поклоне манастиру: скупоцене сасуде и завесе; приведе и одабране коње и мазге; и два кабла сува злата и сребра; а и игумана и сву братију обдари од првог до последњег. He само то, вели животописац Доментијан, него и душе своје ова два богољупца приложише Пресветој Богородици; а све имање своје послаше пред собом, које и нађоше у царству небеском. Од дворјана пак, који беху допратили свога бившег владара, неки се вратише својим кућама, а многи осташе у манастиру, идући за преподобним Симеоном путем смирења, ма да им он брањаше, не хотећи ожалостити сина самодршца; но они му одговараху: "У тебе смо се прославили у земаљском војевању; и сада ћемо с тобом војевати Небеском Цару, и ништа нас неће раставити од тебе". И сви они постадоше изврсни монаси, на удивљење Свете Горе. А преподобни Симеон заповеди да му начине келију уз свети олтар велике цркве Свете Богородице, и прозор у свети олтар, да свагда гледа свете молитвенике који служе у светој цркви. Он пак свршаваше свој канон, своје правило, и ћутећи пребиваше у светим молитвама дан и ноћ, усрдно тражећи Христа, вођен од Бога и светог сина свог богоносног Саве.

По Светој Гори Атону убрзо се рашчу о доласку српског владаоца. Сви се дивљаху смирењу његовом и прослављаху Бога. Игумани из манастира, пустињаци из пустиња, заједно са оцем протом, долажаху да виде преподобног Симеона. Он их је све богато обдаривао и припадао к ногама њиховим, просећи од свих молитве и благослов. Но пошто су непрестане посете већ стварале тешкоће Ватопедској обитељи и братији, то преподобни Симеон и Сава, да би уклонили те тешкоће, дадоше понова много злата манастиру с тим, да се за њихова живота свакога дана даје храна, хлеб и вино, свима посетиоцима и убогима.

Потом зажеле преподобни Симеон да обиђе Свету Гору, да се поклони свима манастирима и светогорским светињама. Испросивши за то благослов од игумана, он узе са собом Саву као жезал старости своје. Сава, по обичају свом, хтеде да иде са њим бос. Али му нежни отац то не допусти. Сава га мољаше плачући да му учини ту милост: да иде бос докле може. Али му отац никако не допушташе, молећи га и говорећи: "Смилуј се на мене, чедо; ти срце моје бијеш камењем које ногама својим додирујеш". Сава, не желећи да упорношћу својом жалости оца, обу се први пут после много година и уседе на коња. Тако дођоше најпре у Меси, тојест у Средину Свете Горе, где обитаваше прот, у обитељ Пречисте Богоматере на Кареји. Ту се у цркви Пресвете Богоматере са многим сузама поклонише Пречистој и целиваше Је; дадоше цркви сасуде златне и сребрне, и завесе, и велику сребрну зделу пуну злата и сребра; уписаше себе и самодршца Стефана у поменик, поред имена благочестивих царева; па посебно веома богато обдарише прота и сву братију. Из Кареје они се спустише у Иверски манастир; а посетише и друге манастире, свуда се уписујући у књиге животне. И тако стигоше у лавру светог Атанасија, у подножју Свете Горе Атона. Но старац, ослабелих ногу, не могаде узићи на врх Атона, само му се са вером и љубављу срцем поклони издалека. У Лаври се помолише над гробом светог Атанасија, оснивача атонског општежића; и овај манастир обдарише обилније него друге манастире, тако да постадоше други ктитори, те се "и до данас, вели Доментијан, спомињу као ктитори, једнако са благоверним царевима". Из суседних и даљих скитова дођоше многи преподобни пустињаци, да виде преподобиог Симеона, - вели исти животописац, - који их је издавна хранио дугом руком Божјом и сином својим богоносним Савом монахом. Напослетку, вративши се у Ватопед, отац и син се настанише заједно у келијама које син раније беше сазидао.

Заједно живећи, они једно мишљаху и једну наду гледаху: тражећи Бога трудима и молитвдма и пошћењем. Али се старац не могаше због старачке изнемоглости трудити као младић. Стога младић допуњаваше недостатак старчев, те не престајаше трудити се и постити се и за себе и за оца. А и старац овај беше некако чудан: као што је раније, живећи у свету, освајао царство без труда, правдом и вером, милостињом и збрињавањем убогих, тако се и у монашким подвизима показао као лихвар: немајући снаге да их сам врши, oн лежећи сабираше плодове синовље, сабираше са скрушеношћу срца и смерношћу душе, проливајући од умилења и саосећања много суза. Младић се труђаше, старац сапаћаше, јер срцем прављаше онолико поклона колико и син, и душом састрадаваше свеноћном самораспињању његовом. Удвостручаваше ли младић труде и пост за себе и за старца, удвостручаваше и старац сузе и уздахе за се и за младића, јер оплакиваше младост синовљеву, подвизима мучену, а оплакиваше и своје задоцњење и евоју немоћ за подвиге. Неспособан да заједно са сином страда, због тога он биваше тужан и невесео, и, климајући главом, сеђаше укоравајући себе. А младић опет, као старац говорећи, тешаше оца: "He тугуј, господару и оче, ја сам твој пост и стајање и клањање; ја сам твој подвиг, и по души труд, на мени је твој грех, ако га има, ја за тебе одговарам, пошто си ме послушао, нека од мене Господ иште душу твоју".

Слушајући овакве речи, старац заливаше себе сузама; a због великог смирења и покорности према њему не смеђаше га називати сином, него, грлећи и љубећи свету главу његову, говораше: "О, господине мој! о, срце моје! ја сам ради тога све оставио и теби се једноме приљубио! Чиме да ти узвратим што си ме од таштег света отргао, и што се тако за душу моју патиш и трудиш? Благословен од Бога и ти и дан у који си се родио, не моје чедо, него Божје чедо".

И тако се старац радоваше у Господу, гледајући сина као некаквог борца или искусног војводу који се за њега подвизава, и, сматрајући синовље за своје, испуњаваше се благим надама. Тако се подвизи сјајнога сина и уздаси смиренога оца к Богу, као и двострука молитва њихова, сливаху у једно. И тако се обојица у Господу весељаху, и душе своје изграђиваху, - док у манастиру Ватопеду све порушено обнављаху и запустело насељаваху. И обојица служаху незаблудноме путу дан и ноћ, вели Доментијан. Богомудри кир Сава монах напредујући у делима својим, недремљивим подвигом својим подиже изванредна дела у манастиру Ватопеду, и сазда превисоке палате, једне нарекавши у име оца свога, а друге у своје име. И насади многе винограде и обнови сва места тога манастира; и приложи пусте метохе испросивши их од цара, и доведе људе из своје земље, Србије, и насели их у њима; и својим великим подвигом испуни свако довољство, да су се сви дивили гледајући његов толики подвиг и претоплу веру његову ка Пречистој Богородици. Он дању пребиваше с мајсторима у манастирским пословима, не слабећи у светим молитвама дан и ноћ, имајући у телу свом живот Бестелесних слугу. Због тога га ни беси не искушаше много; јер у младости својој никада очи своје не насити сном, нити коленима својим даде покоја, хотећи да душу своју ослободи од страсти. Угледајући се у томе на свете мужеве, који овај живот проведоше у многим невољама и тугама или крвљу својом купише вечни живот, он постаде заједничар њихов, приопштивши се свима путевима њиховим.

 

 

Подизање Хилендара

извор: www.spc.rs

 

При улазу у Свету Гору, у месту званом Просфора, бејаше манастир са црквом светог Симеона Богопримца. Пошто је манастир био разорен од стране гусара, то је и црква због крајње запуштености била пала. Игуман и братија Ватопеда споменуше ту цркву преподобним иноцима Симеону и Сави; они се одушевише њеном обновом, и дадоше за њено обновљење много злата, које им је обилато слао велики жупан Стефан. Црква би брзо подигнута, и царствени је иноци украсише сваком лепотом, и пирг велики сазидаше, и градом оградише, па Ватопеду предадоше. Осим тога они у самом Ватопеду проширише и иконописаше трпезарију, и испросише метохе од цара Алексија, који им с љубављу испуњаваше молбе, не само зато што беху у сродничким везама, него више због тога што се цар дивљаше њиховој смерности и подвижничком странствовању.

Са временом појавише се неке важне манастирске потребе, због којих је самоме игуману ватопедском ваљало ићи у Цариград. Но пошто се он бојао да му молба неће бити уважена, братија му предложише да уместо себе пошаље блаженог Саву. Тако и би. Монах Сава отпутова у Цариград, праћен благословом свога оца, старца Симеона.

У Цариграду он, који је у младости својој изгледао као анђео, би примљен са великом чашћу од цара Алексија Комнена, пријатеља свог. Цар се распитиваше за здравље и начин живота његова оца, старца Симеона, и монах Сава му причаше. Задивљен, цар величаше светога старца што се уклонио од многих брига и изабрао себи добар удео који се неће узети од њега. А богомудри Сава, обасут благонаклоношћу царевом, изложи цару молбе Ватопедске обитељи, због којих је цару и био послан, и цар му испуни све молбе, обећавајући да ће му испунити и друго што буде тражио. Тада Сава изнесе и другу молбу цару, говорећи: "Има у Светој Гори један запустели манастир, звани Хилендар, па ако царство ти хоће да учини добро мени и моме оцу, онда нам дај тај манастир, а ми ћемо га опет, као од нас, предати Ватопеду, a то наше предавање назваће се милошћу твога царског величанства". Ову молбу млади монах изложи бојажљиво и као снебивајући се. Али га цар предусрете храбрећи га, и рече: "Малочас рекох, све што год хоћеш да молиш, усрдно ћу дати твојој светости". И даде му Хилендар са свим насељем, потврдивши то царским писмом, хрисовуљом, и својим златним печатом. Богомудрог пак Саву цар обдари многим даровима, и с љубављу отпусти, а преподобном Симеону, оцу његовом, посла по њему много злата, и царско писмо пуно похвале што се одрекао света и молећи га да се моли за њега.

Вративши се у Ватопед, богоносни Сава извести игумана и братију да је цар испунио њихову молбу. Потом оде к преподобном оцу свом, који од одласка његовог у Цариград не излажаше из келије, већ сеђаше у њој у молитвеном ћутању. Но повратак Савин светлошћу зали сву душу његову и срце, и он, са захвалношћу подигавши преподобне руке своје к Богу, загрли сина свог, и љубљаше га са љубављу у сузама. Сава изручи оцу царев поздрав, предаде му од цара писмо и злато, и исприча му како им је и Хилендар дарован царском хрисовуљом. За све то преподобни захвали Богу и Пречистој Матери. Сутрадан преподобни Симеон призва игумана и братију, и, показавши им цареву хрисовуљу, приложи Ватопеду манастир Хилендар, и послано му од цара злато предаде игуману и братији на потребе манастиру: такву љубав имађаху они према манастиру Ватопеду, у коме су хтели и живот свој окончати у Господу. Зато га и врло много обогатише.

Но Бог, који је у древности умножио и распространио у Мисиру дошљака Јакова, преко прекрасног сина његовог Јосифа, тако и сада умножи и распространи у Светој Гори нови Израиљ оца Симеона, преко прекрасног по души сина му Саве, и земљу њиховог добровољног странствовања насели духовним чедима њиховим. Јер Господ побуди неког богобојажљивог старца, те овај дође блаженоме Сави и рече му: "Твоја и твога оца љубав у Господу према туђинцима и убогама и према светим манастирима, нарочито према Ватопеду, похвална је и пријатна Богу. Но благоразумно је да помислите и на себе саме; зато примите мој добри савет, као савет од човека који вам жели добра. Вама је сада све могуће у Господу: ви сте властодршци у својој земљи и сродници сте цареви, па ће свака молба ваша бити испуњена. Стога испросите себи запустели манастир, па обновивши га, утврдите га за своје отачаство, нека се зове српски манастир, да би из вашега народа они који љубе Бога и одричу се светскога живота, налазили после вас пристаниште спасења, те да и ви сами, ради многих спасаваних, примите од Бога веће почасти".

Блажени Сава, расудивши, прими овај савет као да је од Бога, поклони се старцу као анђелу Божјем, љубазно га угости, па отпусти. Онда одмах уђе к преподобном оцу свом и исприча му све што му је рекао старац. Пошто се посаветоваше верне слуге Христове, обојица вазда горећи Духом Светим на веће богољубље, стадоше на молитву и, подигавши руке своје, са сузама захвалише Богу за такав савет. Најзад преподобни Симеон рече љубљеном сину свом: "Веруј ми, чедо Божје, Бог је ради спасења нашег хтео да ми као дошљаци поживимо под заповедницима, и да се странствујући не управљамо по својој вољи, него да управљани другима стечемо смирење. Зато је досада Он и скривао од нас такву помисао. Сада пак Он нам посла старца, или анђела Свог, и ми смо дужни брзо привести у дело богопослани нам савет".

Тада блажени Сава са оцем својим оде к игуману и каза му своју замисао. А игуман, посаветовавши се са многима, не одобри ову замисао и не допусти да се приведе у дело, јер је хтео да царствене монахе задржи у свом манастиру, пошто су им многа добра долазила од њих.

После тога богомудри Сава отиде у Кареју и исприча проту о својим намерама. Проту се то допаде, и он рече: "Добра је ваша замисао, пошто је по Богу, а и могућни сте. Дакле, који хоћеш опустели манастир у Светој Гори обновите за своје отачаство, - или Хилендар, који вам је цар већ дао, или где волите на другом месту".

Са тако утешном вешћу Сава се врати своме оцу и саопшти му да је молба њихова услишена од прота. А старац, топло узбуђен, пожеле да одмах пође и разгледа место за манастир. Али изнемогао од старости и поста, он не беше у стању ни на коњу да седи. Зато га Сава положи на носиљку између два коња, и тако ношен разгледаше многа места, али му се ни једно не допаде сем Хилендара. И они се вратише у Ватопед.

Међутим игуман и братија, осетивши шта се збива, говораху међу собом: "Од ових царствених дошљака ми видесмо многа добра у току многих година, па и до сада су нам они храниоци, - зар да сада отиду од нас разгневљени? Ако дакле хоћемо да сачувамо њихово пријатељство, да им дамо Хилендар, који они измолише од цара за нас". - И тако, призвавши к себи светога Саву, они им дадоше Хилендар, и положише завет између себе да Ватопед и Хилендар љубављу буду један манастир.

Христољубиви Симеон и христољубљени Сава написаше самодршцу Стефану, јављајући му да хоће да подигну манастир, "у наслеђе теби, - писаху му они, - a пo теби синовима синова твојих". Томе се благочестиви Стефан веома обрадова, па им посла много злата и мазге, молећи их да и у будуће траже све што им треба, и захваљујући им што се брину о спасењу душе његове.

Богоносни иноци, Симеон и Сава, узнесоше срдачну молитву Богу и Пресветој Мајци Божјој, призивајући их у помоћ делу које предузимају. Узевши благослов од игумана и од оца свог, христочежњиви Сава сакупи врло много радника, одведе их у Хилендар, и за кратко време уради врло много. Он затече у Хилендару све запустело сем цркве, па и она беше у рушевинама. И одмах поче зидати манастир, и около манастира сазида град и велики пирг у њему; подиже и трпезарију из основа; и сагради довољно келија братији; обнови и цркву, и златом је исписа, и украси је иконама, завесама и светим сасудима. Све то, Божјом помоћу и богатом руком, он сврши брзо, јер га и преподобни Симеон пожуриваше, говорећи: "Ако ме удостоји Бог да видим манастир да се зове наш, сматраћу за срећу да у њему завршим живот". Пламена жеља старчева се испуни: у шумовитој долини, извијеној на север, опасаној витким и тамним кипарисима, a опкољеној виноградима и воћњацима, српски Хилендар би довршен у јуну 1199 године, на месту рушевина старог грчког манастира Хилендара. Благодарећи синовљем усрђу Савином, блажени старац се пресели у свој манастир, Хилендар, чију саборну цркву посветише Ваведењу Матере Божје у храм. Сакупише и братство, озаконише богослужење по уставу из Ватопеда; и поставише игумана да се брине о црквеним пословима. Усто, они измолише у прота запустеле келије, маслињаке и винограде, који беху око Хилендара, и око светог Георгија Имологите и светог Николаја у Малејама. Поред тога купише од прота пространо место у Кареји. Ту сазидаше многе двоспратне келије за одмор игуману и братији када буду долазили из Хилендара.

И стадоше оба светилника Божја боравити у Хилендару, вели Доментијан, сву силу своју уносећи у молитве дневне и ноћне, омрзнувши грех потпуно, истински заволевши Христа топлом и чистом љубављу. Обојица потпуно заволеше овај тескобни и мучни пут, и не брињаху се ни о чем земаљском, само јединог Господа љубећи. Имајући у земаљском телу силу Небеских Сила, изванредно украшавани недомисливим лепотама својим и богољепијем неисказаним, достојни житељи Еванђеља Христова, они силом крста сатираху духовне непријатеље своје и увек хрљаху ка небеском звању. Уподобљавајући се бестелесној природи херувима у неућутним песмама духовним, у сузама, у истинитом исповедању Христовом, у скрушености срца, у чистоти, у целомудрију душевном и телесном, у миру и у светињи, у превеликој смерности, они насвагда приковаше тело своје страху Божјем, и све што је у овом свету сматраху за ђубре, изабравши оно што је најбоље.

И док они тако напредоваху ка небесном, преподобни Симеон ради што бољег потврђења и распрострањења манастира, по други пут посла у Цариград "богоумног сина свог кир Саву" к своме пријатељу цару Алексију са молбом: да цар потврди манастир; да подари манастиру назив царске ставропигије; и да Хилендар не зависи ни од прота ни од кога другог, већ од самога цара. Преподобни Сава би опет с великом љубављу дочекан у Цариграду од цара. Пресревши га, цар га упита: "Да ли је још жив свети старац, отац твој?" Сава одговори: "Још је жив молитвеник твог царског величанства". Цар дубоко уздахнувши рече: "Благословен је Богом тај човек, јер, примивши земаљско, он се труди усрдно да достигне и небеско".

Блажени Сава би отпуштен од цара да се одмори у манастиру Мајке Божје Евергетиде (Добротворке), којега он са оцем својим би назван ктитором, јер много злата дадоше на његово подизање и на његово имовинско осигурање. И овом приликом свети отац Сава беше им донео много злата са собом.

Сутрадан, посетивши цара понова, Сава му исприча како је са оцем подигао манастир у Светој Гори, па га замоли за царско потврђење о њему. Помену и запустели манастир царски, звани Зиг, молећи цара, да га придружи Хилендару, те да би на тај начин и сам цар био увршћен у хилендарске ктиторе. Веома обрадован тиме, цар рече: "Пошто ће и мене помињати када и вас у светим службама, с благовољењем ћу испунити вашу молбу". И одмах подари Хилендару манастир Зиг, са свима метосима и пашњацима, а Хилендар именова царским манастирем, да над њиме нема власти ни прот нити ко други. И све то цар потврди својом хрисовуљом, својим царским писмом и својим златним печатом. Осим тога, цар својом руком даде преподобном Сави жезал и заповеди да се чува у цркви, да би братија при постављању игумана држала овај жезал посред себе као знак да се игуман поставља по царевој вољи и као да са жезлом прима власт из руку самога цара. Испунивши на тај начин све жеље преподобнога, цар га отпусти са многим даровима. И ради успомене на узајамну љубав, цар му рече да своме преподобном оцу достави ову његову поруку: "Све твоје молбе испуних, оче свети; - молим твоје преподобије, моли се за нас у твојим светим молитвама к Богу".

Вративши се из дворца у манастир Пречисте Богородице Евергетиде, преподобни Сава раздаде убогима сво злато које му беше дао цар да однесе оцу, јер све очево беше његово, и све његово беше очево. Штавише, отац не називаше ништа својим, него говораше да је све синовље, осим само душе; па и њу Бога ради и с Богом беше предао њему, јер таква беше покорност и послушност преподобнога старца према љубљеном и богодарованом му сину. Старац, замишљајући Саву не као човека него као анђела, стиђаше се и одбијаше када је син хтео да послужи његовој старости као оцу, толико беше смирење његово према сину. Зато и син синовљом љубављу ропски служаше светога старца у свакој потреби, и никога не удостојаваше сем себе да послужи оцу. А свети старац, гледајући како га син као анђео служи и двори, обливаше се потоцима топлих суза радосне због њега душе к Богу. И тако, закриљен молитвама његовим као штитом, син се сачува од бесова.

Када у обитељи Евергетиде долажаху ништи по милостињу, к преподобноме Сави дође једна благолика и побожна жена, приступи му са страхопоштовањем, и рече му: "Свети богољупче Божји, Бог и Његова Богомајка Евергетида наредише ми да ти предам оно што су ми заповедили: У Светој Гори, у области твога манастира, на том и том месту, налазе се два скровишта злата; потражи их и наћи ћеш их, па их узми и уради све што је потребно ради Бога". Преподобни се зачуди овоме обавештењу, и отпусти кући ту чесну жену.

Опростивши се са монасима манастира Пресвете Евергетиде, и још са царем и патријархом, преподобни Сава крену натраг на пут у Свету Гору. Стигавши у Свету Гору, он затече преподобног оца свог где у свему добро пребива у Богу, паде к ногама његовим, загрли га, и исприча му о пријему код цара, и како је цар Господа ради испунио све њихове молбе и дао им царску грамату, хрисовуљу. Том хрисовуљом од јуна месеца 1198. године, цар Алексије III "удостојио је потпуне слободе манастир Хилендар и манастире на месту Милејама, па их ставља под власт и управу више поменутих монаха, господина Симеона, бившег великог жупана, и његовог сина, господина Саве, и дарује овима допуштење да их украсе како год хоће, и да их васпоставе у манастир који ће служити као склониште људима из српског народа, што се одају монашком животу, и то у манастир ником неподложан, нити самом проту Горе Атонске, нити игуману манастира Ватопеда, него самосталан својевластан и самоуправан, као год што се сами собом управљају манастир Иверски и Амалфитански, што постоје на тој Гори".

Преподобни Симеон се свему томе веома обрадова, а "највише се обрадова своме богоносном другу". Онда се обојица преподобни договорише, те свој манастир предадоше под власт благочестивом самодршцу српском Стефану, зету грчкога цара Алексија, и да се стара о њему као о своме отачаству. Христољубиви Стефан се томе веома обрадова, па поклони Хилендару многа имања, покретна и непокретна, те је манастир Хилендар од тога времена постао стварно српски.

 

Престављење и прослављање Преподобног Симеона

извор: www.spc.rs

 

Подвизавајући се у свом манастиру Хилендару са богочежњивим сином својим Савом, богоносни Симеон се разболе почетком фебруара 1200 године. Дошавши "на врх врлина својих" он осети да се приближује крају свога земаљског живота. Призвавши милог сина свог Саву, болни цармонах рече своме сину: "Љубљено чедо моје, светлости очију мојих, утехо и хранитељу старости моје, приближи се време мога одласка. Ти си се и досада старао о добру душе моје, но сада је наступило време да ми се још више помогне; јер знам да што год заиштеш у Бога, даће ти се". А смерни Сава, са сузама обиснувши се о врат своме оцу, говораше: "Падајући пред ноге твоје, ја те још више молим, господине оче, да као што се за време живота твог сачувах од свих зала, закриљен твојим топлим молитвама ка Христу, тако и сада, када одлазиш ка Христу, испроси од Њега богопријатним молитвама својим покров животу мом од зала до смрти моје; и у светим молитвама својим ка Господу не остављај све нас, чеда твоја у Господу по телу и духу, земљу нашу и цркву, о којима си се трудио". А преподобни старац, обилно лијући сузе, говораше: "Ако добијем слободу пред Богом, нећу вас оставити. He жалости се, чедо моје, због овога растанка, јер ћемо се опет састати онде где нема више растанка". И ставивши преподобне руке своје на возљубљеног сина, дуго се мољаше Богу за њега. Онда га са сузама загрли, даде му последши целив, и заповеди му да доврши много шта не довршено о српским црквама. А односно својих смртних остатака замоли га да у погодно време, када на то буде воља Божја, покупи "грешне кости бедног тела" његовог, и пренесе их у манастир Студеницу. Богомудри Сава изјави да ће извршити све што му он наређује.

Затим преподобни старац призва сву братију и чеда у Господу, "благослови богоносног саподвижника свог кир Саву, и сав сабор светих чрнаца, богољубиве деце своје". Он свакога од њих поименце и посебно љубљаше и благосиљаше, и све их побуђиваше да се радосно моле за њега, предајући их Богу и Пречистој Матери Његовој и, помоћу њиховом, и сину свом богомудроме Сави. И тако их отпусти, заповедивши да му нико до јутра не долази.

И гле, ноћу, иако потпуно изнемогао од старости, он наједном младићки устаде са одра и, као очекујући светле госте Небескога Цара, веселе душе украси себе одећом светог анђелског лика, и причести се бесмртним и животворним Тајнама, рекавши: Слава Богу за све! После га као смртног човека обузе огањ природне смрти; а љубљени син се сву ноћ ту не одмицаше од оца, него му усрдно служаше, са многим сузама прочитавши крај његова одра сав псалтир у току ноћи. И никоме не допушташе да уђе к њему, него један другога тешаху и један другога опомињаху да узносе захвалне молитве Богу.

А кад свану, преподобни Сава унесе родитеља свог у црквену паперту. Осећајући да му се приближује последњи час, свети отац рече светом сину: "Чедо моје! Принеси ми икону Пресвете Богородице, јер сам се заветовао да пред њом испустим дух свој". И када му та жеља би. испуњена, свети старац рече: "Чедо моје! Учини ми љубав па ме обуци у расу, одређену за мој погреб, и спреми ме онако како ћу у гробу лежати. И простри рогожу на земљу, положи ме на њу с каменом под главом, да тако лежим док ме Господ не посети да ме узме одавде".

И беше дирљив призор крајњег смирења: онај који је некада као владалац лежао на златним и меким постељама, сада на издисају лежаше само на рогожи као последњи убожјак. Око њега стајаху братија и плакаху што остају без оца. Преподобни једва подиже руку дајући им знак да се утишају. Лице му беше светло; он весело гледаше ка икони Господа Христа и Пречисте Матере Његове: изгледало је као да са неким тајанственим посетиоцима пева псалам. А кад дође на крај псалма, он јасно рече: Всјакоје диханије до хвалит Господа = Свако створење нека хвали Господа! (Псал. 150, 6). Тада тек сви разумеше да преподобни, одлазећи из овог живота, са анђелима пева анђелску песму и слави Бога. После ове песме преподобни христољубац ништа више не проговори, него само радосно гледаше на икону Христову, као предајући му у руке душу своју. И гле ваздух се испуни неким пријатним мирисима, те се сви присутни дивљаху. И тако слатко усну у Господу свети старац, 13 фебруара 1200 године, предавши душу своју Христу Богу, кога заволе изнад свега.

А љубљени син паде на свечесно лице очево, и уместо топлом водом оми га врелим сузама; тако и преподобне руке његове оми многим сузама; и стављајући их на своју главу и приносећи их к својим очима, он их целиваше, па их прекрштене положи на прса. Потом, у друштву свеколике братије, са свећама и кадионицама, он испрати чесно и свето тело преподобног оца прописаним погребним песмама и многим сузама, и положи га у мермерни гроб унутра у цркви Пресвете Богородице Хилендарске.

За богомудрог Саву растанак са оцем беше уједно и извор жалости и радости: жалости, јер се лишио саподвижника, самолитвеника и богоумног учитеља; радости, јер се удостојио видети оца украшена свима врлинама до краја живота, и јер је послао испред себе топлог молитвеног посредника ка Христу. Дане у које се вршио свети помен за душу преминулог оца, мудри Сава обележи обилном милостињом убогима: раздаде све злато што је имао.

Оставши сам, богољубиви Сава се одаде још суровијем животу, јер лиши себе сваког телесног одмора, нарочито наложи на себе безмерни пост, проводећи све ноћи у недремљивим молитвама, и изобилујући све више у духовној утеси умножене благодати.

Оставши без новца, нужног за манастирске потребе, преподобни Сава се опомену речи оне побожне жене у Цариграду о два скровишта блага у околини Хилендара. Али без молитве он не хте приступити тражењу тих скровишта. И он се овако мољаше Христу Богу: "Чујем Давида како говори: Пролазном богатству не предајите срца. Утолико више заслужује укор и грдњу човек који прекопава земљу, да би нашао и узео благо које није тамо оставио. Тога ради, Господе, молитвама Пречисте Матере Твоје, не дај да ми се наруга непријатељ мој, изазивајући у мени жељу за пагубним и трулежним богатством. Но ако то није кушање од стране противника; ако ми је то било речено ради Тебе, Бога мог, онда нека ми се по вољи Твојој, Господе, јави сакривено благо. У противном, нека се и од нас, слугу Твојих, сакрије, као што се раније скривало од других".

Дошавши на означена места, преподобни Сава и ученик његов мало копнуше, и одмах наиђоше на отвор рова у коме беху смештена скровишта, као да им сама земља рукама својим издаваше оно што је чувала.Мислим, вели животописац Теодосије, да је то била сама Пресвета Богородица Добротворка, каја се у Цариградском манастиру јавила светоме, само светитељ из смирености није то хтео рећи, тајећи у себи велико скровиште, и будући сам сместилиште Свете Тројице. Нашавши огромно благо, свети Сава га пренесе у манастир. Али ово благо светитељ није сматрао својим, те један део посла у Цариград манастиру Пресвете Богородице Евергитиде, други раздели манастирима у Светој Гори, трећи пустињацима по усамљеним келијама, а четврти своме манастиру Хилендару и свима ништима. Божанствена Добротворка се и јављала њему ради тога што он раздаваше све што имаше, јер у свему бејаше извршилац еванђелских речи.

Раније је речено, како је христочежњиви Сава имао силну жељу да се повуче у пустињачку усамљеност. Али је било разлога због којих он то није могао остварити: прво, игуман му није допустио због младости; лруго, долазак оца и служење њему; треће, путовање у Цариград; четврто, оснивање и изграђивање свог властитог манастира. Но пошто он Божјом помоћу уреди манастир и постави игумана да се стара о спасењу братије; и пошто испрати к Богу оца добро снабдевена еванђелским врлинама, свети Сава се могао побринути око остварења своје давнашње жеље. Ради тога он оде у Кареју; тамо нађе једно изванредно место, богато водом и украшено плодоносним дрвећем; купи га од прота, и подиже себи келију за мучање, сихастирију, и сазида цркву у име светог Саве Освећеног. Одрекавши се живљења у заједници са многиада, он се задовољи само тројицом, који строго испуњаваху сав црквени устав; а сам, побожно тихујући у келији, упражњаваше само молитву. Ту он и поживе, вели Доментијан, по подобију древних првих светих отаца са великом уздржљивошћу, пошћењем, бдењем, обноћним стајањем; лиши себе сваке телесне утехе; у пошћењу и сузама сатвори сву силу своју; сав живот свој провођаше по угледу на анђеле, уподобљавајући се Бестелесним Силама, сваки дан духовно се веселећи бујицама суза, свом силом подражавајући живот светих. И свагда умртвљујући тело своје подвижничким молитвама, он душу своју заливаше богопознањем". Он борављаше ту у великом побожном ћутању бдијући свеноћним молитвама, никада ум не скрену, чекајући помоћи од Вишњега; и ради тога умртвљаваше себе сваки дан, једући хлеб по мери, пијући воду по мери, и дајући телу свом одмора један час или два.

Обнављајући младићке трудове у сихастирији, свети Сава провођаше оскуднији и суровији живот него раније; и пошћењем, бдењем, метанијама коленоклањањем и ноћним стајањима постајаше још виши; и заборављајући по речима Апостола, оно што је остраг, он се сезаше за оним што је напред (Флб. 3, 13). И када би смо како ваља, и како је уствари било, испричали сва његова тајна и јавна уздисања и све умилне сузе, онда би то неискуснима и лењивима изгледало невероватно. Јер у таквом усрдном подвигу, после смрти свога оца, монах Сава провођаше сваки дан, сав помишљу ка Христу плењен, и сећањем на смрт као да умираше сваки дан. Од великог и непрекидног пошћења усахну му утроба, нестаде му сваке масти, оболе му слезина и изнутрица, те се тако неизлечиво оболести. И када је касније и хтео да се послужи којом ђаконијом, забрањивала му је болест. И тако сав живот његов беше пост. Ту болест своју он љубљаше као богодану му помоћ, јер сматраше да је смрт Бога ради боља него живот у страстима, поучавајући се апостолском речју: када се наш спољашњи човек распада, унутрашњи се обнавља (2 Кор. 4, 16); када сам слаб, онда сам силан ка Богу (ср. 2 Кор. 12, 10).

Ударајући у тело и душу своју сваком добровољном муком, небочежњиви Сава стицаше све веће и веће еванђелско смирење, и уистини сматраше себе грешнијим од свију, горим од свију, последњим међу свима. Он истину душе своје смерне и срца свог скрушеног каже када говори и пише о себи: "ја последњи од свију и грешни, увек слаб и лењ за духовно подвизивање"; "последњи од свију Сава грешни"; "ја најгори од свију"; "ја грешни и лењиви и последњи од свију монах Сава"; "ја многогрешни и увек слаб на духовна подвизивања"; "ја недостојни и лењи и худи монах Сава". Он искрено и непоштедно назива себе блудним сином, који "мртав би и не оживе, изгубљен беше и не нађе се". Исто тако он назива себе заблуделим и изгубљеним јагњетом. А у Животу светога Симеона он пише о себи ово: "Ја јадни и неблагодатни, помешах се са неразумном стоком и уподобих се њима, убог добрим делима, а богат страстима, пун срама, лишен смелости према Богу, осуђен од Бога, оплакан од анђела, бивајући на смех бесовима, обличаван од своје савести, посрамљен својим злим делима. Мртав сам и пре смрти, и пре Суда сам себе осуђујем, пре бесконачне муке сам себе мучим". - А истина, којом он даноноћно живи, разливена је по овим његовим еванђелским свеистинитим речима: "Шта би друго било најјаснији доказ кротког и смиреног срца, ако не храбро подносити сваку невољу и себе прекоравати у свему".

Док се тако подвизавао, христољубиви монах Сава је силно желео и много Господа свеблагог молио да га удостоји неког обавештења о покојном оцу. И једне ноћи јави му се, са неким светлим личностима, преподобни Симеон у неисказаној лепоти и слави, и са пресветлим венцем који је јаче од сунца сијао. И као отржући сина од туге, он му весело говораше: "Више не тугуј, нити жали ради мене, сине мили, него се радуј и весели, јер ево, по прошењу твом, Бог ти јавља о мени родитељу твом, ти видиш: свеблаги и пребогати Бог украси ме овом пресветлом славом, и обогати ме вечним благима у истинитом и неодузимљивом царству Христовом. Примивши сада оно о чему си ми за живота говорио, ја се сада радујем, и наслађујем се гледањем незамисливих лепота. Благословен си ти од Бога, јер ти мени би посредник за вечно блаженство и за овај бескрајни живот. Твоји дакле, и за мене трудови, подвизи, молитве и милостиње узидоше на памет Богу (ср. Д.А. 10, 4), и за њих те очекују са мном припремљена блага. Али ћеш се најпре обогатити од Бога апостолском благодаћу и влашћу, да везујеш и разрешујеш људске грехе; ти ћеш, у чину архијерејском, просветити и научити своје отачаство; вером, правдом и покајањем привешћеш људе своје ка Христу; те ћеш се поклонити и светим местима, која телом походи Господ наш Исус Христос, где добровољно пострада за нас: све то написаћеш на таблицама срца свог, и многима ћеш шти образац врлине, и све законе Христове испунићеш и утврдићеш у отачаству свом. После тога доћи ћеш к нама и удостојићеш се већих дарова, како због мене тако и због многих других; и бићеш украшен двоструким венцем: венцем испосништва и венцем учитељства; и удостојивши се бесмртног блаженства, ми ћемо са свима светима ликовати у бескрајне векове векова, наслађујући са стварним гледањем Пресвете Тројице".

Дошавши к себи од виђења, овај свети богозванац нађе срце своје умирено сваким весељем и радошћу, и мишљаше да је на небу а не на земљи, јер Небесни је ово и говорио с њим у облику очеве појаве. И одмах устаде са рогоже, и светла лица подигавши руке своје к Вишњему, громко ридаше и сузама као кишом земљу натапаше. Какве све захвалности Богу не изрече због тога, клањајући се и величајући, славећи и благодарећи Онога који чини велика и неиспитана, славна и дивна дела којима нема броја. И гледајући ка преподобном оцу свом као на видљивог, говораше: "Славим твоју неизменљиву љубав према деци, оче свети, јер и у животу и после смрти не одвајаш се од изданка срца твог, и много си тужну душу моју и жалосно срце моје осладио и развеселио виђењем тога лика у анђелској појави. Ко сам ја недостојни, те си ме светим молитвама твојим к Богу удостојио да ми дођу Његови свети анђели небески, и да ми твојим јављањем оно рекнеш, и да ми душу од туге отргнеш и развеселиш? Сада си ми жив, господине мој; сада те видех, и уверавам се у оно што је речено: Праведници живе вавек, и од Господа им је награда (Пс. 37, 29), и од Вишњега делање и сила. Слава и величина на висинама човекољубивом Богу, који те удостоји такве благодати! Слава и част и поклоњење благодати Његовој, јер је и мене грешнога удостојио светим Својим анђелима да те видим међу њима. Сада се, душе, поуздано радујем због тебе и срцем се веселим, што и сам као земаљско биће примам оно чиме се ти сада наслађујеш радујући се. Сада ћу положити почетак служења Богу моме, да се бојим и трептим од светог имена Његовог, и да заповести Његове неизоставно извршујем".

Богољубиви Сава, како је говорио тако је и творио, јер добрим делима све више и више душу своју изграђиваше и узлажаше к Богу. Разумевши Духом Светим да је родитељ његов нашао тражено, богочежњиви Сава се одаде на превелику врлину, узе на себе изнад силе подвиг пошћења, бдења, заборављајући своје првашње подвиге и сматрајући их ни за шта, и помишљајући да је бољи један дан у дворима Господњим него хиљаду година овога видљивог света. И умножи бдење изнад силе и усхођење молитвама ка вишњим боговиђењима, још прилежније приносећи дела духовна и богоугодна, по обичају свагда милујући непрестано убоге и испуњујући молбе потребитима, и у свему беше свима све. Јер, иако вођаше усамљенички живот, он и даље обилажаше по пустињи отшелнике који бедно живе, и обдариваше убоге, и помагаше потребите, и збрињаваше путнике; сви, буром убоштва витлани, прибегаваху к њему као пристаништу и добиваху мир милости. Он се свима сав у помоћи налажаше; Христово скровиште никада не оскуђеваше за њега, јер му или земља откриваше благо, или му брат владалац, Стефан, шиљаше много, све више и више, пошто га веома љубљаше, и на њега као на анђела Божјег гледаше, и служаше га.

Цветајући у те дане леполиком младошћу, и држећи истинито подобије црноризачкога чина, богоозарени Сава по свој Светој Гори сијаше светим животом као сунце. И верујте ми, браћо и свети оци, вели богобојажљиви животописац Доментијан, да богоносног Саву први чрнци, који су испрва живели с њим и видели његово изванредно живљење, називаху бестелесним анђелом, и казиваху ми да је имао толико духовни подвиг у телу, и толико се био приближио Богу постом и светим молитвама, да је и мртве васкрсавао, а не само чуда творио. Но због велике смерности своје, рекоше, тога се сам клонио, да не би био прослављен на земљи, док га Бог не прослави на небесима.

Неизмерне су и безбројне врлине овога богољупца и трудољупца, и ми их земљани не можемо лако знати; оне су познате једино Творцу срца и тајнопровидиоцу - Богу. А богољубац Сава све дане живота свог провођаше: бринући се о угађању Христу и о правди Његовој; имајући душевну тугу за спасење душе своје; свагда упућујући душу своју на добру мисао; вазда имајући пред очима својим будуће испитивање и објављивање срдачних мисли и телесних дела и језичних речи. Све ово он прозре богоумним очима, те се непрестано одаваше све већем ридању срца и плачу очију, свагда желећи да веселим ликом, цветним лицем, неисказаном радошћу, светлом душом и чистим очима угледа Бога који седи у великој слави на суду, и да од Њега прими утеху и награду радости која не престаје, и неисказано весеље у будућем веку. Ето, о томе се он усрдно стараше.

У Светој Гори постоји манастир, звани Каракал. Једне ноћи морски разбојници га опљачкаше, игумана и братију свезаше, па их заједно са манастирском имовином на својим лађама одвезоше са собом. Онда их ставише на муке. Али пошто ови немађаху чиме да се откупе, они их осудише на смрт, па у Лавру везане отераше, и као стоку изложише на продају. Но пошто их беше много, и разбојници их продаваху све заједно а не понаособ, то није било новаца да их откупе. А разбојници изјављиваху: или да се сви откупе, или ћемо их све поклати. - У таквој невољи, сужњеви се договорише са својим игуманом, да манастир са свим имањем предаду Лавранима, па да се тако избаве из смрти. Лаврани их онда откупише, њихов манастир и имовину под своје узеше, а игумана са својом братијом отераше. Тада изгнаници прибегоше к светоме Сави kao к пристаништу свих невољника, па му испричаше све. Слушајући њихове невоље, свети човекољубац проли много суза, јер због благог и незлобивог срца он увек беше тако скрушен и сузама потопљен. И одмах радосном душом испуни њихове молбе: откупи манастир Каракал са целокупном имовином, па их предаде прогнаном игуману и братији. И не само то, него и све што беше порушено он обнови, и све манастирске потребе збрину, и обећа да ћe ce до краја живота свог старати о њима.

Од истих разбојника запусте и паде у крајњу порушеност и светогорски манастир Светих Четрдесет Мученика Ксиропотам.

Игуман и братија овога манастира, готови већ да због убоштва напусте манастир, дођоше к светом Сави, тражећи руку помоћи и милости. А он, Богом богати дародавац, сажали се и на њих: заложена манастирска имања откупи, порушено обнови, и цркву живописа и украси сваким благољепијем. Стога би назван ктитором ксиропотамским.

Исто тако он много учини и светогорском манастиру, званом Филотеј. Њега поче зидати неки богољубац, али га не имаде чим довршити. И он дође к преподобном Сави, молећи га за помоћ да доврши манастир, те да и он постане ктитор. И преподобни му даде врло много злата на довршење манастира. Уопште, милостивост његова беше неисказана, сва прожета самилосном молитвеношћу и плодотворном испошћеношћу.

Утешен и обрадован неисказаном славом свог покојног родитеља, христочежњиви Сава све више усхођаше к Богу појачаним монашким подвизима, постом, бдењем и молитвама. И ко би могао исказати какву све ревност показиваше он у трошном телу, да би постигао живот Бестелесних? Његова пламена љубав према оцу и према свом народу запали у њему жељу да слава очева, којом се тајно наслађује он један, постане достојање свих верних и целог народа његовог. Тога ради се све више милостињом украшаваше, и све се више к Богу подвизаваше. И усрдно се мољаше свемогућем Господу да на земљи прослави тело оца његова, пославши на њега Духа Светога и учинивши га мироточивим; и говораше: "И шта ће ми помоћи, Господе, што се само ја, видев у тајности Твоју благодат према моме оцу, радујем и задивљен хвалим Твоју милост, ако Твоју доброту о њему не покажеш свима јавно? Знам, Господе, Теби је могуће све што хоћеш, и за речју Твојом иде дело које се дахом уста Твојих извршује. Услиши мене, слугу Твога, и не презри мољења мога, о чему се Теби, Богу моме, усрдно молим: пошљи Пресветог Духа Твог и обнови кости онога који је Тебе ради туђиновао за нас на земљи, и напој их росом благодати Твоје, да се напоје обиљем милости Твоје и искипе миомирисно миро, којим ће се помазати душе и лица слугу Твојих који се боје Тебе. Нека разумеју сви силу Твоју и бескрајну милост Твоју, и колико си добар дародавац онима који се боје Тебе и чувају заповести Твоје. И као што си пред анђелима на небу указао милост Своју оцу мом, тако ћеш га и пред људима на земљи, Господе, прославити, да бих и ја, недостојни слуга Твој, добио поузданију слободу што си услишио мољење моје, и да бих се убудуће потрудио да Ти угодим, и сви људи који знају име Твоје и славе Га, те да Те опет прославимо са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин".

Са великом слободом и вером узношаше богољубљени Сава ову молитву, пуну пророчких предзнања, јер знађаше да ће му је Господ услишати. Животописац Теодосије вели: "Видим дар пророштва на преподобном Сави, а његова слобода и вера према Богу диви ме и ужасава. Јер он знађаше да ће Бог испунити његову молбу. И знајући да ће га Бог послушати, он призва прота са осталим игуманима и старцима на помен преподобном оцу свом".

И слеже се мноштво гостију званих и незваних, тако да манастир постаде тесан и тескобан. Црква и сам гроб блаженог Симеона беху дивно украшени. Кад настаде навечерје, на гробу се отпојаше прописне песме и прочиташе молитве о помену. А после вечере, када је требало да иду на одмор, преподобни Сава узе светог оца прота, уведе га у цркву, па му рече: "Ја ћу, оче, са својом братијом узићи на пирг да на свом језику свршим јутарња славословља, а ти, оче свети, са свима својима, отпојте овде, у великој цркви, прописна јутарња појања о помену на гробу оца мога, и, молим, молите се за упокојење његово. И када Бог прослави слугу Свога, ако ме позовете, ја ћу доћи к вама".

Закључавши цркву, преподобни Сава предаде кључ проту, па, узевши од њега благослов, пoпe се на пирг. А прот, не схватајући о чему му то говори преподобни, рече: "Нека буде воља Господња!" и предаде кључ служашчем јеромонаху, па оде у келију да се одмори. Одоше на одмор и сви што беху с њим. А богоносни Сава с вечери отпоче свеноћно бдење, и пламено се мољаше, и прошаше милости од свемогућег Бога, говорећи: "Преблаги Господе, Сведржитељу, услиши слугу Свога, који Те свагда, и опет сада, моли: росу благодати Светог Духа Твог излиј на, Тебе ради, постом измучене и сасушене кости слуге Твога, оца мога; обнови их миром, и учини да искипе, те ћеш као на небу и на земљи прославити служитеља Свог, да би сви који су данас дошли, видевши милост Твоју на нама, прославили Тебе, и познали да смо и ми верне слуге Твоје, који, надајући се у Тебе и љубећи Тебе, све своје остависмо и за Тобом пођосмо".

А кад настаде време јутарњег славословља, и кад прот и сви што беху с њим служаху у саборној цркви, помињући престављеног и просећи му од Бога упокојење, одједном се сва црква испуни као неким миомирисним мирисом благодати Духа Светога. И свима се срца и душе испунише неком неисказаном сладошћу, радошћу и тишином, те се сви задивљени питаху: "Откуда ово?" Они пак који стајаху близу гроба светог Симеона чуше као неки шум и жуборење из гроба, и кад погледаше, гле, одмах угледаше како је мермерни гроб светитељев наводњен миром као водом, како је сав испуњен миром, и како из њега тече извор мира који цркву залива и испуњава пријатним мирисом. Задивљени и запрепашћени, они отскочише и проту јавише. А прот, и сви који беху с њим, притекоше и видеше гроб извирањем мира одасвуд испуњен, те они задивљени, а и ужаснути, обиљем извора који је текао на земљу, оставише јутарња појања, па са страхом и сузама стадоше вапити: "Господе, помилуј!" Тада се прот опомену речи блаженога Саве: "Када Бог прослави Свога угодника, ако ме позовете, и ја ћу доћи", па одмах заповеди да га брзо позову. Преподобни Сава радосно сиђе с пирга и, видевши оно што не незнађаше, прослави свеблагог Бога. Па грлећи свети и мироточиви гроб очев као самога оца, он га целиваше и многим сузама и топлом љубављу заливаше.

Потом прот прво помаза себе крстообразно светим и благоуханим миром, затим преподобног Саву, па онда све остале редом. У исто време додиром гроба и мазањем светим миром добијаху исцелење и здравље болесници који паћаху од нечистих духова и од других сваковрсних болести, и сви слављаху угодника Божјег. А миро истицаше не само од светих моштију блаженог богоугодника, него и од сухога камена и од његове иконе, измалане на зиду изнад његовог гроба. Видевши то, прот и сви с њим кроз плач узвикиваху: "Господе, помилуј!" и са захвалношћу говораху: "Диван је Бог у светима Својим и велик у добротама Својим! Нама грешнима довољно је ово сведочанство Твоје милости, и колико је велика љубав Твоја према људима који држе заповести Твоје! Слава милосрђу Твом, Господе! Слава човекољубљу Твом!"

По свршетку јутарњег славословља и свете литургије прот, са свима игуманима и старцима, благословише преподобног Саву да напише житије свог светог оца Симеона, да му састави каноне и стихире, и да се спомен његов празнује са светима. Утешени и обрадовани син приреди велико славље свима присутнима, љубазно их угости, и милостивом душом и дарежљивом руком обдари све, од првог до последњег. А прота, и све који с њим беху, дошли, задржа три дана частећи их, па, обдаривши их богато, отпусти их.

Пошто се сви разиђоше, богочежњиви Сава уђе у цркву, и, затворивши је за собом, падаше на земљу и припадаше к Богу, бијући се непоштедно у прса, проливајући огњене сузе, и благодарећи, говораше к Богу: "Ко сам ја, Господе, и шта је дом оца мога, те нас обасипаш оваком милошћу, и ниси презрео мољење моје, мољење недостојног и грешног слуге Твога, и испунио си прошење моје к Теби? Шта да Ти узвратим за сва добра Твоја? Изнемогава ми ум, дивећи се Твојој доброти, и ја нисам у стању да Те достојно славим и певам. Слава Теби свеблагом! слава Теби свемилосрдном! слава Теби снисходљивом према свима који Ти се с вером моле! Владико Христе, Ти владаш животом и смрћу; осим Тебе другог Бога не знам. Очи моје видеше спасење Твоје, којим си и после смрти сада прославио слугу Твога, оца мога, пред лицем свих овдашњих људи. Светлости на откривање наше, да би људи Тобом познали да смо и ми истините слуге Твоје и верни поклоници Свете Тројице. Ко се не диви великом милосрђу Твом? Слава Теби, Боже, слава Теби!"

Затим приђе светом гробу преподобног оца свог, па га грљаше и целиваше, и многе сузе своје са пријатним миром његовим мешаше; и приносећи срце, и усне, и очи, и сва чувства своја, он их мазаше миром, и тако освећиваше. И сагнувши се, он му као живоме говораше, називајући га својим усрдним молитвеником и заступником пред Богом. "Варљив је овај живот", говораше он: "људска природа је склона паду, и нико није изузет од страсти и порока".

Ово и много друго он изговори као у уши оцу на гробу, па напуни стакленицу драгоценога мира од светих моштију његових, да га пошаље свом брату самодршцу Стефану као очев благослов. Затим, изишавши из цркве, он утеши своју хилендарску братију, наситив душе њихове духовним речима, па се врати у своје безмолвије, у своје молитвено самовање - у Карејску келију.

 

 

Повратак Светог Саве у Свету Гору

извор: www.spc.rs

 

Доста година проживе свети Сава, управљајући у лаври светог Симеона, и многа чудеса учини Бог преко њега: стављањем руку својих на недужне, он их исцељиваше; молитвом својом духове нечисте изгоњаше, и многа чудеса чињаше, која због дуљења речи није могућно ни испричати. Чудеса се чињаху не само њим самим, вели животописац Теодосије, него и именом његовим: прости људи у домовини и горама, пасући стада, пошто би помузли млеко, не требаху сиришта, јер је доста било само рећи: "Савина те молитва усирила (или: укиселила)", и одмах би се са изговарањем тих речи сирење усирило и млеко укиселило, и били врло добри и једно и друго.

Но уколико се чудеса умножаваху, и сви се све више и више у православној вери утврђиваху, утолико светитељ налагаше на себе све већа мучења и подвиге, метанија и ноћна стајања, непроменљиво уздржавање, јер када и за трпезом са братом самодршцем сеђаше, он само привидно јеђаше. Примећујући то, Стефан се дивљаше његовој уздржљивости и много пута роњаше сузе због тога. И сви га много вољаху, и дарове му доношаху, и жељаху да га виде, јер борављаше међу њима, још из младости као ангео чистотом, и светошћу као апостол и чудотворац. Реч његова свагда беше Духом Светим као сољу зачињена. Због многих врлина он уживаше бескрајно и неизмерно поштовање од самодршца брата, од благородника, и од свих осталих. Хвале, славе и почасти људске беху му мрске још од самог почетка, и он их се клоњаше. И говораше себи: "Да ми како ова мала и привремена почаст не замени ону велику и вечну? Или да ми не рекне Авраам, или боље - Бог Авраамов: Добра своја примио си у животу свом (ср. Лк. 16, 25)".

Уплашен да не изгуби вечна блага због привремених, он се са тугом сећаше свога првобитног самораспињања у Светој Гори, свога ропског служења смерношћу, свога младићског страдања, свога босоногог идења, својих каљавих костретних рубина, неумивања, обноћних стајања, непрекидног пошћења, чисте молитве непомућиване калом богатства, остављања света умом и узлажења к Богу. Помишљајући на све то, он виде себе као измењена у свему, па жаљаше, туговаше и себе бедним и пропалим називаше. Туга за светогорским подвизима крв му испијаше, и сећање на њих мозак му изједаше. И он, пошто у манастиру Студеници све добро уреди, и правило црквенога устава и монашког живота узакони, и уместо себе постави братији богомудрог игумана, одлучи да се врати у Свету Гору. Целивавши цркву и чесни и мироточиви гроб свога светог оца, он га покваси многим сузама, и помаза себе светим миром његовим. Затим свима даде благослов и мир, и отпутова из Студенице. И дође к брату самодршцу да се опрости с њим. А овај много плакаше и преклињаше га да не одлази, и сматраше његов одлазак као излазак своје властите душе из тела, и мољаше га са свима благородницима да остане. Али светитељ, иако свим тим веома растужен, остаде при својој одлуци. И њихова срца утеши овим речима наде: "Ако благоме Богу буде воља, опет ћу вам се вратити". - Онда му самодржац Стефан даде много злата за његове потребе, и да разда манастирима у Светој Гори, пустињацима и свима невољнима, па га сам са благородницима испрати до грчке границе.

И тако Духом Светим вођен, христочежњиви Сава опет дође у Свету Гору. Његовом доласку се сви обрадоваше, и радосни долажаху да га виде. Јер га сви љубљаху и због крајње смирености његове, и што по првашњем живљењу бејаше свима сав њихов. И живљаше доста времена у својој усамљеничкој келији на Кареји, понављајући своје пређашње младићке трудове пошћењем.

Утом по неиспитаном промислу Божјем, престаде у Студеници тећи свето миро из светих моштију преподобног Симеона. Због тога самодржац Стефан беше у врло великој тузи, сматрајући да је то гнев Божји и да се одвратио од њих отац његов Симеон. Зато побожни владалац строго испитиваше савест своју, осуђиваше себе за грехе своје, туговаше, очајаваше, молбама и молитвама узлажаше к Богу и к светом оцу свом, и неизмерно се труђаше у милостињи према убогима и у свему што је добро, да би зауставио очекивану казну од Бога. А знак, говораше самодржац, да ће нас казна мимоићи, биће то, ако миро понова почне тећи. Али миро не потицаше. He налазећи срцу утехе, Стефан се најзад реши да пише своме светом брату у Свету Гору, да дође и молитвама својим учини да миро опет протече. У писму му говораше: "Откако твоје преподобије, господине, отиде од нас, то и свети отац наш Симеон духом одврати лице своје од нас, јер престаде истицати свето миро, које се осењењем Светога Духа обично изливаше из светих моштију његових на утеху нама и целбу, и многа друга чудеса погледањем Духа Светога не бивају више међу нама као пређе. Много се молисмо да нас овима опет обдари, и по природи милосрдно срце очево закључа неприродно од нас немилосрђем као жељезом, и не послуша нас. Да ли нам се ово догоди због грехова наших, што поживесмо неугодно Богу, или што ти ниси с нама да нас очишћујеш од грехова? Стога те молим и преклињем: сажали се на сузе моје, иако због грехова својих не смем удостојити себе да се назовем брат твој; смилуј се на себе и нас једнородне и саутробне по матери. Дођи к нама, богољубљени, и к преподобном оцу свом, да би Господ наш Исус Христос твојим доласком милостивно просветлио лице Своје на нас, и да би ради молитава твојих заповедио преподобном оцу нашем Симеону да Духом Светим опет точи свето миро из светих моштију својих, и да нас као слуге своје, по првом обичају, утеши".

Али, богочежњиви Сава, добровољно заробљен богољубљем, не хтеде се одвојити од сладости пустињачког испосничког и безмолвног живота, и ићи к своме љубљеном брату, уместо тога он својом руком написа молбено писмо своме светом оцу као живом, који по смрти није умро, говорећи: "Као од Бога ти заповеђено, и од нас умољен, преподобни оче, превиди и по које сагрешење према Богу и непослушност према теби од чеда твојих, и учинићеш да твоја света рака, осењена Духом Светим, точи свето миро и сада као и пређе, и, њиме помазавши, развеселићеш чеда своја и народ свој да не малаксавају духом у тузи. Док си био у телу ти си ми рекао да ћеш ме слушати Бога ради, и обећао си ми да ме нећеш оставити молитвама својим када будеш отишао к Богу; - ако је то истина, онда и сада, господине мој, покажи твоју отачаску љубав, те ме, као пређе телом, и сада, још више духом послушај, да се ја, чедо твоје, које се надах у тебе с Богом, не посрамим и не лишим наде. Моли се за нас Господу, оче, у светим молитвама својим".

Свети Сава написа и брату Стефану засебно и утешно писмо. И оба писма предаде своме ученику, чесном преподобном јеромонаху Иларију, да их однесе у Српску земљу. И нареди му: да писмо упућено оцу не предаје никоме, него да у означени дан отслужи свету службу, и да га прочита над гробом преподобнога.

Јеромонах Иларије, приспевши у Српску земљу, поступи у свему по наређењу свога аве: предаде Стефану писмо које беше за њега, и каза му за писмо упућено светом Симеону, и шта му је заповеђено поводом њега. Читајући писмо, Стефан роњаше сузе потоцима, и чуђаше се што брат нe испуни његову пламену молбу да дође, али радосно прими посланика са великом чашћу. Заједно са јеромонахом Иларијем пође и он у Студеницу. За време свеноћног бдења, светогорски старац пустињак дивљаше се свуноћном и недремљивом стајању, сузама и умилењу самодршца световњака, који живећи у свету и војујући стече толику побожност, какву често ни пустињаци не стичу испосништвом у пустињи. Јер Стефан беше необичан владар: изврстан према Богу и људима, искусан и веома храбар као војник, светао и весео међу својим благородницима, правдом и истином светло украшен, изванредан љубављу према ништима, велики ревнитељ књижевности, врло уман и вешт приповедач; када је пак стајао на молитви или у цркви, великим умилењем и громогласним плачем окропљаваше земљу.

После свеноћног бденија, преподобни старац ава Иларије јеромонах отслужи свету и божанствену литургију, и у пуном свештеничком одјејању изиђе из олтара држећи у рукама мирисаву кадионицу и посланицу светога, и приђе гробу светог Симеона, код кога стајаше син самодржац, заливајући га сузама. Покадивши гроб, и поклонивши му се са великим умилењем као живом, ава Иларије сатвори Трисвето над гробом преподобног оца Симеона, и прочита громко молбену посланицу богоносног кир Саве. И чим заврши читање, наједном стаде из гроба преизобилно извирати миро, истичући из свих пређашњих извора, тако да га не стизаху сабрати у судове, него се и сав под у цркви наводни миомирисним миром. И не само из гроба, него и из светих икона преподобнога, где беху исписане, истицаше миро.

Видевши и чувши ово, сви и ужасом и радошћу обузети, узвикиваху са сузама: "Господе, помилуј!" Преподобни ава Иларије помаза светим миром све, од самодршца па до последњег. После свега овога, самодржац Стефан изговори свима ову реч: "Треба се дивити Богу, јер је заиста диван у светима Својим, и увек Га са страхом достојно славити и хвалити. Но треба се дивити и светима његовим, корисно је и њих славити, пошто несумњиво стекоше толику слободу к Њему делима и врлинама, љубављу и вером. Јер где се прописа закон људске природе да живи пишу мртвима, или да им што говоре, или да мртви живе послушају и да им заповести извршују? Но све ово бива по речи Господа мог Исуса Христа: Који верује у мене, дела која ја чиним и он ће чинити, и већа ће од ових чинити (Јн. 14, 12). Девојко, устани (Мт. 9, 25); Лазаре, изиђи напоље (Јн. 11, 43), рече Господ, и реч дело извршиваше. Исто тако и многи од светих именом Његовим учинише по речи Његовој дела изнад закона људске природе. Тако и данас ово дивно чудо пред нашим очима би од Господа ради ових светих - ради преподобног оца нашег Симеона и господина брата мог Саве. Јер ви знате колико се молисио и плакасмо да нам се укаже милост изливањем мира, и не бисмо послушани. А сада познасте само речју једнога према другоме надприродну послушност у Богу. Сами видесте како Бог обојицу слуша и вољу им извршује. Све пак ово чини Бог ради спасења нашег, да бисмо разумели како Бог више љуби једнога праведника и слуша га већма него многе грешнике света; и да бисмо познали како наш живот није угодан Богу; и да бисмо осудили своју бедноћу како нисмо достојни ни по земљи ходити. Баш зато што смо гресима удаљени од светих људи, треба да их славимо, и да дела њихова према својим моћима подражавамо, увек се дивећи Божјем промишљању о нама, дуготрпељивости и милости. О дубино богатства и премудрости и разума Божјега, како су непознати судови његови и неиспитани путеви његови! (Рм. 11, 33). Јер ко позна ум Господњи, или ко му би саветник у ономе чиме све наше спасење врши? Јер је из Њега и Њиме и у Њега све и сва; Њему слава кроза све векове векова, амин!"

Том приликом христољубиви и милостиви самодржац врло срдачно угости све, веома богато обдари убоге, веселом душом награди благороднике, и сви одлажаху својим домовима славећи Бога и дивећи се чудесима Светих. А аву Иларија, не смејући га задржати, отпусти и, клањајући му се, рече: "Оче, много ти дугујем, јер си се ради господина брата мог много око нас потрудио и миром ме светог оца мог обогатио". И посла са њим много злата на потребу своме светом брату, предаде му и стакленицу новоистеклог мира са оваком поруком брату: "Твојим светим молитвама даровано нам од оца нашег, још више од Бога, прими од нас као твоје, и моли се за нас Господу".

Вративши се у Свету Гору, ава Иларије исприча Светоме све о чудесима која су се збила, о којима сам Свети није да није знао. Свети многим сузама захвали Богу што није презрео његово мољење; и помазавши се светим миром преподобног оца свог, с многим плачем хваљаше љубав његову према њему и после смрти, и послушност у Богу.

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev