Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Келије Светог Саве Освећеног, Типикарница  
 
 
  

Типикарница Светог Саве Освећеног

Τυπικαριό του Αγίου Σάββα

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

      

             Почетком XX века        

    

данас

 

Прве вести о боравку српских монаха у средишту Свете Горе везане су за живот испоснице коју је у непосредној близини Протата, одмах након оснивања Хиландара; 1199.године подигао Свети Сава српски и посветио своме заштитнику истог имена, Светом Сави Освећеном, да би се у њој посветио строгом испосништву. 

Келија је добила посебно место у устројству Свете Горе, у Хиландарском типику и својеврсну независност која је, уз правила о начину живота, утврђена посебним типиком, КАРЕЈСКИМ ТИПИКОМ, чији се оригинал у виду пергаментног свитка налази данас у ризници Хиландара. По овом типику, ова келија се још назива и испосница, млчалница, исихастирија и типикарница. Сам Свети Сава се старао да типикарницу обезбеди имањима, па је и приликом последњег боравка у Кареји, у лето 1229.године, у жељи да засади виноград, за 300 перпера купио земљиште манастира Светог Димитрија.

О типикарници су се старали многи српски владари и други ктитори, па је током векова много преправљана. 1312.год. хиландарци су измолили од протата келију Свете Тројице у непосредној близини типикарнице, а налзила се на земљишту Протата.

Већ 1316.године краљ Милутин је подигао одбрамбени пирг на свега 15 метара изнад пећине-поснице. У овом пиргу ће  у деветој деценији XVII века издатком темишварског епископа Михаила бити изграђен параклис Светог Николе. Данас нема трага ни пиргу, као ни параклису. Око 1320 године типикарници ће бити придодате и околне келије за потребе службе хиландарцима који су служили типикарници. Убрзо типкарница као и сам Хиландар западају у тешко материјално стање, и на молбу хиландарци издејствују новог ктитора типикарнице 1348.године српску царицу Јелену која обнавља запустели пирг и посницу, тада су здања додатно утврђена подизањем бедема и још једног малог пирга-пропиргион. на царичину молбу, цар Душан је типикарницу 1348.године обдарио поседима у Србији. исте године или претходне, 1347.године типикарници је додељена кеија Плака која је у 12 веку била монастиридион и давала прота, а да би се типикарница, иначе од самог њеног настанка веома значајна за целу Свету Гору обезбедила од напада гусара, Протат јој додељује и још једну келију Свете Тројице у непосредној близини, тако да се позамажшна површина земље око типикарнице већ 1353.год. налазио у њеном власништву са неколицином келија. Касније су цар Душан и краљ Милутин више пута обдарили типикарницубгатим новчаним приходима.

Током османлијске власти типикарница није губила на значају и функционисању. Проатат је типикарницу сматрао келијом и манастиром. У акту из 1498.године она је призната као самосталан манастир и имала је свог представника у Сабору.

Црква Светог Саве Освећеног је правоугаоно здање и састоји се, уобичајено, од припрате, наоса и олтарског простора. У цркву се улази кроз врата на јужном зиду припрате, јер је западни зид заграђен стеном. И припрата и наос су засведени слепим куполама без отвора. Купола над припратом је овална. Над улазом у припрату узидана је велика мермерна плоча са преписом Типика Светог Саве српског. Испод цркве, целом дужином, простире се подрум који служи као костурница.

 

 

 

Садашњи изглед, црква посница је добила обновом из 1773.године, сем припрате која је саграђена на самом почетку XIX века.

Ктитори живописања наоса и олтара су два Хиландарца – саборни старац Атанасије и проигуман Памфилије, док су за осликавање припрате, спољашњег дела њеног јужног зида и фреске Богородице Млекопитателнице на улазу у испосницу заслужни браћа кир Миленко и хаџи Авакум из Босне.

Постојећи живопис у храму настао је у наосу и олтару око 1795.године, а у припрати, потиче из 1806.године. У наосу и олтари има више појединачних светитељских ликова, и поред њих је живописан и циклус Великих празника. У припрати је репертоар зидних слика знатно разноврснији: приказана су чак шеснаесторица српских светитеља, почев од Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве Српског до деспотске породице Бранковић и Светог Василија Острошког. Поред њих, насликани су Богородичин циклус и шест сцена о животу Светог Саве Освећеног.

Аутори слика у припрати храма били су живописци из села Галатиста, у залеђу Атоса – Макарије и двојица његових рођака – монаха Венијамин и Захарија. Ови сликари, добро познати по својим радовима у светогорским манастирима, сигурни у цртачком погледу, посебно се истичу по складном, смиреном колориту, који је у пуној превласти светлих плавих и сивих тонова. Зографи који су исликали наос и олтар знатно заостају за сликарима припрате.

На иконостасу храма типикарнице из XIX века постављена је и чудотворна икона Богородице Млекопитателнице са представом Мајке Божје како доји малог Христа. По предању, икону је донео Свети Сава српски са свога пута по Палестини.

 

наос и иконостас

 

По предању: Свети Сава Освећени јерусалимски, пре него се благоупокојио (крајем шестог века) својој братији оставио је аманет да му поред гроба причврсте његов игумански штап - "патерицу". И прорекао је да ће једног дана доћи са запада млади монах племенитог рода. Док се он буде клањао гробу светог Саве Освећеног, пашће на тло причвршћени штап. При одласку да се дарује "патерицом" и чудотворном иконом Богородице Млекопитатељице. Јован Дамаскин (тихујући у цркви Светог Саве Освећеног у палестинској пустињи близу Јерусалима) оставио је завештање да се том "монаху племенитог рода" као благослов дарује и његова икона Богородице Тројеручице.

При првој посети Светој земљи 1217. године Свети Сава се, по записима Доментијана и Теодосија, "поклонио у Витлејему, у Светом Сиону, у Светињи над светињама, у Гетсиманији, на Гори Јелеонској, у Галилеји, у посници Господњој… и у лаври Светог оца Саве", у којој је игумански штап Светог Саве јерусалимског пао на тло, док се српски монах Сава клањао његовом гробу. Млађи монаси нису знали да се тог часа испуњава пророчанство Светог Саве Освећеног. Подигли су штап, а он је док су га још чврсто држали поново пао. Паника и страх су завладали монасима. Тражили су помоћ од старијих. Неко од њих се присетио већ заборављеног завештања (од пре шест-седам векова). Изненађење је учинило да их испуне сумња и недоумица. Одлучили су да ћуте и да сачекају сутрашње Савино поклоњење гробу ктитора. Штап је и сутра по трећи пут пао пред српским монахом. Више није било двојбе и монаси су даровали младог посетиоца "патерицом", иконом Богородице Млекопитатељице и иконом Богородице Тројеручице. Тројеручицу је однео у Хиландар. Млекопитатељицу у испосницу у Кареји. А игумански штап Светог Саве Освећеног у карејску келију Преображења (под патронатом Хиландара), коју до данас сви зову "Патерица".

 О библиотеци и скриптарници Типикарнице Светог Саве.

(аф-266)

 

Извод из књиге- Натписи манастира Хиландара, Том I , САНУ, 2019-

Историја градње и обнова овог невеликог комплекса може се поуздано пратити на основу писаних извора. По најстаријем од њих, Карејском типику из 1199, закључује се да је монах Сава, његов аутор и оснивач испоснице, подигао цркву Светог Саве Освећеног и келије за заједнички живот двојице или тројице монаха. Помен вина и воћа упућује на закључак да су око тих грађевина били засађени виноград и воћњак (Свети Сава, Сабрана дела, 3–10. Сава је током другог боравка на Атону, пре 1219, од прота Теоктиста и десетак година касније, на повратку с првог пута по Светој земљи, 1229, од прота Евсевија купио запарложено и дрвећем обрасло земљиште надомак Кареје, на брду изнад манастира τοῦ Κοχλιαρᾶ, да би на њему засадио још два винограда, један поред другог. Млађа крчевина је пре тога очигледно била власништво запустелог манастира Светог Димитрија, с обзиром на то да је 300 νομίσματα ὑπέρπυρα исплатио Протату, а добио је и дозволу да сазида μονοκελλίον за виноградара. Овај најмлађи виноград Сава је задржао за своје доживотно уживање, с тим да после његове смрти једна половина припадне испосници, а друга протатској цркви – Chilandar, 117–122, no 6; у питању је био велики комад земљишта, ако се има у виду то да је просечна цена винограда до пред крај XIII столећа износила шест номизми за један модиј, уп. G. Ostrogorsky, Löhne und Preise in Byzanz, BZ 32 (1932) 315–316. За поменути новац српски архиепископ је могао, према данашњим мерама, купити чак четири хектара под виноградом, а наравно далеко више нераскрченог, запуштеног терена. За тај пространи виноград над Хохлиаром испосница је до краја XIII века добила и царску хрисовуљу. Загонетна kniga za vagrq, која следи као последња исправа у добро познатом списку грчких докумената у Хиландару, састављеном на самом крају истог столећа, највероватније је била протатска дозвола за градњу подрума, бачваре, неопходне за чување великих количина вина – од грчког βαγενάριον, како је то наслутио већ Ф. Баришић, Први попис грчких аката на старосрпском с краја XIII века у Хиландару, ХЗ 7 (1989) 51–52. Строге одредбе типика за живот испосника у овој Савиној задужбини, њихов број и крајња повученост у односу на спољни свет сводили су утрошак вина на најмању меру, па је разменом или продајом свакако обезбеђиван добар део других потрепштина за живот у испосници. Због тога уопште не чуди одредба из поменуте Милутинове хрисовуље о томе да се у келију из Хиландара шаље све разви единого вина да не даваш – в. најновије издање Зборник, Мошин, Ћирковић, Синдик, 487–488, бр. 131.75–77 ) .

Будући да је међу исправама Савине келије крајем XIII столећа одмах иза типика, оснивачког акта, на српском и његовог превода на грчки језик убележен хрисовуљ царев za pirqgq као други по важности документ за испосницу, намеће се питање времена подизања пирга. С доста разлога се ова хрисовуља, као и она наредна, за Хуљару, приписује Јовану III Ватацу и датује у последње године његове владавине, после освајања Солуна 1246. године. Време градње куле може се још прецизније одредити ако се личност јеромонаха Доментијана, Савиног ученика и писца, непосредно повеже с ктиторском делатношћу српског краља Стефана Уроша I на Светој Гори. Доментијан је оба своја дела написао по наруџби краља Уроша. Старије, Савино житије саставио је vq mlq;alnici sego svetago, док је биографију његовог оца написао vq stlqpou pryobra/eni] sqpasova, чији је ктитор био краљ Урош. Како је Доментијан своје старије дело завршио 1253/4, свакако не би прећутао постојање тек сазидане куле уз испосницу, па се хрисовуља Јована III Ватаца († 3. новембар 1254) за карејски пирг може датовати у последњу годину царевог живота, што представља сигуран terminus post quem за почетак градње овог стл’па. Разложно је такође тврдити да је српски владар за свог омиљеног писца, ако не и на његову молбу, током наредних десет година најпре сазидао пирг у Кареји, а потом и онај на Спасовој води. Трећи по имену познати држалац испоснице био је почетком друге деценије XIV века Данило, бивши хиландарски игуман и такође списатељ. Потоњи бањски епископ није се дуго задржао у испосници – већ августа 1312. као њен старешина помиње се јеромонах Теодул, који је од прота Теофана, на молбу игумана Хиландара Никодима, за μονὴ, μονύδριον τοῦ Ἁγ(ίου) Σάβα добио неименовану урушену келију у близини.

( Правни положај испоснице Светог Саве био је јединствен у средњовековној Кареји. Она је била потпуно изузета од власти прота јер је подигнута на земљишту откупљеном од Протата, а не закупљеном, и независна од власти хиландарског игумана. По одредбама типика њеног оснивача, Хиландар је чак био у обавези да келији годишње даје litrq ^ (око седамнаест данашњих литара) маслиновог уља за кандила која су осветљавала унутрашњост цркве (svy{a s(ve)tomou savy), као и помоћ у основним намирницама (брашно и уље) према могућностима. Нераскидива пак веза с манастиром остварена је одредбом по којој је после смрти наследника кога је сам Сава изабрао потоње настојнике келије имало међу собом да бира хиландарско братство са игуманом на челу – mou/a b(o)gobo]zniva, који је могао испунити сва строга аскетска правила прописана од оснивача, уп. Свети Сава, Сабрана дела. Реч је била о угледним духовницима који су узимали учешћа у доношењу најважнијих одлука за манастир и после повлачења у карејску испосницу. Судећи по млађим документима, из XIV и XV века, за њих је међу потписницима ових исправа било резервисано место одмах иза игумана и најугледнијих отаца манастирских, а пре великог иконома или еклисијарха – уп. Мошин, Акти, 182–183, 186, 194, 196–200, бр. 1.112–121, 2.39–46, 5.42–54, 6.42–49, 7.23–29, 8.20–28; о правном статусу и најранијој историји испоснице в. детаљну расправу М. Живојиновић, Светогорске келије и пиргови у средњем веку, Београд 1972, 91–102. Због слобода и права које је уживала, испосница је у Протату почетком XIV века сматрана манастиром, односно манастирићем, којем су, као и другим атонским братствима, на коришћење уступане запуштене карејске келије.)

На полеђини грчког акта о даривању ове келије испосници касније су две руке оставиле записе на српскословенском који откривају положај и посвету келије – za keli} nadq na[omq kelie} и troica. 9 Обнова испоснице је предузета у другој половини исте деценије захваљујући средствима која су хиландарски игуман Никодим и ;(q)st(q)­ ni старац келије јеромонах Теодул добили од краља Милутина na воздвижение i na обновление келие. Српски владар је том приликом испосницу даривао иконама, као и књигама, од којих једна и данас постоји. Поред тога што је обновио испосницу, јеромонах Теодул ὁ Ἁγιοσαβαΐτης дао је и значајан допринос у обнови протатског пирга, те је за ове своје заслуге од прота Исака средином двадесетих година добио на коришћење и једну келију у кули уз карејски саборни храм. Средином XIV столећа, непун век и по од оснивања, други ктитор испоснице постала је српска царица Јелена. Пошто се августа уверила у ni{etou i veliE nedostatq;noe kelJe, по повратку у Хиландар, уз сагласност игумана и стараца, за старешину испоснице изабрала је проигумана јеромонаха Теодула, а затим је од супруга Стефана Душана за келију измолила село Косориће у Хвосну, као и потврду дотадашњих давања Хиландара и Српске патријаршије. У складу са одредбама трију хрисовуља које је цар 1348. издао на Чахри код Скопља и у Прилепу, у келију су с двора сваке године стизали 100 млетачких дуката, топла одећа и сир, а из Приморја со. Још за свог боравка у Кареји, децембра 1347, вероватно по наговору супруге, цар је за испосницу од светогорске управе успео да добије келију τοῦ Πλακᾶ. Због честих упада τῶν ἀθέων Ἀγαρηνῶν средином XIV века, неопходно је било боље обезбедити испосницу, у чему је покровитељство с највишег места морало имати значајну улогу. Око 1350. обновљен је пирг и подигнута је палисадна ограда која је обухватала цркву и келије за становање испосника, a испред куле је изграђен утврђени улаз, προπύργιον. С друге стране, из протатског акта издатог јуна 1353. види се да суседна келија Свете Тројице изнад испоснице није била саставни део тог комплекса: њу су претходно, приликом напада на утврду Светог Саве, користили безбожни Агарени, због чега су српски монаси од атонске управе добили дозволу да њене остатке поруше. Растакање Српског царства после Душанове смрти и потом турска освајања нашли су одраза и у животу испоснице Светог Саве у Кареји. Најпре је, око 1360, само хиландарско братство јасно означило право другог ктитора mlq;alnice као јединствено позивајући се на типик њеног оснивача, а за себе је po w[qstvi kq g(ospod)ou монахиње Јелисавете, бивше царице, задржало право на избор сваког њеног потоњег настојника. Патријаршија из Пећи је већ тада испосници престала да шаље годишњу помоћ а њу је један век касније условила доследним поштовањем Савиног устава. Из писма патријарха Никодима написаног 15. јуна 1450. у Пећи јасно је да се у претходном периоду од близу стотину година није свагда држао типик и правило церковно у пиргу Карејскому по уставу Свјатаго Сави, као и да је испосницу хиландарско братство давало у закуп, иако је то њен оснивач изричито забранио. Смутна времена су неминовно утицала на попуштање монашке дисциплине, а још један пример непоштовања одредаба Савиног типика среће се и у наредном, XVI веку. Правни положај испоснице најбоље одражава типик који се приписује патријарху Антонију IV, а у ствари је потврђен и озваничен тек 1498. од патријарха Јоакима. У том документу се, на списку двадесет пет атонских манастира, ὁ τοῦ ἁγίου Σάββα налази на претпоследњем месту, при чему је представник испоснице имао своје место и у протатској цркви, односно учествовао је у раду карејског сабора. Као накнаду за своје поседе у Кареји, испосница је била обавезна да Протату сваке године испоручи дванаест метара вина и три литра уља.

Економски положај испоснице у време турске власти свакако се не може поредити са оним из доба највећег благостања средином XIV столећа, када је она уживала редовну годишњу помоћ с дворова српског цара и патријарха и имала приходе са свог хвостанског метоха, али ни под Османлијама није била сасвим без новчаних примања. У другој четвртини XVI века Савин пирг је са угровлашког двора у Трговишту добијао годишњи wbrok(q) од 3.000 аспри, уз 300 аспри на име путних трошкова за братију што је по тај прилог долазила најпре код војводе Јована Влада, званог vintil\ (1532–1535), а потом код његовог наследника војводе Јована Радула, који је на почетку своје владавине, 23. фебруара 1536, потврдио исплату исте новчане помоћи. Ипак, тешка времена под иноверним господарима одразила су се и на однос самих Хиландараца према испосници. Најпре је, средином седме деценије тог столећа, у време игумана и тада бившег прота Нићифора, братство донело одлуку да дотадашњу келие саборној Светог Томе изда у закуп, а да манастирски угледници убудуће одседају у испосници, што није било у складу са одредбама њеног оснивача. Овакво непоштовање Савиног типика не мало биће погрешениe и окончано је 18. јануара 1586. одлуком сабора на чијем је челу био игуман Пајсеј, а по којој су саборни старци из Хиландара за време боравка у Кареји поново одседали у келији Светог Томе; њој је заузврат дат и добар део имања које је раније било пиршка башчина. 

У испосници се испрва одвијала жива списатељска делатност, а у познијим вековима ту су преписивани, превођени и повезивани рукописи. Уколико је грешни Теодул иста она личност за коју је више пута речено да је држалац келије Светог Саве, онда је у њој 1335/6. настао најстарији познати препис Теодосијевог житија њеног оснивача, данас изгубљен. Иначе, у Кареји у пиргу у молчалници Свјатаго Сави  довршено је 5. фебруара 1558. преписивање Номоканона по жељи хиландарског игумана архимандрита Силвестра, који као да се већ спремао за своје потоње звање рашког митрополита. После дуге потраге за преводом књиге Јосипа Матејевог на Светој Гори, као и по српским и бугарским земљама, еклисијарх јеромонах Григорије пронашао је књигу у Русији и као великосхимник Василије у августу 1585, такође у пиргу Светог Саве у Кареји, довршио је њено превођење на српски језик. Током читаве треће и почетком четврте деценије наредног, XVII столећа у испосници је живео и на преписивању књига радио монах Аверкије от землје Херцега, који је, према сопственом сведочењу, На Кареји у пиргу хиландарскому  до 1631/2. преписао 535 тетрада, односно 4.280 листова. У самој су испосници изнова повезивани и старији рукописи, о чему прва сведочанства потичу из XV века. Записи у рукописима пружају и штуре податке о грађевинама и њиховом месту у оквиру комплекса испоснице. Тако белешка настала 1622/3. из једног триода цветног сведочи о томе да се пирг налазио изнад цркве Светог Саве, с њене западне стране, док се из белешке настале почетком друге половине истог века, 1656/7, сазнаје да је старија црква такође имала припрату. Сама испосница је била ограђена, а њен улаз је средином 1662. обновио (ponovi portou) држалац испоснице јеромонах Исаија. Будући да у натпису на мермерној плочи пронађеној у дворишту испоснице није сачуван део који би говорио о посвети храма, не може се са сигурношћу тврдити да је у питању обнова цркве Светог Саве Освећеног; плоча је могла потицати и из неке од суседних хиландарских келија. У сваком случају, хаџи Атанасије се среће у још неколико извора. Први пут је на почетку пролећа 1649. једну хиландарску исправу потписао одмах иза игумана Виктора и проигумана Теодосија, а двадесетак година касније, 1670, уз препоруку српског патријарха Максима, ишао је ради прикупљања милостиње за манастир у Ровишку митрополију. Последњи пут је поменут у Светосавској испосници, коју је, у присуству игумана Виктора, преузео 1. септембра 1674, пошто је претходно из темеља саградио келију за боравак подвижника. 

Слабљење централне атонске управе и укидање функције прота, која као да је била јемац независности испоснице, утицали су и на схватања самих Хиландараца. Манастир је, изгледа, келију Светог Саве почео да доживљава као свој метох, па је и слободно располагао њеном имовином. За такав однос основу су пружале још древне хрисовуље Андроника II Палеолога из јануара 1299, a нарочито она из фебруара 1321, у којој је испосница јасно била означена као хиландарски μετόχιον, али и чињеница да се о овој карејској келији говори још у оснивачком акту манастира, у 42. глави типика, где се уређују односи између Хиландара и испоснице, cf. Chilandar, 170, no 17.64–66; Actes de Chilandar I, 136–137, no 57; Хиландарски типик, пр. Д. Богдановић, Београд 1995, 49–50; по типику, манастир није имао приходе од испоснице, али није био у обавези да по Савиној смрти ишта шаље у њу, што је било у супротности са жељом коју је Сава нешто раније исказао у Карејском типику, в. овде нап. 8.

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2021 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev