Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Света Гора Манастири Хиландар
 
 
  

Манастир Хиландар

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 

(Ваведење пресвете Богородице, на дан 21. новембра)

 

Један од три негрчка манастира на Светој Гори јесте Хиландар, српска царска лавра. Историја Хиландара може се пратити од 1198. године , тј. од његовог  другог оснивања. Готово нема србина  који  с  поносом  неће навести  имена  оснивача Хиландара, Светог Симеона и Светог  Саве, бившег  великог  жупана  Стефана  Немање  и његовог најмлађег сина Растка. Они су истовремено и оснивачи самосталне српске државе (Немања) и аутокефалне српске православне цркве (св. Сава). Схвативши да се Сава више неће враћати у Србију, родитељи му послаше велико благо, нешто за његове потребе, а много више да раздели по светогорским манастирима.

Сава је у Ватопеду сазидао најпре два параклиса, а потом још један. предвиђајући да ће и његов отац ускоро доћи на Свету Гору,Сава је у Ватопеду изградио и две посебне келије, за себе и оца - Симеона. Због свега реченог, Сава је добио почасни назив другог ктитора Ватопеда. Након Савиног позива, а после годину и по дана проведених у Студеници, Симеон доноси одлуку и 8. октобра 1197. године. креће на Свету Гору. У Ватопед стиже 2. новембра где је дочекан са великим почастима. Симеон је даровао великим благом игумане свих светогорских манастира који су дошли да га посете, али је ипак највише блага добио управо Ватопед.

У јесен 1197. године. Симеон и Сава крећу у обилазак Свете Горе како би се поклонили светињама, црквама и светим местима. У Кареји, Ивирону и Великој Лаври, због значајних поклона које су учинили, уписани су као други ктитори. Приликом овог ходочашћа Симеон и Сава открили су запустели манастир Хиландар и по повратку у Ватопед изразили жељу да га обнове. Иначе, стари грчки манастир Хиландар основао је монах Георгије Хиландарис у X веку. Забележена су имена три његова игумана током XI и XII. века. Крајем XIII века Теодосије бележи да Симеон и Сава „од прота измолише запустеле ћелије, маслињаке и винограде што беху око Хиландара".

Првобитна намера Симеона и Саве била је да Хиландар обнове за Ватопед. Сазнање да на Светој Гори постоје и манастири негрчких народа пробудило је код Симеона и Саве жељу да оснују српски манастир на овом светом месту. Када је било потпуно јасно да је оснивање српског манастира на Светој Гори осигурано, Симеон и Сава позивају великог жупана Стефана да и он буде оснивач будућег манастира. Он је то прихватио и послао материјалну помоћ за подизање манастира. Детаљи о градитељским радовима непознати су, али су завршени у веома кратком року. Теодосије каже: „Сава скупи много радника, јер је хтео да за мало времена много сврши".

Половином 1198. године у Хиландару је могао да се организује живот малобројног братства. Симеон је доведен из Ватопеда, а за првог игумана постављен је способни монах Методије. Симеон је у Хиландару поживео осам месеци, и 13. Фебруара 1199. године упокојио се. 

Манастир је организован по угледу на највеће светогорске манастире, као самосталан, самоуправан и општежитељни. 

Иако је рано упознао и заволео живот исихаста Сава није могао да му се посвети. Међутим, он од те жеље није одустао, него је она временом постајала све јача. Због тога он оснива у Кареји испосницу где је намеравао да се након повлачења из манастира потпуно посвети молитви.

Савини биографи наводе да је поред бриге о Хиландару и испосници у Кареји, он помагао обнову и других светогорских установа. Наводе његове велике заслуге у обнови манастира Каракала, Ксиропотама и Филотеја. У ова три манастира стекао је право да, заједно са родитељима буде помињан у литургијама као други ктитор. Већ на први годишњи помен Симеонове смрти (13. Фебруар 1200. године) Из његовог гроба потекло је миро, тако да је он проглашен за Светог Симеона Мироточивог. Смрћу Савином завршава се прво раздобље у историји Хиландара. Његови оснивачи дали су манастиру тако снажан печат који ни потоњи векови нису могли не да потру, него ни да битније наруше.

Српски краљеви Стефан Урош и Стефан Драгутин својим даровима знатно су увећали хиландарски земљишни посед у Србији. Изузетан  успон  и  материјални  процват  Хиландар бележи за време дуготрајне владавине краља Милутина (1282-1321.године). Поред тога, краљ Милутин извео је више градитељских радова у Хиландару, али и на манастирским имањима ван Свете Горе. Најзначајније  од свега  јесте  изградња  манастирске Цркве, католикона на месту оне коју су обновили Симеон и Сава.

 

Католикон, пресек

 

Током владавине краља Милутина, а као последица поред осталог, његових родбинских веза са византијским двором, положај Хиландара у светогорској заједници значајно се поправио. За време краља Милутина, помињање Хиландара као манастира срба, постало је уобичајено. Каснија историја Хиландара бележи значајна добра добијена од цара Душана, крунисаног за краља 8. септембра 1331. Године. Он је, иначе, показао изузетну предусретљивост према Светој Гори, што се види из садржаја повеље коју је издао 1345. Године. Угледу Хиландара у касније време допринео је Роман Бранковић, брат Вука Бранковића, који је био хиландарски монах. Ни после косовске битке српска властела није престала да брине о Хиландару. Од средине XVII века број српских монаха у Хиландару смањивао се, а повећавао број бугарских, који почетком XVIII века преузимају контролу над манастиром. У хиландару је живео и чувени бугарски монах Пајсије, аутор „историје бугарског народа."

Посета српског краља Александра Обреновића 1896.године представља судбинску прекретницу за Хиландар. Манастир је од краља добио велику материјалну помоћ, српски монаси пристижу у све већем броју, тако да управа над Хиландаром убрзо поново прелази у српске руке. Данас у самом манастиру живи преко четрдесет монаха и искушеника, док их у скитовима, келијама и метосима има још око двадесетак. По величини земљишног поседа на светој гори, хиландар заостаје само за Великом Лавром. Прилазећи манастиру наилази се на параклис подигнут на месту где је по предању угинуо магарац на чијем је самару из Србије стигла чудотворна икона Богородице Тројеручице.

Главна црква хиландарска посвећена је Ваведењу пресвете Богородице. Изграђена је на основама првобитне, подигнуте у време изградње манастира. датира с почетка XIV века и од старе цркве извесно је сачуван прелепи бели мермерни под који на средини има велики крст окружен мозаичким тракама. Као што је већ речено, Хиландар чува изузетне драгоцености. Међу најважнијим, свакако је чудотворна икона пресвете Богородице „Тројеручице". Ову икону, икону Богородице „Млекопитатељице" и игумански жезал донео је свети Сава из манастира светог Саве Освећеног који се налази у близини Јерусалима. Предање казује да је свети Сава освећени на самрти рекао окупљеној братији да ће после много година овај манастир посетити монах племенитог рода, са запада, по имену сава и да њему треба предати на благослов иконе и игумански жезал.

Прође скоро седам векова до доласка светог Саве српског, пред којим се икона покрете, а жезал паде и поклони му се. Братија тада саопшти светом Сави завештање свога духовног праоца и дадоше му икону Богородице „Тројеручице" коју он смести у главну хиландарску цркву, богородице „млекопитатељице”, која се налази у карејској испосници и жезал који се налази у келији званој „Патерица".

Хиландар има око двадесет пет независних келија од којих је најважнија „Типикарница” у Кареји.

Поред саборне цркве посвећене Ваведењу пресвете Богородице, у Хиландару постоји још дванаест црквица - параклиса и две изван манастира.

 

Чудотворна икона Богородица Тројеручица, Трисофуса

 

Тројеручица је, према предању, исцелила руку светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима  борио  против  иконобораца, али  је  међутим  био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном  лику  трећу  руку,  по  чему  је  она  добила  име Тројеручица. По свом чудесном исцељењу, свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом светог Саве Освећеног.

Сам Хиландар поседује веома богату ризницу са великим бројем икона, сасуда, застава, стаог оруђа, алата, литургијских предмета и др. Библиотека Хиландара данас представља најбогатију средњовековну библиотеку у срба и једну од најбогатијих библиотека средњег века у Словена. Велики број келија са параклисима, библиотке у келијама, метохије хиландарске, цркве ван манастира представљају делић материјалног које је створено у сужби духовног, оног духовног што ствара узвишено и значајно за овоземаљски и оноземаљски живот. 

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev