Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Библиотека Фондови по намени  
 
 
  

Хиландарски фондови по намени

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

У Хиландарској библиотеци се налази разноврсно преведено и оригинално словенско рукописно и штампано наслеђе православних jужних и источних Словена (Славија ортодокса), у хронолошки различитим преписима од XII до краја XIX века, и штампаним издањима, од српских инкунабула с краја XV до најновијих словенских ћириличких издања XX века. Поред словенских књига, ту је и грчко рукописно и штампано наслеђе. Средњовековна оригинална словенска књижевност заступљена је преписима дела бугарских, руских и српских писаца: Климента Охридског, Теофилакта Охридског, Владислава Граматика, Константина Филозофа-Костенечког, Јефтимија Трновског, Димитрија Ростовског, Илариона Кијевског, Кирила Туровског, попа Пеје, Светог Саве, Доментијана, Теодосија. Сви су ти преписи значајни, пре свега, за словенску историју и филологију, али и за друге науке. Има преписа дела који представљају историјске изворе за периодпримања хришћанства и односе се на прве словенске просветитеље Ћирила и Методија. Тако се у Аверкијевом панагирику за фебруар, март, април, из 1626.год. (Хил. 444) налази на л. 105б препис дела Памет и житије Константина Филозофа "прваго наставника словенску језику“, а на л. 139 Слово похвално Кирилу и Методију.

 

депо библиотеке

 

Пошто штампани фондови нису обрађени у целини, то ћемо, овом приликом, дати кратак преглед садржаја рукописног словенског фонда по намени. Лакше упознавање садржаја омогућила нам је груба подела књига на три веће групе. Подела се заснива на практичној примени књига, тј. да ли је њихов садржај намењен за богослужбену употребу,монашко уздизање или за стицање лаичких знања. Употреба литургијских књига регулисана је црквеним Типиком-Правилом, док је монашка обавезна лектира била прецизирана Келијним правилом. Лаичка књига је била препуштена монасима - интелектуалцима, који су, поред обавезне монашке лектире, пратили оновремена достигнућа из свих области људске делатности.

Прву, и највећу групу, чине неопходне богослужбене књиге: јеванђеља, апостоли, псалтири, паримејници, минеји, октоиси, служабници, требници, октоиси, часослови и др. Неке од њих су се употребљавале и ван богослужења, као нпр. јеванђеље, апостол и псалтир, разне молитве и сл. (према поменутом "келијном правилу"). По правилу, богослужбене књиге су богато украшаване, нарочито јеванђеља, псалтири и служабници, што потврђују и хиландарски примерци, на којима се може пратити развој српског књижног украса кроз векове.

Средњовековни украси књига обухватали су заставице, иницијале, маргиналне и финалне украсе, као и раскошне минијатуре које су покривале целу страницу, или један њен део. Њихов задатак је био, пре свега, да нагласе један део текста, издвојивши га ликовно, да улепшају књигу, да потврде свету реч ликовним представама псалмопевца Давида, јеванђелиста и других састављача библијских текстова, а сликама сцена га приближе и објасне. О украсима хиландарских рукописа писали су наши истакнути историчари уметности Светозар Радојчић, Војислав Ђурић, Јованка Максимовић, Гордана Бабић и др. Скраћени преглед хиландарске илуминације дајемо према најновијим студијама Јадранке Проловић и Зорана Ракића.

Најстарији хиландарски рукописи XIII-XIV века имају раскошне минијатуре, заставице и иницијале комбиноване од преплета, зооморфног и биљног украса. Они представљају најлепше украшене књиге Хиландарске библиотеке. Ту је, пре свих, већ споменуто, Мирослављево јеванђеље с краја XII века, зетско-хумске редакције. Ово јеванђеље је "украсио златом кнезу великославному Мирославу, сину Завидину" грешни Глигорије дијак. Његова илуминација састоји се, поред представа људских ликова, најчешће укомпонованих у иницијал, (јеванђелиста Марко, Жван Баптист, Марија Магдалена) из бројних тератолошкох украса, састављених из зооморфно-биљних преплета са претставама животиња и натприродних створења. Овакав начин украшавања настао је под утицајем рукописне илуминације Јужне Италије, где је дошло до мешања византијских и романичких ликовних елемената. О његовом украсу, тексту, језичкој редакцији и палеографским особинама слова написане су многобројне студије. Издато је фототипски два пута, а урађено је и критичко издање текста. Овај најзначајнији и најстарији сачувани писани споменик српске редакције налазио се у Хиландару до 1896.год, када је, заједно са Оснивачком повељом Симеона Немање поклоњен краљу Александру Обреновићу (1889-1903) из захвалности за отплаћене манастирске дугове.

Други значајан споменик са украсима из овога времена јесте Вуканово јеванђеље око 1202. г, рашке редакције, писано у пећинској испосници код града Раса. Богато је иницијалима са биљним, животињским и геометријским мотивима. Чува прве српске минијатуре на целој страници, које су по квалитету слабије од савремених српских фресака. Рађене су у стилу делимичног опонашања технике емаља која је утицала на украшавање рукописа у периоду Комнина. Налазило се у Хиландарској библиотеци вероватно ускоро после писања pa до 1859, (Санкт Петербург, Руска национална библиотека, Ф н I 82).

Поред ова два најзначајнија српска јеванђеља, зооморфну орнаментику, карактеристичну за XII и XIII век, имају Изборно јеванђеље из треће четвртине XIII в, (Хил. 8) и Четворојеванђеље из друге четвртине XIII века (Хил. 22). Овакав начин украшавања наставља се у XIV в, у коме се изразитије појављује веома стари украс у виду преплета. Такву зооморфно-преплетну орнаментику срећемо у Четворојеванђељу из прве половине XIV (Хил. 12), Четворојеванђељу краља Милутина из 1316, дијака Радослава (Георгија) (Хил. 1), Четворојеванђељу прве половине XIV века (Хил. 12), Изборном јеванђељу монаха Романа из 1337.год. (Хил. 9) и др. У овом последњем рукопису преплет је "достигао врхунац свога развоја". Зооморфни мотиви раскошних рукописа средине и треће четвртине XIV века полако уступају место "компликованијем, али правилном плетеру", који се назива "балкански тип". У XIV веку појављују се византијске флоралне заставице са мотивима лозица, палмета и полупалмета, који су укомпоновани у квадрат, круг, срце и сл. Најлепши примерци таквих неовизантијских украса налазе се у најраскошнијим хиландарским рукописима као што су Четворојеванђеље патријарха Саве из 1354-1375.год. (Хил.13), Изборно јеванђеље Николе Стањевића из средине XIV века (Хил. 14), Четворојеванђеље из средине XIV века (Хил. 17) и још у десетак других, од којих неки нису више у Хиландару. Посебно треба истаћи минијатуре, које су у почетку радили грчки мајстори школовани у Солуну и Цариграду, а касније српски сликари, најчешће калиграфи, који су радили и иницијале као писари Јов и Дамјан из друге половине XIV века. Чувене су минијатуре у Романовом јеванђељу (Хил. 9 ) и Четворојеванђељу патријарха Саве ( Хил. 13), а у XV веку минијатура Јована Златоустог коју је израдио "грешни Тодор" у Метафрасту Стефана Доместика из око 1465.год. (Хил. 400).

 

депо библиотеке

 

После пада Деспотовине 1459.године, у XVI и XVII веку наставља се преписивање и украшавање књига у српским земљама и Хиландару. Иако у знатно погоршаним условима турског ропства, српска књига наставља да живи на традиционалан начин, следећи старе образце и богатећи се штампаним узорима. Хиландарске књиге украшене су заставицама-орнаменталним пољима, иницијалима и знатно ређе минијатурама-фигуралним представама. На уметничкој опреми књига раде заједнички преписивачи и сликари. Заставице су сачињене од симетрично преплетених трака или врежа, а богатије имају сложенији преплет у једноструким или концентричним круговима, распоређеним у један или више редова као што су уметнуте заставице у Четворојеванђељу из 1558.год. (Хил. 37) или у Четворојеванђељу из средине XVII века (Хил. 45). Има заставица правоугаоног облика у којима траке чине сложене композиције састављене од ромбова, дијагонала, лукова, чворова и плетеница. Такве заставице налазе се у Четворојеванђељу из 1520 монаха Христодула (Хил. 4), Служабнику даскала Јоиља из XVII века и др. Бројне су прелепе заставице са биљним мотивима, гранчицама, цветовима, листовима, врежом која се грана из вазе, или са стилизованом људском главом у средини орнамента. Налазимо их у Четворојеванђељу из око 1570.год. (Хил. 40), Четворојеванђељу из пре 16656 (Хил. 44) и др. У овом времену најраскошније су квадратне заставице настале под утицајем старијих византијских остварења, орнаментике из рукописа Владислава Граматика и графичких остварења српских штампаних књига XVI века. Сплетови врежа са биљним, ређе животињским мотивима, зракасто се шире образујући розете, крстове, ромбове, са обавезном стабљиком цветова дивље руже, карамфила или зумбула дуж десне маргине и преплетом или цветом у облику крста на средини горње ивице. Такво је раскошно Четворојеванђеље патријарха Максима из око 1520. год. (Хил. 5), Служабник грешног Дмитра из 1624. год. (Хил. 327) и др. Посебну вредност имају минијатуре, којих у овом времену има у једанаест хиландарских рукописа, од којих ћемо поменути Четворојеванђеље око 1570.год. (Хил. 40), у коме је једна минијатура исечена, Четворојеванђеље пре 1656.год. (Хил. 44), Четворојеванђеље из средине XVII века. (Хил. 45), Изборни апостол из 1660.год, писан по налогу игумана Виктора, чијом заслугом су многе књиге преписане, украшене или преповезане, такође без једне минијатуре. Представља једну од најлепше украшених српских књига XVII века, а дело је грчког сликара (Хил. 107) и др. Ауторски потрети налазе се у бадемастим, кружним или четворолисним медаљонима, који се налазе у средини правоугаоних флоралних заставица. Биљни мотиви настали су под утицајем исламске уметности. Овакво украшавање увео је у балканаску илуминацију познати писар и илуминатор XVI века поп Јован из Кратова. Рукописи овога периода обилују иницијалима са цветним врежама у које су уплетене птице и стилизоване људске главе.

Другу велику групу чине књиге за духовно уздизање монаха које су читане самостално у ћелијама, или заједнички у трпезарији за време обеда као што су пролози, житија, слова и беседа светих отаца, теолошке расправе о исправности верских догми и осуди јереси, патерици, лествица, питања и одговори, центурије, разна правила и др. Ова дела припадају византијској хагиографској, беседничкој, теолошкој, филозофској и етичкој књижевности. Посебно су интересантни патерици (отачници) који припадају тзв. монашкој белетристици. Оваквих зборника кратких прича о испосничком животу отаца-пустињака и монашком виђењу световног живота, који понекад потсећају на народне приповетке има, у целини или одломцима тридесетак. Заступљена су бројна дела познатих византијских аутора: Јована Златоустог, Василија Великог, Григорија Богослова, Јефрема Сирина, Симеона Новог Богослова, Атанасија Александријског, Григорија Синаита, Григорија Паламе, Епифанија Кипарског, Исака Сирина, Јована Дамаскина, Генадија Схоларија, Јована Лествичника, Максима Исповедника, Михаила Синкела, Никона монаха "Црногорца" са Свете Горе Синајске, Теодора Студита и др.

Трећу групу представљају преписи лаичке средњовековне књижевности, уметности, друштвених, природних и примењених наука. Треба имати у виду да се средњовековна систематизација наука разликује од савремене, да је ондашња наука обухватала неколико данашњих, да су се преплитале, и тек у каснијим вековима, развојем научне мисли, оформиле као посебне науке или дисциплине. Тако је било у Западној Европи и у Византијском комонвелту. Граматика је, на пример, обухватала ортоепију, метрику, ономастику, етимологију и сл. Отуда се титула "граматик" придавала образованим, ученим људима, научницима (енциклопедистима), а не граматичарима у данашњем смислу речи.

Наука у средњем веку наставља античко-хеленску научну мисао, и заснива се на божанској промисли. Сачуване хиландарске књиге из разних научних области су, највећим делом, преводи са грчког, и потврђују да је наука код Срба у средњем веку пратила византијску науку.

Друштвене науке заступљене су делима из историје, граматике и лексикографије, грађанског и црквеног права, световне властеоске белетристике.

Од византијских историјских дела у словенској традицији заступљене су хронике које представљају преводе и прераде византијских универзалних хроника. Започињу старозаветном легендом о постању света, а завршавају временом писања. Из хроника су се развили хронографи, у којима се, на универзалну византијску хронику надовезује руска историја, урађена према руским летописима, а српска и бугарска према јужнословенским житијима. Кратко хронолошко записивање историјских и других догађаја и личности из српске историје садрже летописи, родослови и поменици. Ту се налазе: Хроника Георгија Амартола, под насловом Летовник, према каснијем запису Георгије Летописац, у препису монаха Јова из треће четвртине XIV века (Хил. 381),  Зонарина хроника из око 1520/1530.год, тј. летописац или паралипомен Јована Зонаре (Хил. 433) и препис чувеног дела стиховане Хронике Константина Манаса. Манасијево дело је преведено у прози на бугарски за време владавине Ивана Александра, око 1331-1340.год. и убрзо илустровано са шездесет девет минијатура. Хиландарски препис овога дела захвата закључно до царства Никифора Вотанијата и налази се у Цароставнику хиландарском из око 1580.год. (Хил. 434) Хронографи су заступљени одломцима и налазе се у Зборнику из 1762/1780.год. (Хил. 507) и Зборнику из прве половине XV века, (Хил.651). Летописа има различитих језичких и текстолошких редакција: бугарски, молдавски, пророчански и кратки, какав је у Требнику из 1580.год, назван Указ летом (Хил. 171), а поменика-парусија различитих профила, има шеснаест примерака и то из XVII-XIX века.

Посебно место у хиландарској историјској литератури припада житијима српских владара и црквених великодостојника. Та су дела настала у Хиландару, или под његовим непосредним утицајем и чине основ наше средњовековне књижевности и историографије. Ту спадају хагиографска и химнографска дела Светог Саве, Доментијана, Теодосија, Данила II, Ученика Данила II, Јефрема, Силуана, Инока Исаије, монахиње Јефимије, Инока из Далше, Генадија светогорца, Кир Симеона (?) као и других анонимних писаца . Први хиландарски спис Оснивачка повеља Симеона Немање, настала највероватније у другој половини 1198.год, везује се за првог српског књижевника Светог Саву. Добивши је од Хиландараца, краљ Александар Обреновић је повељу поклонио Народној библиотеци Србије. За време првог светског рата нестала је са групом најзначајнијих средњовековних рукописа. Савином заслугом настала су и два црквеноправна списа, поменута на самом почетку рада: Карејски типик, 1199.год. (АХС 132/134) и Хиландарски типик, 1199.год. (AS 156) . Први је скитски-пустињачки устав намењен Савиној испосници у Кареји, посвећеној Сави Јерусалимском, а други манастирски који регулише правила живота у Хиландару. Њему је веома сличан Студенички типик, сачуван у једином Аверкијевом препису из 1617.год. У науци постоје различита мишљења који је од њих први настао. У Хиландарском типику налази се Кратко житије Симеона Немање, док ће право ктиторско житије бити укључено у Студенички типик. По мишљењу Ђорђа Трифуновића Сава је опширно житије започео у Хиландару. Настајање Савиних химнографских списа везује се за Студеницу. Још једно дело, Указ хотештому држати псалтир, приписује се Сави Немањићу. Сачувано је у Хиландару у шест преписа (Хил. 94, Хил. 97, Хил. 112, Хил. 121, Хил. 122 и Хил. 125). Заслуга је Савина за стварање житија Крмчије-Законоправила од стране Доментијана.

Од граматичких дела треба посебно истаћи препис значајног списа за словенску писменост О писменех Црнорисца Храброг који се налази у Зборнику XV-XVI века (Хил. 463), где је и друго важно граматичко дело Сказаније о писменех (Спис о правопису) Константина Филозофа (Костенечког) под заглављем: "Сија словеса ва кратце избрана от књиги Константина Философа и учитеља србскаго бившаго при благочастивем деспоту сину стараго кнеза Лазара". Овим списом заведен је ред у ондашњем правопису, назначен у науци као ресавска правописна школа. Још један препис овога списа, са сличним заглављем, налази се и у Зборнику из средине XVI века (Хил. 481).

Овде спадају и граматички и лексикографски радови различитих нивоа, који сведоче о напору хиландарских монаха да олакшају себи мукотрпан преводилачки рад који се одвијао у Хиландарском скрипторијуму у свим вековима, до данас. Живећи у светогорској вишенационалној заједници, хиландарски монаси су морали знати, пре свега, савремени грчки језик, који је био општи комуникациони језик. Они су, судећи по затеченим речницима и конверзацијским приручницима, знали, или су се трудили да знају, поред блиских источнословенских језика, и друге језике православних народа који су имали своје манастире или скитове на Светој Гори. Те су књижице млађегдатума, и највероватније су их доносили монаси из других језичких средина, како би се лакше међусобно споразумели. Из средњевековног периода сачувани су лексиколошки замеци, а из млађег (XIX века) краћи речници.

Српски средњовековни правни зборници су преводи и прераде византијских правних компилација. То су Номоканон (Крмчија, Законоправило) који садржи црквена правила и грађанске законе који се односе на цркву, Синтагма Матије Властара, Јустинијанов закон, којима се често додаје наш Законик цара Душана. Тако се у Зборнику из друге четвртине XV века (Хил. 466) налази словенски превод Земљорадничког законика, главе Светосавског номоканона; у Законику из прве трећине XV века (Хил. 300) скраћена Синтагма Матије Властара, Јустинијанов закон и Законик цара Душана; у Законику који је писан 1620.год. у Јањеву (Хил. 301) скраћена Синтагма Матије Властара и друга правила, а у рукопису из последње четвртине XIV века (Хил. 299) пуна рекција Синтагме Матиј Властара. Хиландарски препис Законоправила, настао крајем XIV века, налази се у Аустријској националној библиотеци у Бечу (Cod. Slav. 21).

Средњовековни витешки роман о Александру Македонском, познат у науци под именом Александрида, нашао се у каснијем, црквенословенском, препису из XVIII века (Хил. 296), а Варлаам и Јоасаф из треће четвртине XIV века у српскословенском препису, рашки правопис (Хил. 422).

Природне науке чине вишеслојни козмографски списи који се јављају у оквиру различитих жанрова. Такви су Шестодневи, "егзегетска дела која тумаче почетак старозаветне Књиге постања о стварању света за шест дана". са одељцима из географије, астрономије, метереологије, метрологије (о дужинским мерама). Географија, савремено схваћена, заступљена је преписом са руског издања, Санкт Петербург, 1716.год. (Хил. 528). Најстарији сачувани словенски превод шестоднева јесте српски препис граматика Теодора Спана (Ћосавог), настао 1263. године, у пиргу Преображења Спасова, по налогу хуландарског духовника, књижевника и "светаго књигољупца" Доментијана. Рукопис је оденет из Хиландарске библиотеке 1655, и налази се у Државном историјском музеју у Москви (ГИМ, сгн. 345). Дело представља компилацију бугарског писца Јована Егзарха (крај IX-X в.) која се заснива на делима црквених отаца Василија Великог, Северијана из Гавеле (приписивано Јовану Златоустом и Василију Великом) идругих, као и Аристотелових природословних списа.

У српскословенској традицији постоји више преписа који хронолошки досежу до XVIII века. У Хиландарској библиотеци сачувано је 7 преписа ових списа, у целини, или у одломцима, од којих су неки настали у Хиландарском скрипторијуму.

Примењене науке представљене су књигама из научне и народне медицине и фармакологије.

Српска средњовековна медицина достојно је заступљена Хиландарским медицинским кодексом из средине XVI века (Хил. 517), јединим познатим примерком тако велике збирке медицинских списа салернско-монпељенске школе на народном језику, рукопис који садржи списе европске научне медицине од краја XIII до краја XV века. (В. Гавриловић) Њега је посебно проучавао Реља Катић, а Народна библиотека Србије је издала фототипско издање. Поред научне медицине, у више рукописа сачувана је народна медицина, заснована на традицији и усменом предању у коме се наталожило богато народно искуство лечења лековитим биљем и аутосугестијом ("враџбинама").

Рукописи народне медицине најчешће се називају лекарушама, али и рецептима. Тако рукопис Рецепти, широко датиран XVIII-XIX веком (Хил. 745/III) има наслов "Рецепти о лекарских вешчех". Иако је пореклом руски (писан грађанским руским курзивом, руским језиком) говори да су хиландарски монаси набављали медицинске књиге које су им биле потребне за болницу, која постоји у мнастиру од времена краља Милутина.

Како је Хиландар имао велику писарску радионицу могао би се очекивати већи број сликарских и писарских приручника (ерминија) које садрже упутства за прављење мастила и боја, неопходних сваком скрипторијуму. Мали број ових списа је сачуван, и већином су из новијег времена. У Хиландару постоје само Ерминија из XIX века (Хил. 662) и кратака упутства Указ за чрнило на л. 293 у Панагирику из прве половине XVII века (Хил. 489).

Интересантно је да су се у хиландарским фондовима налазили народне песмарице и школски уџбеници, који су доцније, већином пребачени у Архив.

Хиландарске књиге нису значајне већ и због бројних записа са подацима о историјским личностима и догађајима, као и оних који имају књижевне особине. Хронологија историјских догађаја и помена личности протеже се од XIII до средине XX века. Тако је проигуман Сава на више листова Житија светих отаца из треће четвртине XVI века (Хил. 431) оставио занимљиве записе из 1957, 1961 и 1962.год. Огромном духовном грчко-словенском трансмисијом у сфери књиге могу се најбоље сагледати остале заједничке источно-хришћанске цивилизацијске тековине. Преношење византијских духовних, уметничких, научних и технолошких тековина базирало се на превођењу, што је подразумевало добро познавање грчког и књижевног словенског редакцијког језика. Иако нам бројни примери средњевековног превођења словенских аутора говори да се, углавном, више радило о језичком калку, него о преношењу мисли из једног језика у други, ипак је преводилачка књижевност имала привилеговану покретачку снагу која је омогућила појаву националних достигнућа. Наравно, национално у средњем векује уклапање сопственог (словенско-паганског, фолклорно-народног, традиционалног) у опште заједничко-хришћанско. Проблем превођења отежан је и блискошћу словенских језика о чему сведоче записи писара-преводилаца. Отуда није претерано рећи да је улогу књижевне и научне радионице коју има свака библиотека, хиландарска библиотека имала од самог почетка. Наведена сведочанства о улози Библиотеке у средњем веку потврђена су каснијим научним истраживањима.

 

Хиландарски свици

 

Папирус се у Византији користио за царске указе. Најстарији сачувани су у египатском музеју у Каиру-5. Миленијум пре Христа. Лист (scapus, χαρτις) се савијао у свитак (rotulus, κιλινδρος). Ту су још и штапић (umbilicus, ομφαλος), први лист до штапића -protocolon, a последњи -eshatocolon. На горњем  рубу протоколона везивао се кожни привезак на коме је био назначен садржај и име аутора дела – index или titulus, а грчки -πιτακιον. На крају есхатоколона налазила се кожна тракица којом се везиао свитак -lora. Сваки свитак се стављао у навлаку – κιβοτος или διφτερα.  Писало се са унутрашње стране у правцу одвијања ролне. Текст на првом листу називао се columna.

Средњовековни свитак писан је на пергаменту, не на папирусу. Свитци су били у литургијској употреби  у Хиландару. ''Чин на Богојављење'' из XIV века писан је са обе стране и састоји се од 7 пергаментних листова, 508 см је дуг, 37 см широк. Са краја XIII века потиче ''Чин рукополагања свештеника''-175 см дуг, 32 см широк.

 

Часописи и листови

 

...Овде је збирка брижљиво исписиваних редова јеванђеља, повеља, различитих рукописа, нота које славе свемоћну лепоту стварања, икона, повеља, црквених сасуда, али и савремених књига, листова и часописа, који нису налазили уточишта у матичној земљи, то су гласила емиграната са политичком оријентацијом : Бели орао (Немачка), Глас Равне Горе (Енглеска), Братство (Канада), Класно писмо (Немачка)...

Уз помоћ братства манастира и институција културе из Србије, каталошки су описане збирке икона, рукописне књиге, књиге старијега и новијега периода на српском језику, сређена је архива, већи део штампане књиге 17. и 18. века је каталошки обрађен, а приликом пресељавања у нове просторије, током 1997. године, започета је обрада листова и часописа као засебне збирке. До тада ова збирка била је расута на више места.

Већи број наслова периодике, по садржају, спадају у духовна гласила : Весник СПЦ (1890-1932); Архив за историју српске православне карловачке митрополије (1911- 1914); Весник (1919-1930); Глас цркве (1930-1993); Духовна стража (1908-1940); Јеванђелски неимар (1989-1999); Православље (1871-1873); као и Светосавско звонце; Свети Кнез Лазар; Светигора; Банатски весник; Беседа и низ других наслова који излазе данас.

Збирку периодике чине богатијом научно-историјска гласила : Архив за правне и друштвене науке (1906-1914), Босанска вила (1900-1913), Гласник друштва српске словесности (1847-1892), Дело (1895-1914, 1956-1989), Гласник Српске књижевне задруге (1920-1939) и гласила из старијег периода : Правда (1909), Законитост (1910), Венац (1921), Београдске новине (1908), Брка (1906)...

Први део каталога чине наслови који садржајно, према издавачу или намени спадају у српску културу. Каталошки опис је стандардан, према међународним правилима обраде серијских гласила. Наслови су сложени азбучним редом. У прилогу je регистар уредника и власника. Гласила у Хиландар пристижу из свих крајева света, са свих континената, стога је ова збирка занимљива. Хиландар је богатством збирки, у извесном смислу, ослонац српским посленицима у култури у свету, као и у Србији. Посебну вредност ове збирке чине наслови који нису у потпуности сачувани у Србији. Страна периодика употпуњује вредност збирке насловима из 19. века, као и савременим. Поједини наслови пристигли су само у виду поклона оних бројева који су посветили одређене прилоге манастиру Хиландару, али, велики број наслова је целовит, или, скоро целовит, што је својеврсна реткост и за институције које су специјализоване за ову врсту делатности. Ретке су библиотеке које имају целовиту емигрантску штампу, још су ређи случајеви комплета наслова часописа и листова из 19. века. Данас је Библиотека манастира Хиландара савремено уређена и каталошки описана скоро у свим деловима. Збирка листова и часописа значајно место заузима по обиму и по реткостима

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2024 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev