Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Метоси Метоси у Јужној Србији и Вардарској Македонији  
 
 
  

Метоси у Ј.Србији, Вардарској Македонији

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

*ова страница је у фази израде, биће допуњена по завршетку истраживања

*сви наведени хиландарски метоси на тлу Македоније, Јужне Ср бије тренутно нису у власништву Хиландара.

 

Михаило и Евтихије сликају, по наруџбини краља Милутина, око 1307. цркву Св. Никите код Скопља, храм мањег манастира који је припадао великом српском атонском манастиру Хиландару.

car Du{an, februara 1340. godine, Hilandaru prilo`io crkvu Svetog Georgija sa selima Polo{ko i Drago`eq sa zaseokom Ko{ane i svim wihovim pravima.

 

Црква “Свети пророк Илија” – Штип. Изградена е во периодот од 13 или 14 век. Се претпоставува дека поради нејзината местоположба која доминирала над градот, во време на османлиското ропство, 19 век (1822 година) била срушена, односно од истата црква е адаптирана џамија, наречена Хуса Медин Пашина џамија. Во историските извори оваа црква се спомнува како црква на поп Старие, која од страна на Константин Дејановиќ била приложена на манастирот Хилендар во 1381 година. Покрента е иницијатива за враќање на храмот во сопственот на МПЦ.

 

имал Виргинскиот храм „Свети Ѓорѓи“. Истиот крал-освојувач со посебна грамота го реконструирал имотот на манастирот и ги определил неговите правила. За жал, неговите наследници, кои исто така како освојувачи владееле со овој дел на Македонија, го ослабнале кралскиот статус на манастирот, па кон крајот на 14-век Виргинскиот манастир станал метох на Светогорскиот манастир Хиландар, и служел како преноќиште на хиландарските монаси кои доаѓале во Скопје. Во тоа време манастирот го изгубил високиот ранг, а останал целосно и без своето огромно богатство. Во грамотата на Вук Бранковиќ, пак, било определено половина од приходот да останува во Виргинскиот манастир, а другата половина да ја зема Хиландарскиот манастир на Света Гора. Потоа, како што може да се види од еден Богослужбен зборник од крајот на 14 век, кој денес се чува во таканаречената Хлудова збирка во Москва, „на ден 27 април 1428 година Турците до темел го уриваат Виргинскиот манастир“.

Манастир Светог Николе у  Псачи:::   MIŠIĆ, Siniša. Хрисовуља цара Стрфана Душана о поклањану цркве светог Николе у Псачи манастиру Хиландару : [1358, март 25. (!); 1354-1355]. Стари срп. арх., 2005, књ. 4, стр. 135-149, [1] пресав. лист са таблом. [COBISS.SR-ID 516330645

 

 

Хиландарски метоси  Прешевске долине,  Злетова, Кочана  и Струмице

извор: Драгаши и Света гора. Мирјана Живојиновић,ЗРВИ,2006

 

Метоси ман.Хиландара и ман.Светог Пантелејмона 

 

После српског пораза на Марици, 26. септембра 1371. и нестанка Серске државе, међу ојачаним обласним господарима, уз кнеза Лазара и Вука Бранковића, значајну улогу добијају и браћа Јован и Константин Драгаш. Настављајући традицију угашене (децембра 1371) династије Немањића, сви они чинили су велике дарове првенствено оним атонским манастирима који су већ од раније уживали благонаклоност и дарежљивост српских владара. Тиме су одговарали потребама тих манастира, а можда још више цркава које су им уступали.

Драгаши су Светом Пантелејмону, Хиландару, Ивирону, Кутлумушу и Ватопеду потврђивали старе и даривали нове имовинске привилегије, а по потреби решавали и њихове земљишне спорове, о чему сведоче документи упућени поменутим манастирима. 

На Хиландар се односи шест (1375/1376, 1377, 1379. или 1380/1381, 1380, 1381, око 1388),15 на Ивирон (вероватно 1380) и Ватопед (1393)по један акт, док за Кутлумуш располажемо једино спомињањем (јуни 1393) да је господин Константин “заштитник и ктитор” овог манастира...На основу расположивих података изгледа да су Хиландар и Свети Пантелејмон пре осталих светогорских манастира затражили подршку нових господара струмичке области. Наиме, као што су тражили, крајем 1370. године, да деспот Угљеша реши спор око Брезнице, који су српски и руски монаси водили још од око 1364,21 тако су се Хиландарци, вероватно негде после јуна 1374, обратили господину Константину како би им Брезница са територијом око истоимене реке била враћена. Нови господар струмичког подручја такође је изишао у сусрет захтевима српских монаха, тако да је Брезница, рекли бисмо, према акту из 1375/1376. већ била хиландарски посед.То потврђује и чињеница да се сви документи који се односе на Брезницу налазе у хиландарском архиву.

С обзиром на то да је цар Душан, фебруара 1340. године, Хиландару приложио цркву Светог Георгија са селима Полошко и Драгожељ са засеоком Кошане и свим њиховим правима...

Када су, добијањем Макриева и Мокрана имања Св. Пантелејмона постала сумеђна са хиландарским међу њима је избио спор. Представници оба манастира обратили су се “господину нашем Костадину” који је, заједно са својом властелом, одлучио да водочки и струмички епископи, са старцима околине, на терену испитају власништво спорне земље још од времена цара Душана. Резултат те истраге показао је да тзв. Црквиште, тј. земља попа Симона, треба да припадне Хиландару, те су на основу хрисовуље цара Душана спорна сумеђна имања прецизно разграничена.Такође су у поседу Хиландара остале, добијене од кесара Хреље, земље грчких пронијара Ласкара Сидерофага и Тутка...

Остаје отворено питање да ли села на левој обали Струмице нису забеле- жена, јер око њих нису вођени спорови, или су можда у поменутим трансакцијама земљишта престала бити власништво Св. Пантелејмона. Не располажемо подацима који би дали одговор на ово питање. Као што су Драгаши попут својих славних претходника даривали поједине атонске манастире и решавали њихове судске спорове, тако су и потврђивали прилагања, првенствено Хиландару, од стране угледних велможа своје државе, а излазили су и у сусрет захтевима самих монаха. Најпре, деспот Јован и господин Константин испунили су молбу штипског челника Станислава, због његове искрене оданости према Хиландару, као и његовог верног службовања царству нашем, тј. држави Драгаша. Својим актом од 1. јуна 1377. године, који је потписао само В Христа Бога благоверни Јован деспот Драгаш, браћа су потврдила Хиландару потпуно, трајно и неотуђиво поседовање цркве Светог свештеномученика Власија са људима које има у граду Штипу, изузимајући их од свих обавеза које имају остали становници града и стављајући их једино под управу економа постављеног од Хиландара. Уз цркву су дата и села Вар’дишта, на градском метоху, тј. у околини Штипа и, нешто удаљеније, Благ’ви и селиште Тарахинци (Таринци), које је тражио челник Станислав, да би га населио за Светог Власија. Људи тих села требало је да буду само под управом Светог Власија, односно Хиландара... 

Негде 1379. или 1380/1381. године царица Евдокија и господин Константин дали су Хиландару своју баштинску цркву, посвећену Богородици у месту званом Архиљевица, са манастиром и црквеном ризницом, као и деветнаест села, од којих данас постоје: Колицко, Руђинце, Извор, топоним Мокро Поље, Глажња, Домановци, Гошинце, Злокућане и Дејловец, са територијом која им од давнина припада, виноградима и млиновима, онако како је било записано у потврдној хрисовуљи цара Душана. Са Св. Богородицом у Архиљевици Хиландар је добио и две цркве — једну у Велбужду, звану Госпођино Поље, са реком, међама, отесима и свим њеним правима и још два села — Козницу Кричјановску (Горња и Доња Козница) и Строиково; другу цркву брзог помоћника Св. Николе, са половином селишта Норче, виноградима, њивама, млиновима и ливадом у Прешеву, Архиљевици је приложио њен ктитор монах Неофит/Герман. Стављајући сва села под директну управу Хиландара, Константин је прецизирао обавезе црквених људи, одредивши, уз то да, пошто се издвоји семе, житни принос се дели на пола између цркве у Архиљевици и Хиландара.У пролеће 1380. Константин је, очигледно, на молбу Хиландараца, коју му је пренео старац српски кир Тома Гавала, приложио њиховом манастиру у неотуђиво поседовање села у подручју Врања — Раков’ц’ (Раковац), и Лапардин'ци (Лопардинце) са засеоком, као и данас непостојећих Елшанци, Крњеве куће, са отесима, међама и свим правима тих села. Другу велику манастирску целину — цркву Св. Арханђела у Леснову господин Константин је повратио Хиландару, 15. августа 1381. године, када му се у вези са тим обратио игуман митрополит Сава, дошавши са монасима у Струмицу..

Доиста, од дарованих поседа највише је било Душанових даровања, и премда су наступиле неке демографске промене,Константин је приложио чак десет села, четири селишта и пет засеока. Већина их и данас постоји: Лесново са засеоком Луково, Баково (данас брдо Баково јужно од Злетова) са црквом Св. Николе и засеоком Глобицом, Добрејево (Добрево) са свим правинама села тога, Древено са засеоком Пештно (топоним Пештник), Близанско (Близанци), селиште Бунаш (Бунеш) и уз њега селиште Габрово, селиште Мужково (Мушково); у Дренову Долу цркву Св. Прокопија са свом имовином. Константин је, поред тога, потврдио Св. Арханђелу Лесновском Душанова прилагања — годишњи приход од 100 перпера од злетовског трга; затим, село Морозвизд у долини средње Брегалнице, додајући два засеока Грдовци и Раковци, са свим међама и правинама тога села; такође на Брегалници, у Пијанцу Богородичину цркву са селом и наместијем, дајући, поред тога, и село Калопетровце, југоисточно од Штипа. У граду Штипу Константин је потврдио Св. Арханђелу поседовање цркве Св. Николе, чији је ктитор вероватно био неки Ипопсифије, са целом имовином, па Краимирову воденицу и 20 породица са баштинама, обавезом давања “чабра” и царских пореза. И најзад, по свој прилици крајем девете деценије 14. века (око 1388 ?), Константин је, испуњавајући жељу, после августа 1381. године, замонашеног војводе Дмитра, суродника и брата господства мојего, даровао Хиландару три села у околини Штипа. Била су то села којима је Константин наградио Дмитра за његово верно службовање — Козјак (данас Горњи и Доњи Козјак), Рурак и Криви Дол (данас Криви До) са свим њиховим правима. Драгаши су људе поменутих села и сеоских насеобина ослободили “од свих работа и пореза … да немају ни градозидања, ни градобљуденија, ни соћа, ни иномистра, ни травнине, ни орања, ни жетве, ни вршидбе, ни кошења сена, ни обрађивања винограда, ни поноса, ни псара, ни соколара …”...За све учињено захвални Хиландарци убројали су Константина Драгаша међу ктиторе свога манастира.

 

 

Хиландарски метоси Струмице и  околине

извор: Струмички метох  Хиландара:  М. Живојиновић,ЗРВИ,2008

 

 

Хиландарски метоси околине Струмице и Штипа

 

Манастир Полошкиот

Више на: О Хиландарским метосима Струмице.

 

Више на: метоси Ј.Србије 

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2024 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev