Књижевност XIII века

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

Хиландар је први српски универзитет и један од најстаријих у свету. По питању књижевности, религије, проучавања природе, медицине по свим тадашњим критеријумима био je прави универзитет, који је школовао најбоље познаваоце ових области, тог времена.

Важну улогу одиграо је манастир Хиландар у развоју српске писмености и књижевности средњег века. Разуме се, српском редакцијом старословенског језика писале су се књиге и пре оснивања Хиландара, у српским земљама, вероватно још од X века. Али је тек Света Гора, захваљујући симбиози грчког и словенског монаштва, постала оно место где се остваривало повезивање византијских извора и словенске, па и српске писмености у сталном, живом контакту.

Књижевност средњовековне Србије тесно је повезана сa успоном државе Немањића и њеном даљом судбином. Та књижевност била је по својој форми духовна, религиозна. Њени су творци, с малим изузецима, црквена лица, калуђери, а нека од њених највреднијих дела створена су у интернационалној монашко-аскетској клими Свете Горе. Ипак, њен основни покретачки мотив био је политички, а не религиозни. Скоро сви наши стари књижевници, надовезујући се један на другога, стално су обрађивали једну исту тему, историју српске државе и цркве, као да пишу једну јединствену књигу чији су јунаци владари и црквени поглавари. Основна књижевна врста била је биографија. Она је настала на основу светачких житија, хагиографија, тиме што се у ову форму старохришћанске литературе стално уносила политичка, историјска садржина. Услед тога се она мењала, саображавала постављеним циљевима, добијајући све више домаће, српско обележје. Истом циљу, утврђивању основних установа феудалног друштва, државе и цркве, служиле су и све остале књижевне врсте: похвале, литургијске химне, хронике, летописи, хронографи, родослови итд. Тек у позном средњем веку јавиће се поједини књижевни текстови најчешће мањег обима, који на непосреднији начин изражавају личност својих аутора. На почетку те књижевности, као њена пролегомена, стоји један правни спис, Хиландарска повеља, издата у две верзије, прва од Стефана Немање (тада монаха Симеона), 1199. године а друга од његовог сина и наследника Стефана. У њој се, поред правних одредаба о даривању поседа Хиландару, укратко износи Немањина владарска и морална аутобиографија (односно биографија у другој верзији). Истакнута је Немањина улога обновитеља српске државе, његово освајање других земаља и, као супротност томе, његово одрицање од престола и опредељење за скромни монашки живот, у чему му је (што је истакнуто у другој верзији повеље) узор био син Сава. Ту је садржана основна идеја Немањина култа, коју ће сваки на свој начин развити Немањини биографи, његова два сина, Сава и Стефан.

Свети Сава (око 1175-1235), односно најмлађи Немањин син Растко, који је као монах добио име Сава, био је први српски архиепископ, просветитељ и писац. Као младић напустио је очев двор и отишао у Свету Гору. Касније му се придружио отац, као монах Симеон, и уз његову помоћ подигао манастир Хиландар. По повратку у Србију, након очеве смрти, најпре као игуман манастира Студенице, а затим као оснивач и први архиепископ самосталне српске цркве, развио је велику активност на уређењу црквеног живота, подизању културе и просвећивању народа. После смрти проглашен је за свеца. Сава је творац наше старе биографије као жанра, писац прве литургијске химне и зачетник српског средњовековног законодавства. Од њега потичу први манастирски типици (правилници) и први црквени закони. Његово главно дело Живот господина Симеона више је повест о владару који се одриче престола и постаје монах него целовита биографија. Обухваћене су само последње, монашке године Немањина живота. Ранији живот изложен је сажето на два места, на почетку и на крају списа, у првом случају с политичког а у другом с морално-религиозног становишта. Две контрастне биографске скице, које иначе обилују драгоценим подацима, чине историјски оквир приче о монаху Симеону, у којој се у истом антитетичком смислу издвајају два догађаја развијена поступно, на сценско-дијалошки начин – одрицање од престола и смрт. Оба пута јунак је окружен блиским људима које заувек напушта. У првом случају он се појављује као владар који пред народом и наследницима изриче своју последњу вољу, а у другом – он је човек, слаб, немоћан, на самрти, који упућује речи утехе свом сину и окупљеним монасима. Сцена умирања најснажнија је и уједно најпотреснија у целом делу. Некадашњи владар очекује смрт у стању крајње скрушености. Он лежи на рогозини, увијен у погребну расу, с главом на камену. Призор је приказан топло и непосредно, осећа се бол растанка двају бића, оца и сина, које је везивала најдубља љубав. Непосредност и једноставност казивања и мајсторство композиције главне су одлике Савине повести о очеву монашком животу, која због тога, као и због готово потпуног одсуства хагиографских елемената то је једино наше житије без чуда), стоји усамљено међу нашим старим биографијама.

Започета биографијама оснивача државе, књижевност немањићког доба наставља се биографијама оснивача цркве. Савих лик књижевно су обликовала два светогорска монаха, Доментијан и Теодосије. И један и други написали су Живот Светог Саве, две књиге, најопсежније у нашој средњовековној књижевности, које стоје у специфичном односу: Теодосијева је написана на основу Доментијанове. Исти је јунак, исти су догађаји, испричани по истом реду, па опет – тешко је наћи две књиге које се међусобно толико разликују!

Доментијан, "последњи ученик Светог Саве", како је себе назвао, јеромонах манастира Хиландара, у свом Животу Светог Саве (1254) угледао се на Првовенчаног, развијајући даље његове погледе, његов поступак и стил. Основне чињенице из Савина живота он износи јасно и прегледно, али без тежње к наративном развијању појединости. Догађај за Доментијана није важан сам по себи, он је само повод за откривање више, божанске сврхе делатности главног јунака. У своје излагање он стално уноси перспективу целине, у сваком догађају из биографије свог јунака види цео његов прошли и будући живот. Тиме се сам догађај потискује у задњи план или се сасвим занемарује, а у први план се ставља значај личности јунака и смисао његове делатности. Тако се наративна структура преображава у симболичку, која је стилистички остварена разним средствима. Од њих треба посебно истаћи два: библијске паралеле и цитате те светлосне симболе. Првим поступком остварена је библијско-хришћанска перспектива, а другим се у причање уноси перспектива надисторијског, натприродног, божанског света. Особеност дела је у овом другом, у светлосној симболици. Симболи као што су: сунце, звезда Даница, зрака, светилник, надземаљска светлост, провлаче се доследно кроз цело дело, откривајући нам његов најдубљи смисао и суштину. Савин животни пут симболички је представљен као кружење сунца од истока на запад, од Свете Горе, у којој је започео свој духовни живот, до његова отачаства, уз које стално иде епитет "западно". Доментијан је с правом назван песником светлости. На страницама Живота Светог Саве осећа се она иста озареност светлошћу која је присутна на монументалним фрескама Сопоћана, манастира који је у то време подигнут. Мање је значајно друго Доментијаново дело, Живот Светог Симеона, настало претежно компилацијом Немањине биографије од Првовенчаног и Савина од самог Доментијана. И тако је Доментијан ушао у историју српске књижевности међу врле и значајне пионире. И задужио свој народ као први списатељ уметничких вредних дела. И био претеча књижевног поступка названог "плетенијем словес (речи)" које ће касније, с оправданим разлогом, преовладати и обележити не само српску и руску, него и књижевност осталих православних народа.

Други Савин биограф, Теодосије, историјски је скоро непозната личност. Био је светогорски монах и, вероватно, Доментијанов ученик.

Осим природе и ћутње Доментијану је у раду, нарочито у неопходним преписивачким обавезама, помагао млади граматик Теодор. У записима прозван као Теодор Спан, што значи ћосав. А тада је на Светој гори живела забрана прота (светогорског старешине) којом су се безбради монаси протеривали с територије Свете Горе. Зато га је "богоумни" Доментијан и крио у скиту Свете Тројице. А Теодор се свом духовнику одужио вредним преписивањем.

Осим Живота Светог Саве (пре 1292), од Теодосија потиче још један хагиографски спис, Живот Петра Коришког, затим реторска Похвала Симеону и Сави и шест литургијских химни. Већ на основу самих наслова Теодосије се показује као наш најразноврснији и најплоднији средњовековни књижевник.

Иако као химнограф заузима прво место у нашем старом духовном песништву, Теодосије је превасходно приповедач. Његова два житија представљају несумњиво највеће домете нашега средњовековног приповедачког мајсторства. Иако је, нарочито у Савину житију, био спутаван грађом коју је обрађивао, а у оба – хагиографским шаблонима којима је остао веран, Теодосије је умео превладати и једну и другу препреку и наметнути се лаким, течним, живописним, понекад драматичним и увек психолошки обојеним причањем, што га је, с једне стране, учинило најпопуларнијим писцем у средњем веку, а с друге му обезбедило све похвале модерних проучавалаца, чак и онда када ови нису показивали ни мало наклоности према другим старим писцима. Неки књижевни историчари називали су га романсијером а његов Живот Светог Саве романом. Епизода о Савином бегу у Свету Гору и о потери за њим, узбудљива и занимљива, исприповедана је са смислом за поступно, драмско развијање акције тако да, доиста може подсетити на поглавље из каквог романа.

Упоређен с Доментијаном и другим старим биографима, Теодосије делује готово реалистично. Његов Сава изгубио је нешто од свог надземаљског лика којим га је украсио Доментијан и, упркос томе што је идеализован, постао је некако стварнија личност. Његови поступци су не само религиозно-морално него и психолошки мотивисани. Он није ни тако монолитан као код Доментијана. У њему се, не једном, боре супротни мотиви и тежње: с једне стране, вуче га љубав према Светој Гори и монашким животу, који је приказан као идилично "тиховање" ("млчаније"), а с друге стране, дужности према отаџбини намећу му обавезе које му не допуштају да живи онако како би хтео. Савина делатност у Србији, његова настојања да просвети народ, да утврди веру и уведе "добре нарави и обичаје", дата је такође с доста појединости на основу којих се много више него из других старих списа назире друштвени живот тог доба. Теодосијев приповедачки дар још је потпуније дошао до изражаја у његовом другом делу, у Житију Светог Петра Коришког, које је краће и мање познато од претходног, али по својим чисто књижевним квалитетима нимало не заостаје за њим. Пишући о анонимном пустињаку, Теодосије није био спутан историјским обзирима као што је био кад је писао о првом српском архиепископу, те се зато могао до краја препустити својим приповедачким склоностима и створити дело којем по драматичности збивања, животној веродостојности и психолошкој продубљености нема равна у нашој старој књижевности. Лик главног јунака приказан је у драматичним односима – према својима, мајци и сестри, према себи, према Богу. Ни у једном другом нашем делу није с толико снаге дата драма средњовековног човека распетог између људског и божанског, између "грешних" потреба тела и висока верског идеализма, који је остварљив само по цену умртвљења телесног у себи, аудодеструкцијом.

Упоредо са житијима развијала се и литургијска химнографија. Њу чине службе за новоустановљене култове домаћих светаца. Прва од њих је Служба Светом Симеону од Светог Саве. Након ње настало је неколико служби Светом Сави. Од њих се снагом речитости и лепотом песничких слика издваја анонимна Служба Светом Сави, настала поводом преноса Савиних моштију из Трнова у Милешеву 1237.год. Што је литургијска поезија заузела тако значајно место у нашој књижевности XIII века, трeба захвалити пре свега Теодосију. Он је написао три службе, посвећене трима домаћим свецима, Симеону, Сави и Петру Коришком, и три заједничка канона, од којих је први посвећен Христу, Симеону и Сави, други, на осам гласова, Симеону и Сави а трећи – опет Симеону и Сави. Тих шест литургијских поема чине знатан део наше старе поезије. Оне су тесно повезане с Теодосијевим житијима, не само зато што је реч о истим личностима него и по дубљим законима стилистичког обликовања у једном и у другом жанру. Наше средњовековно црквено песништво не можемо изједначити с поезијом у данашњем смислу, али не можемо ни стару житијну прозу поистоветити с прозом у савременом значењу. И у житијима и у службама имамо ритмичку прозу, различиту од прозе каква је настала у новијим временима. Она је и у нашој средњовековној књижевности вршила истовремено функцију и прозног и поетског, што се нарочито види у житијима чији израз стално осцилира између два пола, прозно-наративног и реторичко-поетског. Историјски и биографски подаци често се у њима претварају у вишезначне симболе. У литургијским песмама ти симболи чине полазну тачку књижевног обликовања, при чему се догађаји или подразумевају, или се на њих алудира. У Животу Светог Саве Теодосије приповеда како је млади Растко, под изговором да иде у лов на јелене, напустио родитељски дом и побегао у манастир. Исти писац у Служби Светом Сави користи лов на јелене као поетски мотив, с особеним, симболичким значењем. У службама налазимо развијене слике, богатство метафора и симбола, великим делом преузетих из византијске поезије. Најбоље од њих уздижу се на моменте до истинског религиозног лиризма. Посебно је значајна светлосна симболика. Ње има највише код Теодосија и других химнографа XIII века, које је и у житијној прози и у сликарству обележено дубоким доживљајем светлости, али ће и у каснијој нашој химнографији као и у читавој средњовековној књижевности – светлосни симболи бити међу најзаступљенијим и, уједно, најдубљим значењима опскрбљенима.

И после Теодосија књижевност се развија у истим тематским и стилским оквирима. Највише се пишу биографије владара и архиепископа. Новина је у томе што су та каснија житија међусобно повезана и сабрана у једну књигу, у зборник, познат под називом Живот краљева и архиепископа српски хархиепископа Данила II. У њему је садржано шест краљевских житија (Уроша, Драгутина, краљице Јелене, Милутина, Стефана Дечанског и Душана), од којих је последње, Душаново, недовршено, и десет житија архиепископа, од Савиног наследника Арсенија до Данила II, којима су додате три историјске скице "о постављењу" првих патријараха. Житија су различитог обима, нарочито у архиепископском делу, где су, поред четири опширна, сва остала кратка, од неколико редова до три странице. Аутори су такође различити. Највећи део потиче од Данила: сва краљевска житија, изузев последња два, и највећи део архиепископских. Преостала су дело његових анонимних настављача, којих има најмање два, а можда и више. Међу њима је најзначајнији Данилов ученик – аутор житија Дечанског, Душана и самог архиепископа Данила. Њему највероватније припада и састављање житија у целину.

Многи, непознати аутори су такође обележили стваралачки дух Хиландара у XIII веку и допринели даљи развој српске књижевности у Хиландару и текао је кроз састављање пригодних текстова, а тичу се култа светих ктитора. То су: Запис о смрти Светог Симеона, састављен вероватно у Хиландару одмах после преноса моштију Светог Симеона у Студеницу 1206.год, и Хиландарско житије Светог Саве, настало овде убрзо после Савине смрти у Трнову (1235). Оба текста су документарног карактера, поготову први, а сачувани су у тзв. Кратком житију Светог Саве, проширеном вероватно у Милешеви описом преноса Савиних моштију из Трнова ("Милешевска транслација"). Та верзија житија, која се сачувала само у једном рукопису XIV века у Москви, послужила је највећем српском књижевнику XIII века Доментијану као грађа за састављање великог, опширног Житија Светог Саве (1243) и потом Житија Светог Симеона (1264).

Књиге из XIII века

Један од најбитнијих задатака манастира Хиландара су од самог почетка били, и до скора то остали, преводилаштво и преписивачка делатност. Уз њих је ишло украшавање књига иницијалима, заставицама и минијатурама. Записи и белешке у књигама показују да је Хиландар већ у XIII веку био седиште преписивачке и преводилачке радионице која, изгледа, није ни прекидала с радом. Украси у књигама откривају својеврсну уметност која не прати стварање у другим сликарским радовима и не дели њихову судбину. Образовано у доба првих превода словенских књига, украшавање ћирилских рукописа није се битније мењало од IX и X до првих година XIV века. Нису то биле мале слике у књигама, сличне онима изведеним у мозаику или на иконама, него углавном цртежи мање или више обојени. Предмет њихове пажње најмање је била светачка фигура или сцена из Христовог живота - мада и њих понегде има већ фантастична животиња или геометријски преплет, који су служили као украс за почетно слово или правоугаоно поље на заглављу неке књиге. Сличних решења бивало је у грчким књигама из провинцијских радионица, али и из западноевропских скрипторија. Могућно је да су први словенски писари преузели овакве облике још кад су се Ћирило и Методије припремали у Солуну за свој пут, па су се, преводећи нека основна хришћанска дела, ослонили на локалне писаре из околине Солуна. Није, међутим, искључено да су и у Панонији и Моравској, где су заједно са својим ученицима наставили с преводилаштвом, њихови преписивачи преузели тамошње текуће облике украса. Једном озакоњен ауторитетом словенских апостола, украс се преузимао заједно са текстом из старијег предлошка на који се преписивач ослања. Отуд проистиче конзервативност украса у словенским рукописима и отуда извесне књиге, чак и после промена извршених у XIV веку, носе белег много старијих оригинала.

У Хиландару се чува највећи број украшених српских књига из XIII века. Оне су све одане традицији, као што су то и оне бугарске у светогорском манастиру Зографу, македонске, настале у Охриду и околини, па и неке руске из истог времена. На иницијалима се преплићу тела фантастичних животиња или змија, пратећи својим положајем облике слова; разнолике звери прерастају у биљке или избацују лиснате гранчице из чељусти; разлистале траке су тако испреплетене да се кроз њих може распознати смисао иницијала. И на заставицама су, најчешће, исти мотиви, само друкчије распоређени. Најлепши су они у којима су у геометријско-биљну средину уплетене звери птичјег тела а псеће главе, међусобно сучељене или леђима окренуте једна другој. Читав свет изникао из богате маште средњовековног човека настанио се у словенским књигама, па и у рукописима из преписивачке радионице у Хиландару. Иницијали такве врсте, некад успешније а понекад и наивно нацртани, налазе се у хиландарским рукописима: и на једном литургичком свитку који носи број 1. Иако су у питању књиге различите садржине, ипак су им почетна слова или заставице истога рода. Настајале су током читавог XIII века, мада је њихов златни век друга половина века. По богатству употребљеног материјала истиче се јеванђеље, најраскошније у боји и златом украшено. Његови иницијали највише личе на оне из старијег Мирослављевог јевaнђеља. По машти све надмашава један сасвим мали кодекс, написан неоднегованим рукописом, паримејник; на његовим су иницијалима животиње које се гризу и људске фигуре које играју или се претварају у лиснате гране. Историјски је најзанимљивији Шестоднев из 1263. године, који је преписао Теодор Спан под руководством књижевника Доментијана. Из хиландарске библиотеке пренет је у Москву, где се чува у Историјском музеју. Поред иницијала уобичајених за словенске рукописе, он има једну заставицу са две животиње какве имају македонски псалтир који се чува у Болоњи, Радомиров бугарски псалтир из Зографа и хиландарско јеванђеље. Истина, сваку од ових заставица радила је друга рука, а налазе се у рукописима насталим, отприлике, између 1230. и 1280. године. Такве сличности откривају колико су се словенски преписивачи и њихови пратиоци, илуминатори књига, строго држали својих старијих предложака. Хиландарска радионица није се од таквог схватања одвајала. Напротив, преко неких својих способних уметника доприносила је да се Хиландар прочује и по својој преписивачкој и илуминаторској делатности.