Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Монаштво Светогорско монаштво некада  
 
 
  

Светогорско монаштво, некад

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 

У непосредној близини манастира Ивирон, на североисточној обали Свете Горе налази се Богородичин извор.

Ово место, са извором чудотворне воде испод нивоа мора а на самој обали, директно се везује за предање о томе како је полуострво Атос постало јединствено у свету уточиште монаха.

Богородица је у пратњи Светог Јована након Христовог Васкрсења кренула на Кипар у посету васксрсломе Лазару из Витаније који је тамо био епископ. Велика бура, међутим, одвукла је брод на другу страну до Атоса на место где се тада налазило паганско Аполоново светилиште. Када је Богородица ступила на тле, на месту где се данас налази извор, пагански кипови су се заљуљали и срушили. Видевши у овоме провиђење Божје, пагански народ прими веру Христову а на месту паганског храма подигоше дрвени хришћански манастир Свети Климент, од којег данас нема ни трага.

Пре него што је напустила Атос Богородица је поручила:
”Благодат Божји нека буде на месту овом и над онима који овде бораве чувајући Заповеди Сина и Бога Мојега. Добра, нужна за живот на земљи имаће с малим трудом у изобиљу, живот на небесима припремљен им је и неће одступити милост Сина Мојега од места овога до краја века. Ја ћу бити заступница овог места и топла молитвеница за њега пред Богом.”

Од тада па до данас Пресвета Богородица заштитница је целе Свете Горе.

Светогорско монаштво произашло је из источног монаштва и до данас представља његов репрезентативни израз. Већ у 3. и 4. веку издвојила су се четири основна облика монаштва: еремитски (пустињски), кинотички (скитски), киновијски (општежитељни) и филантропски (човекољубиви). Овај вид духовног живота организовао се и развијао унутар цркве. Први познати пустињак био је Павле Тиваидски, али је отац целокупног хришћанског монаштва Свети Антоније (251-356). Живео је у пустињи више од седамдесет година. Он и монаси који су га следили организовали су пустињски начин монађког живота, који подразумева да су сами бринули за своје духовне и личне потребе.
Кинотички (скитски) систем монашког живота увели су преподобни Амоније и Макарије. У скитском облику монаштва подразумева се живот монаха у засебним келијама, и самостална брига о сопственим потребама. Истовремено, они прихватају заједничко, веома лабаво уређење у питањима богослужења, духовног вођства и личног општења. Заједнички старац (духовник), заједнички храм и заједничка трпеза сваке недеље представљају спољни израз скитског монашког живота. Најзначајнија таква заједница био је скит у Египту, југозападно од Александрије.

Следећи облик организације монашког живота представља киновијски (општежитељни) систем који је установио преподобни Пахомије (292-346), такође у Египту.

Последњи облик монашког живота настаје делатношћу Светог Василија Острошког. Он у градовима уводи установу добротворних (човекољубивих) заједница (општежића) у којима монаси помажу онима који су у оскудици и невољи. На тај начин, кроз изражавање љубави према ближњима, они изражавају и показују и своју љубав према Богу...

Систематска мисионарска делатност монаха била је непосредно повезана са напорима византијске администрације да политички и црквено преобразе Балкан: да ојачају одбрану, да прошире византијски утицај на суседне народе и неутралишу римско настојање да продре у крајеве од виталног значаја за Византијско царство. У оквиру овог духовног подвига 963. године основан је први манастир на Сетој Гори – Велика Лавра. Његов оснивач био је Свети Атанасије атонски. Он је био необично активан и надарен монах из високог друштвеног сталежа и лични пријатељ византијског цара Никифора Фоке. Појава општежитељног манастира обележава не само почетак једног новог периода у развоју подвижничког идела на Светој Гори, већ је његовим оснивањем Грчка постала духовни центар хришћанског Истока и Балкана.

 

Велика Лавра

 

Клима је била погодна за развој светогорског монаштва, а настала као резултат идеолошке и политичке орјентације империје у процвату у другој половини X века. Царство је утврдило безбедност након победе над Арапима и њиховим протеривањем са Крита 961. године, као и уништењем гусара у рејону Егејског мора. Међутим, некада чувене манастирске обитељи Мале Азије суочавале су се инвазијом и насељавањем Турака Селџука, након пораза на Манзјикерту (1071). Свети Атанасије није подигао манастир у пустињи. Уз сагласност византијског цара настанио се у области која је већ имала општежитељну монашку традицију и централизовану управу... Изгледа да су већ током другог иконоборачког покрета с почетка IX века монаси иконописци из суседне Македоније налазили приверемено уточиште на Светој Гори.

Прво сведочанство о присуству знаменитих подвижника на Светој Гори датира с краја VIII и с почетка IX века. До тог периода, преподобни Петар атонски, како се верује, подвизавао се на подручју данашње Кавсокаливије. Мало касније, негде средином IX века, на Атос је дошао преподобни Јефимије, који је касније био оснивач највећег манастира у области Врастаме (сада Врасте) на Халкидики.

До средине IX века светогорски монаси су оформили релативно бројну и чувену заједницу, па их је царица Теодора позвала у Константинопољ; према сведочењу историчара Генезија, светогорски монаси били су позвани на прославу рестурација икона 843. године.

Године 833. светогорски отшелници добили су прве царске привилегије. Својим едиктом цар Василије I монасима отписује порез, а улазак на Свету Гору бива забрањен житељима Јерисоса и њиховим стадима. Године 908. његов син, Лав VI Мудри, проглашава независност Свете Горе од великог манастира Јована Колова у Јерисосу. У 941./942. години, цар Роман Локапин покренуо је царску помоћ Светој Гори - по један златник на годишњем нивоу. Годину дана касније, 943. године Катакалон, генерал солунски, следујући царском едикту, одредио је границу Свете Горе. Ова граница је суштински остала непромењена до данас.

Почетком X века монаси, иако расути широм планине, организовали су неке облике централне управе. Године 908. први пут се говори о протосу са седиштем у Кареји, представницима заједнице за спољне послове и три годишње скупштине на којима су учествовали сви монаси, расправљајући о питањима од заједничког интереса. Скупштине су одржаване на Божић, Васкрс и празник Успења Пресвете Богородице (15. август). Истовремено, оснивају се и граде већи манастири као што је манастир Светог Павла, Ксиропотам, обитељ Климента (која је касније стопљена са Ивироном), и манастир Вулевтирија, који се налазио недалеко од данашњег скита Свете Ане. Ипак, живот испосника у сиромаштву и усамљености настављао се.

Пустињаци су живели у импровизованим каливијама и хранили су се углавном плодовима из шуме. Ова ситуација остала је непромењена до средине следећег века, када на Свету Гору долази Свети Атанасије. У житију преподобног карактеристично је описано како су живели монаси: У пустињака не беше земље засејане и обрађене; нити су орали нити копали, нису имали волове, магарце, ни друге животиње које су могле носити терет, нису имали ни псе; живели у каливијама од дрвета, са крововима прекривеним травом. Тако су они проводили лета и зиме и ударе ветрова (...) осим духовних њихове телесне потребе су биле веома скромне; нису кували храну, јели су оно што им је планина нудила (...) они су сакупљали шумске плодове и тако сирове их јели (...) Долазак Светог Атанасија на Атос и изградања Велике Лавре пореметила је мир скромних испосника. Унутрашња организација новог манастира и његове многобројне зграде и економске активности биле су потпуно нове за Свету Гору. То је била прва општежитељна обитељ са централизованом унутрашњом управом.

Ктитор манастира био је сам цар, а после његове смрти, обитељ наставља да пребива у слободи, независности и самоуправи. То јест, манастир је и даље под императорским покровитељством. Манастиром је управљао игуман, који би пре своје смрти, уз помоћ савета стараца, именовао свог наследника. Изгледа да су за оснивање Велике Лавре од самог почетка издвајане велике суме новца. Само на почетку радова Никифор Фока обезбедио је шест килограма злата, а Атанасије је уложио велики део сопствене имовине.

 

Свети Атанасије атонски

 

Политика Светог Анастасија у развоју привреде и обрађивању земљишта била је веома важна за нову монашку институцију и послужила је као модел за будуће манастире, који су оснивани на Светој Гори. Поред изградње великих манастирских комплекса, сналажљиви монах почео је да земљу обрађује плугом и искористио имовину напуштених келија. Он примењује нове технологије у пољопривреди, уводи пар волова за орање и гради системе за наводњавања. Користи најновију технологију у изградњи манастирских млинова и пекара; гради и довози бродове, гради складишта и помоћне зграде за поморце. Иако нови манастир убрзо постаје центар значајне пољопривредне и занатске производње, принципи монашког живота остали су неизмењени. Намере оснивача нису дозвољавале одступања. Преподобни Атанасије је остао прави подвижник, који је увео строга правила живљења истовремено тражећи од монаха сталан рад.

Ипак, постепени преображај Атоса из места за усамљнике у центар организованог монаштва доводи до сукоба и неспоразума. Отшелници нису били ометани овим новим начином подвижничког живота. Вид организованих, општежитељних манастира постојао је вековима, како у Константинопољу, тако и у целој империји; такав начин монашког живота преовладавао је у овом периоду. Примедбе отшелника проистекле су из страха да ће њихове скромне келије ишчезнути или бити припојене овим енергичним, новим манастирима.

Цар Јован Цимискије, наследник Никифора Фоке, покушао је да реши овај проблем. Цимискије је на Свету Гору послао монаха Студитског манастира Јефимија наложивши му да процени ситуацију и да у сарадњи са киновијама и отшелницима сачини устав. Исход ове сарадње био је први типик, или повеља Свете Горе, потписана од тадашњег протоса Атанасија, игумана Велике Лавре, и 46 игумана атонских келија и других, мањих монашких заједница. Повеља је ратификована од стране цара 972. године. Оригинал овог ретког документа, познатог као Трагос, јер је написан на дебелом пергаменту, потписао је лично цар Јован Цимискије. Ова повеља чува се до данас у Свештеној општини као највеће светогорско архивско благо.

Типик из 912. регулисао је обавезе и овлашћења централне власти Свете Горе. Протос и званичници Протата у Кареји дефинисали су односе са монасима и прецизирали односе између различитих категорија монаха. Иако је заштићен древни статус отшелника, овим уставом је општежитељни систем признат као доминантни облик подвижништва на Светој Гори. Типик цара Јована Цимискија допуњен је и прилагођен Типиком из 1045, који је издат у време владавине Константина Мономаха. Трећи, потпуно нови Типик, издат је 1406. у поствизантијском периоду, а бавио се унутарњим уређењем манастира и односима између монаха и њихових надређених. Био је издат од стране цара Манојла VIII Палеолога.

 

Оснивање манастира

 

Оснивањем Лавре и разноврсним активностима Светог Атанасија и други, знаменити монаси тог времена, почели су да оснивају манастире и да буду у директној или индиректној вези са њима. Године 979./980, грузијски племић Јован Торник и његов син Јефтимије, обезбедивши царске привилегије и донације, подижу Иверски манастир. Убрзо затим, три богата племића из Једрена - Атанасије, Никола и Антоније - оснивају манастир Ватопед.

Од краја X века манастири су брзо оснивани. Сачуван је доказ да је око 1000. године Света Гора имала преко 41 манастир. На чувену планину из разних делова царства хрле монаси различитих националности. Док је Свети  Атанасије још био жив, први италијански монаси ступили су на Атос из града Амалфија, оснивајући манастир Амалфилтант. Манастири Пафлагонца и Халдоса припадају истом периоду, док манастир Русик припада раном XI веку. Келије које ће касније постати манастири, а који и данас постоје, такође су се појавиле у овом периоду. Манастир Зограф основан је пре 980. године, а основао га је византијски сликар и иконописац (зограф) Георгије. Благодатним радом преподобног Павла Ксиропотамског 956. основан је манастир Светог Никифора (садашњи манастир Ксиропотам), а 980. основан је манастир Светог Павла. Манастири Ксенофонт, Есфигмен и манастир Хиландар основани су крајем X века.

 

Манастир Хиландар

 

До краја XII века свеправославни и васељенски карактер атонског монаштва добро је успостављен. До 1142. основан је манастир за руске монахе, а 1198. српски краљ Немања, касније монах Симеон, и његов син Свети Сава добијају на дар напуштен манастир Хиландар. Касније је и Зограф постао центар бугарског монаштва на Светој Гори. Током византијског периода, уз неколико изузетака, царска политика према Светој Гори била је веома благонаклона. Скоро сви манастири у једном тренутку свог постојања били су именовани за «царске лавре», краљевске институције, заштићене од мешања државних и црквених званичника. Привилегије, ослобађање од пореза и поклони царева и племства, учинили су да манастири постану економски јаки и да се неометано посвете духовном животу. Историјски ток светогорских манастира делио је судбину Византијског царства до одређене мере. Када је царство почело да слаби, манастири су наставили да цветају. XIV век био је доба духовног успона. Исихазам као духовни покрет који је настао и развио се на Светој Гори, обновио је аскетски идеал и учинио Свету Гору духовним светиоником словенских народа на Балкану и Русији.

Манастири су наставили да се оснивају и обнављају на Светој Гори, упркос политичком и економском слабљењу Палеологовог царства, и упркос грађанским ратовима који су узнемиравали Балкан. У центру полуострва, покрај Кареје, влашки владари су обновили манастир Кутлумуш, а на источној обали два племића Алексије и Јован основали су манастир Пантократор. На западној обали српски деспот Јован Угљеша био је заслужан за изградњу манастира Симонопетра, а преподобни Дионисије из Трапезунта подигао је манастир Дионисијат, уз воликодушну помоћ Алексија III Комнена. Јужно, манастир Светог Павла, након вишевековног лежања у рушевинама, обновила су два српска монаха племенитог рода, Герасим Радоња и Антоније Пагаси крајем 1380. године. Касније, можда почетком XV века, подигнут је манастир Грегоријат.

Године 1423. Атос је пао под власт Турака. Крај Византијског хришћанског царства и нове прилике неминовно су измениле политичку оријентацију светогорских монаха и довели до финансијских проблема. Они су довели до постепене промене у институцијама светогорске монашке државе. Ипак, ове промене су се дешавале споро; прилагођаване су новим политичким, друштвеним и економским условима и нису утицале на духовне принципе монашког живота. Сарадња са османлијским властима била је неопходна, како би се сачувала аутономија светогорских заједница и њихова имовина. У поређењу како су третирани поробљени хришћански народи, султан се према монасима на Светој Гори у почетку добро односио. Аутономија заједнице се поштовала, а опорезивање манастирске имовине било је умерено. Установљен је паушални порез за целу Свету Гору. Напори монаха да исти статус обезбеде и за поседе ван Свете Горе били су само делимично успешни.

Упркос чињеници да директно опорезивање, осим за одређене периоде, није било нарочито тешко, ванредни порези и намети, а изнад свега арбитрарност пореских службеника, постали су неподношљиво бреме за манастире. Монашке архиве су пуне фермана, едикта издатих на захтев манастира, а указују на покушаје султана да реши овај проблем. Велики и богати метоси, које су манастири поседовали, углавном у централној и источној Македонији (Халкидикију, Солуну и на реци Стримон), а такође и на острвима у северном Егеју, нису остали нетакнути. Многи манастири су осиромашили, а њихови приходи потпуно пресушили када је њихова земља делимично или потпуно одузимана и давана Турцима. Тежак ударац је задат 1568./1569, када султан Селим II одузима манастирима имовину, а затим обавезује монахе да исту имовину откупе. Овај откуп коштао је Свету Гору 14.000 златних флорина.

Поред произвољног понашања турске власти, дешавали су се и други несрећни догађаји. Природне катастрофе, пожари, земљотреси, напади гусара, хајдука и војника често су ометали покушаје да се манастири обнове, и због њих су манастири упадали у још веће дугове. Током првих векова турске владавине, скоро сви светогорски манастири покушавали су да опстану финансијски, уз најнеопходније одржавање и коришћење имовине коју су сачували.

Производња на Атосу обезбеђивала је само неопходно за живот, јер су и на те производе монаси морали да плаћају харач. Воћњаци и виногради, летина, маслине и повртњаци – њиховим родом успевали су да преживе.

Ова производња, међутим, није била довољна да се њоме задовоље све манастирске потребе. Највећи део прихода у овом периоду долазио је од: а) систематског искоришћавања имовине уз постепено економско опорављање кроз донације, куповину и обезбеђивање стабилних прихода; б) од метоха око дунавских кнежевина, које су, посебно у XVII веку, даривали православни владари Молдавије и Влашке, ц) од великих донација не само од наведених принчева већ и од руских царева и великодушних грчких свештеника и властеле. Ове донације одиграле су главну улогу у одржавању и проширењу манастирских комплекса и украшавању манастира иконописом д) од прилога сакупљених изван граница Грчке, на Истоку и од Словена у Европи.

Докле год се Турци нису мешали у унутрашње послове Свете Горе, централна администрација је постојала. Протат је задржао своју извршну, судску и духовну власт, али његов институционални, стари престиж је полако нестајао. Годишња царска помоћ је изостајала и Протат је тешко састављао крај са крајем. Његово власништво над земљиштем и келије под његовом управом постепено су прелазиле у посед манастира. Правна функција беше нарушена од турских кадија, или судија, којима су се манастири обраћали када одлуком Протата неки спор није решаван у њихову корист. Углед протоса је почео да бледи крајем XVI века, а последњи носилац дужности помиње се 1593. године.

Основано је 20 самосталних манастира а тако је остало и до данас. Деветнаест их је из доба Византије, а двадесети је једини поствизантијски – то је манастир Ставроникита, кога је 1541. основао Патријарх Јоаким I.

Од почетка XVII века, Света Гора је била под управом заједничког тела, Свештене општине. Иако је по један представник из свих манастира био члан Свештене општине, највећи манастири (Лавра, Ватопед и Ивирон) који су издржавали највећа финансијска оптерећења, имали су водећу улогу. Турски везир је био већ постављен на Светој Гори, да заштити подручје од хајдука и пирата, и активно је учествовао у свим унутрашњим дешавањима на планини. Године 1661. велики дугови натерали су Општину да прода манастирима све келије које су остале у њеној надлежности. Једина имовина која је остала централним властима био је Протат у Кареји.

Године 1744. Патријарх Пајсије, у сагласности са Светогорцима, отвара пут ка новом облику управљања монашком заједницом, и којем би и мањи манастири узели учешћа. Патријарх Гаврило је уставом из 1783. одредио да двадесет манастира буде подељено у четири групе, у којима ће деловати по један представник из пет манастира. Света Гора би имала четири епистата, по једног у свакој групи. По један представник морао је да долази из пет најстаријих манастира – Лавре, Ватопеда, Ивирона, Хиландара и Дионисијата. Тако је 1810. године успостављен сталан управни орган са једним представником из сваког манастира. Промене су такође уследиле у унутарњој организацији манастира. Општежитељни систем, одређен повељама, наставља да постоји до краја XIV века. Постепено, посебно након турских освајања, идиоритмички систем, којим је монасима омогућен више приватан начин живота и индивидуалнији приступ монашком призиву, пустио је дубоке корене. Иако је игуман и даље биран, није имао стварне моћи; његова улога била је само почасна, са церемонијалном функцијом. Звање игумана додељивано је истакнутим монасима, на пример онима који су успешно прикупили веће суме новца за манастир или су успешно водили метохе. Игуман је често био поново биран. Идиоритмичка општежића имала су своју управу.

Патријарх цариградски Јеремија II и Патријарх Aлександријски Силвестар покушали су да се баве проблемима које је изазвало ширење идиоритмичког система, не само међу атонским манастирима, већ и међу многим манастирима на грчком истоку. Након посете Силвестра Светој Гори 1574. године, старији манастири Лавра и Ватопед су се вратили на општежитељни систем, али изгледа да је то трајало веома кратко. Стање се променило тек крајем XVIII века. Од 1784. до 1839. само осам манастира је пратило општежитељни начин живота, предвиђен монашким уставом. Центрифугалне тенденције, карактеристичне за монашки живот Свете Горе током турског периода, могу се препознати и у другим облицима монаштва - скитовима, келијама и испосницама. Сва ова мања станишта припадала су манастирима и давана су на употребу «старцима» и њиховим ученицима.

Број становништва на Светој Гори у византијском периоду такође није познат. У XI веку евидентирано је да у Великој Лаври само живело 700 монаха. Становништво на планини није увек било исто, јер од X до XV века оснивани су нови манастири, а мања станишта су нестајала или су се припајала већим. Повремене, опште кризе и проблеми који су настајали у појединим манастирима доводили су до промене у броју популације на планини.
Из времена турске владавине имамо више информација. Путници из позног XV века, турски порески листови из 1764. године, као и пописи, помогли су у стицању јасније слике о броју становника на Светој Гори. Цифре варирају: порески листови из 1525-1530. помињу 1440 монаха, док православни путници и монаси из XVI века говоре о 2246 до 2860 душа. Попис из 1746. бележи 2908 монаха, а из 1808. године бележи 2390. Могло би се рећи да је, изузимајући период грчке револуције, када је број монаха знатно опао, становништво на Атосу бројило око 3000 душа.

Упркос 500 година финансијских тешкоћа и историјских несрећа, Света Гора се развила у најзначајнији духовни центар Источне православне цркве.

 

Стваралаштво

 

Традиција која је створила исихастички прокрет у XIV веку, са својим многим ученим монасима, није била сасвим изгубљена. Први знаци ренесансе били су видљиви у првој половини XIV века. Библиотеке су биле обогаћене великим бројем рукописа, који су постојали скоро у свим манастирима. Пронађен је мали број њих (у манастирима Ивирон, Кутлумуш, Дионисијат, Филотеј, Ксиропотам), али сви докази указују да су рукописи били у употреби до XVII века, када их замењују штампане књиге.

Велика колекција књига, рукописних и штампаних, као и личне библиотеке учених монаха, митрополита солунског Макарија, Максима Маргуниоса, патријарха Дионисија IV и митрополита артског Неофита, додате су већ богатој светогорској збирци. Атонске библиотеке биле су место за проналажење дела за читање и писање многим образованим свештеницима и мирјанима током вековног турског ропства.

Било је много образованих људи, углавном монаха и свештеника који су, бар у одређеном периоду свога живота, били ангажовани да пишу своје радове у неком од манастира. Типичан пример је познати научник и просветитељ Руса Максим Грк, који је почетком XVI века, након свог повратка са Запада, изабрао манастир Ватопед за своје место подвига. Поред њега, монах Пахомије Русанос оставио је неизбрисив траг на историју ивиронске манастирске библиотеке. И други монаси, који су имали световно образовање, писали су за библиотеке. Бивши настојатељ Иверског манастира Дионисије Ивирит, његов истоименик – Дионисије Студит – диригент, Агапије Ланд, као и плодни писац, ксиропотамски монах Кесарије Дапонтес – представљају ове учене монахе.

Било је још образованих црквених монаха, углавном старијих свештенослужитеља, који су желели да свој живот окончају у тишини Свете Горе. И док се они не разликују у писаној делатности, њихово присуство и утицај на духовни напредак овог места је био велики.

XVIII век, период општег духовног, друштвеног и економског опоравка на Истоку, на Светој Гори обележавају два важна догађаја: оснивање атонске школе (Атонијаде) и духовни покрет кољивара. Године 1748. на предлог и средствима манастира Ватопеда, на територији која је припадала обитељи, била је основана школа са амбициозним програмом, који је обухватао старогрчки језик, и предмете из филозофије и богословије. Ова школа, названа по првој грчкој академији, била је смештена у величанственом здању, на оближњем брду, и у своје окриље примила је плејаде ученика, који су касније постали истакнути духовници. Први ректор ове школе био је знаменити научник Евгениј Вулгарис.

Након што је 1754. године почело да се нуди кољиво на заупокојеним литургијама, настао је покрет под називом кољивари. Разлог за неслагање настао је због недоумица да ли заупокојене службе треба служити и у недељу а не само у суботу, као што је била традиција. И овај сукоб довео је до поделе међу монасима: а) на браниоце традиције кољивара, који су инсистирали не само на стриктном поштовању традиције, већ и повратку коренима, светоотачком и подвижничком богословљу Светих Отаца са Истока, б) на оне који су подржавали више секуларни приступ монашког живота. Главни заговорници кољивара били су познати светогорци - учењаци: плодоносни Никодим светогорац, борбени Атанасије Париос и некадашњи митрополит коринтски Макарије Нотарас.

 

Свети Никодим светогорац

 

Кољивари су у почетку били осуђивани и прогањани, али касније су прихваћени. Њихов покрет се проширио и изван Свете Горе, нарочито на острва и Пелопонез, и довео је до оживљавања Филокалије, која је имала тако дубок утацај у православном словенском свету.

Монаси на Атосу нису могли да остану равнодушни према грчком устанку 1821, када су сукоби избили на Халкидикију и Македонији. Заиста, многи од њих, као енергични Никифор, економ Ивирона, био је дуго члан Филики Етарина (Пријатељског друштва) које је подигло устанак за независност. Маја 1821, Света Гора је пружила своју подршку грчким револуционарима, које је предводио Емануел Папас. Турски везир је ухапшен и затворен у манастиру Кутлумушу, а наоружани монаси су били распоређени по целој граници Атоса.
Устанак је убрзо угушен у северној Грчкој, а монаси су морали да плате цену за учешће у њему. Турски војници су били распоређени по манастирима, а манастири су били приморани да их издржавају. Веома тежак порез од 3.300 новчаница (1,700.000 пијастера) био је одређен планини, а редовни порези су удвостручени. Метоси на Халкидикију били су уништени, а приходи са уносних молдавско-влашких метоха прекинути су на најмање пет година. Дугови су се нагомилавали, и велики број монаха је у то време напустио Свету гору, а многи манастири били су приморани да продају многе од својих светиња (реликвија), мада су најдрагоценије уклоњене на сигурно - на острва устаничке Грчке. Ове санкције укинуте су тек 1830. године. Нова катастрофа погодила је Свету гору 1863, када је румунска влада присвојила сву светогорску земљу и све молдавско-влашке метохе. Ово је праћено новим ударцем када 1873. Русија одлучује да протера своје монахе из Русије у Бесарабију и Кавказ, и да монасима плаћа само две петине прихода са метоха. Након Октобарске револуције 1917. године овај извор прихода је у потпуности пресушио.
У другој половини XIX века Света Гора је укључена у балкански национални сукоб, и страдала је од покушаја руске владе да промени етнолошки карактер монашке државе, преплављајући је са великим бројем Словена, углавном Руса, монаха, насељавајући њима сиромашне манастире и метохе и градећи огромна манастирска здања. До почетка XX века, Света Гора је имала око 3.500 руских монаха. Ослобађањем Атоса од стране грчке флоте новебра 1912. стављена је тачка на ову опасну ситуацију, а монашка држава постала је само административни део Грчке. Њен правни статус је садржан у грчком Уставу, а дефинисан је Повељом, сачињеном 1926. године. Овај атонски устав потврдио је, са многим модификацијама, традиционалне административне институције монашке државе.

Данас на Светој Гори постоји двадесет суверених општежитељних манастира, онолико колико их је било у XVI веку. Административно и духовно од манастира зависи 12 скитова и око 250 келија. Сваки манастир има самоуправу, и регулише животе својих монаха у складу са монашким правилима и унутрашњом управом, одобреном од стране монаха. Сваке године сваки манастир бира по једног монаха, да га заступа у Свештеној општини. Ово законодавно тело бави се проблемима Свете Горе у целини, и такође надгледа рад манастира. Извршни орган Свештене општине јесте Свештена епистасија.

Света Гора је под духовном јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду, а грчку владу на планини представља цивилни градоначелник.

Пад у првим деценијама XX века који је настао услед неуспеха идиоритмичког система, драматични губитак прихода након одузимања монашке земље у Македонији и зло које је донео II светски рат, било је окончано крајем 60-их година XX века.

Данас Света Гора поново цвета. Велики број образованих младих људи одлази у манастире, који су сада сви општежитељни, као и у скитове и келије.

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev