Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Библиотека Библиотека у Типикарници  
 
 
  

Библиотека и скриптарница у Типикарници, Кареја

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

 

Библиотека Типикарнице Светог Саве освећеног

Скрипторијум Типикарнице Светог Саве освећеног

 

...Када је реч о карејској библиотеци, библиотекари Народне библиотеке Србије су у више наврата у периоду од 
1992. до 2007. године сређивали и пописивали књиге у библиотеци Испоснице и хиландарског конака у Кареји. Пописано је око 1000 књига и мањи број часописа на српском, руском, грчком и бугарском језику. Пописивање је окончано 2007. од када је обустављен рад на редиговању пописа и припреми рукописа за публиковање. Пошто овај покушај није до краја остварен, сматрамо да не треба одустати од првобитне замисли, у складу са основном концепцијом едиције каталога, њихове структуре (историја библиотеке, у првом делу и каталошки опис, у другом делу књиге). 

...Намена келије је била строго испосничка. Првобитно се монах Сава у њој подвизавао, проводећи време у молитви и посту, исихији  умној 
молитви, садржаној у «богатом ћутању и аскетском животу, а касније и други монаси. Испосница је била намењена, по правилу, двојици подвижника који су били бирани од најугледнијих хиландарских монаха.
По доношењу посебних правила за испосницу  Карејског типика 1200. године монаси су се у миру подвизавали „слободни од свих земаљских власти, манастира и протаŖ. Испосница је, иако манастирски  метох, имала значајну самосталност. Испосница је имала и економску самосталност (имала је свој виноград, воћњак, неколико ланаца баште и своју шуму из које је обезбеђиван огрев)...

Сава Хиландарарац описује испосницу крајем 19. века следећим речима: "Највише се посећује ћелија Типикарница, јер се за њу свет интересује због оног пергамента на коме је написан типик, а сем тога долазе још ту хришћани да се помоле Богу пред чудотворном иконом Богородице која се налази у тој цркви. Ова се икона зове Млекопитатељница, јер представља Богородицу где доји Исуса...  

Заштита и реконструкција Испоснице св. Саве у Креји завршена је 2000. године поводом осам векова Испоснице. Извршена је и рестаурација иконе Млекопитателнице, иконостаса и других икона, као и делимична рестаурација живописа, као подухват Републике Србије, на заштити културне баштине српског народа, који су урадили Завод за заштиту споменика културе и Народни музеј у Београду.

...Основни архивски извор за историју карејке испоснице јесу подаци забележени у  Проскомидији. На основу ње и других архивских докуменaтa и археографских записа, могуће је потпуније сагледати и написати историју карејске испоснице. Као врста грађе проскомидија има облик и неке одлике рукописне књиге, али је истовремено и архивски документ, као што је то случај са тефтерима, шематизмима, црквеним протоколима, разним бележницама, који са становишта библиотечке науке припадају,  углавном, архивској грађи, односно млађој библиотечкој рукописној заоставштини.
Карејску  Проскомидију  укратко је каталошки описао прво Сава Хиландарац, у свом необјављеном  Каталогу хиландарских рукописа, из 
1908, и Димитрије Богдановић у Каталогу ћирилских рукописа манастира Хиландара  из 1978. године.  Проскомидија, рукописна књига с почетка 17. века, највећим делом садржи примопредајне записнике приликом смене монаха (келиота, типикара) у Испосници. Записници садрже пописе, инвентаре црквених, богослужбених предмета, сасуда, књига и икона, али и предмета који су се употребљавали у свакодневном животу, као што су кухињски судови, намештај, одећа, пољопривредне и друге алатке и сл. 

Нада Синдик (1998), археограф Народне библиотеке Србије, је археографски проучила овај сложени рукопис. У њеним транскриптима микрофилма овог рукописа има доста података значајних за историју књиге и библиотекарство. Н. Синдик је открила богату ономастичку грађу из поменичког дела ове књиге. Инвентари су рађени и као посебни документи, али су исписивани и на празним страницама Проскомидије. Поред монашких имена, поменик садржи световна мушка и женска имена: српска, бугарска, македонска, влашка и цинцарска. Десетак топонима потврђује везе карејске ћелије са Влашком, Црном Гором, Босном и Херцеговином, Бугарском и 
Светом  гором. У именику се наводе подаци и о друштвеном положају уписника. 

 

 

Карејска  Проскомидија  пружа и разноврсну палеографску грађу. Основни текст поменика писан је коректним полууставним писмом прве 
половине XVII века, док су каснији додаци писани брзописом различитог дуктуса, јер су у писању учествовали разни писари у различито време. Ортографија споменика је нерегулисана ресавска и рускословенска.
За библиотечку науку и за историју библиотеке Испоснице врло су 
значајни делови појединих примопредајних записника који наводе чак и 
појединачно списак књига којима Испосница располаже. Будући да је Карејским типиком било строго забрањено отуђивање ствари из Испоснице, а нарочито богослужбених књига, због огрешења (које се није ни у примисли претпостављало) монаси нису сваки пут наводили списак књига, изузев "два јеванђеља " која се због повеза и других украса посебно помињу 
у више записника.

 

Библиотека типикарнице Светог  Саве 


Хришћанство је донело нови однос према књизи. Црквени живот се темељио на писмености и није био могућ без богослужбених књига. За 
књигу у хришћанској култури најзаслужније су монашке заједнице у манастирима. Оне су организовале производњу књиге и њено чување у манастирским библиотекама.
Библиотека Испоснице Св. Саве у Кареји основана је заједно са Испосницом, што потврђују историјске чињенице, списи али и сама намена Испоснице. У самом Карејском типику Св. Сава помиње књиге штитећи их анатемом ономе ко књиге отуђи или поквари: "Али ко ово промени, и буде узнемиравао онога који живи у месту овом, или буде што узео што је у месту овом, или од књига, или од икона, или друго, што год буде у месту том, нека буде проклет и завезан од Свете и Животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и од мене грешног. И да не буде опроштен ни у овоме веку ни у будућем". 
Карејски типик,  је уклесан на мермерној плочи изнад улазних двери у капелу Испоснице.
Са оснивањем Испоснице донете су и књиге које су чиниле првобитни фонд њене библиотеке. Према пракси ондашњег богослужења, за 
култ и за потребе монашког духовног живота ту су била: јеванђеља, апостоли, октоиси, триоди, минеји, псалтири, паримејници, пролози, патерици и др. Ту су и  Житија светих, које је монах Сава као принц Растко читао још на двору и под чијим се утицајем и сам определио за монашки живот. Позната је и "Савина лектира" коју је користио за писање својих књига и обимна црквеноправна литература на основу које је писао чувену Крмчију (Номоканон). У Каталогу ћирилских рукописа манастира Хиландара  наводе се потпуни подаци о 25 књига које су биле у саставу библиотеке Испоснице Св. Саве

Научници слависти у 19. веку су се посебно интересовали за старе рукописе у Кареји. Руски слависта В. И. Григорович је 1844. у Испосници нашао 45 словенских рукописа и дванаест старих штампаних књига. На захтев Министарства просвете и црквених дела, Димитрије Ивановић, сликар, отишао је 1847. на Свету гору ради истраживања и снимања српских старина , где је у Кареји видео много рукописа које му (туђи калуђери) нису дозволили да прегледа. Штампане књиге су пристизале у Карејску испосницу већ од прве 
четвртине 16. века за шта је, као што је познато, заслужан јеромонах Макарије, који је као први српски и влашки штампар, дошавши у Хиландар био и игуман ман. Хиландара 1526. године. У Испосницу су донети и цетињски  Октоих првогласник  из 1494,  Пслатир  из 1494.  Служабник гораждански из 1519. године. Каталог старе штампане књиге манастира Хиландара у редакцији Дејана Медаковића објављен је у другом делу Каталога ћирилских рукописа манастира Хиландара. Каталог садржи 79 јединица инкунабула и србуља, међу којима је шест примерака Служабника Горажданске штампарије из 1519. ( 55, 56, 57, 5859, 60). 

Било би значајно за историју библиотеке Испоснице истражити и идентификовати све инкунабуле и (по могућности) штампане србуље. 
Крајем 19. века догодиле су се велике промене у карејској библиотеци. Наиме монах Сава Хиландарац добио је послушање да среди библиотеку манастира Хиландара и сачини каталог (попис свих књига манастирских). Сава Хиландарац у својој  Историји манастира Хиландара  сведочи о томе. Готово све рукописне књиге су дефинитивно почетком 20. века пренете у централну манастирску библиотеку ради израде новог каталога 1906. године. Ова акција је спроведена мимо строгих правила  Хиландарског и Карејског типика, по којима се имовина Испоснице није могла отуђивати, наиме књиге појединих скитова, келија и нарочито Испоснице Св. Саве су биле изузете од располагања хиландарског игумана. О томе сведоче многи записи на књигама, међу којима је најпознатији краљевски поклон, Милутиново четворојеванђеље  из 1316. које је за Карејску келију писао дијак Георгије и које се није могло изнети из Карејске келије.
Овај догађај од пресудног значаја за положај библиотеке треба посебно научно истражити и на основу Карејске проскомидије и друге архивске грађе, публикованих каталога и рукописних каталога, реконструисати у потпуности фонд библиотеке испоснице Св. Саве до краја 19. века са упутним одредницама и сиглама где се књиге  данас налазе. Потребно је посебно пописати фонд и његову структуру у 20. веку. Приликом састављања библиографског пописа и реконструкције фонда у 20. веку треба имати у виду збивања и околности (похаре, пожари, ратови и др.) које су утицале на судбину библиотеке. Такође, треба посебно имати у виду да су у припреми за прославу осам векова Испоснице повучене књиге из свих карејских келија и донете у Испосницу Светог Саве.

Поред библиотеке Испоснице настајале су мање приручне библиотеке у другим, поглавито удаљеним келијама у Кареји. Ово није истражено нарочито у 20. веку, зашта се пружа прилика сада, када су прикупљене књиге из других келија и пренете у карејску Испосницу. 

 

Скрипторијум типикарнице


Умножавање књига манастири су организовали у нарочитим радионицама при библиотекама и скрипторијумима. Начин рада у овим радионицама био је различит и зависио је од развијености скрипторијума. Веће писарске радионице, попут хиландарске, су биле опремљене за истовремени рад више писара, који су преписивали по одређеном предлошку или ређе по  диктату што је захтевало уигранији тим вештих калиграфа. Често су писари радили сами у својим келијама, што је била карактеристика светогорских, а нарочито карејских писара. Писари су могли да буду само они монаси који су имали довољно знања, који су савладали писарску вештину и били посвећени том мукотрпном духовном послу. Свој однос према писарском послу писари су често изражавали у записима, по правилу, на крају рукописа. Остављали су аутентичне записе о преданости писарском послу, молећи за спас душе и опроштај грехова, очекујући награду за остварени подвиг на оном свету. За византијске писаре карактеристично је да су себе, из велике скромности, често називали грешни монах или недостојним да се назове монахом. Код српских писара додавано је испред имена: "грешни", "таха монах", "богат грехом" и сл.

Половином 9. века у Византији започиње раздобље великог културног преображаја чији је предводник цариградски патријарх Фотије, писац и оснивач велике патријаршијске библиотеке у којој је је библиотекар био св. Ћирило. После његове смрти крајем 9. и поч.  10. века долази до стагнације културе и преписивачког рада. Тек појавом светогорских манастирских писарских радионица у 13. и 14. веку долази до ренесансе у преписивању књига.
Велике писарске активности код Срба започете су у време краља Милутина од 1282. до 1321. године. Створени су услови за преузимање византијских културних тековина које су постале нераздвојни чинилац српске културе оног времена. У 13. веку рад писара  је допринео развоју српске књижевности, која је започета књижевним делом Св. Саве. За његовог живота преписивана су његова дела и житија, правни и други списи и службе. Тако су настали: Пролог писан у Милешеви 1264,  Јеванђеље  ђака Болеслава за цркву Св. Апостола у Расу из 1284,  Беседе Константина презвитера   од писара Драгомира у Студеници 1286. Крмчија    коју је преписао Герман у Милешеви 1295. године.
Преписивачке радионице у српским манастирима у средњем веку радиле су под византијским утицајем, а нарочито скрипторијуми на Светој гори су све више водили рачуна о писму, правопису, језику и ликовном изразу. Писарско умеће их је претворило у највеће духовне институције не само у преписивању рукописа, већ и у другим областима културе. По многобројним келијама, скитовима и пирговима стасавали су значајни књижевници и преписивачи.
Од оснивања Испоснице Св. Саве до 19. века постојао је скрипторијум. То потврђују многобројни записи на књигама који говоре о преписивачкој, редакторској, књижевној и библиотечкој делатности, посебно на заштити књижног фонда. У прилог томе иде и чињеница да су писари користили више предложака да би направили што тачнији препис. Све то скупа указује на постојање знатније библиотеке. 

У Карејском скрипторијуму  настале су многе значајне књиге: међу којима је најпознатије Доментијаново Житије Св. Саве  из 1243. године.
Проглашавањем Српског царства (13481371), у другој половини 14. века наступа преломни тренутак не само у историји српске државе већ и у светогорској монашкој заједници. Манастир Хиландар и његови скрипторијуми у Хиландару и Кареји доживљавају велики процват. Освајачки подухвати цара Душана (Стефан Душан) проширили су 1345. српску државу на традиционално византијске територије, град Сер и полуострво Халкидики са Светом гором. Манастир Хиландар је добио најповољнији статус и уживао велике привилегије. Сам цар Душан је богато даровао манастир. Ктитори манастира су били и царица Јелена, која је подигла пирг и 
обновила Испосницу Св. Саве у Кареји. Потоњи ктитори су били и цар Урош, деспот Угљеша и други владари. Започело је ново доба  у хиландарској културној заједници. 
У Хиландарским скрипторијумима, укључујући и карејске скрипторијуме расуте по многобројним келијама, настале су најзначајније књиге, преписи али и књижевни резултати који су постали узором српске духовности и културе, производи новог културног препорода и оживљавања византијског духа. Истовремено настају најзначајнија дела у актуелним теолошким струјањима у православном свету у доба исихазма и његов утицај на формирање српске средњовековне књижевности. "Подстицај за формирање светогорске духовности дао је Карејски типик  Светог Саве који је знатно унапредио дотадашње  светогорско искуство ћелијског живота 12. века искуством јерусалмскопалестинске традиције. Применом овог ћелијског  Типика  на Светој гори дотадашње светогорско искуство обогаћено је значајним доприносом Саве Немањића. Ово Савино дело дало је видан подстицај унапређењу светогорске исихастичке духовности. Преко  Карејског типика  Светог Саве и словенска монашка традиција ушла је у "креативнију фазу", и ова чињеница била је од великог значаја за формирање словенске светогорске духовности".

Каталог ћириличних рукописа манастира Хиландара  региструје девет исихастичких књига (зборника теоријско практичне теолошке садржине), различите жанровске и књижевно историјске провенијенције. Каталогизовани су као зборници исихастичких састава:  Зборник (475)  Слова Исака Сирина  (470),  Зборник  (472),  Зборник  (459),  Зборник  (455),  Зборник(399),  Зборник  (474),  Зборник  (476),  Зборник (456). Хиландарским и Карејским типиком су на идентичан начин дефинисана правила о прилагању и чувању књига као неотуђивом делу збирке. По томе су и исихастички зборници   књиге сакралне и духовне садржине намењене личном образовању монаха. Зборници су били коришћени не само за духовну обуку и образовање, већ и као приручници о православној теологији ширег круга 
читалаца и слушалаца. По томе зборници, у историји српске средњевековне библиотеке представљају највећи домет средњевековне преводне и оригиналне књижевности. Будући да је исихастички покрет био распрострањен широм Свете горе, извесно је да су неки од зборника писани и у карејским келијама. Овоме би требало посветити додатна археографска истраживања. 

У Кареји, као својеврсном преписивчкома центру, настају многи преписи, преводи и оригинални рукописи. Поред врхунских остварења хиландарских писара посвећених самом цару Душану (Минеј за август  из 1346.  Зборник  –  Панагирик  из 1355.  Четворојеванђеље  из 1356) подвижници у Испосници Св. Саве и писари у келијама широм Кареје преписују своја дела:

У 13. веку
– Октоих осмогласник јеромонаха Теодула (трећа четвртина 13. века);
Најстарији српски рукопис на хартији Поученија Теодора Студита из истог периода писан је такође у Кареји;
Из треће четвртине 13. века је и  Теодулов октоих, назван по његовом писару. 

У 14. веку
–Триод  из 1359. писан је у Карејској келији у време цара Уроша и 
хиландарског игумана Доротеја, по налогу старца Михаила Карејског. Када Доротеј постаје светогорски прот за њега монах писар Јов у Пиргу карејском преписује Триод посни, крајем 14. века;
Један од најцењенијих писара из времена царства, Симон, преписује Служабник у Пиргу Светог Саве у Кареји шездесетих година 14. века.

У 15. веку није била нарочито развијена писарска делатност. 

За 16. век  готово да и нема података, међутим то не значи да је писарска делатност у Испосници замрла. Највероватније се преписи налазе у 
Хиландару међу непотписаним рукописима из тог периода као и другим 
збиркама, па би стога требало посебно спровести археографска истраживања за овај период. 

У 17. веку
Преписивање књига је врло значајна активност у 17. веку. 
У карејској испосници су боравили многи писари међу њима монах Јов који је 1618. писао Триод цветни – пентикостар;
За манастир Завалу у Херцеговини монах Јов је писао у Кареји 
Пролог за септембар – фебруар 1627;
Тимотеј је за Милешеву преписао  Псалтир с последовањем 1631. године.


Укупан број рукописа  насталих у Карејској испосници није познат али се претпоставља (Богдановић 1978) да се преко 500 рукописа налази у Хиландарској библиотеци.


Поред преписивачког рада карејски писари су се бавили и другим вештинама  везаним за повез, поправљање и улепшавање књига. У Испосници је била посебно негована вештина повеза и заштите књиге. Ову вештину су практиковали неки писари међу којима се истицао писар Аверкије „монах од земље Херцега у 17. веку који је преписао преко 12.000 страница и бавио се повезивањем књига. Књиговезачка радионица посебно је бринула о повезу преписа, али и поправци старијих рукописа. О томе сведочи неколико записа на хиландарским књигама.
Посебан допринос карејских писара ширењу књиге није посебно истражен иако већ само летимичан поглед на писарске записе говори да је највећи број рукописа рађен за познатог ктитора, манастир, цркву и поједине збирке на Светој гори, али и за удаљене читаоце у српским земљама. 
Овај аспект карејских писарских радионица треба посебно проучити као важан елеменат ширења културе и писмености.
Раскошне илуминације рукописа Хиландарског и Карејског скрипторијума из времена Царства показују пуни сјај мајстора илуминатора тог 
периода међу којима је било доста грчких минијатуриста, и потврђују високе домете у обликовању књига, њиховој ликовности и естетици.
Навођењем најзначајнијих рукописа из Карејског скрипторијума, настојало се да се укаже на разноликост књижевног и преписивачког рада, прошире сазнања о креативности писара и раду самог скрипторијума и сагледа њихов допринос српској рукописној књизи и књижевности. Истовремено се указује на потребу даљих истраживања и употпуњавања сазнања о значају и доприносу карејских писара српској средњовековној књижевности и ширењу књиге по српским и другим православним срединама изван Свете горе. 


Из овог кратког прегледа стиче се делимична слика о библиотеци и скрипторијуму Испоснице, међутим много је важније истражити њихов 
значај и утицај преко књиге на књижевност, културу и духовни живот не само српских манастира, већ и целокупне светогорске монашке заједнице. Треба проучити најзначајније карејске књижевнике, писаре, подвижнике и друге, од монаха Саве до монаха с краја 20. века, сагледати њихово учешће у свим духовним покретима и неговању православне хришћанске мисли кроз векове. 

Данас су библиотека, параклис и скрипторијум типикарнице добро сигурносно обезбеђени и под сталним надзором јеромонаха и искушеника.

 

Драган М. Бараћ. Библиотека и скрипторијум испоснице Св.Саве у Кареји. И.Сарајево

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev