Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Библиотека Фондови по раздобљима  
 
 
  

Библиотечки фондови по раздобљима

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

 

 

Фондови Хиландарске библиотеке формирани су поклонима (наменским куповинама: књига купљена, наручена да се препише, па поклоњена манастиру), завештањима и преписивањем у самом манастиру. Запажен је само један пример размене књига. Зборник ксиропотамски из средине XV века (Хил. 460) " заменише за триод протатетски, и даде се у протато, да се знае". О овој размени сазнајемо из два записа сличне садржине који се налазе на л. 367б и л. 368 ове књиге. Доцније је постала власништво Захарија даскала на Спасовој Води, затим уклопљена у хиландарске фондове.

Прве хиландарске књиге су ктиторски поклони Симеона и Саве. Ктиторско поклањање књига манастиру је уобичајени чин који, осим тога што је логичан и неопходан, садржи и духовну компоненту праштања за учињене грехе, откупа пред Богом који је, према хришћанској догми остварљив и потребан. Овај мотив увек је наглашаван у ктиторским записима на самим књигама и има обележје општег места, топоса иза кога стоји кодекс понашања који се морао поштовати и у чију се истинитост није сумњало.

Књиге су поклањали српски дародавци, али и руски, влашки, бугарски и други. Највише раскошних поклона долазило је од српских владара, чланова владајуће ктиторске династије Немањића, властеле, црквених великодостојника, патријараха и архиепископа, хиландарских игумана и духовика. Штампане књиге са богато украшеним сребреним и позлаћеним оковима поклањали су хиландарцима руски цареви и грофови. Скупе поклоне добијали су и од влашких војвода. Поклони обичних монаха, осим оних који су били племенитог порекла, били су скромнији. У XVIII и XIX веку књиге поклањају обични људи, богати српски грађани, најчешћетрговци, из Аустрије и Млетачке републике, бугарске чорбаџије, као и хаџије који су, после обиласка светих места походили Хиландар и доносили, поред других поклона и књиге. Хиландарски фондови попуњавани су поклонима током читавог XX века о чему сведочи тзв. "живи фонд" који се и даље попуњава.

 

Библиотека данас

 

Велики број рукописних књига настао је преписивањем у самом Хиландару, његовим скитовима, кулама (пирговима) и ћелијама. Куповином, наручивањем преписивања књига, и самим преписивањем, бавили су се познати хиландарски игумани и духовници, бројни монаси.

У Хиландарском скрипторијуму нису се само преписивале књиге, већ стварале и нове. Скрипторијум је имао улогу водећег српског преписивачког центра кроз цело своје постојање, јер су се у њему проучавали и бирали исправни текстолошки предлошци за нова преписивања. У XIII веку ради познати писар Теодор Граматик (Спан-Ћосави), у XIV, када је била најживља преписивачка делатност радили су познати писари монаси: Теодул (преписује Житије Светог Саве од Теодосија 1336), Роман (Хил. 9, 79, 160), можда Теоктист (преписао Изборно јеванђеље Николе Стањевића, Хил. 14), Дамјан, Јов, Дионисије, Јосиф (илуминирао Хил. 258) Марко, Тимотеј (?), у XV веку Јов (или Јoван), у XVI тахамонах Висарион, Христодул, Орест, Захарије, Григорије, Варлаам, Дионисије, у XVII велики писар, редактор и писац Аверкије, у XVIII Теодосије "Сербин из Кроације" и многи други потписани и анонимни, или атрибуирани. За хиландарски скрипторијум се везују почеци старе српске књижевности чији је родоначелник Сава Немањић. Дела која се приписују њему (Оснивачка повеља Симеона Немање, Карејски типик, Хиландарски типик са Кратким житијем Симеона Немање настала су у Хиландару. Савина дела чији се настанак везује за Студеницу (Симеоново ктиторско житије написано као прва глава Студеничког типика и Служба светоме Симеону), писана су по хиландарском узору, и највероватније тамо и започета. Јеромонах Доментијан, који је као искушеник пратио Саву на путовањима у Свету земљу, написао је, по жељи краља Уроша (1243-1276.) Житије Светога Саве у Карејској келији, 1243.год или, вероватније 1254.год. Као хиландарски духовник, у пиргу Преображења на Спасовој Води настало је друго његово хагиграфско дело Житије Светог Симеона, 1264.год. У овом пиргу радио је познати преписивач Теодор Спан (Ћосави) који је на препису Шестоднева Јована Егзарха, 1263.год. оставио књижевни запис (Москва, Државни историјски музеј, Синод. N345).

Најплоднији српски средњовековни писац, хиландарски монах Теодосије написао је у Хиландару Житије Светога Саве, Житије Светога Петра Коришког, Похвалу Светоме Симеону и Светоме Сави и још шест химнографских дела посвећених Светом Симеону, Светом Сави, Петру Коришком и Спасу Христу. Данило II, хиландарски игуман, храбри бранилац манастира од напада каталонских најамника, иако није све време боравио у Хиландару, припада хиландарском кругу писаца. Саставио је шест основних житија у чувеном зборнику Житија краљева и архиепископа српских и два химнографска састава. Познати преписивачи Инок Исаија и Инок из Далше боравили су неко време у Хиландару. Први је 1371.год завршио превод византијског богословског зборника Псеудо Дионисија Ареопагита, у коме је оставио књижевни запис о превођењу и Маричкој битци, о савременим злим временима кад су живи заиста завидели мртвима, а други је преписао више рукописа, и, такође, оставио књижевни запис аутобиографске садржине. У XVIII веку, у Хиландару настала је историја славјаноболгарска којом почиње бугарска новија историографија. Њен аутор је Пајсије Хиландарски, бугарски монах, проигуман хиландарски, а на писање славканоблгарске историје га је подстакао српски историчар Јован Рајић.  Ова књига ће постати утемељивач модерне бугарске државе и вратити бугарској нацији идентитет православног народа.

 

Хиландарска књижевна, преводилачка и преписивачка радионица постоји све до XIX века.

Многе књиге, рукописне и штампане не налазе се више у Хиландару. Уништили су их пожар и небрига појединих монаха, углавном током XIX века, посебно за време грчког устанка 1821-1829.год, када су војници ложили књигама пећи и врећама их бацали у море, мада ово предање данашњи добри познаваоци хиландарских прилика у већој мери негирају. Известан број књига хиландарског порекла налази се у великим светским библиотекама, највише у Москви, Санкт Петербургу, Одеси, Софији, Паризу, Берлину, Бечу, Београду. Има их у Дечанима, Пећкој патријаршији, Архиву Српске академије наука и уметности, Музеју Српске православне цркве, Библиотеци Српске патријаршије. Било их је и у збиркама које су страдале у Другом светском рату, посебно у београдској Народној библиотеци, у којој је у шестоаприлском бомбардовању изгорело око 1500 старих рукописа и докумената. Једини рукопис који није страдао био је хиландарски рукопис Зборник српских житија и Хиландарски типик из око 1370/75. године таха Марка који се налазио код Владимира Ћоровића на проучавању, па га је породица Ћоровића вратила 1944.г. (НБС, Рс 17). Средином XVII века (1653,1654,1655. год.) из светогорских манастира, највише из Хиландара, однео је у Москву 498 рукописа Арсеније Суханов, страрац СергијеТројицке лавре, на захтев патријарха Никона, ради исправљања текста руских црквених књига.

Хиландарске фондове чини пет збирки међу којима је најзначајнија збирка словенских, ћирилских рукописа XII-XIX века, са 815 јединица. Најбројнији су српскословенски рукописи без којих се не може замислити проучавање српске историје и културе, егзактних (теоријских и примењених) наука, заната и других видова делатности српског народа у средњем веку. Значајни су за словенско-византијско наслеђе у целини, као и за проучавање ширења хришћанства међу Јужним Словенима, пре свега почетака словенске писмености. Поред рукописа српскословенске редакције, ту су и рукописи бугарске, руске, македонске, влашке, молдавске и црквенословенске редакције.

 

 

Друга по значају је збирка старих српских и влашких штампаних књига XV-XVI века, у којој почасно место заузимају Црнојевићке инкунабуле. Ова збирка броји 79 јединица (18 влашких, 1 украјинска, а остало су српске). Као збирка одвојена је у новије време, иначе је била заједно са рукописном. Штампана књига доспела је Хиландар током XVI века. Претпоставља се, са много разлога, да је прве штампане књиге, свакако, донео у Хиландар први српски и влашки штампар Макарије, који је дошао из Влашке и био хиландарски игуман 1526. године. Према записима на сачуваним књигама, највише штампаних књига поклоњено је крајем XVI и у XVII веку. Тако је игуман Виктор приложио 1658 год. цркви Светог Николе цетињску инкунабулу Октоих првогласник из 1494.год. и Октоих петогласник из 1537.год. штампан у Венецији у штампарији Божидара Вуковића. Духовник Никанор, "брат по плти" игумана Симеона, оставио је скиту Светог  Тројице на Спасовој води 15 штампаних књига. У завештању су помешане са рукописним књигама, али су за сваку дати основни подаци, тако да се могу реконструисати.Кажи какве су, одакле су.

Хиландарци су прихватили штампану књигу у првој половини XVI века. У Хиландарској библиотеци налазимо примере за неколико иницијатива да се књиге штампају. Прве такве примере налазимо у маргиналним записима два Псалтира с тумачењем из средине XVI века (Хил. 116 и Хил. 117).

Трећу збирку представљају црквенословенске књиге XVII-XIX века, руске, украјинске, румунске, српске и бугарске штампе за које није постојао у науци интерес адекватан њиховом значају, не само због ретких издања, већ и због записа у њима који, са изузецима, ни до данас нису објављени у целини. Највише књига из овога фонда су руског и украјинског порекла и доспеле су у Хиландар као царски поклони које су хиландарски монаси доносили по повратку из Русије, где су сакупљали милостињу за манастир.Ту су књиге из штампарија Московског Печатног двора, Кијевско-Печерске лавре, Виљновског, Виленског и Љвовског Братства, Черњиговског Троицко-Иљинског, Иверског, Уњевског манастира, Трговишке штампарије и др. Архимандрит Леонид је први обратио пажњу на њих, када је, боравећи у Хиландару 1859, 1866 и 1868, описао једанаест руских и румунских штампаних књига XVII-XVIII века у "већој" библиотеци у самом Хиландару, и седам у "мањој", која се налазила у цркви Светог  Василија, Хрусији на мору. Све књиге које је описао Леонид налазе се и данас у Хиландару.

Знаменити хиландарски библиотекар Сава хиландарац потпуније је описао руску и румунску књигу XVII века. Његов попис обухвата седамдесет четири броја. Он је дупликатима и трипликатима давао нове бројеве, сматрајући их посебним јединицама. Иако непотпуни, ови пописи су скренули пажњу научној јавности на овај фонд. Део овог фонда описао је и објавио у Археографским прилозима бр. 2 и 3 Јанко Радовановић. Неке књиге из овог фонда су уникати, јер их у време објављивања описа аутор није нашао у њему доступним штампаним каталозима.Записе из књига овога фонда објавили су делимично Сергије Димитријевић и Дејан Медаковић.

У рукописном фонду Хиландарске библиотеке налазе се преписи са штампаних издања црквенословенскога фонда који потврђују међусобни утицај рукописних и штампаних књига. Иако је доста књига стизало из Русије и Украјине, као и оних штампаних у српским штампаријама ван српског етничког простора (у Венецији, Будиму, Римнику и Београду и др.), ипак нису биле задовољене потребе за свим издањима, посебно ређим и актуелним. Први, хронолошки, запажени хиландарски пример преписивања са црквенословенског издања односи се на Епитом Дионисија Новаковића (Венеција, 1741.), писан свакако после 1741.год. у последњој четвртини XVIII века, око 1773.год. (Хил. 570).

Према сачуваним хиландарским преписима штампаних издања, рекло би се да је интерес за штампане књиге био појачан у XIX веку. Издања нису стизала у довољном броју, па су их писари преписивали. Из преписаних наслова и записа писара, сазнајемо са којих је штампаних издања начињен препис. У преписаним колофонима штампаних издања налазимо, понекад, и текстолошке податке који су неопходни за прецизну идентификацију издања.

Штампана књига улазила је у адлигате, где је, заједно са рукописним делом, чинила целину према замисли творца вештачког зборника. Најчешће је издвајан део штампаног издања који представља одређени састав, и уклапан у адлигат. Такав пример имамо у Молабнику из XIX (Хил. 543) где је уклопљено штампано издање Теодосијевих Канона на осам гласова, (шт. Димитрија Теодосија, Венеција, 1786).

Четврту збирку чине грчке рукописне и штампане књиге, неумски рукописи. Она има преко 150 кодекса и "филада" од XI до XIX века. Постојање овог фонда потврђује да се у Хиландару, од оснивања па до данашњег дана, читала грчка књига, а у заједничким свечаним службама користила грчка богослужбена књига. У њој се налази раскошни пергаментни рукопис, писан златом, царски поклон, понос Хиландарске библиотеке, Јеванђелистар с краја XIII или с почетка XIV века (Cod. Gr. 105), писан класичним византијским калиграфским писмом. Грчке рукописе проучавали су познати византолози, а музичке наши познати музиколози: Димитрије Стефановић, Даница Петровић и Андрија Јаковљевић. Јаковљевић је израдио и каталог ових рукописа.

Пету, највећу збирку чине књиге на српскохрватском језику од XVIII до XX века, тзв. живи фонд са преко 30.000 свезака који је настао, и стално се увећава, поклонима установа и појединаца из земље и иностранства. За овај фонд библиотекари Народне библиотеке Миодраг Живанов, Драгутин Никчевић и Радисав Цајић приредили су Каталог, који прате регистри (ауторски, наслова, предметни и два хронолошка).

Најзначајнији део овога фонда чине ретка издања српских књига штампаних у Бечу, Будиму, Венецији, Лајпцигу, Новом Саду, Београду, Земуну, Крагујевцу, Котору, Сарајеву, Задру и Загребу.

Најстарија издања су две значајне књиге Христифора Жефаровића: Стематографија (Изображеније оружиј илирических аутором Павлом Ритером, Беч, после 1741.год, I редакција, бакрорез Х. Жефаровића, Т. Месмера) и Описаније свјатаго Божија града Јерусалима. Беч, 1748.год, бакрорез Х. Жефаровића. Овај фонд показује разноликост српске издавачке делатности у земљи и иностранству. Заступљене су највеће издавачке куће у Србији..Бројна су издања Српске православне цркве, Српске академије наука и уметности, Матице српске, Народне библиотеке Србије, великих издавачких кућа, као што су Београдскиграфички завод (основан 1830 као Књажескосрпска Типографија), Српска књижевна задруга (основана 1892.), Геца Кон (послератна Просвета), Нолит и др. За пола века атеизма, књига стиже у Хиландар слободно. Тако су се нашле заједно књиге класика марксизма-лењинизма, књижевника и научника из периода социјалистичког реализма са верским, црквеним и теолошким књигама. Слање књига српских издавачких кућа, научних и културних институција, као и појединаца, у Хиландар, може се сматрати добровољним обавезним примерком. Иако на први поглед ова синтагма изгледа нелогична, у суштини није. Слати књигу у Хиландар било је питање духовног престижа за издавачке куће, за Српску академију наука и уметности родољубива научна обавеза, за Народну библиотеку Србије и Библиотеку Матице српске одбрана књиге и њене суштине, а за Српску православну цркву потврда самог постојања. Добровољна обавеза представља духовну, моралну, патриотску и историјску зрелост, којом се потврђује национални идентитет. Не знамо од када је књига пошла хиландарским путевима, али није свакако у првим деценијама Титове епохе.

 

Библиотека 

 

У живом фонду налазе се књиге и периодичне публикације Срба у дијаспори. На то што је у Хиландар истовремено стизала књига политичке, а потом и економске емиграције, нико у Србији није могао да утиче, а камоли да спречи, јер је манастир независан, под јуридикцијом Цариградске патријаршије (као и цела Света Гора), на територији друге државе. Већину публикација чине монографска дела, календари, алманаси, зборници, часописи и новине углавном на српском језику, али и на другим језицима: руском, француском, енглеском, немачком, бугарском, грчком и другим. Овај фонд импресионира богатством садржаја. Ту су дела из литургијске, богословске, научне литературе, уметности и филозофије, примењених, техничких, пољопривредних наука, политике и дипломатије, чак и занатски приучници. Заступљени су аутори од античке Грчке и Рима до данас. У кратком осврту набрајамо важнија имена по већим групама. Ту су црквени оци источне и западне хришћанске цркве: Атанасије Велики, Јован Златоусти, Јефрем Сирин, Аугустин Аурелије, Фрањо Асишки и многи други; наши савремени теолози: Николај Велимировић, Јустин Поповић; научници и проналазачи: Алберт Ајнштајн, Чарлс Дарвин, Никола Тесла, Иван Ђаја, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Павле Савић; познати филолози: Ђура Даничић, Вук Стефановић-Караџић, Александар Белић, Павле Ивић; историчари: Стојан Новаковић, Јован Радонић,Никола Радојчић, Радован Самарџић, Сима Ћирковић, Божидар Ферјанчић; историчари књижевности: Димитрије Богдановић, Милан и Нана Богдановић, Велибор Глигорић, Мирослав Пантић, Павле Поповић, Предраг Палавестра, Јован Скерлић; историчари уметности: Гордана Бабић, Војислав Ђурић, Дејан Медаковић, Сретен Петковић, Светозар Радојчић, Гојко Суботић; филозофи: Аристотел, Платон, Сенека, Кант, Ксенија Анастасијевић, Аница Савић-Ребац; књижевници: Есхил, Софокле, Еурипид, Хомер, Балзак, Блок, Гете, Гогољ, Данте, Достојевски, Иго, Кафка, Ман, Молијер, Сервантес, Толстој, Хајне, Шекспир.

На овом фонду могу се пратити српски и југословенски књижевни правци, почев од средњег века, преко ренесансе, рационализма, романтизма, реализма, симболизма, надреализма, модернизма, социјалистичког реализма до савремених праваца. Нобеловац Иво Андрић, Матија Бећковић, Иван Гундулић, Владан Десница, Марин Држић, Јован Дучић, Христифор Жефаровић, Отон Жупанчич, Војислав Илић, Мирослав Крлежа, Лаза Лазаревић, Десанка Максимовић, Бранко Миљковић, Бранислав Нушић, Доситеј Обрадовић, Захарије Орфелин, Милорад Павић, Петар II Петровић Његош, Франце Прешерн, Бранко Радичевић, Милан Ракић, Меша Селимовић, Борисав Станковић, Добрица Ћосић; политичари и државниици: Де Гол, Тито, Стаљин; класици економске теорије развоја друштва и диктатуре пролетаријата: Маркс, Енгелс, Лењин. Посебну пажњу привлаче публикације југословенске, претжно српске, политичке и економске емиграције које су излазиле у Сједињеним Америчким Државама, Канади и Западној Европи за време, и после другог светског рата. Међу њима има ретких издања која су, будући да су била на индексу забрањених књига, до скора била приступачна само малом броју истраживача и библиографа.

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2017 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev