Предхришћанска историја Атоса

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље пишите на njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012,2013)

У античко доба име Атоса (планине и полуострва) повезује се са једним од митова о постању. Према том миту у сукобу богова са Олимпа и гиганата, вођа првих је био Посејдон, а других Атос. Он је из Тракије бацио на Посејдона огромну стену која је пала у море, те је тако настала планина која је добила гигантово име – Атос. Друга верзија истог мита казује да је стену бацио Посејдон, али и да је њоме смрвио Атоса. У списима античких географа и историчара може се уочити постојање чак шест градова на полуострву: Дион, Тисос, Клеонаи, Акротои, Хирадрус и Олофикс. Вероватно су у праву савремени истраживачи историје Свете Горе који сумњају да се оволики број градова могао сместити на релативно малом простору полуострва, које уз то нема довољно обрадивог земљишта, нити питке воде. Пре је вероватно да су те античке насеобине биле налик каснијим монашким стаништима. Становници су, наиме, живели на мањим добрима где су узгајали стоку и бавили се пољопривредом, док се на средишњој тачки уз обалу налазио јавни део града са тргом, храмом, скупштином и вежбалиштем. Ове мале градске заједнице биле су независне, самоуправне, са сопственим финансијама. Становништво је живећи мирољубиво и у добрим климатским условима било познато по дуговечности. Постоји чак и једна грчка изрека која у преводу гласи: «Атонац живи до 130-те године.»

На Светој Гори је из предхришћанског периода пронађено тек нешто мало трагова. Углавном су то плочице са разним натписима, урне и посуђе. Уистину, велики археолошки радови и истраживања нису ни предузимана, али и да јесу тешко да би се дошло до неких спектакуларних резултата. Ово стога што се у каснијим грађевинским радовима користио стари грађевински материјал, а вишак бацао.

Историја бележи да се атонско полуострво помиње у вези са пропашћу првог персијског похода против Грчке. То се збило 492. године п.н.е. када је персијска флота под командом Мардонија уништена, због јаких ветрова, у покушају да се оплови најјужнији рт Атоса. Десет година касније Ксеркс је у жељи да избегне сличну судбину наредио да се на најужем делу полуострва ( код Неа Роде) прокопа канал за пролазак бродова. Радови су трајали три године и бродови су безбедно прошли, да би у чувеној бици код Саламине били уништени од грчке флоте. Како историчари бележе, независне градске заједнице на Атосу, постају 348. године п.н.е део државе Филипа Македонског. Из тог времена сачувана је у народном предању занимљива прича. Архитекта по имену Стасикрат или Деинократ дошао је на двор и предложио да се читав масив Атоса исклеше у облику фигуре Александра Великог. У једној руци био би насељен град, а у другој извор. Александар, без сујете овакве врсте, није прихватио овакав предлог уз речи да је потомству већ остављен доказ о владарској надмености прокопавањем канала на крајњем северу полуострва. Када је 168 године пре нове ере Емилије Паул извојевао победу над Персејем, Атос, као и читава Македонија потпада под власт Римљана.

Од 3. века н.е. Атос се налази у саставу Ромеје. Отприлике у то време у читавом том подручју преовладало је хришћанство. У вековима који следе долази до необјашњивог расељавања становништава, тако да је полуострво било веома ретко насељено.

Доласком у македонске низије Словени наилазе на то малобројно становништво које врши њихову постепену јелинизацију и христјанизацију. Има доста извора који потврђују присуство Словена на Халкидици, а посебно о томе говоре бројни словенски топоними. У потрази за пашњацима Словени су ступали и на Атос, али нису формирали стална насеља. Према једном спису са почетка Х века то непрекидно долажење и одлажење пастира узнемиравало је светогорске монахе. Један други извор, пак, потврђује да у унутрашњости полуострва није било уопште мирјана, били они Грци, Словени или Румуни.