Хиландарске невоље

Прота Матеја Матејић

Чак су почеле док још није настао: братија манастира Ватопеда се свим силама трудила да онемогући његово настајање. Срећом, сви остали светогорски манастири сем Ватопеда, гласали су повољно и молили цара Алексија III Комнена(1195-1203) да одобри молбу Светог Симеона и Светога Саве да на Светој Гори подигну манастир “да буде склониште монасима српске народности.” Цар се одазове молби и царским указом додели Светоме Симеону и Светоме Сави потпуно разрушени стари манастир Хиландар као “неотуђиви дар Србима”. Касније су добили још неколико запустелих манастира у Милеји, на Светој Гори, које су обновили и присајединили Хиландару. Тако је 1198. године после доста мука и невоља настао наш Хиландар.

А какве су све невоље морале бити преброђене да би се обновили разорени манастири и подигао, украсио и монасима настанио нови Хиландар, дуга је прича…

И тек што је Хиландар заснован, и само што је отпочео свој живот, ударише невоље једна за другом. У једанаестом веку Света Гора страда од најезде арапских гусара. А кадгод страда Света Гора, страда и Хиландар.

У дванаестом веку напаст за Свету Гору су били Власи који су дошли са својим породицама, укључујући и њихове жене и кћери. Обзиром да женским особама боравак на Светој Гори није дозвољен, монаси су тражили интервенцију византијског цара који је наредио да се Власи удаље.

У тринаестом веку, 1204-1261.год, крсташи дивљају по Византији, а и по Светој Гори. Њихово безобзирно пљачкање и рушење светогорских манастира зграњава чак и самог Папу Инокентија III (1198-1216), који им 1214. године упућује писмо у коме их прекорева за разбојништва и разарања почињена на Светој Гори. Када су Крсташи дошли на Свету Гору, било је 300 манастира, а када су је напустили, тај број се знатно смањио.

Невоље за Свету Гору и Хиландар нису долазиле само од иновераца, већ и од православних византијских царева и патријараха. Тако су цар Михајло VIII Палеолог (1259-1282) и Патријарх Јован Векос (1275-1282) наредили немилосрдно гоњење светогорских монаха који су се успротивили царевом и патријарховом потписивању уније са Римом. Забележено је да су, по њиховом наређењу, на дан 10. октобра 1276. године живи спаљени двадесет и шесторица монаха у манастиру Зографу. И хиландарски монаси су се свакако противили унијаћењу православних, па се може предпоставити да су и неки од њих страдали у овом погрому.

Једна од најтежих невоља за Свету Гору и Хиландар је била најезда Каталана, гусара и пробисвета са Пиринеја. За време цара Андроника II (1282 – 1328), једно време су ратовали на његовој страни као плаћеници, а када су се враћали у своју постојбину, задржали су се на Светој Гори где су 1307-1309 године безобзирно пљачкали и разарали светогорске манастире. Опседали су и Хиландар кога је тадањи игуман манастир а касније архиепископ српски Данило храбро бранио са својим монасима и није дозволио бандитима да уђу у манастир. Податке о каталанском разарању на Светој Гори, као и о одбрани Хиландара од тих пљачкаша, садржи једино “Житије Архиепископа Данила” које су написали његови ученици. Када су ови каталански разбојници најзад напустили Свету Гору, остало је свега 125 манастира. У шеснаестом веку тај број спада на 25, а данас има само 20. манастира на Светој Гори.

После одласка Каталана, Света Гора и Хиландар су мало одахнули. Хиландар, који је био обилато помаган од владара из династије Немањића доживео је своје златно доба. Многобројне краљевске даровне повеље из тог доба сведоче о дарежљивости српских владара према Хиландару. Čак и после пропасти српског царства на Косову 1389. и пада Смедерева 1459. године, када настаје пуно ропство под Турцима, Хиландар добија помоћ од Милице, Лазареве удовице, од Лазаревих синова и од његове властеле.

Међутим, када је Света Гора пала под Турке 1430. године, за Свету Гору и Хиландар настаје доба тешких невоља.

“Турци су манастирима одузели сва имања по Византији и Србији, те је наш
Хиландар тако осиромашио да се је углавном одржавао од милостиње и њоме
откупљивао од Турака најбоље своје земље по Халкидици, које су до данас
његова својина и главни извор манастирских прихода. Поред тога Турци ударише
на манастире велики данак, а посебно велике суме морали су давати војном
одреду “бостанxија”, који су управљали целом Халкидиком, па дакле и Атосом.” (1)

То је била једна невоља, а напади гусара и међусобне распре и борбе између манастира довеле су Свету Гору до руба пропасти.Жалосно је, али истинито, да су свађе и судске парнице због имовине честа појава на Светој Гори.

Због огромних намета и пљачки многи манастири су толико осиромашили да су се једва одржавали, а неки су и потпуно нестали. Хиландар је имао срећу да га у то доба помажу потомци Ђурђа Бранковића који су избегли у Угарску. Треба напоменути да су у то време, а и касније, и влашке и молдавске војводе слали обилату помоћ светогорским манастирима. Да су и Хиландар великодушно помагали сведоче многобројне даровне повеље које се и данас чувају у Хиландару.

У шеснаестом веку руски цареви и властела су помагали Хиландар. Нарочито дарежљив је био Иван Грозни.

Материјална беда светогорских манастира је била нарочито тешка у току следећа три века. Новчана помоћ Хиландару која је стизала нередовно није била довољна да подмири све потребе. Тешки намети који су се морали плаћати Турцима натерали су Хиландар да се задужује код појединих монаха, код других манастира, богатих Турака и Јевреја, а да им у залог даје црквене утвари, раскошно украшена јеванђеља и своје келије.

У једном штампаном осмогласнику из 1494 (број 5), непознати монах оставља запис на унутрашњој страни корица у коме саопштава: “Ва љето 7201 (=1693) тогда братије моја данак тешки настануше на ристијане идеже се обретаху верујушчи ва Христа и на самој Светој Гори на иноке васе редом повасуду, на чловека сиромаха и богата: по четири драма злата.”

Хиландарски рукопис број 525 (523) садржи много података о материјалним невољама Хиландара у осамнаестом веку. Тако је на листу 1а записано да је на дан 4. априла 1718. године хиландарски економ Пахомије молио монахе да позјме новац манастиру. Архимандрит Макарије је позајмио 20 гроша а у залог узео два крста и једне бројанице; проигуман Филотеј је позјмио пет гроша а узео у залог једне бројанице; поп Михајло је позјамио десет гроша а узео у залог две бројанице, једне од мерxана а друге од ћилибара; старац Данило је позајмио осам гроша а узео у залог две бројанице.

Из белешке игумана Методија која се налази на листу 16а у истом рукопису види се колико је тешко стање било у Хиландару :

Да је на знање братији нашој хилендарској
како метуше мене по Теофилу дадоше ми
игуменство и кључ од аћусаћнице да сам
игумен и штеофилака аз грешни хаxи
Методије јеромонах и не предаде ми Теофило
више него 2 гроша и наћа дуга које
у Солуну што је монастир дужан
које у Светој Гори 22 кесе и то чини
11 хиљада гроша. Тога је дуга било и пре Пахомија,
и при Пахомију и при Виктору Кусићанину
и при Теофилу и при мени. Скидосмо заједно
сребро од девет јеванђеља
и од једног набедреника
скидосмо сребро и бисер
и скидосмо сребро и бисер
од једне митре
и скидосмо сребро са 25 крстова
и продадосмо проигуману Јефрему
2 кандила за 42 гроша и 30 аспри
и продадосмо 45 грама бисера.
И опет продадосмо 7 кандила у Солуну
и продадосмо 8 црквених појасева у Солуну
и продадосмо 40 грама бисера
и продадосмо 70 оке бакра.

Један запис из 1717. године, који се налази на листовима 14а-15а саопштава да су Хиландарци позајмили 2,000 гроша од манастира Велика Лавра, а у залог им дали неке скупоцене црквене утвари и јеванђеља. Тај дуг није враћен ни до 1724. године, када су те заложене ствари биле враћене Хиландару с тим да уместо њих као залог дају својих седам келија.
Записи на листовима 17а, 17б, 18а и 18б показују да је Хиландар позајмљивао новац од манастира Иверона, неког Јеврејина Мурдоха и неког монаха Тимотеја. Треба напоменути да су се Хиландарци увек старали да заложене ствари откупе. Један пример тога се налази на листу 62а где економ, проигуман Данило, записује шта су све откупили од попа Агапија коме су те ствари заложили када им је позајмио новац.

Материјална беда је могла бити један од узрока за неслогу која је у осамнаестом веку владала међу Хиландарцима. Пајсије Хиландарац, који је у Хиландару боравио од 1745. до 1773. године, напомиње у својој “Историји” да је у то време било много смутње и братског неслагања.

Из бележака у хиландарском рукопису број 525 (523) може се видети да је у ово доба највеће материјалне беде помоћ долазила Хиландару од православних верника из Грчке, Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Далмације, Цариграда, Аустроугарске, Русије, Украјине и Бугарске. Хиландарски монаси, такозвани “таксидиоти” (путници) одлазили су у ове земље да прикупљају помоћ. Но, у исто време, они су вршили верско-просветну мисију међу онима које су посећивали. Понекад су, при повратку у манастир, доводили поклонике који су остављали своје дарове, али су из манастира собом односили освежену веру и ојачану наду у ослобођење од Турака.

Црни дани за Свету Гору и Хиландар су настали за време грчког устанка противу Турака, 1821-1831.

“Кад је 1821. почео грчки устанак ударишеТурци
и на Свету Гору, те се многи монаси разбегоше. У
Хиландару оста у најгоре време само дванаест монаха.
Њима у манастиру нарочито зло су чинили Арнаути као
турски војници. Они су манастир грдно опљачкали
и много драгоцености продали.” (2)

Хиландарски монах Спиридон оставља о томе сведочанство у свом запису који се налази у хиландарском рукопису број 282 из 1826. године:

“…тогда бо грјех ради наших велика напаст
претеглихме от Лобут -Паша, и от Арнауте
во Светују Гору шчо сједеха и от разбојници,
в маље не запустје Светују Гору, и началници
вси шчо имјехом все побјегоша и от братија
наши Хиландарци мнози са избричиха, побјегоша,
и ми остахом 18 души монаси в Хиландарје.
И велика зла претеглихме от ерсовските Арнауте,
такожде и от сираскерови човјеци на караулу
шчо седјеха. тогда се истшчи монастир со
всјем ради лефета все се испродаде. тогда
свалиха и крушума от параклисете и от
крстилници, и без началника велика напаст
претеглихмо. тогда изгориха каламарииските
метоси. в 1821 љето. Убогии во монасјех
Спиридон, посљеднии во Хиландарје пострижен.
Ох, ох, ох, уви мње грјешнику!

Ко зна колико је драгоцених словенских рукописа тада уништено и у Хиландару и у осталим светогорским манастирима. “У Хиландару су становали Турци, чији су војници нанели манастиру грдне штете, ложили кућне и хлебне пећи књигама, или их бременима бацали у море.” (3)

Невоље су долазиле и од пожара, који су доста чести на Светој Гори. Они су уништавали зграде, рукописе, и црквене утвари. Спиридон је у свом запису у хиландарском рукопису број 282 забележио да су 1821. године изгорели каламаријски метоси (хиландарско власништво изван Свете Горе). Међутим, пожари су неколико пута захватали и сам манастир, односно зграде у манастирском кругу, као и саму саборну цркву. Запис у хиландарском рукопису број 474 бележи како “…изгоре манастире 1722. от пирга светога Саве до пирга Светога Георгија,” а то је комплекс зграда на северној и западној страни до саборне цркве.

Други велики пожар је задесио Хиландар 22. августа 1776. године и том приликом је изгорела једна четвртина манастира, келије и две капеле, а осим тога и многе књиге и одежде. У самој саборној цркви изгорели су многи рукописи и одежде које су се тамо налазиле.

Невоље од пожара је Хиландар претрпео још три пута: 1891, 1950, и 1981. године.

И разне болести, а нарочито куга, представљају невоље за Свету Гору и Хиландар. Тако је одмах по свршетку грчког ослободилачког рата противу Турака на Светој Гори завладала куга која није поштедела ни Хиландар. Преполовила је број Хиландараца, тако да је од 39, колико их је тада било, 19 умрло, а 20 их остало.

И земљотреси су невоља за Свету Гору и Хиландар. Неки “убоги Григорије коме је у великој схимни име промењено на свештеноинок Василије,” је оставио следећу белешку у хиландарском рукопису број 280: “И тогда бист трус страшан мјесеца илна (сиц!) 18. дан, и многи бист убитак и зимија по монастирјех и пиргови падоше многи, и на Превлаци вси, љето 7093 (=1585).”
Посебну невољу за Хиландар предтавља пропадање и отуђивање рукописа из манастирске библиотеке. Димитрије Богдановић напомиње:

“Књиге су пропадале већ самим временом, од старости,
поготову у неповољном смештају. Видели смо да су око
1804. године најстарије књиге манастирске збирке биле
одбачене ( у пиргу Светог Саве), да тамо дословно иструну.
Мрачна просторија исодијаснице, такође, није пружала
добре услове за трајање и одржавање књига.” (4)

Али нису само време и лоши услови за одржавање рукописа и књига доприносили њиховом нестајању, већ у томе имају удела и људи. Тако је, рецимо, у време исправљања богослужбених књига у Русији, Патријарх Никон послао 1653. године у Хиландар старца Арсенија Суханова да одабере рукописе које ће понети у Русију да се на основу њиховог текста, који се сматрао исправним, изврше исправке. Из захвалности за помоћ коју су добијали из Русије, Хиландарци су одобрили Суханову да одабере потребне рукописе. Он је одабрао 498. рукописа. Мало је вероватно да их је могао све однети у једном наврату. Нема података колико их је однео. Не зна се ни то да ли су касније хиландарски монаси, који су одлазили у Русију да траже помоћ, односили неке од рукописа које је Суханов био одабрао.

Има података који указују да је неколико хиландарских рукописа поклоњено особама које су Хиландар много задужиле. Већи је број рукописа које су без одобрења однели посетиоци Хиландара којима је било дозвољено да проучавају рукописе у манастирској библиотеци. Тако, на пример, Руси, Григорович и архимандрит Порфирије Успенски, којима су Хиландарци указали гостопримство и поверење, нису пропустили прилику да без одобрења узму неке рукописе и однесу их у Русију, где се и сада налазе.

И Аустрија је, из политичких разлога, била заинтересована да са Свете Горе, а нарочито из Хиландара, покупи словенске рукописе и пребаци их у Беч. Њен посредник у овом подухвату је био Јернеј Копитар. Постоојала је намера да се откупе сви рукописи из хиландарске библиотеке. Срећом, у Беч је однето само 12 рукописа, од тога осам из Хиландара.

Да напоменемо да ни у деветнаестом веку Хиландару није било лако. У тешка времена манастир се толико задужиокод Бугара, да је постао њихово власништво. Тек 1896.године, краљ Александар Обреновић је исплатио хиландарски дуг и манастир је опет прешао у власништво српских монаха. Из захвалности за краљево доброчиноство, Хиландарци су му поклонили Мирослављево јеванђеље писано 1200 године. Оно се и данас налази у Београду.

Немачка окупација Свете Горе за време Другог светског рата и грађански рат у Грчкој по завршетку Другог светског рата су невоље Свете Горе и Хиландара у двадесетом веку које ћемо поменути. Има их још, али ћемо пропустити да о њима говоримо да не би и сами у невољу пали…

Не верујемо да смо ни поменули а камоли описали све светогорске и хиландарске невоље. Надамо се, међутим, да и оволико колико је речено показује са колико су се невоља и тегоба борили и боре Света Гора и Хиландар. Па ипак, упркос тим невољама, Хиландар се, после осам векова мукотрпне историје, одржао не само материјално, већ и духовно.

И данас је Хиландар српска кула светиља, чувар српског православља, ризница српског културног блага, расадник побожности, и мост између славне српске прошлости и, ако Бог да, светле и сретне српске будућности.

Једна од многих судбина Хиландарских књига

У књизи Библиотека Србске лавре Хиландара, др Љубомир Ђурковић-Јакшић налази: Ј. Бурковић посетио је 1901. Хиландар и њему су причали калуђери како је архимандрит Грк, проигуман манастира њиховог, старим књигама и рукописима наложио и загревао пећ, те је испекао хиљаду хлебова за турске низаме (аскере - војнике) који су се налазили у Хиландару. Дмитровски је тужио на тако дивљачко поступање атонских калуђера Грка и Бугара са сербославенским драгоценостима и светињама.

Бурковић тврди, да је Антун Михановић, аустријски конзул ус Солуну, познати хрватски културни делатник, од хиландарских стараца измамио шест врећа драгоцених рукописа, али их није вратио, иако су они водили с њим судски спор. Слично тврди и др Алекса Ивић, у књизи Стари србски печати и грбови из 1910. године: У Дворско-државном архиву у Бечу налази се око 200 повеља старих србских владара и властеле који почињу с крајем 12. и допиру до краја 15. века. Осим неколико савремених и десет латинским језиком писаних, све остале повеље су оригиналне и написане су ћирилицом и србским језиком.

Пожари у Хиландару