Манастир Дохијар

(Сабор светог Архангела Михаила 8/21. новембар)

Од зографске арсане за мање од сата хода стиже се у Дохијар, – Δοχειαρίου (Сабор светог Архангела Михаила 8/21. новембар) - први манастир на југозападној обали Атоса, идући у монашку државицу из Урануполиса (Зограф и Констамонит су у брдима, невидљиви с мора). Подигнут је на уској тераси, недалеко од обале, а архитектонским комплексом доминира висока кула. Дохијар је, према предању, основао свети Јефтимије, ученик Атанасија Атонског, и братственик Велике лавре, у којој је био општепознат као подрумар (дохијар). Отуда и име манастиру, Дохијариу значи Подрумарев.

Василије Григорович Барски каже да је име добио од речи „дохеон“ која означава и неку посуду и пријатно боравиште и манастирску оставу (поклад на старом српском). Већ у документима из 1030. године и у Мономаховом типику Дохијар је познат под садашњим именом. Његови први велики добротвори су били цареви Михаило VII Дука са мајком Евдокијом (1071-1078) и Нићифор Вотанијат (1078-1081), за чије је владавине окончана изградња манастира. Успону манастира је умногоме допринео игуман Неофит, у световном животу племић и пријатељ цара Вотанијата. Током раздобља кризе у XIV веку ослонац су му били Јован V Палеолог и српски цар Душан.

Католикон

После два века процвата, у којима је Дохијар имао богате поседе, наступило је време гусарских пљачки и разарања од којих није успео да се опорави, петнаести и прва половина XVI века је време опадања, све док се није појавио свештеник из Једрена по имену Георгије. Он је после исцељења своју судбину потпуно везао за Дохијар, заинтересовао за манастир угровлашког митрополита Теофана и војводу Александра IV Лепешнуануа са женом Роксандром и уз њихову помоћ из темеља подигао саборни храм 1568. Роксандра је успела да од Турака откупи извесне поседе и врати их манастиру. У време рата за ослобођење од турске управе, 1821, Дохијар је као и сви други манастири претрпео огромне материјалне и људске губитке.

Дохијар слави помен Светих архангела Михаила и Гаврила (у календару СПЦ Сабор светог архангела Михаила, 8/21. новембра), својих заштитника. Прича каже да је чобанин по имену Василије нашао благо на манастирском метоху у Палеохори, на полуострву Ситонија. Док је благо допремао у манастир, његови сапутници реше да га опљачкају и баце у море. Њихов наум су спречили арханђели, спасили младића и пренели у манастир. Поучени тим чудом, калуђери одлуче да главну цркву посвете светим Арханђелима, а Василије се замонашио под именом Варнава и касније на игуманском престолу наследио Неофита. Барски је забележио другачију варијанту исте легенде. Кирил Дохијарски у свом Проскинитару из 1843. сматра да је манастир најпре био посвећен светом Николи. Као и други атонски католикони и дохијарски има два нартекса, али се од њих разликује изузетном висином и необично дугом унутрашњом припратом,по висини је први на Атосу. Средишња купола почиња од крова, на месту које је 15 метара над земљом. Христу сматра да је ова необичност „можда последица утицаја влашких цркава тога времена“, али и потребе да се обезбеди довољно светлости за унутрашњост храма, подигнутог у веома стешњеној порти.

Из тог времена је и зидно сликарство, са свим карактеристикама критске школе, верује се да је фреске радио и сам Зорзес, који је нешто раније, 1547, осликао католикон у Дионисијату, или неки његов ученик. У сваком случају, следио је упутства из већ поменутог приручника Дионисија из Фурне. У дохијарском саборном храму налази се најпотпуније сачувани иконографски циклус на читавој Светој Гори. Међу великим композицијама најлепше су Лоза Јесејева у унутрашњој припрати, Други Христов долазак у спољној и Пантократор (Сведржитељ) у средишњем кубету. На десној страни унутрашње припрате насликан је портрет војводе Александра Лапушнеануа, са женом Роксандром и синовима Константином, Богданом и Петром, у распореду који подсећа на фреску из манастира Слатине у Молдавији. Иконостас у дуборезу, изузетне уметничке вредности, настао је 1783. У доњи део спољашњег зида, под прозорима певница, уграђен је антички рељеф са призором апотеозе Александра Великог у кочијама кога грифони пењу на небо.

Од шест параклиса, углавном живописаних, најважнији је онај посвећен Богородици Скоропослушници или Брзој помоћници (Горгоепикоос), десно од трпезарије, у коме се налази истоимена чудотворна икона. Икона се првобитно налазила на спољној страни зида, пред улазом у трпезарију. Не само да је икона творила чуда у манастиру, него је и њена реплика у Русији, пренета 14. новембра 1887, такође постала чудотворица (в. Четврта казивања, 63-64). Фијала је такође посвећена арханђелима Михаилу и Гаврилу, а њен свод је осликан призорима чуда с пастиром Василијем, који је нашао благо, и пљачкаша који су покушали да га удаве у мору. Нову трпезарију је саградио охридски архиепископ Прохор, Србин, а осликана је 1700.

Библиотека је смештена у манастирском пиргу, Христу вели да има 395 каталогизованих рукописних књига (45 на пергаменту), и већи број оних које нису научно обрађене, археолог Кадас наводи бројку од 441 кодекса од којих 62 на пергаменту. Кадасов податак прихвата и познати аустријски фотограф Герхард Трумлер у својој изврсној фотомонографији Athos: Heiliger Berg - Berg der Heiligen (ADAM Editions, Athens, 1999). Међу њима највреднији је минеј из XII века (кодекс бр. 5), илуминисан заглављима и иницијалима, као и дивним призорима из Житија светих.

Икона Богородица Брзопомоћница, Горгоепикос

Ова икона је најчувенија после иконе Богородице „Вратарице“ манастира Ивирона и Богородице „Аксион Ести“ (Достојно Јест) чудотворна икона Свете Горе. Древна је фреска која се налази у манастиру Дохијару, на спољном источном зиду трпезарије и десно од улаза.

1646. године трпезарац (онај који је одговоран за трпезарију манастира) монах Нил који је пролазио редовно испред фреске држећи у руци упаљене свеће за његову службу у трпезарији, чуо је глас који му каже следеће: „Немој проћи поново овде са свећом кадећи моју икону“. Нил није обраћао пажњу на овај глас. Међутим ускоро глас поново се чуо корећи га и монах је ослепио. Остали монаси су почели да пролазе са много поштовања поред иконе, поставили су испред ње кандило и наложили новом трпезарцу да је кади тамјаном један пут дневно.

Слепи Нил је проводио цело његово време на стасидију испред иконе молећи Богородицу да му опрости и да га исцели. Нил по трећи пут је чуо глас из иконе који га је обавестио да се његова молитва чула. Њено име је Брзопомоћница зато што она чује брзо (празник је првог Октобра). Ускоро је ово чудо постало познато широм Свете Горе и ова Њена икона је постала место ходочашћа у целој Светој Гори. Од тог времена један од монаха се посебно стара о овој икони увек окићеној мноштвом заветних дарова.

Ова икона и данас многима помаже у невољи широм Грчке где је веома поштована и широм света.

(факти2), ()

+(атл.)