Светогорско монаштво данас

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

Монашки живот спроводи се у оквиру једне од наведених светогорских монашких установа.Сваки православни хришћанин старији од 18 година може да се посвети монашком животу. Доласком у Свету Гору, у једну од наведених установа, након изјављене слободне воље да се посвети монашкој aскези, новопридошлог уписују у ред искушеника. За време искушеничког периода који траје најмање годину дана, искушеник ради помоћне послове и труди се да стекне црквено образовање и да духовно напредује. Искушеник који истраје у својој одлуци и добије благослов на расу, али не даје још монашки завет. Онај искушеник који истраје може да добије званични монашки благослов - малу схиму. Таквог ризоносца приводе пред царске двери где он изјављује своју намеру да добровољно приступи монаштву.

Обећање (заклетва) које он том приликом даје различито је у разним манастирима, али је обично формулисано на следећи начин: „Ја ...сада напуштам своје родитеље, браћу и рођаке, све што имам, и безвредну славу и задовољства овога света. Исто тако напуштам и сопствену вољу и на њено место стављам Божју вољу. Прихватам сву тежину монашког живота и узимам завет сиромаштва, чедности и послушности у небеској нади; обећавам да ћу остати монах у овом манастиру свих дана свога живота.” Тада се врши и други постриг којим он једном за свагда умире за овај свет.

Трећи степен монаштва је велика схима коју прима мали број монаха, јер захтева најстрожи аскетизам. Највећи број монаха на Светој Гори није у свештеничком чину. Они који су примили чин свештенослужења називају се јерамонаси,а они који имају велику схиму - схимонаси.

На Светој Гори је у званичној употреби стари (јулијански) календар и византијско време по коме дан почиње заласком сунца. Само се у манастиру Ивирону поштује халдејско рачунање времена по коме дан почиње са изласком сунца.

Монашка 24 сата једнога дана деле се у три осмосатнице. Оне су намењене: молитви, раду и одмору. Цео живот светогорских отаца у вези је са молитвом. Монашка молитва је, као и код других хришћана заједничка и лична. Основу личне молитве чине умносрдачна молитва која гласи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног." Заједничке молитве врше се на следећим службама: вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење, часови и литургија.

У дане празника и свечане дане, које прати целоноћно бдење, 15 од 24 сата у једном дану посвећује се непрекидној молитви. Годишње се обави и по 50 бдења. На заједничким молитвама посебан доживљај представља карактеристично светогорско, тзв. Кукузељево појање које уистину звучи као дар Божји. Једноставне, а узвишене хармоније монашког појања у сваком изазивају несвакидашњи, неописиви осећај.  Рад коме се посвећују светогорски монаси разноврстан је и доста је различит у односу на обавезе монаха пре више деценија. Крупнији послови обављају се уз помоћ савремене технике (пољопривредне машине, грађевинске машине, компјутери, итд.) тако да се од монаха данас захтевају и посебна, стручна знања. Некада највише заступљен рад, рукодеља, чини се да све више нестаје. У скиту „Буразери" развила се изванредна иконописачка школа, чија су слава и прелепе иконе одавно прешле границе Свете Горе.

У манастирима најважније су службе игумана, епитропа, представника у Свештеној општини, секретара, ризничара, библиотекара, економа, шумара, гостионичара, типикара, олтарника, недељног свештеника, недељног ђакона, појца, чтеца, канонарха, црквењака, архивара, архондара, дохијара, трпезара, кувара, болничара, ноћног чувара, виноградара, баштована, пекара, бродара и дрвосеча. Монаси гостпримство према ходочасницима сматрају једном од жртви коју често и радо подносе. Манастири госте примају на конак или само на окрепљење.

У поређењу са остатком света могло би се рећи да су светогорци у сталном посту. Храна се уноси само ради одржања тела и његових функција. Месо је потпуно искључено из јеловника, а основу исхране чине хлеб, уље, вино, маслине, поврће и у одређене дане риба. Једе се два пута дневно, ујутру и увече. Поред уобичајног поста средом и петком на Светој Гори се пости и понедељак. У ова три дана јутарњи оброк замењује се чајем и хлебом, а у време Великог и ^асног поста обедује се само једном дневно.

Овако изгледа спољашњи живот светогорских монаха. Јединствен по много чему, условљен њиховом мисијом, заједницом и тежњом за сједињење са Богом: „Монаси немају друге утехе осим посматрања непроменљивих или кружно обнављаних стихија неба, океана и гора. Снажна и незамењива утеха за њих јесте молитва и подвижничка заједница са Богом и браћом."

(еф)

Живот монаха на Светој Гори

Живот на Светој Гори може изгледати чудно и неразумљиво, јер се разликује од свега уобичајеног на овом свету. Све овде следи један врховни циљ - удаљавање од световног и испразног и сједињење са Богом.

Монаси

Монаси Свете Горе су грађани грчке државе. Страни монаси који овде долазе из других земаља и који су страни држављани аутоматски добијају грчко држављанство. Сви монаси су изузети од служења војног рока.

Сваки православни хришћанин који напунио 18 година може се замонашити. Да би то урадио, он треба да дође у манастир који је изабрао и појави се пред игуманом како би изјавио своју добровољну жељу да се посвети монашком животу.

У посебним манастирима човек се може појавити пред управником манастира, у том случају младић постаје искушеник не самог манастира, већ његовог управника. Своју одлуку можете пријавити и старешини зависне институције. У сваком случају, од тог тренутка човек постаје искушеник. Рок послушности према древним традицијама требало би да буде 3 године, али данас је ограничен на две године или годину дана. Почетник носи подрасник са кожним ременом и обавља посао који му је додељен. Главни задатак старешине манастира је да припреми искушеника за заједнички живот монаха и посвећеност Богу.

По завршетку искушеништва, ако је искушеник чврст у својој одлуци и ако га његов духовни вођа сматра достојним, свештеник га позива у храм манастира изговара молитву и шиша се. Такви монаси се називају расофорима и представљају први степен монаштва. Они се и даље могу вратити у свакодневни живот без много последица. Они који желе могу наставити свој духовни пут и добити званични благослов мање схиме.  Расофорни монах улази кроз царске двери, где се појављује пред игуманом и изјављује жељу да настави монашким путем. Полаже завет на целибат, сиромаштво и послушност, након чега се одржава још једна церемонија пострига. Сада је монах заувек изгубљен за овај свет, као знак тога губи презиме, као везу са породицом, и замењује га именом манастира, од свог личног имена монах оставља само прво слово. 3 главна завета монаха уско су повезана са три главне врлине: целибат, послушност, сиромаштво. Кршење захтева за целибат кажњава се губитком монашког достојанства. Монах у свему мора да се покорава старешини и руководству манастира, такође мора беспоговорно да се придржава свих њихових упутстава, у случају непослушности изричу се одговарајуће казнене мере. Завет сиромаштва односи се на време по доласку у манастир, односно ако је монах раније имао своје имање, које је наследио или на било који други начин, ово правило се на њега не односи, али се претпоставља да монах располагаже својом имовином у складу са хришћанским принципима ... Имовина која је прешла у руке монаху након покољења манастиру се даје након његове смрти.

Постриг монаха данас има више симболично значење, али ранији монаси су се редовно шишали, а необрезани су остали само монаси који су кажњавани због своје непослушности или монаси који су били ходочасници.

Трећи степен монаштва је Велика схима, намењена неколицини који је прихватају већ у старости, јер претпоставља најстрожу аскезу. Одело монаха велике схиме састоји се од аналаве (малог правоугаоног платна од платна са ликом осмокраког православног крста у подножју) и кукола (монашки покривач за главу сличан капуљачи). Данас се аналав носи све мање, а покривало за главу стално се носи у цркви и у трпезарији.

Хиротонисани монаси не представљају никакву посебну класу монаштва. Хиротонију на Светој Гори могу примити само монаси Свете Горе, након одлуке њиховог манастира, али лаици и монаси са територија изван Свете Горе су лишени такве могућности. Хиротонију врши епископ који је овде позван посебно у ту сврху.

Како живе монаси Атоса

На Светој Гори постоји неколико начина за одређивање времена. Кинот, манастири и њима зависне институције следе стари јулијански календар, док је патријаршија усвојила ревидирани грегоријански календар пре око 80 година.

Што се тиче времена на сату, манастири Ватопед и Свети Пантелејмон, као и владине и световне службе, овде следе уобичајену дневну рутину, када дан почиње у поноћ. Манастир Ивирон рачуна свој дан при изласку сунца, док осталих 17 манастира, попут Кинота, прате византијски сат према којем дан започиње заласком сунца. Наравно, ови манастири морају да промене казаљку на сату, теоретски, сваког дана, као и сваке недеље, како би свој извештај започели од изласка или заласка сунца.

Дан монашког живота на Атосу био је подељен на три дела по 8 сати, први део је посвећен молитви, 2 раду и 3 одмору. Међутим, неке активности могу трајати више од 8 сати и истовремено су молитва, опуштање и рад, попут проучавања светих текстова. Време за јело обично се укључује током одмора.

Испод је дневни распоред манастира који је временски варијабилан у зависности од доба године, верског празника и слично.

Спаваонице

01: 00-01: 30 Буђење, Читање канона у келији са метанијима

01: 30-06.00 Јутарња служба

06: 00-06: 30 Ручак

07: 00-12: 00 Послушања

12: 00-14: 00 Одмор, читање

14: 00-15: 30 Послушања

15: 30-16: 30 Вечерња

16: 30-17: 30 Вечера

17: 30-18: 00 Слободно време

18: 00-18: 30 Затварање врата / ноћна молитва Акатист Пресветој Богородици

18.30-19.30 Повечерје

19: 30-01: 00 Спавање

 Богослужење

Молитва монаха, као и свих осталих православних хришћана, разликује се од личне и опште молитве.

Основа личне молитве је помињање имена Господњег: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног“. У заједничким, киновијским манастирима молитву обављају сви монаси који су се због тога окупили у главном храму, али без звука. У особеножитељним, идиоритмијским манастирима ова молитва се може обављати и приватно и на заједничком окуп. Генерално, монаси особеножитељних манастира имају пуно слободе. Без обзира да ли се ова молитва врши у цркви или у келији, она надахњује монахову душу, уздижући се у небеске висине, ако је чиста. Ово је тиха молитва исихаста.

Свакодневне заједничке молитве укључују молитве у зору, за ручак, залазак сунца, у поноћ, као и у први, трећи, шести, девети час и молитве на служби. Све се изводе ноћу, односно у часовима када се лаици препуштају одмору. Празницима се програм радикално мења, а онда се још више времена посвећује молитви. На велике празнике којих је годишње око 50, за непрекидну молитву предвиђено је 15 сати, почевши од 20 сати и завршавајући се сутрадан у 11 сати.

Празнична служба врши се у знак сећања на особе или догађаје којима је посвећен сваки манастир, испосница или келија Свете Горе, као и на неке светитеље који су овде пребивали. Постоји преко 240 мученика и светаца Свете Горе.

Светогорскаљ музичка традиција је утемељена у далекој прошлости и у великој мери је дужна Јовану Кукузелису, који је служио на двору византијског цара и, разочаран световним животом, на Атос је стигао око 1300. године. Овде је цењен његов музички таленат. Овде је на Атосу, као ни у једном другом црквеном центру, сачувана права византијска музика. Вежба се у неким келијама на крају полуострва. Слушати хорско певање монаха праћено византијским мелодијама је неописиво задовољство.

Окружење манастирске цркве, целокупна структура, непрекидно осветљење, свете фреске, као и монашко схватање живота које је изван времена, уздижу монахе и постављају посетиоце изнад свега земаљског.

Треба напоменути да монаси посебно поштују Пресвету Богородицу. Сваки манастир може да исприча неку своју легенду или традицију о невиђеној бризи коју је показивала у односу на храм, капелу или цео манастир. Многи манастири имају Њене чудотворне иконе. Сами монаси Свету Гору називају Богородичиним вртом и сматрају је својом краљицом. Ово је једина жена за коју постоји место на Атосу.

Читање

"Пиши, читај, певај, уздиши; ћути, моли се." Многи ходочасници су изненађени и чак своја писма изразе у својим белешкама, али на Атосу заиста много читају, неки са посебном страшћу, јер је читање једина замена за спољни свет, који су монаси напустили. У сваком случају, читање је наставак молитве, баш као и Свето писмо. Кад монаси пишу, они се моле, а такође се препуштају усрдној молитви када вежбају калиграфију. Треба напоменути да реч „писати“ нема много везе са писањем, јер је тешко замислити да су сви монаси врсни писци. Наравно, говоримо о писању књига.

Читање је омогућено чак и током сата оброка. У таквим случајевима се читају житија светаца, панегирика и неке друге књиге црквених отаца. Личне библиотеке монаха увек красе Свето писмо и дела светих отаца. Монасима није довољно да користе Свето писмо само у богослужењу, већ га и приватно проучавају. Неки знају напамет садржај Старог и Новог завета. Монаси такође проучавају најновија теолошка и филозофска дела, а само неколицина њих чита књиге другог садржаја. Будући да се монашки живот сматра следећом фазом након свакодневног, књижевност везана за свет престаје да занима монаха, иако њено читање није забрањено.

Послушања

Нико не живи на Светој Горим, а да не ради. Монаси-подвижници у својим келијама, по правилу, баве се пољопривредом, производњом вина и другим радовима, док се становници Калива и Исихастирија баве ручним радом, израдом дубореза. Неке келије су уско повезане са уметношћу и достигле су високе врхунце у музици и сликарству.

Монаси у манастирима обављају послове који се односе на све аспекте манастирског живота, као и богослужење, одржавање моштију, служење братству и ходочасницима, обрађивање вртова... Треба напоменути да смањење броја монаха знатно омета неопходан рад, а повећање броја посетилаца током летњих месеци још више отежава овај задатак. У ту сврху, манастири са малим бројем монаха принуђени су да за службу ангажују мирјане, углавном за спољне радове. Данас су у киновијском манастиру су следећи положаји:

Игуман, проигуман, секретар, библиотекар, благајник, архивар, ђакон, хориста, чтец, свећар, водич, магационер, кувар, пекар, лекар, ноћни чувар, шумар, дрвосеча, винар, баштован и неки други. ..

Без сумње, мали манастири немају могућност да на свако место поставе по једног монаха, па зато често једна особа може обављати неколико функција одједном.

Храна

Строга дијета светогораца не разликује се у разноликости, а основа му је хлеб, маслиново уље, вино, маслине, поврће.

Монаси општежитељних манастира и велики број калива једу два пута дневно ујутру и за ручком само неколико дана у недељи; постоји један оброк дневно у понедељак, среду и петак. Током поста монаси једу једном дневно током његових дана, такође је вредно напоменути да се храна припрема без употребе уља, што је дозвољено само у суботу и недељу. Светогорски монаси никада не једу месо, а рибу једу само у дане великих празника. Пост монаха исихаста је још строжији. Монашка дијета подразумева одржавање неопходне физичке снаге, али не и прождрљивост. Јело у манастиру је свети обред који наставља божанску литургију, због чега је трпезарија саграђена тако да им је улаз  насупрот улаза у главни храм. Монаси улазе у поворку у трпезарију, а главни обавезни атрибути сваког оброка су: молитва, пажња и перцепција текстова које читалац изговара.

Гостољубивост

Сви манастири су у основи добротворне организације или центри филантропије. Од свог почетка, црква је увек показивала забринутост за патњу.

Упркос чињеници да је Света Гора Атос далеко од света, свет тамо непрестано шаље своје представнике. Посетиоци Свете горе могу се поделити у неколико категорија: они који овде долазе ради духовног опуштања, истраживачи, знатижељни и праведни туристи.

Мушкарци лаици могу посетити већину манастира, ако је могуће, и боравити на Атосу онолико дуго колико је Епистазија (посебна комисија) за то одредила у боравишној дозволи (диамонитирион). Уобичајени боравак на Светој Гори је 4 дана. Само православни хришћани могу овде доћи на стални рад. Списак предложених послова на Светој Гори није тако дугачак: предрадник, грађевинар, пољопривредник, број места је ограничен. Уз посебну дозволу Патријаршије или Министарства спољних послова, научници могу боравити дужи временски период за истраживање у библиотекама и архивима у црквама и другим зградама.

Упркос чињеници да данас манастири нису толико богати, спремни су да пруже сва потребна средства за побољшање гостопримства. Манастири имају чак и посебне зграде дизајниране за госте, које се називају „архондарик“. Гостољубивост је више од пуког стола и ноћења. Монаси дају ходочасницима највредније што имају - љубав и бригу.

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)