Историјат болнице

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

Најстарије српске болнице основао је Свети Сава у манастиру Хиландару (1191–1200. године) и у Студеници (1207–1216. или 1208-1209. године). Ове болнице су биле изграђене по угледу на византијске болнице у Цариграду. Свети Сава је био упућен и у терапијске вредности појединих лекова које је користила медицина тога доба.

Стефан Немања и Свети Сава су 1191. године основали прву српску болницу изван граница своје земље, у манастиру Хиландару на Светој гори. Број српских монаха у овом манастиру стално се увећавао, те се јавила потреба за њиховим лечењем. Болница је при оснивању смештена у једној соби и имала је осам болесничких постеља. У доба краља Милутина је проширена, а у доба цара Душана имала је шест болесничких соба са 12 постеља. Поред болнице сазидане су кухиња и капела. Болница манастира Хиландара имала је и стационар (склониште) за болеснике од хроничних, неизлечивих болести: парализе, епилепсије („свештенаго не дуга ради страдалцем”), лепре и др.

О уређењу хиландарске болнице говори 40. Члан Уредбе којом је основана: „...рекох напредне што о нашој болесној браћи. Све је остављено игумановој вољи, што се тиче њихове бриге. Заповедамо да се за болесне уреди ћелија која ће имати облик болнице и да се поставе постеље болесницима за лежање и одмор и да им се даје болничар да их двори у свему. За њих се треба бринути, не једноставно него по могућности за јело и пиће и друге потребе. А игуман свагда, не ретко, нека долази у болницу и нека сведушно надгледава братију и нека сваком доноси све што је потребно” .

За време боравка у Цариграду монах Сава је добро упознао типик манастира Благодатељице Евергетрије, који је узео као узор за писање типика, али је вршио извесне допуне и измене, прилагођавајући га српским обичајима, о чему се стално договарао с оцем. Тако је, пре водећи типик Евергетрије, прескочио одредбу да болеснике има да лечи нарочити манастирски лекар, него је наредио да „игуман обилази и надгледа”, односно негује болеснике. „Он се морао задовољити да у манастирима да даде макар склоништа и хране болесницима, који онда без икакве неге пропдаху”.

Први лекари у хиландарској болници били су врачи и видари, себри, ко ји су „научили нешто лечити и врачати, ко ји су од оца или од деда научили вештину како се режу киле, како се вади камен из бешике, како се намештају ишчашени зглавци, или како се лече поломљене кости или устрели и ране од мача или копља”. Ове видаре су Грци називали „калојатроси”, што на грчком значи „добри лекари”. У каснијем периоду, у нашим средњовековним болницама (Хиландар, Студеница) лечење су обављали лекари емпирици. Они су своје знање и вештину лечења преносили својим следбеницима. Тако су се лекари емпирици, монаси или лекари, поред лечења, бавили и обучавањем лекарској вештини оних који су помагали у лечењу и који је требало да их наследе.

Лекарски посао у манастирима обављали су и робови. За време цара Јустинијана робови су почели да беже и траже спас у цркви. Црква је с њима поступала дипломатски. Од робова се захтевала послушност, али је уз сагласност господара роб могао да поста не и свештеник. Робови који у цркви нису извршавали предвиђене дужности могли су да буду кажњени и враћени своме господару. Према ценовнику из Прохирона и Крмчије, цена за роба је одређивана према годинама и занату. Тако је, рецимо, за лекара била одређена цена од 50 до 60 златника.