Хиландарски метох Сланци, код Београда

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

Манастир Светог Стефана, Сланци

Манастир Сланци (у историјским изворима и литератури се још помиње и као Сланац или Сланце) налази се источно од Београда, на седмом километру Сланачког пута који Београд повезује са Великим Селом. Североисточно од манастира налази се истоимено село. У турским изворима из 1528-30. године помиње се као „мезра Сланац“ код села Миранова (садашњег Миријева) које има 15 домова. Нешто касније 1536. године, помињу се два села - Горње Сланце са 9 домова које се налазило у непосредној близини данашњег села, и Доње Сланце са 20 домова, на месту данашњег села. Пописом из 1560. године сазнајемо да је Горње Сланце имало 27 домова, а Доње 19 домова.

Није познато када је тачно подигнут манастир и ко је био његов ктитор. У најстаријим подацима које поседујемо из 1560. године, манастир се у турским документима помиње као „манастир Ваведеније код села Оршљан“ који је тада имао само једног калуђера. У XV, XVI и XVII веку био је познат као „стари манастир“, а народно предање га везује за династију Немањића. У народној традицији су очуване две верзије догађаја. Према првој, основао га је свети Сава почетком XIII века (у близини манастира се налази и извор светог Саве), а друга нам преноси да је ктитор Сланаца био краљ Драгутин крајем XIII века.

Манастир је током векова поделио бурну историју свог народа. У првој половини XV века, када је српска престоница из Крушевца пренешена у Београд за време владавине деспота Стефана Лазаревића, манастир је уз нагли развој престонице доживео свој процват. У том периоду је и могао да збрине велики број монаха, који су бежећи из јужних крајева у Сланцима пронашли уточиште од Турака. Манастир је цветао и током владавине деспота Ђурађа Бранковића (1427-1456). Тада је из поштовања према обновитељу и у част крсне славе Бранковића, манастир који је до тада био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, променио патрона и почео да празнује светог архиђакона Стефана. Деспот Ђурађ је, по казивању, тада даривао манастиру частицу моштију Светог Стефана, од када се Сланци у народу називају - Велики манастир.

Тешки тренуци за манастир наступају падом деспотовине под власт Турака (1459. године). У једном од својих похода, Турци су убили игумана и 30 сланачких ђака. Нешто касније је пронађено нетрулежно тело најстаријег ђака Стефана, које су монаси из страха од скрнављења пребацили у манастир Војловицу (код Панчева) у тадашњој Угарској. 
Историјски извори нам казују да је српски патријарх Арсеније III упутио 1688. године сланачког калуђера Јефрема у Русију да однесе његова писма за руске цареве, што се доводи и везу са његовим дипломатским напорима да преко Влашке и Русије ослаби насиље и верску нетрпељивост ћесареваца. Вероватно да је манастир први пут разорен 1690. године. Сланачки калуђери су се тада прикључили народу и братствима многих других манастира и са Арсенијем Чарнојевићем дошли у Срем, настанивши се у опустелом манастиру Кувеждин. Обновили су овај манастир који је био разорен током турског повлачења из Срема 1688. године.
Сланачко братство се вратило у свој манастир 1718. године са аустријском окупацијом земље. Затекавши га у рушевинама, обратили су се митрополиту Викентију Поповићу да им дозволи прикупљање прилога ради обнове. Од аустријске администрације нису могли да очекују помоћ, што видимо из примера манастира Винче и Лештана, које су црквене власти и становништво околних насеља покушавали да обнове. Не само да нису хтели да помогну, већ из једног извештаја из 1726. године сазнајемо да су аустријске власти саботирале обнову постављајући извесне препреке и забране. Ипак уз све сметње и тешкоће, манастир је убрзо обновљен. У наредном периоду његов значај и углед се знатно ширио, како међу околним живљем, тако и на подручју Београда. Међутим, то није дуго потрајало због поновних сукоба између Аустрије и Турске. Из страха од Турака који су Београдским миром 1739. године поново добили власт над северном Србијом, монаси су поново напустили Сланце. Овог пута су уточиште пронашли у манастиру Гргетек придруживши се Другој сеоби Срба под вођством патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте. Фрушкогорском манастиру су на чување дали два пуна сандука уредно пописаних покретних манастирских драгоцености. У свој опустошен и разрушен манастир су се вратили 1753. године.
Манастир је тешко преживљавао током друге половине XVIII века, плаћајући чак Турцима и закупнину. Зна се да је манастирска црква тада била у тако лошем стању, да је претила опасност да се сводови цркве сруше. У извештају из 1832. године у списку свих цркава и манастира подигнутих у XIX веку, које је кнез Милош тражио желећи да их обнови, забележено је: „Сланце, манастир стари, св. архићакон Стефан летњи, обновљен“. Не знамо какве су поправке вршене, али пошто напукли зидови и оштећени сводови нису више могли да служе својој намени, манастир је потпуно срушен 1833. године. Од његовог материјала су изграђене цркве и Великом Селу и Миријеву. Место порушене светиње је народ оградио, а место Часне трпезе прекрио настрешницом.

МЕТОХ ХИЛАНДАРА

Године 1900. на овом месту је подигнута мала капела са правоугаоном основом и двосливним кровом у којој се служило све до 1968. године када је отпочета темељна обнова манастира. Пројекат реконструкције капеле, њеног проширења и изградње новог конака израдио је архитекта др Драган Тадић. Капела је проширена додавањем певничког и олтарског простора са источне стране, док је изнад западног дела подигнут мањи звоник. Са јужне стране цркве је изграђен конак. Радови на реконструкција су завршени 1970. године и храм је био освештан на дан храмовне славе.  У темеље манастирског храма и конака су положене повеље исписане на пергаменту у којима је писало: „...Обнављајући с Божијом помоћу ову светињу Немањића, додељујемо јој свету мисију да се у њој, као метоху манастира Хиландара у Светој Гори, припремају млади монаси за подвижнички живот у манастиру Хиландару.“ Оснивање оваквих метоха је било уобичајено не само за Хиландар, већ и за остале Светогорске манастире. Хиландару су већ од самог оснивања (1198. године), па до половине 15. века даривани богати заветни поклони- цркве и манастири са имањима, селима, атарима, виноградима и шумама. Међутим, оваква врста помоћи је престала са наступањен вишевековног турског ропства. 

ИКОНА БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ

Патријарх Герман се потрудио да део часних моштију С ветог архиђакон Стефана поново буде у овој светињи, измоливши их од руског патријарха Алексеја II. Нови метох Хиландара је на дар добио и копију иконе највеће Хиландарске светиње, Богородице Тројеручице, као и све потребне богослужбене књиге и одежде. Манастирско братство и многобројни верни народ су сведоци чуда које се десило на Преображење 1989. године, пре почетка Свете Литургије. Наиме, на икони Богородице Тројеручице, запажен је крст на челу Пресвете Богородице у виду капи, а затим и сузе из оба ока. Потом су се сузе појавиле и у очима Господа Исуса Христа. 
Многи су ову чудотворну појаву сматрали наговештајем великог страдања српског народа које се убрзо збило. 
Братство манастира Сланци тренутно броји 12 чланова на челу са игуманом јеромонахом Андрејем Јовичићем. Осим њега у манастиру има још 2 јеромонаха, док међу искушеницима има неколико студената Богословског факултета. 
За предавања која се у манастиру организују у оквиру трибине Духовни разговори, након недељне Литургије, влада велико интересовање. Предавања по позиву држе епископи, професори Богословског факултета и средње богословске школе, православни писци и публицисти, свештеници и монаси. 
Комплекс манастира Сланци је заштићен као споменик културе и археолошко налазиште.

Интеренет странице о Хиландарском метоху Сланци крај Београда су на http://www.manastirsvetistefan.org/

извор:http://pravoslavlje.spc.rs/broj/971/tekst/manastir-svetog-stefana-slanci/