|
(Сретење Господње, 2/15. фебруар)
На стеноовитој тераси у самом подножју Атоса, на југозападном делу полуострва, између Дионисијата и скита Свте Ане, двадесет минута удаљен од мора, лежи грчки манастир Светог Павла, - Αγίου Παύλου (Сретење Господње, 2/15. фебруар) - који је готово четири столећа, од осамдесетих година XIV до друге половине XVIII века био српски. И задужбина српске господе, пре свега, из рода Бранковића и њихових срдоника у Влашкој и Молдавији. Енглески ботаничар Џон Сибторп је за другог боравка у Светој Гори, 1793, посетио и манастир Светог Павла и забележио: „...То је била српска задужбина, али подвлашћеност Србије Турској одсекла ју је од прихода које је требало да прима нове калуђере...Овдашњи калуђери су Срби…“. Василије Григорович Барски вели, опет, да је већ 1744. године, за своје друге посете, у манастиру затекао само грчке калуђере. Једна монографија о Светом Павлу донеће и одговор на питање када је манастир коначно прешао у грчке руке.
До манастира се из Дафни бродом стиже отприлике за сат, колико треба и ако се из Свете Ане или Дионисијата крене пешице. Поклонику који се упути у манастир из Кареје или из манастира у престоницу, потребно је око пет сати. Манастирски такси знатно скраћује то време ако је намерник спреман да лагодности путовања подреди мистичну лепоту ходочашћа. Најлепши поглед на манастирску ведуту пружа се када се у њега долази из Новог скита горњим путем.
Око настанка манастира и личности његовог оснивача створено је толико легенди, предања и „фалсификованих докумената“ тако да читав проблем научно још није сасвим расветљен. Једно предање, пуно контроверзи, каже да је манастир основан крајем VIII или почетком IX века, што би значило да је најстарији на Атонској Гори. Оно као осниваче сједињује у једној две потпуно различите личности истог имена: преподобног Павла, сина цара Михаила Рангабе (811-813) и светог Павла Ксиропотамског, савременика Атанасија Светогорца. У текстовима старијим од 1000. године помиње се и манастир под именом Свети Павле. Да ли је то данашњи Свети Павле? То име се у службеним документима први пут среће 1071, каже један истраживач атонског монаштва. Најстарија историја манастира испреплетена је са историјом Ксиропотама, у близини Дафни. И један и други манастир као оснивача поштују светог Павла Ксиропотамског.
Првобитни манастир Светог Павла је био посвећен светом Ђорђу. Већ крајем ХI века је незнатан и сиромашан, па је приликом прве реорганизације Свете Горе претворен у келију. У наредним деценијама је сасвим опустео. У акту прота Исака из 1239. изричито се наводи да је Свети Павле Ксиропотамски (тада посвећен Христу Спаситељу) један од оних „часних манастира“ (посебно су још апострофирани Вулевтерија и Зиг) који су до темеља порушени да су постали „леш достојан суза богољубивих душа“.
Последња два никада нису обновљени, док је Свети Павле избегао њихову судбину захваљујући двојици монаха из највишег српског друштва, Роману у великој схими Герасиму, брату Вука Бранковића, и Арсенију-Антонију, из врањске властелинске породице Багаш, којима је светогорска управа дозволила да опустело светилиште на граници са „атонском пустињом“ обнове.
Они су отпочели са његовим подизањем 1383. или 1384. године, јер је већ наредне године новим ктиторима био издат први од докумената (даровница Антонијевог брата Николе Болдована којом је Светом Павлу поклонио стари манастир Богородице Месонитиосе код Водена, којима су настојали да му прибаве имања и приходе, одреде границе поседа и утврде његова права.
И кир Герасим и кир Антоније су својим ранијим животом и сродством били везани како за грчке тако и за српске велможе и господаре. А били су уважавани и као светогорски монаси.
Никола Радоња (Радохна), најстарији син охридског севастократора Бранка Младеновића, замонашио се у Хиландару и више од две деценије заступао његове интересе на двору кнеза Лазара, а нису мале биле његове заслуге ни за манастир Кутлумуш, којих се „са захвалношћу сећао“ његов познати старешина Харитон, касније митрополит угровлашки.
Великосхимник Антоније (његово световно име је науци досад остало непознато) је као монах живео у Ватопеду, био је одличан познавалац књижевности и преводилац са грчког на српски језик. Као духовни ауторитет је више од две деценије управљао светопавловским братством. Манастир Светог Павла у Антонијевом типику (1394, осамнаести) је српска задужбина, пре свега поменутих схимонаха и куће Бранковића.
У документу о измирењу Ксиропотама и Светог Павла после једног спора, из 1399, који је потврдила и Цариградска (Велика) црква, каже се да су ова српска господа, како преноси академик Гојко Суботић, „сопственим средствима и трудом основали дом Божји за окупљање, духовно уздизање и спокој, као и за вечни помен, њихов и њиховог рода“. Овај документ доноси и вести о размерама обнове: подигли су храм, утврђења, келије, засадили винограде и вртове и наследницима оставили знатна имања на и ван Свете Горе (тада је и братство Свете Ане припадало Св. Павлу).
Монах Герасим се упокојио 1399. али се не зна у ком делу манастира је био покопан. По свему судећи, и брата Вука Бранковића је, 1397, сахранио у Светом Павлу, у коме је живео, а не у Хиландару, као што се где-кад може чути.
Српски владари из куће Лазаревића и Бранковића, који су у ХV веку били у успону, помагали су братство Светог Павла до краја самосталности српске средњовековне државе, помоћ су наставили млађи Бранковићи, а затим њихови сродници у Срему (деспотица Ангелина је са синовима Јованом и Ђорђем , повељом издатом 1495, доделила Светом Павлу годишњу помоћ од пет стотина дуката) и потомци у Влашкој и Молдавији. Ову повељу су, као и две даровнице Ђурђа Бранковића, могли да виде посетиоци изложбе „Благо Свете Горе“ у Византијском музеју у Солуну 1997. године.
Посебно је високу заштиту задужбини своје породице на Атосу пружала султанија Мара, супруга султана Мурата II и маћеха моћног Мехмеда II Освајача, чију је посебну наклоност уживала. Њен отац деспот Ђурађ Бранковић постао је ктитор манастира изградњом новог католикона 1446/7, који је порушен четрдесетих година ХIX века. До тада је постојао и старији католикон који су саградили Герасим и Антоније. Први је славио Богородицу, чија је култна представа означавана епитетом Агиопавлиотиса, а други деспотовог заштитника светог Ђорђа.
Влашки и монашки владари који су се ородили млађим члановима породице Бранковић такође су обилато помагали манастир. Молдавски војвода Стефан Велики је у манастир довео воду 1500, а затим са сином наследником Богданом изградио фонтану и крстионицу. Влашки војвода Јован Неагоје, муж Милице-Деспине Бранковић, са сином Теодором започео је градњу куле која и данас доминира комплексом, а довршио је војвода Петар IV Рареш, чија је друга супруга била Јелена Бранковић, такође кћи деспота Јована Бранковића, сина деспотице Ангелине.
Учени лекар Јован Комнин, писац Проскинитара Свете Горе Атонске, који је манастир посетио 1698, сведочи да је у овом млађем био насликан деспот Ђурђе са своја два сина, а на зидовима портика видео слике Акатиста Богородичиног и Откривења Јовановог, које је 1687. наручио бечкеречки митрополит Михаило, приказан и сам десно од улаза у храм. Од драгоцености је из старе у нову цркву пренесен велики хорос с натписима на грчком, словенском и немачком језику, изливен у Дрездену, 1699.
Користећи свој утицај на Порти, царица Мара је штитила не само светогорске монахе, а посебно братства Светог Павла и Хиландара, него и све хришћанске поданике Царства. Уступајући села Јежеву и Мравинце код Сера српским манастирима на Атосу, она је три петине прихода одредила Хиландару а две Светом Павлу. У истом односу им је завештала и сву своју покретну и непокретну имовину: имања, стоку, злато, сребро, одећу и тканине.
„Киоск“ султаније Маре - О Марином даривању постоји још живо предање, као и о њеном доласку у Свету Гору. Носећи поклоне које су тројица мудраца са Истока принели новорођеном Христу (злато, смирну и ливан), царица Мара се искрцала на пристаништу Светог Павла и упутила у манастир, али јој се на пола пута јавио глас с неба да на Светој Гори влада једна друга царица, Мајка Божја. Она је дарове предала монасима који су је дочекали и вратила се на брод, а на месту где се добротворки јавило провиђење подигнута је црквица („киоск“) осликана представама овог догађаја.
параклис Маре Бранковић са уклесаном 1470 год.
Српски поклоници то треба да знају и у њу могу свратити било да иду у манастир из пристаништа или из манастира према мору, или да долазе из Новог скита. Недавно је нађен турски акт којим је султанији дозвољено да посети светогорске манастире – Свети Павле, Зограф и Хиландар, са даровима у злату, сребру и скупоценим тканинама.
Можда није далеко дан када ће бити потврђено да је и султанија Мара посетила Свету Гору уз сагласност њене управе, као што је то било допуштено царици Јелени, Душановој жени.
Главна црква је завршена 1844, а посвећена је Сретењу Господњем. Има мермерни иконостас, који је стајао 1700 фунти у злату. Храм није живописан, иако је католикон деспота Ђурђа, у чијем је рушењу имала удела и ксенофобија једног грчког националисте, имао изванредне фреске, које су сведочиле „о развоју македонског стила у правцу геометријског обликовања“. На левој и десној страни ове цркве су параклиси посвећени Светом Павлу, односно Светом Николи.
Католикон
Манастир има још седам параклиса, од којих је најпознатији онај у северном крилу бедема, посвећен такође св. Ђорђу, са живописом који је довршен 30. новембра 1552. Не зна се ко је њихов ктитор, јер је стари ктиторски натпис на словенском језику замрљан. У овом параклсу насликани су и ликови српских светитеља Симеона и Саве. О зидном сликарству овог параклиса подробно говори Гојко Суботић (Манастир Светог Павла у Казивања о Светој Гори, 1995:1138-141).
Манастиру припадају и два скита – Нови скит, пола сата хода на југ, и Светог Димитрија, у подножју североисточне стране врха Атос, у долини по којој је и добио назив Лаку скит, два и по сата хода од манастира, преко планинског превоја, према кули Морфино, између Ивирона и Лавре. У овом другом су до половине XVIII живели Срби, сменили су их румунско-молдавски калуђери, који и данас у њему обитавају. Киријакон је из ХIX века. Нови скит је подигнут 1760, када и главна црква, посвећена Рођењу Богородице. У црквеној књижници чува се 200 манускрипата.
Међу иконама у Светом Павлу треба поменути стару Богородицу Нисиотису, из Богородичиног манастира код Водена, која се данас чува у олтару, једну изванредну Богородицу са Христом, литијску Богородицу Мироточиву (по предању из иконоборачког доба али знатно млађу), са веома оштећеним Распећем на другој страни и икону светог Ђорђа, патрона храма.
У ризници се чува честица часног крста, део дарова тројице мудраца са Истока, које су турски војници запленили у Цариграду, а Мехмед Освајач их дао својој маћехи султанији Мари. Затим један сјајан диптих с почетка XIII века (у каталогу бр. 9), који садржи 26 минијатура с мотивима Дванаест празника, симболима јеванђелиста, четворицом анђела и разним светитељима. У средини сваке стране диптиха налази се по једна икона већих размера.
Дарови светих мудраца
Из истог времена је и једна патена (плитка чинија за причешће) украшена са 14 минијатура испод стакла, западног порекла: с представама Христа Пантократора, који у левој руци држи земаљску куглу, Богородице, Јована Крститеља и четири арханђела. А такође и серија од 40 иконица на пергаменту, на којима су представе Дванаест празника, анђела, пророка и светитеља. У Светом Павлу се налази и велика плаштаница извезена златном нити на тамноцрвеној основи, једно од „ремек дела нашег старог веза“, судећи по имену наручиоца, митрополита београдског Исидора, дело „везиљске вештине београдских радионица“, настало вероватно између 1415. и 1423, када се и помиње у истроји града. У његовој изради је суделовао и непознати сликар који је „пастуозним намазима обликовао тело Христово и нарочито, веома пластично представио његово измучено лице“ (Суботић).
Архивска збирка има повеље са златним, сребрним и оловним печатом, као и друге документе а библиотека чува 494 рукописна кодекса. Некада богат фонд рукописа данас је расејан по бибилиотекама Лондона, Париза, Беча, Берлина, Москве и Петрограда.
Енглески путописац Роберт Керзон (Robert Curzon, 1810-1873) оставио нам је сведочанство како је дошао до неких вредних рукписа на Светој Гори ( в. Visits to Monasteries in the Levant, London 1916, I изд. 1849 и: В. Костић, Четврта казивања, 2005). Између осталих, и до два четвројеванђеља из Светог Павла – једно бугарског цара Јована III Александра, на старом бугарском језику, исписано уницијалом и украшено илуминацијом од почетка до краја и серског митрополита Јакова. Са портретом наручиоца, које је за њега 1355. преписао расодер Калист, а које је напуштајући Сер и мирски живот могао понети у Свету Гору и сам Никола Радоња.
---
Међу светињама чувају се три иконе Мајке Божије. Једна је припадала цару Теофилу иконоборцу и његовој жени Теодори. Ову икону је цар-иконоборац у бесу бацио у огањ, али она није изгорела. Друга икона окружена са 28 малих икона светих угодника била је дар императора Андроника, а уз те мале иконе уграђене су мошти одговарајућих светитеља. Трећу икону, сматра се да је донео оснивач братства из манастира Миралеон. Овде се чува и крст са делом живототворнога дрвета Крста Господњег (који је припадао Константину Великом). Овај крст је обложен са 50 минијатурних икона израђених на пергаменту по златном пољу, које су смештене у удубљењима у крсту. Постоје и мале иконе на склапање, сличне овом крсту које су према предању дар Св. Силвестра, римског папе, новопросвећеном цару Константину Великом.
Тек предстоји темељни посао „на реконструкцији“ некадашње манастирске бибилотеке.
(факти2),(атл.)-иконе
|
Манастири
