XIV и XV веk

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

Краљ Милутин је 1302. подигао Хрусију, тзв. Василијев пирг, на самом пристаништу хиландарском, са изричитим статусом самосталне келије. Упадљиво је да су сви ови пиргови и келије подигнути не само на стратегијски важним местима него управо на местима која су погодна за духовни живот и интелектуални рад у тишини: kарејска испосница у врху карејске увале, са изванредним погледом на Атос и на пучину oрфанског залива; Хрусија - на усамљеној стени изнад мора, која доминира обалом; пирг Преображења - на тераси једне литице, са које се у даљини види море, али на пустом, неприступачном и шумовитом месту. Хиландар је, дакле, имао да негује све ступњеве православне духовности и аскезе, од онога "општег" и свакоме приступачног, у заједници, до елитног издвајања и осамљивања двојице или тројице монаха ради контемплације, исихастичке молитве и књижевног рада.

Економски основ за егзистенцију Хиландара у средњем веку било је његово властелинство. Од девет села и других давања у призренском крају по ктиторској повељи Симеона Немање из 1198, властелинство манастира Хиландара нарасло је током XIII и XIV века у највећи комплекс црквеног манастирског поседа средњовековне Србије, "од Солуна до више Параћина". Опсег и економски потенцијал хиландарских имања у средњем веку још нису проучени, али се већ сада зна да су овиме биле обухваћене огромне територије у Пећкој и Хвостанској области, у Поморављу, у Солунској и Струмској области, а посебно на Халкидици. Почетком XV века Хиландар је имао преко тридесет метоха са 360 села, над којима је имао пуно феудално право, "уз тако знатне судске, административно финансиске повластице, да је готово сачињавало државу у држави" (Р. Грујић). Средином XIV века Хиландар је у самој Светој Гори поседовао готово петину читавог полуострва, што значи око 60 километара квадратних.

Богати архив манастира Хиландара, са 172 грчке, 154 српске и две бугарске повеље из средњег века (руске и влашке повеље су из каснијег раздобља), уз коришћење других извора, омогућава да се са доста појединости реконструише историја манастира у XIII и XIV веку, његов раст у духовном, економском и политичком значају. Без претеривања се може рећи да је Хиландар био средиште духовног живота средњовековне Србије, а уз то и важан посредник и представник у односима између Србије и Византије. Без његове посредничке улоге не може се замислити усвајање византијске цивилизације и античког наслеђа у средњовековној Србији. Елитни слој српске цркве, књижевности и теологије прошао је кроз манастир Хиландар. Пред Византијом, Хиландар је био трајно и неотуђиво сведочанство српске легитимности, признато и утврђено царским златопечатним документима. Са статусом византијске "царске Лавре", Хиландар је, слободан и богат, био најбоље дипломатско представништво Србије у Византији. У најосетљивијим питањима рата и мира, у сложеном грађењу међународних или, тачније, међудржавних споразума, као и у другим питањима међусобних односа Византије и Србије, Хиландарци су у току XII и XIV века били са обе стране позивани да буду активни тумачи одређене политике. Ту се посебно истичу хиландарски игумани, бирани, очигледно, уз претходну сагласност српских владара.

Нису познати сви игумани Хиландара у XII веку. Први је игуман Методије. Њега поставља сам Свети Симеон, а Сава с њим обнавља и довршава манастир. Он је савременик и активни учесник оних Савиних подухвата који су значили не само оснивање српског духовног средишта у Светој Гори него и српске средњовековне црквености и државности. Сава је 1206, на позив свог брата Стефана , пренео мошти Светог Симеона у Србију и тамо остао као архимандрит Студеничке лавре. Једанаест година касније, 1217, враћа се у Свету Гору и започиње важну акцију чији је циљ добијање независне, аутокефалне архиепископије. То ће постићи у Никеји, 1219. На повратку у Србију, преко Хиландара, носи са собом не само књиге на којима ће градити нову црквену и државну организацију (Крмчија) него води и људе које ће хиротонисати за епископе и с њима ту организацију спровести у живот. Вероватно тада води са собом Методија, који ће бити епископ рашки. Свети Сава је посетио Хиландар само још једном, на повратку са првог ходочашћа у Свету земљу, 1230, али не знамо ко је тада био хиландарски игуман. Хиландарац је трећи архиепископ, Сава II , најмлађи син Стефана Првовенчаног (Предислав); он је живео "у Светој Гори атонској" пре 1263. Тада је хиландарски игуман Јоаникије, који ће 1272. постати српски архиепископ. Јоаникија на положају игумана наслеђује Јевстатије, 1262-1265, који ће из Хиландара отићи најпре на катедру зетске епархије, а потом и он буде постављен за архиепископа (1279-1286). До краја века се смењују Стефан и Киријак, а почетком XIV века Арсеније и можда Сава. За све ово време Хиландар стиче све већи углед и проширује своје властелинство (повеље византијских царева Јована Дуке Ватаца и Михаила VIII Палеолога, као и српских краљева Владислава , Уроша I и Драгутинa ).

Најзначајнија ће бити делатност српског краља Милутина (1282-1321). Владар који је уздигао српску земљу на виши ступањ друштвено-економске и политичке моћи, који је први озбиљно закорачио на византијско тле у Македонији да се широм отвори византијском друштвеном и културном утицају, уздигао је и Хиландар на још виши ступањ угледа и црквено-политичког значаја. Последње деценије XIII века Хиландар је дочекао оснажен бројем и угледом својих монаха, али и угрoжен трајним претњама пиратских напада и локалном анархијом. Милутин је зато настојао не само да улепша Хиландар, градећи му нов саборни храм на темељима старог 1293, него и да га утврди обнављањем постојећих и градњом нових утврђења и пиргова. То су: Хрусија на пристаништу и тзв."Милутинов пирг" на улазу из Савиног поља у теснац Хиландарске речице, крај пута који с мора води у манастир. Оба пирга подигнута су 1302, с посадом из Призрена. Њихова вредност показала се већ 1307, када су побуњени шпански најамници нападали Хиландар. Тада је хиландарски игуман Данило (од 1306), који руководи одбраном и испољава при томе изванредну смелост и војничку даровитост.

Игуман Данило

Данило је значајна личност у историји Хиландара и читаве српске цркве. У непосредном додиру с матицом духовног живота Свете Горе првих деценија XIV века, савременик и познаник великих грчких духовника, теолога и црквених поглавара који су живели или пролазили кроз Свету Гору, он је веома много допринео да процес византинизације средњовековне Србије добије потребну дубину и трајност. Као хиландарски игуман, угледајући се на Светог Саву, проводи неко време у Карејској испосници (вероватно 1310-1311), а потом одлази у Србију да послужи изграђивању српске аутокефалне цркве, и можда још више политичким потребама земље као посредник и дипломата краља Милутина. Бањски епископје од 1312, убрзо опет у Светој Гори до 1316, затим опет епископ - сада хумске епархије (1317), и поново у Светој Гори, да коначно 1324. ступи на престо српских архиепископа до смрти 1338. Са Данилом почиње низ хиландарских игумана, државника и дипломата. Његов је наследник у Хиландару Никодим, игуман 1312-1316, архиепископ 1317-1324. Никодим је одлазио у Цариград, у дипломатску мисију 1313, и добио од византијског цара Андроника II две хрисовуље с новим земљишним поседима (1313. и 1316). За његове управе обнавља се и утврђује Карејска келија, трудом старца Теодула (1312), а Никодим је и сам био извесно време сабрат карејске келије.

Одбрана Хиландара

Страни ратници били су несумњиво вешти и храбри, али не увек и поуздани најамници. Умели су да, мимо споразума с господарем, нападају и пљачкају све што им се учинило вредним иза граница државе у којој су званично службовали. Безобзирности им није мањкало ни кад су у питању били поданици онога ко их је плаћао, посебно кад кесе не би стигле на време. По томе су били најозлоглашенији каталонски најамници које је почетком 14. века унајмио византијски цар Андроник II, зарад борбе против малоазијских Турака.

Најамници су временом постали велика опасност и за све манастире на Светој Гори. Године 1307. напали су и Хиландар о чему је запис оставио ученик тадашњег игумана Данила:
„Велика множина њих почеше једни сећи врата града славнога манастира Хиландара, а други део њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Јер, стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред...”.
Хиландар је одолео понајвећма заслугом игумана. Уз помоћ злата које је манастиру даривао краљ Милутин, он је не само набавио провијант за опкољене него чак упослио друге најамнике да бране (и одбране) светињу. А кад су се Каталонци повукли сазнавши да су иза утврда манастира исто тако вешти и храбри борци, једна чета игуманових најамника стигла је групу нападача, посекли их до једног а од вође запленили леп мач који је Данило касније поклонио краљу Милутину.
Хиландар су најамници нападали и 1308. и 1309. године, поново безуспешно. Тада су спалили манастир Пантелејмон.

Игуман Гервасије

Најзначајнија личност у историји Хиландара у XIV веку је, без сумње, игуман Гервасије (1317-1336). За Никодима "велики економ", Гервасије је на чело Хиландара дошао у повољном тренутку динамичног развијања односа између Србије и Византије. С друге стране, он је сам, с неким другим хиландарским старцима (нарочито Калиником, духовником краљице Симониде), веома много допринео сређивању и унапређењу ових односа. С правом је, зато, описан као "најспособнији игуман, чијој скоро двадесетогодишњој управи Хиландар дугује најзнатнији део свог непокретног богатства, одличан дипломата и државник који је вероватно мање времена провео у манастиру него на дворовима византијских и српских владара и чији се утицај, директан или индиректан, наслућује скоро у свим значајним моментима у историји византијско-српских односа у трећем и четвртом деценију XIV века" (В. Мошин). Као дипломата, Гервасије је биона услузи не само Милутину него и Стефану Дечанском, па и краљу Душану. Учествовао је у раду Сабора српске земље. Издејствовао је огроман број царских и краљевских аката: само од 146 грчких аката XIV века који се односе на Хиландар, 95 је из доба игумана Гервасија.

После Гервасијеве смрти долази до промене у политичкој оријентацији Хиландара, који се од сада ослања више на Србију. То је доба краља и цара Душана (1331-1355), који припаја знатне области Византијског Царства својој држави, па у одређеном тренутку (од 1345) и саму територију Свете Горе. Гервасијев наследник Арсеније (1336-1345, умро 1348), још као "башта" (духовни отац) хиландарски, духовник је Душанов. Душан је Хиландар уздигао на највиши ступањ у читавој његовој средњовековној историји. Хиландар је на врхунцу свог развоја. Десет Душанових повеља обликовало је главну масу хиландарског властелинства. У самој Светој Гори, прилажући богато и другим манастирима, Душан је извршио комасацију хиландарског земљишног поседа (1347-1348). Те године се са царицом Јеленом склонио од куге у Хиландар, и посветио пуну пажњу Светој Гори.

Друга половина XIV века броји много више игумана, који се доста брзо смењују. За Душанова времена су Калиник, Теодул (старац Карејске келије), Сава (касније патријарх српски као Сава IV , 1354-1375), а затим Јован, Доротеј и у кратким размацима Теодосије, Калист, Јован, Јевтимије, Неофит и други. Од свих је најзначајнији Доротеј (1355-1361), који се нарочито борио за одбрану права и обнову старих повластица хиландарских. У току седме деценије XIV века, Доротеј постаје светогорски прот. На том положају чини велике услуге српском монаштву у Светој Гори, упркос црквеног раскола до кога је дошло када је цариградски патријарх Калист екскомуницирао Србе 1350. због самовласног Душановог уздизања српске цркве на ранг патријаршије. Хиландарац и Србин, старац Исаија посредује 1375. са својим ученицима Никандром и Силвестром, и с бившим протом Теофаном и Никодимом Грком, између српске цркве и Цариградске патријаршије ради укидања екскомуникације, успостављања црквеног јединства и признања српске аутокефалне патријаршије. То је последња изузетно важна и успешна дипломатска мисија хиландарских и светогорских Срба између Србије и Византије пред пропаст слободне државе и пад под Турке.

Крајем XIV и нарочито почетком XV века, за Српске кнежевине и деспотовине, хиландарско властелинство се и даље шири. Многобројне повеље српских владара из тога доба сведоче о томе. Пре Косова, српски кнез Лазар (1371-1389) наставља немањићку традицију, придружујући се својим претходницима као ктитор. Хиландарској саборној цркви он је дозидао спољну припрату ("Лазарева припрата"). Хиландарској болници дао је 1379. село Јелашницу у Хвосну. Лазарева хрисовуља о томе, с потврдом патријарха Спиридона, сачувала се у Хиландару. Косовска битка, међутим, доводи до поремећаја у односима Хиландара и Србије, који су сада условљени не само турским освајањима него и унутрашњим сукобом између Бранковића и Лазаревића. Бранковићи испрва имају већи утицај: хиландарски монах Герасим, је рођени брат Вука Бранковића. Кнегиња Милица и Стефан Лазаревић укидају новобрдски доходак, који је Лазар, пре тога, доделио Хиландару и који је веома много значио за опстанак манастира у тренутку када је натурална привреда манастирског властелинства почела да губи некадашњу вредност. Бранковићи су и сами даривали Хиландар (сачувана је повеља Вука Бранковића из 1393), али су економске прилике Хиландара могле да се поправе тек поправљањем односа са Лазаревићима, до чега долази после смрти Вука и Герасима. На молбу Хиландараца (старца Јована и попа Теодора), деспот Стефан обнавља новобрдски доходак од 100 литара сребра годишње, повељом 1405. И Дубровник преузима обавезу да сваке године исплати Хиландару 500 дуката. Уз оваква давања јављају се сада и неки нови облици материјалних и ктиторских односа. У Хиландару српски владари и властела купују од манастира тзв. "адрфате" (аделфате), право на доживотно издржавање одређеног броја монаха, за себе или чланове своје породице уколико дође до потребе да се из света повуку у манастир. Ктиторским правом и аделфатима у том смислу послужиће се и Лазаревићи и Бранковићи, који помажу и друге светогорске манастире све до пропасти Србије 1459. Тако ће у светогорским манастирима и посебно у Хиландару последње српске владарске и властеоске куће наћи уточиште. Слепи Гргур Бранковић, син деспота Ђурђа и Јерине, умро је 16. октобра 1459. као монах Герман у једном хиландарском метоху у области Струме, а сахрањен је у Хиландару. Вероватно су и поједини црквени поглавари и великодостојници, ратом лишени својих епархија или манастира, нашли уточиште у Хиландару. Знамо то сигурно за серског митрополита Саву (1381, 1386) и за мелничког митрополита Кирила.

---

Пред Турцима, посебно после Косовске битке, српска властела повлачила се на Свету Гору, док су многи светогорци бежали у моравску Србију. Падом Цариграда 1453. и Србије 1459. године Хиландар је изгубио везу са хришћанским залеђем и метосима на територији Српске деспотовине. Деспот Јован Угљеша, дародавац Хиландара, Кутлумуша, Есфигмена и Ватопеда, обновитељ манастира Симонопетре, градитељ малог манастира Светог Николе са пиргом Макри у Кареји, ходочастио је Светом Гором, а пред одлучујуће борбе са Турцима 1371. године обишао је Хиландар и Ватопед.

Кнез Лазар Хребељановић, следећи немањићку традицију, постао је ктитор Хиландара. Поштујући архитектуру Милутиновог католикона, Богородичиној цркви око 1380. дозидао је спољну припрату, отварајући врата светогорским архитектонским утицајима на моравску Србију. Манастиру су прилагали и Лазарева жена Милица и син деспот Стефан. Хиландар су даривали и Бранковићи. У манастиру је живео и о њему се старао Никола Радоња, старији брат Вука Бранковића, као монах Роман и великосхимник Герасим. Он је касније обновио манастир Светог Павла. Велики прилози и заштита Маре Бранковић, кћери деспота Ђурђа, притицали су Хиландару од 1430. скоро до краја XV века, а њеним залагањем су и Влад Калуђер и влашке војводе – његови наследници – преузели ктиторство над Хиландаром. Нешто касније – од XVI века – Хиландар су даривале и молдавске војводе, а и даље су притицали дарови рођака и потомака Бранковића у Срему. Последњи племићи непосредни српски ктитори Хиландара били су Јакшићи.

Турска освајања и прва турска окупација Свете Горе 1430.год. доводи до великих померања светогорског монаштва и до напуштања Свете Горе. Док бивши владари и властела, као и црквени великодостојници, налазе азил у светогорским манастирима, дотле сами светогорци беже на север. Овај талас светогорске миграције је допирао све до моравске Србије. Насиље и потпуна правна несигурност завладали су целим Балканом, без обзира на то што је султан Мехмед II посебним ферманом 1457.год. потврдио старе слободе светогорским манастирима.

За турске власти, већ у другој половини XV века, Хиландар је изгубио већи део свога огромног властелинства. Задржао је, ипак, метохе по Халкидици, али је сада читаво његово имање под тешким теретом великих дажбина. Спорови са суседним светогорским манастирима око земље биће нов и хроничан извор недаћа и економских губитака. Зато се сада траже нови политички и економски ослонци.

(дб 40-48), (дб 134-136)

ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ

LATINICA

Претрага на ћирилици!