Слушати о монаштву не значи и сазнати нешто више о томе, јер постоје ствари о којима се говори, али и оне које се живе. Монаштво је тајна будућег вијека. Као што су анђели свјетлост монасима, тако би и монаси требало да буду свјетлост људима својим начином живљења. Монаси не живе за земљу, живе за небо, не одбацујући тиме овоземаљско. Монашко повлачење из свијета је усредсређивање на живот са Богом, усредсређивање на Онога који нам због свакодневних послова измиче.
Монаси Бога хоће цијелог, желе стално да буду са Њим, стално Њега да гледају и у томе се састоји сав монашки живот, необичан за овај свијет. Има свијет поштовања за монашко живљење, али да ли има и разумијевања? Људима из свијета чини се да монашким начином живота ишчезава личност, прије свега у завјету послушности гдје се одбацује своја воља и начин расуђивања, да би се прихватила Божанска. Али ми своју вољу одбацујемо због своје грешности чиме коријен те грешности стављамо по страни и идемо на нешто друго "не онако како се то мени чини него како то неко други каже". А ту је поново и увијек Бог који ће дати да тај други каже по Њему, наше је само повјерење.
Да би схватили монашки начин размишљања, гледајте мало како монаси свијетле и биће вам јасно, јер Бог је тај који нам даје радост, не могу људи сами себи радост да створе. Због овакве послушности и одрицања од земаљског, чак и од сопствене породице да би читав свијет постао та породица и да се љубав не би ограничавала на један уски круг, Бог даје монасима радост да живе као што је Христос живио на земљи и како ћемо, ако Бог да, сви живјети у будућем вијеку.
Игуман Цетињског Манастира - Лука (Анић)
|