Манастир Ксиропотам

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

(Светих Четрдесет мученика севастијских - Младенци, 9/22. март)

Манастир Ксиропотам – Ξηροποτάμου (Светих Четрдесет мученика севастијских - Младенци, 9/22. март) припада тетради коју предводи Хиландар и у њој је други у рангу, а у светогороској хијерархији осми. Према предању, Ксиропотам је најстарији манастир у Светој Гори, старији и од Велике лавре. За П. Христуа „изгледа извесно“ да је Ксиропотам најстарији од свих манастира који данас постоје на Гори Атонској. Натпис на попречној каменој греди изнад улаза у припрату главне цркве, у стиху, из 1763, наводи четири узастопна градитеља манастира. То су царица Пулхерија из V, савладари Константин Порфирогенит и Роман Лекапин из X, султан Селим I из XVI и Кесарије Дапонтис из XVIII века. Никодим Светогорац и Теодорит Есфигменски су показали да су натписи и документи којима се потврђивала аутентичност ових навода фалсификат из познијих времена. Питање настанка, времена оснивања, као и личности оснивача манастира још није расветљено. Забуну ствара и чињеница да су у то старо време постојала два Ксиропотама, и два оснивача са истим именом –Павле (Ксиропотамски) а при том су и један и други Ксиропотам имали још по један назив. У Мономаховом типику (1045) наводе се Нићифоров манастир и манастир Павла Ксиропотамског.

Данашњи Ксиропотам баштиник је Нићифоровог манастира. Налази се на заравни која гледа према заливу у коме је лука Дафни, од које је удаљен пола сата хода, тик испод друма за Кареју, и његова ведута доминира читавим крајем.
Од Ксиропотама до Кареје треба два сата хода, редовном аутобуском линијом, тачно у подне, кад ферибот из Урануполиса пристигне у главно атонско пристаниште, знатно брже. А до суседног руског манастира око 40 минута, лепом проходном стазом, с погледом на пучину и полуострво Ситонију.
Ксиропотам доживљава процват у време династије Палеолога, помагали су га и српски деспоти великим прилозима у сребру. Турским освајањем Свете Горе опада његов углед и економска моћ, па је са петог места у Антонијевом типику пао на осмо у типику патријарха Јеремије II („у корист Дионисијата“). У Цимискијевом типику, као Нићифоров манастир, био је двадесет први по рангу међу тада многобројним мањим манастирима. Ксиропотам има облик четвороугла, 70 х 90 м и пространо двориште („каквог нема у другог манастира“) а зграде конака су троспратне. Већина данашњих грађевина је из осамнаестог века. Звонара је највиша грађевина и у њу су узидане две главе у барељефу: једна представља царицу Пулхерију, а друга преподобног Павла са ореолом око главе и натписом: „Свети Павле Ксиропотамски, син најпобожнијег Михаила“ (у преводу Саве Хиландарца „син светлог цара Михаила“). Величанствен улаз на источној страни саграђен је 1852. Састоји се од два ходника, дужи води у порту, и две капије. На прочељу је стиховани натпис Илије Танталидиса о оснивачима манастира и благу које се у њему чува.

Гусари су у време турске управе два пута (1507. и 1609) опљачкали и спалили Ксиропотам. Кадас говори о два „велика пожара“, не поричићи тешкоће кроз које је братство пролазило под Турцима. После прве несреће настала је легенда како је султан Селим I једним хатишерифом помогао његову обнову. После другог страдања манастиру су помогли владари прекодунавских земаља, како то кажу грчки аутори, и патријарх Тимотеј II а у XVII веку, када се нашао у „озбиљним новчаним тешкоћама“ из њих га је избавио Кесарије Дапонтис који је дошао да у њему живи.

Главни храм, посвећен Четрдесеторици мученика из Севастија, са куполом, пространом унутрашњом и ширком спољном припратом, из темеља је подигнут од 1761. до 1763 године. На фасади припрате може се видети блок офита са барељефом св. Димитрија. Светитељ је приказан са огртачем, како десном руком привија крст на груди. Позлаћени дрвени иконостас у дуборезу је из истог времена. Храм је у целини осликан фрескама 1783: у наосу су новозаветни, у унутрашњој припрати старозаветни призори а у спољњој сцене из Апокалипсе. Натпис изнад главног улаза у цркву с унутрашње стране односи се на фреске, а онај спољњи на манастирске ктиторе. Пред иконом Четрдесеторице мученика гори шест кандила.

Ксиропотам у манастирском кругу има седам (три су украшена фрескама) и изван још девет параклиса. Десно од улаза у католикон стоји фијала, изграђена од црвеног мермера са Хиоса, трудом Кесарија Дапонтиса. Манастирска трпезарија, у приземљу јужног крила, осликана је 1859.

У близини манастира налазе се четири келије, а у једној се чува антиминс из 1529. године. Већина зграда у луци Дафни припада Ксиропотаму, а манастирско пристониште, на само неколико минута уз обалу од главне луке, некада је штитила кула, данас у развалинама. Параклис у кули био је посвећен светом Андреји.

Међу манастирским драгоценостима две заслужују особиту пажњу: четири честице Часног крста и Пулхеријина патена од стеатита, пречника 15 цм. Једна од честица Часног крста има облик крста размера 31 х 16 цм и највећа је за коју се зна. При дну вертикалног крака налази се рупа од клина, затворена црвеним дијамантом и са дванаест других драгуља. Верује се да је ово поклон византијског цара Романа II Лекапина. Мала патена се сматра једним од највећих достигнућа византијске ситне пластике. На унутрашњој страни има рељеф који приказује божаствену литургију небеских анђела. Литургија је приказана у концентричним круговима што прате линију облика патене. У средишту је кружна представа Богородице која држи Христа. На исти начин је урезана и читава химна Иже херувим. Предање везује патену за царицу Пулхерију, па је тако и добила име, али може се довести у везу и са једном другом Пулхеријом, кћерком цара Романа III. 

Библиотека поседује 425 рукописних кодекса (21 на пергаменту). Већину је, као и у другим грчким манастирима, описао Спиридон Ламброс а читаву збирку је обрадио Евдокије Ксиропотамски.

Чудотворна икона 40 мученика

У манастиру Ксиропотам налази се чудотворна икона 40 мученика. Ови свети војници христови празнују се 09. (22.март). Они, исповедивши веру у Христа као бога пострадаше за време Цара Ликинија, а по вољи кнеза Ласија и војводе агриколија, 320. године. После жестоких мука на које су бачени, морени су у смрзнутом језеру, па су им полумртвима пребијане цеванице, а када су издахнули тела су им спаљена и недогорели остаци бачени у исто језеро. Године 438. остаци њихових тела су пронађени и часно сахрањени. Ту задужбину својој души учинила је кћерка грчкога цара Аркадија, млада царица, наследница на престолу свога оца. Она иста која ће мало касније сазвати четврти васељенски сабор у Халкидону, код Цариграда 451. године.

(факти2), (атл.)-иконе