Манастир Ксенофонт

(Свети великомученик Георгије- Ђурђевдан, 23. април/6. мај)

Ксенофонт– Ξενοφώντος, Ksenofondos (Свети великомученик Георгије- Ђурђевдан, 23. април/6. мај) - подигнут је на благом узвишењу поред мора, између Дохијара и руског манастира Св. Пантелејмона. Од првог удаљен двадесет минута хода, а од другог добар сат. По предању које је забележио Барски, у манастиру су прво живели Срби и Бугари. Када је тамо боравио 1726, затекавши тројицу-четворицу монаха (од којих је само један био свештеномонах), правило се читало на словенском, а видео је и много српских и бугарских књига (грчких мало). Сава Хиландарац каже да је „манастир прво засновао Ксенофонт, неки српски војвода (иначе историјски непозната личност)“, па је по њему и добио име. Грчки писци не помињу то предање, ни да је у Ксенофонту било словенских калуђера. Кадас само каже да је, према традицији, манастир основао преподобни Ксенофонт у Х веку. Он је потписао један акт прота Јована из 991. године. И још да је Ксенофонтов брат био неки Теодор, којег је св. Атанасије исцелио у Милопотаму.
Манастир се прочуо када је у њега, за време цар Вотанијата (1078-1081) дошао под именом Симеон, велики друнгарије (заповедник византијске флоте) Стефан, с тројицом својих рођака. Подигао је одбрамбену кулу и конаке, опремио цркву, даровао братији књиге и иконе. Манастир је постао „права кошница калуђерске предузимљивости“.

Имао је четрнаест пари волова, сто теглећих мазги сто тридесет бивола и две хиљаде оваца и коза, како пише Христу. Прекршили су светогорска правила о забрани боравка голобрадих младића (какви су били Симеонови рођаци) и узгоја домаћих животиња. Четворица придошлица су после протеста Светогораца протерани са Атона, али су на заузимање цара Алексија I Комнина ипак враћени у манастир за који су „толико учинили“.

Ксенофонт је у Антонијевом типику био на осмом месту, али је доласком Турака настао дуг период опадања, и пао је на шеснаесто у типику патријарха Јеремије. Опоравак је уследио тек када се одлуком патријарха Гаврила IV, 1783, вратио на општежитељни режим. Ксенофонт је прва светогорска заједница која је то учинила, после дугог раздбоља идиоритмије (особеножића), а за првог игумана је био изабран Пајсије Кавсокаливит (из скита Кавсокаливија). У отклањању полседица пожара од 1817. године много је допринео митрополит Филотеј из Самокова (Бугарска), који је овде живео после повлачења.

Спирални улаз у манастир је са западне стране, с надстрешницом. Крај њега је одбрамбена кула изграђена 1668. У пространој порти ходочасник најпре наиђе на стари католикон, „један од најмањих“ на Светој Гори, посвећен св. Ђорђу. Цркву су живописали разни мајстори у разна времена, од 1545. до 1637. Десно од олтара је црквица Светог Димитрија („најстарије здање у читавом манастиру“), чији иконостас заслужује посебну пажњу.

Манастирски комплекс је добио данашњи изглед после пожара од 1817. године. Тада су предузети обимни грађевински радови, зидови бедема су продужени и манастирско двориште је проширено толико да је сгарађен нови саборни храм, који по величини заостаје само за оним у Светоандрејском скиту у Кареји и скиту Пророка Илије. Има мермерни иконостас, није живописан и веома је светао, за разлику од оног у суседном Дохијару. Масивна четвороугаона кула у порти служи и као звоник. Фијала у његовој близини је знатно старија од конструкције која је окружује. Ксенофонт има две трпезарија, старију дограђену уз спољну припрату старе цркве, и нову у западном крилу наспрам улаза у нову цркву.

У манастиру ће вам радо показати иконе Деизиса и Дванаест апостола, које потичу из шеснаестог века, затим чудотворну Богородицу Одигитрију, за коју легенда вели да је, 1730, у три маха сама долазила из Ватопеда, после чега су се два братства сагласила да треба да остане у Ксенофонту. Слика се као Одигитрија левакиња, само је њена глава једва наклоњена ка Христу. Слави се 21. јануара. Налази се на северном стубу храма. Мозаичке иконе светог Ђорђа и светог Димитрија из ХII века спадају међу уметнички највредније. За прву причају да су је иконоборци бацили у ватру, али да је она остала неоштећена, па када је неки побожни хришћанин оставио на пучини сама је допловила до Ксенофонтовог манастира. Међу манастирским драгоценостима (честица Часног крста, мошти петнаест светитеља у уметнички украшеним реликвијарима). Истиче се и мала икона Преображења, 13х9 цм, из XIV века. У библиотеци, поред штампаних књига, има више докумената и око двеста рукописних кодекса (осам на пергаменту) и три свитка. Енглез Керзон је из Ксенофонта однео једно „дивно јеванђеље“, дар Алексија I Комнина, и једно четворојевађеље из IX века.

Ксенофонту припада и скит Благовештења, који су основали јеромонах Силвестер и старци Јефрем и Агапије 1776. године. Скит се налази на сат хода североисточно од манастира према Кареји, а до њега се може стићи и из Светог Пантелејмона, равнијим и бржим путем, као и Старог Русика.
Келија посвећена светом Андрији у Кареји служи као резиденција манастирског представника.

Икона Богородица Водитељица

Предање    очувано    у    манастирима Ксенофонту  и  Ватопеду  казује  да  се  ова Богородичина  икона  раније  налазила  у  светој Царској лаври манастиру Ватопеду, у саборном Храму  на  стубу  леве  певнице. Међутим, 1730. године она је на чудесан начин нестала (иако су Црквена врата била закључана), и то не само из Цркве, са места на коме је стајала, него и из самог Манастира Ватопеда. Ватопедски оци протумачили су овај чудесни догађај као чин светогрђа и почели да трагају за иконом по читавом манастиру. Тада је стигао глас да се света икона појавила у манастиру Ксенофонту, удаљеном три часа хода од Ватопеда. Оци сместа пошаљу неке људе да је донесу оданде на њено место, што су они и учинили. Тако икона би враћена у Ватопед и опет постављена на своје место. Од тада оци предузму најстроже мере ради очувања и безбедности ове иконе. Но, и поред свега тога, часна икона бБгомајке, судовима само њој познатим, поново напусти овај свети манастир и поред свих предузетих мера, затворених и закључаних врата и прозора, чудесно се пресели на свето место које је изабрала, у манастир Ксенофонт. Тамо она до данас стоји и стајаће док год њено провиђење благоволи, на утеху и бригу о братији која се тамо подвизава. Нешто касније ватопедска братија дођу у храм и видевши да опет иконе нема на уобичајеном месту, увере се у благовољни и чудесни богородичин одлазак. Чувши о њеном пресељењу на исто место, не хтедоше да се противе богородичиној одлуци и сви једнодушно похитају да јој се поклоне. У знак сећања на ово чудо, ватопедска братија се сагласе да јој доносе у Ксенофонт свеће и уље, што су и чинили дуги низ година. Ова света икона налази се у саборном храму, на стубу леве певнице, као и раније у манастиру Ватопеду.

(факти2), (атл.)