Карејски типик, Светог Саве 1199.година

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

Превод типика:

"Почетак је мудрости страх Господњи, разума су добра сви што тако творе".(1) Као што каже велики апостол Павле:

"Што око не виде, ни ухо не чу, нити на срце човеку не дође, уготова Бог онима који га љубе".(2)

И зато, слушајући ово, сваки који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем.(3) Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах; за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда.

Стога и ја, од свих последњи и грешнији, свагда слаб и тром за подвизавање духовно, дошавши у Свету Гору нађох богоизабрана светила где на разне начине хитају на подвиг духовни. Те и ја, укрепивши своју немоћ, потрудих се колико ми снага дозвољаваше, подигох манастир свети, дом пресвете Владичице наше Богородице, Приснодеве Марије, светога општежитија, и ћелије ми довољне у Карејама, где да пребивају игуман и сва братија када долазе.

Потом, опет, подигох и овде у Ораховици место за тиховање, светог и преподобног оца нашег Саве, за стан двојици или тројици, по речима Господњој: "Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима".(4) Зато ову заповест дајем, сви да знају: ни прот нема власти над том ћелијом, ни игуман светога нашег манастира, нити ко други од братије да не узнемирава онога који живи у овој ћелији Светог Саве. И што се налази у тој ћелији, било вино, било воће, да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да не даје, већ напротив, да се ту даје из нашег манастира ради спомена, свећа Светом Сави, уља 60 литара.

А о свему другоме на вољу остављам игуману и свој братији; ако чиме буду могли да помогну брату који живи у ћелији овој, верујем у Бога да вам неће недостати прегршт брашна ни чанак уља, ако и моју макар и грешну молитву, хоћете да имате у помоћ себи. Јер онај кога ја оставим после смрти своје у тој ћелији, он да пребива до краја живота својега незамењен ни од кога.

Потом, пак, дајем овакво правило да се примењује, да се скупе игуман светога тога манастира и сва братија, и да бирају мужа богобојажљива, који је подобан да живи у ћелији у месту том. Или ако буде ко - као игуман, или неко други од оних што су служили у месту томе светоме, да се шаље у то место, и он сваку слободу и власт да има над том ћелијом, као што и горе писасмо. А манастир, ни игуман, да нема никоје власти над ћелијом том. Нити, пак, за мито да се не поставља неко у ћелији тој, недостојан правила духовног.

Овај, пак, устав прописујем у ћелији тој, да држи који хоће да живи у њој. Понедељком, и средом и петком - нити уља једи, нити вина пиј; а у уторак и у четвртак - уље једи и вино пиј. И у свих ових пет дана једанпут дневно да једеш. У суботу, пак, и у недељу - рибе, и сир, и све друго; и двапут дневно једе се. А у пост велики, суботом и недељом једи уље и вина кушај; а у друге дане ни вина, ни уља. А за пост Рођења Христова - као и у друге дане што прописасмо, нека и тада буде исто. А у пост Светих апостола, да једе исто као и у друге дане обично што прописасмо.

У појању да се држи овакав устав: јутрења и вечерња - као што је обичај, на јутрењи преко целе године да се поју по 3 катизме псалтира, а навечерњи "Ка Господу, када" без тропара. Часове појемо разно. Први час са јутрењем без псалтира. На трећем часу, и на шестом, и на деветом, певамо по 3 катизме псалтира, са метанијама, као што имамо обичај. На сваком почетку, на "Приђите, поклонимо се", по 3 метаније. И опет, кад се заврши псалам и каже "Алилуја", по 3 метаније. Било на вечерњи, било на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби кад се служе крај, тамо где се каже "Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас" - по 12 метанија.

А полуноћница се поје у цркви са "Блаженима", и три катизме, и канон Богородици. А што остане од псалтира, то изговори било дању, било ноћу, само да се испева псалтир за дан и ноћ.

У суботу увече бива, по нашем обичају, агрипнија. А ово појемо на агрипнији: пошто се каже "Трисвето" и "Помилуј ме, Боже", потом појемо канон агрипније. И потом се чита једна глава тетрајеванђеља. Ако ли буде немогуће, да преполови. И потом се почиње служба јутрење. Отпојавши после Шестопсалмија "Бог Господ", а онда отпојавши 3 катизме, и четврту катизму "Блажени" са припевом "Анђела сабор"; потом седилне, потом чтеније, и после овог Степена, "Све што дише", јеванђеље, по јеванђељу "Васкрсење Христово" и потом "Помилуј ме, Боже" и песме заједно да поје сам. И потом канон васкрсни, као што имамо обичај, и светом - ако имаш. И потом се завршава, како је и ред.

О светим и божанственим литургијама: према могућности да се служе.

А у Господње велике празнике треба да пазимо на појање и бденије ноћно, сећајући се речи која вели: "Бдите и молите се, да не паднете у напаст; јер дух је бодар, а тело немоћно".(5) Због тога бдите, јер ћете у плоду труда својега уживати ако то извршите, и бићете блажени.

Овај, дакле, устав појања и јела написасмо. Молим и захтевам да буде непроменљив, сем ако у болест падне; тада, колико снага може.

О пићу и о јелу: ако се догоди да ти неко драг дође на утеху, нека се тада наруши пост - осим среде и петка.

О слободи места тога: заклињем Господом нашим Исусом Христом и пресветом његовом Матером, као што писасмо овде да не буде потворено. Ако ли ко ово промени, и буде узнемиравао онога који живи у месту овом, или буде што узео што је у месту овом, или од књига, или од икона, или друго, што год буде у месту том, нека буде проклет и завезан од Свете и Животворне Тројице. Оца и Сина и Светога Духа, и од мене грешног. И да не буде опроштен ни у овоме веку ни у будућем. Због тога писах и потписах овај свој рукопис, 6707 (=1199) године.

Од свих последњи, Сава грешни.

Коментари

Дим је живот наш - Реминисценција на погребну стихиру, која у целости гласи:

Људи, зашто се узалуд мећемо? Пут кратак је којим ходимо, живљење ово - као дими зрак и прашина и пепео: за мало се јавља, а брзо нестаје!

Богоизабрана светила - Монахе који се пореде са светиљкама које је сам Бог изабрао да осветљавају путеве спасења целом свету, у духу традиционалних монашких схватања.

Дом Пресвете Владичице - Хиландар, у чијем је подизању учествовао и Свети Симеон Немања 1198. Светим општежићем се назива ради супротстављања по врсти Карејској испосници. И даље, кад год се у тексту помене "наш манастир", "тај манастир", мисли се на Хиландар.

Ћелије им довољне у Карејама - То су монашке ћелије, по свој прилици конак (стамбена зграда) за хиландарске представнике у Кареји, управном центру Свете Горе, за разлику од испосничке ћелије (Поснице, Исихастирије), коју је Свети Сава подигао у посебне сврхе и са нарочитим режимом, прописаним овим типиком.

Ораховица - Исто што и Кареја (према значењу грчке речи).

Место за тиховање - У ствари, превод грчког израза "исихастирион", стсл. "млчаница", испосница. Карејска ћелија посвећена је св. Сави Освећеном, Јерусалимском (5. децембра): Ј. Поповић, Житија светих за месец децембар, Београд 1977, 129-170. Карејска испосница је и данас на свом месту и у истој функцији. Вид.: С. Ненадовић, Архитектура Хиландара. Цркве и параклиси, Хиландарски зборник 3 (1974) 174-178.

Ни прот нема власти - Битна претпоставка за статус карејске ћелије, по овом типику, јесте њена потпуна самосталност, како у односу на светогорског прота, тако и у односу на хиландарског игумана. У статусним одредбама овог документа треба запазити једностраност обавеза што их Хиландар као манастир има према овој Савиној аутономној ћелији. Истина, у гл. 42. Хиландарског типика, која је посвећена Карејској ћелији, укида се и та обавеза манастира Хиландара. Манастир је само и даље бирао карејске ћелиоте по утврђеном поступку. О "келији св. Саве у Кареји" одлично расправља М. Живојиновић, Светогорске келије и пиргови у средњем веку, Београд 1972, 91-102.

Пост велики - Ускршњи пост, који траје шест недеља (40 дана, отуда "четрдесетница") и још једну недељу, тзв. Недељу страсну (Недељу страдања Христовог), уочи самог Ускрса, што чини укупно 48 дана. Пошто је Ускрс покретни празник, чији се датум одређује по нарочитом поступку, али пада увек у пролећне месеце између 22. марта и 22. априла, почетак великог поста може да падне између 2. фебруара и 5. марта, наравно, по старом календару. О томе: Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 201-222 и 256-268.

Пост Рођења Христовог - Божићни пост који траје 40 дана ("Мала четрдесетница"!), од 15. новембра до 24. децембра. Л. Мирковић, Хеортологија 273-276.

Пост Светих апостола - Покретни пост установљен у част апостола Петра и Павла (29. јун) и свих апостола (30. јун). Почиње од понедељка после Недеље свих светих иза Педесетница (Духова), што значи да може почети најраније 19. маја, а најкасније 19. јуна, односно да може трајати највише 41 дан, а најмање 10 дана. Л. Мирковић, Хеортологија 268-270. Значајно је да Карејски типик не помиње Богородичин односно Успенски пост; овај пост је после много колебања нарочито у светогорској пракси коначно утврђен тек на цариградском сабору 1166. године, али га немају ни Студитски типик ни Типик (Дијатипосис) Атанасија атонског; нема га ни Евергетидски типик па стога ни Савин Хиландарски типик. Отуда истоветно ћутање о Успенском посту и у Карејском типику. Л. Марковић, Хеортологија 270-273.

Светом - ако имаш - Канон светом ћелиот Савин имаће ако буде имао службени минеј са свим канонима, за одређени дан месеца. Очигледно, допуштала се могућност да таквог минеја у ћелији не буде.

Према могућности - Правило за служење литургије овде је еластично, зато што не морају свагда бити испуњени услови без којих се литургија не може служити, било да су објективни или субјективни. Објективни су услови, сем цркве као здања, свети сасуди и одежде, пет просфора, вино и вода, богослужбене књиге (службеник и јеванђеље), најмање једна свећа; субјективни, осим рукоположења, припрема уздржавањем, постом и молитвом како би се свештенослужитељ могао достојно и причестити. О томе: Л. Мирковић, Православна литургика II, 1, Београд 1966, 44-48.

Господњи велики празници - Данас су то: Рођење Христово (Божић, 25. децембра), Обрезање Христово (1. јануар), Крштење Христово одн. Богојављење (6. јануар), Сретење Господње (2. фебруар), Ускрс или Пасха, "празник над празницима", често се и не убраја у велике Господње празнике, јер је празник ван сваке категорије, Вазнесење (Спасовдан, 40. дан после Ускрса), Педесетница (Духови, 50. дан после Ускрса), Ваздвиженије часног крста (14. септембра), Преображење Господње (6. август), Улазак у Јерусалим (Цвети). Л. Мирковић, Хеортологија, 8-17. Ако у болест падне - Мисли се на болест испосника који буде живео у ћелији.

Опис Карејског типика Светог Саве

Димитрије Богдановић

Свети Сава је подигао своју испосницу у Кареји (Ораховици) одмах по оснивању Хиландара, српске лавре у Светој Гори. Хиландар је завршен 1198, када су му издате и две оснивачке хрисовуље, Алексија III Анђела из јуна 1198. и Стефана Немање-Светог Симеона крајем 1198. Нешто касније, 1199. или 1200, но у сваком случају одмах после смрти Светог Симеона, манастир је добио и свој устав, Хиландарски типик, који се у виду пергаментног кодекса чува и данас у хиландарској ризници. Карејска испосница је подигнута, према томе, 1199. Њен оснивачки или ктиторски документ је свитак, који је познат под називом Карејски типик, написан исте године. По некима, први или рани препис са оригинала, али по хиландарском предању и мишљењу других научника оригинал са својеручним потписом и печатом Светог Саве, свитак се чувао у Карејској испосници све до друге половине XIX века, када је пренет у Хиландар. То је један од најстаријих и најзнаменитијих српских докумената, споменик духовности, језика и књижевности српског народа.

Карејски типик се налази у архиву манастира Хиландара под сигнатуром АС 132/134. Писан је на свитку од пергамента, само на једној страни. Лист свитка је шпартан: редови ширине око 120 мм (осим при суженом врху, где су краћи) уоквирени су по двема упоредним усправним линијама са размаком 5 мм. Растојање између водоравних линија је 6 мм, слова су величине 2 мм (при врху чак и мања од 1 мм). Нема трагова убодима шила; линије су извлачене помоћу лењира.

Свитак се састоји од два слепљена листа, први је дуг 535, а други 205 мм; укупна дужина је 740 мм. Ширина није једнака: при дну је 170, при врху само 110 мм. Сужавање је упадљиво у горњем делу дужега листа и захвата до 33 реда текста. До овога је дошло накнадно, пошто је текст већ био исписан. Пергамент је танак, доста изгужван, местимично подеран, тако да у тексту има лакуна. У својој првој четвртини свитак је веома потамнео и текст се тешко чита. Због свега тога, он је залепљен на млађу пергаментну подлогу, која се састоји од три слепљена листа (односно шест полулистова) у укупној дужини до 800 мм, ширине око 180 мм при дну — 175 мм при врху. Листови подлоге су из некога грчког музичког рукописа.

О времену ове конзервације може се закључити и на основу старијих описа свитка, посебно његова печата. Печат од тамног, зеленкасто-мрког воска, неправилнога кружног облика са пречником 39 односно 43 мм, сада је причвршћен уз помоћ две уске траке пергамента, залепљене једна на другу а обе на само дно свитка, водоравно уз ивицу; горња, ужа и краћа трака провучена је кроз восак на леђима печата, која су ради тога морала бити делимично растопљена, траг тога поступка је видљив. На почетку је крстолико утиснут жиг са монограмом САВА, тако да свако поље (површине приближно 1 см2 представља један крак крста. Печат је у време посете Нићифора Дучића Хиландару (1882) висио „на поветшаној свиленој узици". Данашње стање је први евидентирао Перо Поповић у раду објављеном 1927. године, што значи да је до конзервације Карејског типика, тј. до његовог лепљења на нову подлогу и прилепљивања печата, дошло између 1882. и 1927, највероватније у време када је Сава Хиландарац као хиландарски библиотекар (1894—1911) сређивао ризницу и архивске фондове манастира.

Печат је, по свој прилици, оригиналан. Тип и облик слова са карактеристичном лигатуром А и В могу се препознати и у неким другим натписима и потписима краја XII или ранога XIII века, на пример у студеничком натпису о „првом игуману" Дионисију, у ктиторском натпису Лада из 1218. у Витовници код Петровца на Млави или у сигнатури милешевског портрета Светог Саве. Питање датирања и аутентичности самога свитка, међутим, није коначно решено. Према Петру Ђорђићу, то није оригинал већ препис из прве половине XIII века. Владимир Ћоровић је био сличног мишљења: „вероватно ако не сам оригинал оно још за Савина времена учињени препис". Палеографска анализаКарејског типика на први поглед даје повода за сумњу, јер уставно писмо овог свитка има и таквих облика који се обично сматрају млађим, својственим развијеном уставу XIII века, на пример: петопотезно асиметрично ж, нискаомега, пречка у јату исписана по горњој линији. Сигурно је да ће се више сличности наћи у Урошевој Стонској повељи, око 1253, него у Хиландарској повељи Симеона Немање из 1198. године. Међутим, пажљивијим посматрањем чак и наведених „млађих" облика може се доћи до уверења да је у питању писмо са којим се из XII улази у XIII век. Треба га упоредити са Хиландарском повељомСтефана Првовенчаног из 1200, са Глигоријевим секцијама у Мирослављевом јеванђељу, око 1185, са Вукановим јеванђељем, око 1197—1199. године. Архаично је, на пример, слово ч (ракљасто са високом дршком, још увек са варијантама „чаше", симетрично у вертикалном пресеку). Поготову крупнија слова у потпису, истоветна са онима на печату, улазе у XIII век из ранијег периода.

Језик Карејског типика је старословенски, што одговара природи и садржају типика, за разлику од Немањине повеље, дипломатичког документа који је добрим делом написан народним српским језиком. Потпуно формирана српска редакција Карејског типика нема ни старословенизама ни русизама; јусови се не срећу чак ни у формалној или симболичној употреби. Правопис је рашки, својствен његовој старијој фази с краја XII и прве половине XIII века, са доследном прејотацијом (је, ја) после самогласника, али без ове после сугласника Извесни ретки трагови српског народног језика, препознаће се у лексици (потворено, прѣтворень), а потом у облицима завeзань, оузимати, оустворихь, ако, ннчесаре, никоієрe, ієре, гдѣре, попаче; у дијалектизму тьги, нарочито у архаичном инстр. једн. ж. а-основа с наставком -овь ум. -eю, -ою: над товь келиωвь, надь келиωвь тωвь одн. надь келиωвь товь (!), облику који је из штокавског говора нестао „већ негде око средине XIII века".

Постојаност предања у чувању овога важног документа као Савиног аутографа и оригинала не даје нам за право да то уверење одбацимо без веома крупних и егзактних доказа. Датирање пергаментних рукописа, међутим, почива на доста неодређеним и несигурним мерилима; многи пергаментни споменици данас се сматрају старијим него у ранијој литератури, јер се и у датирање уводе нови елементи.

У Хиландару се чувају и два каснија преписа Карејског типика: препис на пергаменту из XVI века у збирци српских повеља АС 135/134, и други, у збирци словенских рукописа под бр. 710 као свешчица од 10 листова без корица, у новоцрквенословенској верзији из прошлог века (према воденом знаку — око 1825). За питање аутентичности старога свитка није без значаја што препис XVI века, осим извесних малих поправки или грешака у тексту, нема већих измена; потпис је, штавише, пажљиво и верно преписан, скоро пресликан, па су чак пренете и лигатуре ДНИ, као и АВ, изобичајене пре XVI века. Потпис је са завршетком који је данас у оригиналу тешко читљив, што значи да се у XVI веку текст карејског свитка још дао читати без лакуна. Стога за реконструкцију текстаКарејског типика и за питање о аутентичности свитка има велики значај година, писана у наставку 113. реда оригиналног свитка, али данас у њему уништена и позната по препису из XVI века: (6707, тј. 1199). Сведочи о томе и 114. ред на оригиналу, са годином ,,од Христа 1199"; тај ред је исписан не пре XVIII века, вероватније тек у прошлом столећу, када је, значи, првобитни текст са годином византијске ере на свитку још био читљив.

Још један препис из XVI века потврђује веродостојност текста у свитку: то је препис уклесан у камени надвратник Карејске испоснице. По њему се и сама испосница, поред других назива („посница", „исихастирија" или „молчалница") називала „типикарница". На тој плочи има године, али нема Савиног потписа.

У студији о скитским уставима Светог Саве, Лазар Мирковић је још 1934. године указао на место које Карејски типик има у историји православне монашке духовности, а посебно литургијског живота у Срба. Упоредо са учвршћивањем тзв. „општежитељне" организације монаштва у Хиландару (потом у Студеници) по узору на развијене обрасце Палестине, Цариграда и саме Свете Горе, Сава је посветио пуну пажњу тзв. „скитским", пустињачким или усамљеничким видови-ма монашког подвижништва. Ови су, пак, познати још из давних времена настанка и ширења монаштва у земљама Блиског Истока, пре свега у Египту, на Синају, у Палестини и Сирији. Између две крајности: чврстих заједница са строгом дисциплином („киновија") и потпуне испосничке усамљености („анахорезе") развио се облик умереног осамљивања двојице или тројице испосника који се удружују ради испуњавања строжих правила поста и молитве, обезбеђени од опасних духовних и психолошких крајности потпуне самоће. Први трагови овога „скитског" подвижништва распознају се већ у литератури патерика и житија светих IV—V века, а нарочито у Лествици чувеног синајског игумана, св. Јована Лествичника (VII век), спису који је у свом раном словенском преводу са грчког језика био познат Светом Сави, као и Савином брату Стефану Првовенчаном.

Битна претпоставка за статус Карејске ћелије, по Савином Типику („Уставцу" како га св. Сава још зове), јесте њена потпуна самосталност, како у односу на светогорског прота, тако и у односу на хиландарског игумана. У статусним одредбама овог документа треба запазити једностраност обавеза што их Хиландар као манастир има према овој Савиној аутономној ћелији. Истина, у Глави 42. Хиландарског типика, која је посвећена Карејској ћелији, укида се и та обавеза манастира Хиландара. Манастир је, само, и даље бирао карејске ћелиоте по одређеном поступку. Са литургичког становишта важне су одредбе о молитвено-богослужбеном правилу; ово се заснива на упрошћавању оног богослужења које се сматра „саборним", али опет у духу светогорске литургијске традиције. С друге стране, подвучена је улога псалтира, који се, поред интензивног читања на богослужењу по светогорској пракси, имао по Савином типику прочитати цео, до краја, за „дан и ноћ". Прописи о посту су строга варијанта светогорске праксе, узакоњене Типиком св. Атанасија Атонског (963).

Карејски типик у овом фототипском издању репродукован је у својој природној величини. Свитак до сада није био репродукован у целини: у Историји српске ћирилице П. Ђорђића, сл. 32, стр. 258, дат је само средњи део, од 50. до 92. реда, у црно-белој умањеној репродукцији; у монографији Хиландар, Београд 1980, 37 (репр. 13) објављена је колор-репродукција скоро у природној величини, али само завршног дела свитка, од 79. до 115. реда са потписом и печатом. Печат је више пута репродукован фотографским путем: Ст. Димитријевић, Грб Српске патријаршије, Богословље 4 (Београд 1929) 114—117; А. Дероко, Света Гора, Београд 1966, сл. 63; Свети Сава. Споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175—1975, Београд 1977, 249.

Транскрипција текста приређена је дипломатичким методом те су задржана сва надредна слова без спуштања у ред, а скраћенице нису разрешаване. Једини надредни знак у свитку, две тачке изнад неких самогласника, овде није писан.

Ради потпуности издања, приређивач је овом приликом начинио нов превод Типика на савремени српски језик, и томе додао најнужнија објашњења. Подробнија тумачења могу се наћи у наведеној расправи Лазара Мирковића.