(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)
Многи га сматрају најлепшим манастиром на свету, управо због своје грациозности која се уздиже на стени од 300 метара изнад мора.
Други ктитор Симонопетре био је српски деспот Јован Угљеша Мрњавчевић, који је владао Серском облашћу, у чијем саставу је била и Света Гора. Угљеша је 1364. године послао свог духовника Јефтимија са новцем за проширење конака и куповину имања за манастир на Светој Гори и изван ње.
Сава хиландарац је забележио легенду да је деспот једном уснио како ће му кћи оздравити од падавице ако се за њу буде молио отац Симон, па кад тако би - богато је обдарио манастир „златом и имањем, и беше му у своје време највећи добротвор“. И још бележи монах Сава да се после Угљешине погибије на Марици, његов најстарији син Јован замонашио у Симонопетри, где је до смрти био баштован. Тек се, каже, на последњем часу сазнало да је монах Јоасаф био уствари син деспота Угљеше. Братство и данас почетком октобра свеноћним бдењем прославља свог негдашњег добротвора.
Поједини подаци из Симонове хагиографије откривају да је он живео у XIII веку, али се у житију не говори о његовом пореклу нити се дају ближи подаци о времену изградње манастира. У наредном столећу, према житију, чудотворна дела и истицање мира из Симонових моштију подстакли су деспота Јована Угљешу, господара серске области, да обнови његову светињу. О томе непосредно и исцрпно обавештава деспотова хрисовуља из октобра 1368, сачувана у препису чију је веродостојност касније, због угрожености оригинала,
на молбу братства потврдио васељенски патријарх Кирил Лукарис (1622/1623).
Деспот, који је и пре тога помагао светогорска братства градећи болнице, обратио се тада проту и Сабору у Кареји с молбом да му се допусти поновноподизање „оног опустелог места“. Када је добио њихову сагласност, узвратио је знатном сумом новца, „даром на дар“. Одмах је у манастир на Симоновој стени упутио исповедника Јефтимија, личност од поверења, са мајсторима и средствима за обимни подухват. Пирг, келије и помоћне зграде подигнути су вероватно за три године, храм је украшен зидним сликама и снабдевен богослужбеним предметима и драгоценостима (иконама, књигама и златом везеним одеждама), а кров је покривен оловом. И деспот Угљеша је цркву посветио празнику Христовог рођења, јер је „свети видео звезду која је висила над стеном“. Зидни украс је − ако се може судити по очишћеним површинама фресака из истих година у Угљешином параклису Светих Бесребреника у Ватопеду − припадао најснажнијим делима византијског сликарства друге половине XIV века.
У златопечатној повељи Јована Угљеше донет је и преглед великих добара на полуострву, у суседним крајевима и по острвима која је деспот откупио и као „други ктитор“ даровао братству како би му обезбедио спокојан живот. Три године касније деспот је у судбоносном боју на Марици, 26. септембра 1371, претрпео пораз од Турака и са братом краљем Вукашином изгубио живот. Без Угљешине подршке Симонопетра је ускоро остала без многих поседâ изван граница Свете Горе. Ипак, познато је да је и у следећим деценијама − иако под турском влашћу − манастир уживао помоћ српских господара. Старајући се о атонским братствима, заједницу на Симоновој стени обдарио је и деспот Ђурађ Бранковић (1427−1456) годишњим дохотком од 20 литара сребра.
Захваљујући даровима милостивих хришћана, манастир је обновљен 1530–1540. године. Подигнути су бедеми и изграђене келије, а унутрашњост цркве прекривена је зидним сликама. Судећи по времену када су извођене, фреске су највероватније биле дело уметника са Крита, који су, предвођени чувеним мајстором Теофаном, развили широку делатност на Светој Гори и у њено сликарство унели нов стил.
Године 1567. подигнут је пирг у подножју, на арсани, о трошку Оксиотиса, високог достојанственика на двору влашких војвода. Најстарији делови манастирског комплекса из времена монаха Симона и здања деспота Јована Угљеше, као и потоње доградње, богати ентеријери и архив, нестали су у пожару који је Симонопетру уништио 11. децембра 1580. године. У пламену су нестали и документи који су сведочили о историји манастира, укључујући и изворну рукописну традицију Житија Светог Симона.
(43)- Душан Кашић...
(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)
|