(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013
За разлику од скромне преписивачке и књижевне делатности у Хиландару током XVIII века, рад на живописању показује знатно веће напоре који су најтешње повезани са обновом појединих манастирских параклиса. Из 1718. потиче вест о поновном живописању средњовековног параклиса светих архистратига Михаила и Гаврила. Већ према храмовном посвећењу, тематика у овом параклису односи се на догађаје везане за анђеле. Тако су изнад прозора у цркви насликане композиције: Арханђео Михаило и цар Давид, Анђео јавља о усечењу неверника, Три младића у огњеној пећи, Гостољубље Аврамово и Чудо у Хони. У олтару на своду насликани су велико Рођење и Вазнесење Христово. На своду изнад улаза у цркву из мале припрате смештени су ликови Самуила и Мелхиседека, а у калоти кубета је Божанска литургија. У малој припрати је сцена која приказује анђела који, обучен као монах, посећује пустиножитеља Пахомија. Ту је и пророк Данил у пећини с лавовима. По зидовима цркве, уплетени у врежу, смештени су ликови светих мученика.
Параклис у болници, посвећен Покрову Богородице, живописан је 1740, трудом архимандрита кир-Герасима и синова цркве сарајевске. Очигледно, угледајући се на свог претходника, ктитора игумана Виктора, чији је портрет могао видети у параклису Светог Николе, архимандрит Герасим је дао да се на западном зиду цркве наслика његов портрет с моделом храма који приноси Богородици. Од иконографских реткости, ту је и необична представа Свете Тројице. Лик Свете Тројице израђен у апсиди ђаконикона у облику је Христа са три лица и шест руку, а у унутрашњој припрати приказана су Света Тројица у облику анђела са три главе. То значи да су и у Хиландару заступљена оба типа, тзв. "анђеоски" и "људски" тип троглавог божанства рађен према првом, "анђеоском" типу.
Још један ктиторски портрет појављује се у капели Јована Рилског. Реч је о портрету хаџи-Влча из села Банског. Ктитор је приказан с моделом храма који приноси новом патрону, Светом Јовану Рилском. Од занимљивијих вреди истаћи неколике сцене које су све узете из свечевог житија: Јован Рилски лечи болесне, Јован седи у пештери и моли се Богу, разбојници истерују светитеља, Свети Јован седи у дубу и уз њега ученик Лука, Успење Јована Рилског и пренос његових моштију у Софију.
За 1779. годину везана је обнова и живопис у параклису Светог Димитрија, око којег су се трудили приложници из Копривштице, предвођени попом Наидином. Карактеристичне су сцене на спољном зиду ове црквице.
Пред улазом изведен је циклус Стварања света и илустрације из живота Светог Димитрија, с дугим, грчким натписима који тумаче његова чуда. Ту су и две карактеристичне сцене из монашког живота: Свети Игњатије с лавовима и једна сцена из живота старца Зосиме, која приказује причешће испоснице Марије Египатске.
Исте 1779. године, када је обновљен параклис Светог Димитрија, завршени су, настојањем попа Наидина, а новцем верника из Видина и Копривштице, радови и на параклису Светог Саве српског, у грађевини која је пре тога страдала у пожару. Треба истаћи да фреске у параклису Светог Саве представљају својом тематиком и најзанимљивију целину која је остварена у Хиландару током XVIII века. У припрати цркве смештени су ликови српских владара и јужнословенских светитеља. Изнад њих су, с десне стране, Недремано око, а сa леве, Јосиф бежи од фараонове жене. С десне стране изнад лука је велика композиција: Богородица извор живота. На потрбушју лука код улаза у цркву илустроване су параболе Христове: о сејачу, о добром пастиру, о широким и уским вратима. У цркви су, у доњој зони српски и јужнословенски светитељи, а изнад њих су медаљони с ликовима мученика. Изнад ових, насликане су сцене из живота Светог Саве Српског; с десне стране: Родитељи благосиљају Растка, Растко одлази у Свету Гору и његово Пострижење у Русику, а сa леве, Целивање Светог Саве и Светог Симеона у Светој Гори, Успење Светог Саве у Трнову, Пострижење брата краља Стефана Првовенчаног. Сем ових занимљивих и ретко сликаних сцена, вреди споменути да су у прстену кубета, у доњој зони, насликана Христова чуда и параболе: о милостивом Самарјанину, исцељење губавца, истеривање трговаца из храма, Свадба у Кани галилејској и друге сцене. Изнад Христових прича и чуда су пророци, док је у калоти Небеска литургија.
Од ређих сцена у припрати малог параклиса смештена је она која приказује како анђео из облака даје пророку Исаији књигу да је прогута. Готово је искључено да су сложени иконографски програм ових фресака замислили његови скромни поручиоци. Највероватније, творца овог програма треба тражити међу самим хиландарским монасима. Живопис у параклису Светог Саве својом садржином верно одржава дух једног времена, врхунац оних идејних кретања која су средином XVIII веказапочела у карловачком кругу патријарха Арсенија IV Шакабенте, у којем се већ створила смела визија целог ослобођеног Илирика.
У читавом XVIII веку, па чак ни у крушедолској припрати, није насликан толики број заједничких српских и јужнословенских светитеља као у овом малом параклису Светог Саве, у којем се иначе обавља монашење. Другим речима, галерија ових јужнословенских светитеља повезана је са главним идеолошким приручником Карловачке митрополије, са Стематографијом Христофора Жефаровића. Једном утврђен и у Светој Гори, на зидовима хиландарског параклиса Светог Саве, овај програм нашао је свој позни одјек чак и у годинама од 1844. до 1846, када су рађене фреске у цркви Свете Богородице и Светог Јована Рилског у Рилском манастиру.
Најзад, композиције Христових чуда и парабола јављају се и као илустрација монашких поука и савета за угледање. И те сцене, тако типичне у свом морализаторском значењу на српским иконостасима XVIII века, могу се узети и као несумњив одјек једне проповедничке књижевности украјинског порекла, а барокно прерађених облика. Сем тога, у параклису Светог Саве живописано је и неколико тема које се директно могу довести у везу са идејама које исказује и Хиландарски типик.
Највероватније, после обнове пирга Светих Апостола 1788. изведен је и живопис у параклисима Светих Апостола и Рождества Богородицe. У параклису Светих Апостола, свакако најзанимљивији циклус посвећен је њиховом страдању, док су у параклису Рождества Богородице насликани Пантократор, Небеска литургија, ликови стојећих Пророка, циклус Празника и Богородичин живот.
Иако су хиландарски фрескописци XVIII века понекад испољавали тежњу да сасвим опрезно одступе од свог традиционалног стила, ипак сва та њихова поступања не сведоче о неком њиховом одлучнијем одвајању од традиције ка наступајућем бароку, као што се седамдесетих година XVIII века дешавало у уметности Карловачке митрополије. Уосталом, такво стање отпора према уметничким и другим новинама на Атосу сасвим је разумљиво, и оно је у потпуности усаглашено с духом конзервативног истрајавања у тежњама које су одредили ранији велики векови источноправославног монаштва. Сем тога, не треба заборавити да су на Атосу у сликарству неприкосновено владали строги закони светогорског сликарског приручника, поставши сигурна препрека за сва могућа одступања од древних канона из којих је никло византијско схватање иконе. Исто тако се и украјинско барокно сликарство зауставило у свом продору на подручју Карловачке митрополије, где су га, већ са очигледним разумевањем, прихватили и највећи црквени великодостојници. Уместо школованих сликара, у јужним пределима Балкана, па и на Атосу, владали су зографи скромних сликарских знања, који су, као и њихови поручиоци, сматрали себе јединим ваљаним и правоверним заступницима источно -православних уметничких истина. Очигледно,проблеми садржаја фресака убедљиво су надвладали захтеве за лепотом форме, због чега је детаљ са свим својим могућим невештинама обавезно подређен целини. Такво схватање је повећавало утисак декоративности, наглашен и брижљивим испуњавањем празних површина разним украсима који одају наивно схватање богатства. У суштини, када се овом живопису одузме оно упорно, калиграфско исцртавање биљне декорације, графичка схема ових композиција постаје очигледнија. Линеаризам без гипкости и без мекоће пипаво пузи по зидовима, а изломљени потези скоро бојажљиво описују форму. Превласт црвене, плаве и зелене боје исказана је избегавањем сваког осетљивијег модулирања, што повећава утисак да је у суштини примењен поступак широког бојења одређених површина. Исто тако, зелене сенке оштро одударају од белина на образима и челу, док је брада сликана мрко, графицистички решеним црним потезима (параклис Светог Димитрија). Сва ликовна наивност ових анонимних фрескиста најизразитије је испољена на живопису у параклису Светог Саве. И овде се осећа оно упорно остајање у традиционалним спонама, иако су ликови пророка и светитеља, сликани на плаво-зелено-мркој позадини, одевени у барокне костиме. Живе, светле боје и изразита декоративност испољена у пренаглашеном кинђурењу, појачана и сликаним цвећем између светитељских медаљона на ликовима, оставља утисак наметљиве, тражене живописности и примитивне зографске разиграности. Дух старе уметности као да сапиње и строго контролише ове композиције, спречавајући зографа да до краја ослободи машту. Негде на пола пута између старог и новог зауставили су се ови скромни мајстори, а њихова мала, неразбуђена уметничка недоумица разрешена је у чедном компромису који се приклања традицији. Најзад, нашли су се ови зографи и пред сложеним проблемом да на малом простору хиландарских параклиса сместе већи број композиција, са учесницима чији је број био прописан светогорским сликарским приручником. Желећи да остану верни уметничким и теолошким канонима, они су с напором претрпавали своје композиције ликовима и тако повећали њихову неповезаност и очигледне несразмере. Ипак, и сажимања су била неизбежна, као, нпр., у сцени Клањања животодавном крсту, па се ова композиција свела на само два учесника, Светог Василија и Јована Златоустог. Рад ових зографа одликује се површинском обрадом ликова. Волумен је једва наглашен, пластичност се расплинула у графичком маниру, који се попут неке исткане мреже победоносно распростро по зидовима ових параклиса, чији скучени простор онемогућава и сузбија било какве монументалне ефекте. Чак и уобичајене појединачне фигуре ратника, црквених отаца и пустиножитеља, у својој фронталности срачунате на монументалност, делују у овим параклисама интимно и ненаметљиво.
При оцени хиландарског зидног сликарства насталог у XVIII веку, треба истаћи да се у том обимном стваралаштву могу разлучити дела различитих схватања и неједнаке вредности. Како изгледа, реч је о три групе споменика које одликују посебне тежње за властитим сликарским изразом. Док су мајстори параклиса Светих Арханђела и можда, Покрова Богородице ближи традицији тзв. критског сликарства, у параклисима Јована Рилског, Светог Димитрија и Светог Саве, живопис је изведен у духу бугарских зографа. Насупрот овим двема групама, у параклисима Светих Апостола у Рождества Богородице, раде грчки мајсторичије је стваралачко опредељење сигурно везано за облике левантског барока. При томе се везе са бароком, па и рококоом, исказују готово искључиво у преузимању извесних декоративних елемената, који су претходно већ ушли и у иконопис позних, тзв. итало-критских радионица, чији су радови са разних страна Леванта стизали и у светогорске манастире.
Али, без обзира на скромну уметничку вредност живописа у хиландарским параклисима XVIII века, њихов значај за културну историју овога манастира је велик. Та дела, заједно са архитектуром, сведоче о истрајности хиландарских монаха да очувају и уметнички континуитет и према укусу свога времена украсе манастир. У бојеном шаренилу хиландарских параклиса испричане су простосрдачно, наивно и искрено и многе учене теолошке мисли ранијих векова. Управо је на зидовима манастирских параклиса добрим деломпротумачена и духовна култура ових монаха у XVIII веку.
Потпуну слику епохе лепо употпуњавају и многобројни иконостаси параклиса, који су сви изведени у духу левантског барока. У свом монументалном облику остварен је тај дух и на иконостасу у самој хиландарској великој цркви, који припада времену око 1774.год. Тордирани стубићи који раздвајају престоне иконе окићени су гранчицама и цвећем. Са највећом пажњом рађене су парапетне плоче испод икона а посебно царске двери. Прототип ових атонских иконостаса створен је на Светој Гори много раније, још 1611.год. када је монах Неофит довршио иконостас у Протату, којим се отвара ново доба у историји монументалних дуборезних иконостаса балканског подручја, у којој се, поред исламских, сада већ јасно откривају и западњачки стилски утицаји. Штавише, управо се у овом духу обављају и други дрворезбарски радови за светогорске цркве. Готово неосетно створен је један посебан ентеријер који, по многим својим особинама и вредностима, најпотпуније одговара типично атонском осећању за целовитост уметничког дела. Безбројни детаљи и самосталне мале целине уливају се и стапају у јединствен организам којем је све коначно подређено.
|