Метоси

Метоси на Атосу

Хиландарски метоси на Атосу

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

Метоси: 5 - Провлака, 7- Трипити, на Ксерксовом каналу, 11 - Кумица са утврђењем и Пиргом Светог Јефтимија

Стари метоси: Круна, Јерисос и манастир Зиг, Хромица, Рудаве

ситуациони план 1933 године.

извори: Το Άγιον Όρος κατά την περίοδο του Μεσοπολέμου, Δ. Μουζάκη, Αθήνα 2008.

Χωρικοί και Μοναχοί στην Οθωμανική Χαλκιδική, τόμος πρώτος, Ηλίας Α. Κολοβός, Θεσσαλονίκη 2000.

Ο Αθωνικός μοναχισμός, Διονυσία Παπαχρυσάνθου, Μ. Ι. Ε. Τ Αθήνα 1992.

Први помени досељавања Словена, Срба, Склава у подручје Атоса, Провлаке, Какова датирају из времена Јована Колова и оснивање његовог манастира око 840.године (Ιερά Μονή του Αγίου Ιωάννου Κολοβού - Ιερισσός) када је за послугу унајмио Словене из предела Влашке. (монах Сава Хиландарац, Света Гора). - Српска кула.

Други помен о досељавању Срба у пределу Атоса је из 942.године у области Провлаке (Српска кула), Јерисоса, Трипитија. http://www.kyttaro.eu/uploads/media/kyttaro09.pdf

Хиландарски метоси на Атосу су поседи манастира Хиландара на полуострву Атос јужно и источно од метохија Мило Арсенице (Какова) и Девелики па до званичне границе Халкидикија са Светом Гором.

Топографија Хиландарских метохија на Атосу

...Поред земаља на Светој Гори — Атосу имао је Хиландар, а и данас још има, разноврсна имања и на Халкидици и Касандри, по Солунскоj Кампањи и у самом граду Солуну. Сва та имања стицао је он постепено од XII.—XIV. века. Али нема сумње, да је нека од њих имао и пре него што је дошао у српске руке и био обновљен. О томе нас уверава Доментијан, биограф Св. Симеуна и Св. Саве, када тврди: да је византијски цар Алексије II. даровао њима запустели манастир Хиландар с' в'сјеми метохијами и оправданијами.

А када су српски светитељи обновили тај манастир приложио му је цар Алексије и свој манастир Зиг, с' в'сјеми. стаси своими и с' метохијами. Уз то је Св. Сава, поред места и земаља у административном центру Свете Горе — у Кареји, откупио од Светогораца и манастир Св. Исповедника, за који се вели: да је био сличан царским манастирима.

Доцније је Сава, у суседству зишке метохије, откупио за 600 великих перпера и предео звани Скорпиа, те га сдружио са зишким метохом Св. Илије. На тај начин, вели Доментијан, Св. Сава је успео да прибере под српску монашку власт на Светој Гори четрнаест манастира са њиховим земљама и све то заједно назове Хиландаром. Тако је Хиландар, по даљем казивању Доментијанову, већ у његово доба, око половине XIII. века, са приложеним селима и земљама у Србији, имао толико метохија, да би се у њему лако могло издржавати и 200 калуђера 4 од прихода са тих земаља.

Крајем XIII. века, јануара 1292. г., византијски цар Андроник II., дао је потврду, звану и синорлама, за све хиландарске метохе по областима његове државе. Из те повеље сазнајемо: да се је земљиште на коме је подигнут обновљени Хиландар још и тада звало Милеон, да су му виногради били у крају званом Каракал и да је у ужим границама Свете Горе, поред воћњака и винограда са испосницом Св. Саве и другим ћелијама у Кареји, имао и две метохије, Св. Николу и Преображење, и два села, чисто монашке колоније, Св. Георгије и Св. Исповедници.

А из неколико повеља краља Милутина, који је почетком XIV. в. обновио и главну цркву Св. Ваведења и цео манастир из основа, види се: да је Хиландар већ и раније имао у своме поседу и сву земљу од Милеона до пристаништа на мору. Тај крај звао се Хрусија и Милутин је ту, на домаку мора, за одбрану манастирског пристаништа од гусара, дао саградити врло тврду и високу кулу, која је обично звана пиргом Св. Спаса, по цркви Вазнесења на њеном врху; а каткад и морским и Василијевим пиргом, по близини с морем и утврђеним манастирићем Св. Василија, који је саграђен на једном гребену испруженом у море.

А краљ Драгутин шиљао је своје људе чак од Призрена да иду у Хиландар ''и стрежет, страже на мори на пристаништи''. Граница Свете Горе ни у Средњем Веку није била на Ксерксовом каналу или Превлаци. — По хрисовуљу Андроника II. од 1292. г. већ је метохија Св. Илије са манастиром Зигом била изван Свете Горе, а она се налазила, као што се и данас налази само под другим именом, на западној подгорини горске косе Велика Стража или Вигла. Да је та планина заиста била међа између Свете Горе и полуострва Халкидике, а не Ксерксов канал, уверава нас и једна синорлама цара Душана од 326. априла 1348. г., којом се одређују и утврђују границе свих хиландарских имања на Светогорском Полуострву. По том документу граница је почињала на једном трсковитом месту метохије Зишке, где се огранци Велике Вигле спуштају према Јужном Мору или Светогорском Заливу. Одатле је ишла на Исток морском обалом, пролазећи крај Хромитицу или Хриуметицу — данас Крумицу, цркву Св. Георгија и Солишта, Три Брата,а названа тако по три камена која леже ту у мору, предео Моноксилиште — данас Моноксилит и реку Иваницу — данас Јованицу, све до једнога великога камена иза ње у мору. А одавде се дизала на Север по једном брдском гребену или хриду до Дeлка, где је у дубу урезан био међни крст; и пролазећи Ћелијишта, где је на једном камену сличном гробу ударена била вула или знак гранични, ишла је међа право у брдо на Херово и Велики Дел, где је такође у камену начињен био знак. За тим се граница повлачила Великим Делом до његова краја и спуштала низ брдо на општи — саборни пут, 7b према Орловским Пештерама и прешавши, у северном правцу, преко реке Орловске Пештере излазила на Велики Рид, Равни Дел и Свету Марину, где је средином пресецала планину и излазила на Сабрано Камење.

Саборњим путовима називани су на Светој Гори главни путови, које су сви светогорски манастири заједнички — саборно уређивали и одржавали; док су продужења тих саборних путова преко Вигла, дакле ван Свете Горе прама Халкидици, називани царским путовима, јер су се о њиховом одржавању старале државне — царске власти. Од тога места ишла је међа на Долак, Жељезни Крст и излазила на саборни пут који води у манастир Свигмен-Есфигмен и поред вр'тограда, баште манастирске, по гребену водила на Запад; пролазила је за тим Црвену Земљу и Црвени Камен, остављајући ван граница ону страну са које се одрањало камење према Есфигмену, долазила на Приим и Лустру, пролазила позади цркве Цаинове и спуштала се низ гребен право на море. Затим је ишла морском обалом преко Самарије, Пристаништа, Св. Георгија и цркве Св. Симеуна право на Св. Андрију; а по том, обилазећи морском обалом Стилар, Плати, Јелу и Св. Јефтимија, долазила је на ловишта оркинарска и поново излазила на саборни пут. Ту се обраћала на Исток и саборним путем пењала на Виглу до крста, који је постављен тамо још у стара времена; па је одатле скретала десно на југ и ишла Виглом на Велику Виглу, с које је силазила на јужни саборни пут до камена званог Молив'дуза и одатле спуштала се низ брдо прама Југу на равницу где је стенац камен; и прешавши Глубоки поток улазила је у Велико Блато, с којега је низ брдо силазила Светогорском Заливу на водицу, где је оно трсковито место одакле је и почело омеђавање.

Судећи по овим међама Хиландар је у доба српске царевине владао готово читавом петином целокупног земљишта на Светој Гори, којој главна граница према Халкидици беху горске косе Мале и Велике Вигле. Но осим приведених чињеница и једна друга околност уверава нас, да је већ западно подножје Вигле било ван граница Свете Горе; а то је: престанак чистих монашких колонија у овом крају и појава метохијских села у којима живе стално људи и животиње обојега пола; док је у правој Светој Гори, источно од Вигле, и данас још строго забрањен и сам приступ женском полу. — Прво таково насеље за које знамо јесте село Кумица у метохији Зишкој под Виглом. Оно се помиње већ у једном државном попису дажбина по свима селима хиландарских метохија из друге половине XIII. века и имало је 15 породица, 8 које су, слично доцнијим прњаворцима по нашим северним крајевима, обрађивале манастирску земљу. Њих помиње и цар Андроник у својој синорлами од 1292. г. као парике зишке метохије Св. Илије;док су у Душановој потврди хиландарских метохија од 1348. г. све земље и људи те метохије поменути под именом пирг Хромитица, Скорпиа, купеница и межде их.

Тај пирг је био онда главни економски центар и обрана целе те метохије, а лежао је уз Светогорски Залив југоисточно од Кумице, Скорпие и Зига. Он је данас у развалинама, а сва стара имена ове метохије потиснуло је име јединог у том крају насељеног места Кумице, која је сада економско средиште свих хиландарских земаља на западном подножју Вигле. Са овом метохијом спојио је Душан границе једне нове метохије на југоистоку од Ксерксова канала. Тај крај, као и један појас земаља на северозапад од тога канала, готово све до епископског места Јерисa, звао се Превлака, па се тако у главном и данас зове. У њему су имали своје земље, зване Ливада, монаси Лавре Св. Атанасија, те је Душан од њих откупио цео тај метох са црквом Св. Николе званом Палиокометица и платио им зато 1760 златица.

Границе тих спојених метохија детаљно су означене у купопродајном уговору Душановом са Светогорцима, датираном на Превлаци 12 . децембра 1347. г. — Оне су ишле: од Оркинарија, на северозападном подножју Вигле, право на Јериски Залив, те морском обалом на Север до Топила; ту је међа свртала на Југ и према Куметици. излазила на царски пуш, прелазила га и скретала на Запад преко Просеченог Камена, Ватове Крушке, Хрида и ниже Скорпие прелазила Велики поток и ишла даље у југозападном правцу до забоденог деланог камена са три рога. Одатле је граница скренула на југ и преко плоског камена, забоденог близу попречног пута, и Хрида спуштала се на јужно море или Светогорски Залив. Затим је ишла на Исток морском обалом преко Какодиава до средине Сикамније, где утиче поток у море; а одатле се дизала на североисток Хридом на расцепани камен, у близини јужнога царскога пута и онда ишла тим путем преко Гумна поред дуба Калодендра и свртала десно на Бели Брег, где је прешавши поток силазила на Велику Грамаду и преко хрида долазила до друге Грамаде и Црвеног Камена званог и Пирипетра. Ту се је међа спуштала право на море и ишла морем испод Зига све до водице и Трсника, где је свраћала на Север и уз гору долазила на Велико Блато, прелазила Глубоки поток и Равнину, те општом светогорском и уједно хиландарском ужом међом преко Велике Бигле (овде тако!), поред камена Моливдуза, прелазила на Биглу с које је за тим силазила на два камена код Оркинарије, где је и отпочело омеђавање.

Но осим овде означених земаља спојених у један комплекс Душановом комасацијом Хиландар је тада имао, па и данас још има, на простору између Ксерксова канала и Свете Горе, једну малу метохију која је у Душановој општој потврди свих хиландарских метохија од 1348. год. означена са Пирг' на Превлаци с'землом' и с'виноградом. Та метохија налази се у углу између Ксерксова канала и Светогорског Залива, где се и данас виде развалине старога пирга; а делиле су је, као што је и данас деле, од Кумичке метохије на југоистоку, уз Светогорски Залив, по један Ксиропотамски и Ватопедски метох, а на североистоку метохија Лавре Св. Атанасија од које су, у главном, и откупљене све хиландарске земље у овом простору, где сам Хиландар и данас има готово две трећине целокупног земљишта. Уз та имања Хиландар је већ у ХIII. в. имао земаља и читавих села и на северозадној страни Ксерксова канала. — У Андрониковој синорлами од 1292. год. помиње се метохија Св. Николе на Превлаци близу епископског места Јериса са виноградима и њивама; па је и за те земље начињен пирг код самога Јериса, као што нас уверава Душанова повеља из 1348. год.15 И тај пирг је данас у развалинама, али је већина старих земаља на Превлаци с обе стране канала и сада власништво Хиландара. Изгледа, бар за ХIII. век, да на хиландарским земљама на Превлаци није било сталних сеоских насеља, јер Андроникова повеља од 1292. год, помињући парике на земљама зишко- кумичке метохије, не говори ништа о каковом насељу превлачких метохија, и ако се одмах за тим помињу парици суседне хиландарске метохије у Рудави. А Рудава је био крај, који се, по индикацијама што их добивамо из докумената у којима се она помиње, налазио северозападно од Превлаке у халкидичком Приморју. Метохија хиландарска у том крају носила је име Св. Богородице и међу маслиницима, виноградима и млиновима имала је и једно насеље парика. То насеље наводи се у поменутом попису дажбина из XIII. в., било је село и имало је 18 породица, па се у истом акту назива једанпут Каменица, а други пут само Камен. Осим тога у близини Рудаве оделио је 1292. г. цар Андроник пет породица из царске проније у селу Кондогрици и придружио их овој метохији хиландарској. Четири од тих пет породица беху потомци вивлиографа Парцала,16 које су се током 5—б деценија толико развиле, да су образовале читаво село под именом свога претка, те цар Душан у општој потврди хиландарских добара 1348. г. помиње и село Парцаљево 17 уз метох Рудаву, у којој је Каменица била старо насеље.

Биограф наш Доментијан забележио је око половине тога века: да су Св. Симеун и Сава, када су добили од цара Алексија III. неке пусте метохије и поклонили их Ватопеду, из Србије — от својеје си земље — доводили људе и насељавали их по тим метохијама.

Поред поменутих места Хиландар је у источном крају Халкидике имао у своме поседу још и стари градић Палеохор, кога му је даровао цар Душан под именом ''града''; али већ 1408. г. то место није више припадало Хиландару, јер знамо да га је те године византијски цар Јован Палеолог, као метох Палеохорион, приложио грчком светогорском манастиру Дионисију. 20 — Место то постоји и данас и као село Paleohori забележено је на аустријској војној карти Халкидике у крају Мохорији северо-западно од Јериса...

извор: Топографија Хиландарских метохија у Солунској и Струмској области од XII до XIV века. М. Грујић, Београд,1924

О Хрумици на (na listi za misionar-# za misionar lista tekstova#)

Метох Зиг

Манастир Хиландар још није био сасвим завршен када Симеон 13. фебруара 1199. умире. Храм је, свакако, био готов, јер је Симеон издахнуо у припрати, а у храму је и сахрањен. Сава је потом убрзао радове и исте године довршио манастир. У пролеће 1199. одлази поново у Цариград и добија од Алексија нов златопечатни сигилиј (јуна месеца), на основу кога се Хиландару уступа и стари, запуштени манастир Зиг (данас у рушевинама, на западној падини Велике Вигле), затим и право на држање лађе од 1000 мерица, и потврђују све привилегије и права из хрисовуље од 1198.

То је стари манастир који је био један од мноштва светогорских манастира. Основан је почетком 10. века и био уништен непосредно пре 1198. Налази се на око 2км источно од Ураноуполиса, данас уз саму границу са Светом Гором, некада је био у оквиру манастирске заједнице. Манастир Зиг или некада називан Франкокастро је био један од најстаријих манастира на Светој Гори. По његовом уништењу с краја 12 века није више обнављан. Открио га је 1984. Након опсежних ископавања Јоаким Папагелос и у првом ископавању је открио велики број византијских (Ромелијских) антиквитета и веома богато украшен подни мозаик католикона.

По старим документима из Протата од 958 год., наводи да је сам Свети Атанасије светогорац по доласку на Свету Гору, по савету старца духовника још као млад монах се прво подвизавао у области јужне Вигле, подручја где се и налази овај манастир.

Иначе се први пут назив Зиг спомиње код неких историографа још од 942 године, али се незна да ли се назив односио на област, манастир или неко насеље. Прво поуздан документ је из 992 године који наводи да се ради о већ изграђеном и добро утврђеном манастиру, а на списку игумана из 1018год. се наводи игуман Нефон из манастира Зигос. Иначе, већ у 10 веку манастир је имао велико братство и био високо рангиран у хијерархији светогорских манастира.

Нема поузданих извора о томе како је и зашто манастир настрадао 1198 године када је и потпуно опустео, али на иницијативу Светога Саве српског цар Алексије III златопечатном сигилијем додељује манастир Зиг српском роду под управом манастира Хиландара већ 1199год. од када се и сматра Хиландарским метохом али у саставу Свете Горе.

По новијим истраживањима, се видело да је постојала делимична обнова католикона и трпезарије манастира у периоду 1201-1210 године, па се мисли да је то било под иницијативом манастира Хиландара, и не искључује се могућност да су га након делимичне обнове насељавали и српски монаси.

1211 године по наређењу римског папе, овај манастир насељавају Франци и од њега ће направити привремени магацин за опљачкане реликвије. Иначе се иста година помиње као време када су већ у првом налету Франци на 80 магарета пуни товара опљачканог блага изнели са Свете горе.

Сама грађевина, фортификација се састојала из 5 целина, католикона, трпезарије, конака, кула и одбрамбеног зида. Након дугогодишњих истраживања, одбрамбени зид манастира је имао чак 11 кула.

Сматрало се да од 12 века па до 1980 године манастир је био у рушевинама, када почињу опсежна ископавања и реконтрукција.

Утврђено је да су камени блокови овог манастира били коришћени за изградњу Хотела Ксенија у Уранополису, 1960 год. Иначе су, новија исраживања открила да је на месту католикона још у 6 веку п.н.е била вероватно религиозна грађевина која је била активна до 4 века н.е.

Католикон манастира је изграђен у 11 веку. Састоји се од четири, јасно видљиве, фазе градње. Комплекс чини, четири стуба, на које се ослања главни храм са уским припратом који је изграђен први. Затим на северној страни је капела са гробницом оснивача као и у јужној припрати у којој је гроб вероватно неког од ктитора. оснивача. Сам храм је у облику крста са 2 капеле.

Мурали су до висине 2-4м и делимично добро су сачувани. Четири мермерна стуба који су држали куполу су нестали, али стубови са деловима куполе на северној страни одлично очувани. Од фрескописа представа Благовести у припрати је одлично очувана, док су два слоја живописа са приказима архијереја, вероватно Светог Николе добро очувани у нишијужне капеле.

Најновијим истраживањима је итврђено да је католикон био у функцији током 16 и 17 века, јер се из тог периода налази други слој живописа на куполи и нишама јужног нартекса, па се сада сматра да је манастир Зиг поново запустео у току Грчког устанка када су га Турци разрушили, у 19 веку. Подни мозаици су добро очувани и потичу из 11 века.

У току ископавања, откривено је више предмета манастирског блага: оловни печати, сребрне медаље, путири, мермерне, стаклене вазе, ножеви, сребрни новац, богослужбени предмети.

Да ли од овог пронађеног покретног блага део има порекло из Србије, што би упућивало на насеобину српских монаха, остаје да се види.

Више на: Зиг

Метох Круна, Јерисос

Овај хиландарски метох се налази на 1км северо-западно од Јерисоса, уз магистрални пут који води ка Ставросу. Сматра се да је добио име по Скала Корони који је постојао у његовој близини, па га и данас Грци називају Круна пиргос.

Метох Круна је имахрам Светог Пророка Илије уз сам пирг који је био окружен високим зидинама, које се и данас виде, а које су у полусрушеном стању. Од храма се данас могу видети темељи до 2 метра висине, док је пирг остао у првобитној висини. По турским документима се види да је пирг постојао још у XV веку и да је тада био у атару села Скала Корони и да је припадао манастиру Хиландар заједно са околном земљом. Још у то време се радило о утврђењу са пар зграда и пиргом који су били окружени високим зидинама. По турским документима целокупно утврђење је манастир изгубио 1542 год. и то стање је било све до 1719 год. када је ман.Хиландар поново откупио Пирг са утврђењем и околном земљом од сељака. 1765 год. ман.Хиландар продаје целокупно утврђење околним сељацима, све до 1821 год. када је избио пожар и пирг се у великој мери урушио, а утврђење је било потпуно напуштено заједно са околним кућама, шталом. Средином XIX века у више докумената се наводи да је ман.Хиландар повратио власништво над овим утврђењем и да је у пар наврата радио обимне радове како би га обновио и активирао манастирску економију.

Данас је кула висока 12 метара, са околним зидинама висине до 4 метара. Има трагова објеката који су се налазили унутар и у околини утврђења, а само утврђење се налази уз магистрални пут. И данас је у власништву ман.Хиландара.

Више на: Круна, + http://www.dimosaristoteli.gr/gr/sights/krouna-tower (додатак)

Остаци храма пророка Илије са зидинама и пиргом

Метох Кумица

Остаци храма Светог Јефтимија

Метох Кумица је највећи по површини хиландарски метох на Атосу, налази се уз саму границу Свете Горе уз место Караула и чини југоисточни део Јерисоског залива. У њему се до 19 века налазило пар активних монашких светогорских келија. До 14 века је у његовом северном делу био Храм Светог Јефтимија од којег данас се само назиру темељи, а уз који је био велики одбрамбени пирг Светог Јефтимија. Овај Хиландарски метох је одузет манастиру Хиландар у току Грчке национализације након 1923 године и био додељен на коришћење Грцима који су дошли из Анадолије. Метох је до 14 века био у саставу Свете Горе и интегрални део поседа манастира Хиландар.

део обале метоха Кумица

Метоси Превлака и Трипити

Метох Превлака или Србски пирг спада у најстарије хиландарске метохе. Могуће је да је припадао Хиландару и пре Немањића. Временом се увећао што куповином околне земље. што разменом поседа са другим манастирима. Имао је површину од 11-27 хектара. Овај метох Превлака или Србски пирг спада у поседе који су најдуже били у рукама хиландарских монаха, од 12.па до почетка 20.века, једино је прекинут континуитет 1607-1647.године док је Србски пирг био заложен због једног већег дуга којег су хиландарци исплатили и повратили метох у целости.

Средишњи део метоха Превлака су чинили 1569.године Србски пирг, црква посвећена Светом Николи, једна кућа, штала, сењак и вински подрум. Цео метох је био посвећен Светом Николи, што се види и из потврдне повеље цара Андроника II из 1299.године.1585.године у страшном земљотресу су порушени сви пиргови области Превлаке па тако, вероватно и Србски пирг. Метох Превлака је још од 18 века, по наводима докумената из Епископије Јерисоске, била обрадива површина на којој се гајила пшеница. Метох Србски пирг, Превлака се налази око 100 метара са десне стране од Ксерксовог канала на 2/3 пута Неа Рода-Трипити.

метох Превлака

На око свега 300 метара удаљено од метоха Превлака је смештен метох Трипити који се целом својом дужином ослања на Ксерксов канал. метох Трипити је површине око 15 хектара и био је обрадива површина, површина под шумом и макијом. На јужном делу излази на обалу мора у дужину од 400 метара, данас се ту налазе плацеви и куће становника места Трипити. Овај метох је Хиландар добио као поклон од својих монаха Јафтимија и Мардарија, који су били из ове области, крајем 1518.године. Овај метох се у почетку водио као баштинско риболовиште под именом Амаксина на самом Ксерксовом каналу преко пута магарећег острва.

Зограф и Хиландар су 1572.године извршили раз,мену поседа, тако је Хиландар узео земљу ближе Србском пиргу, а дао је поједине њиве метоха Трипити.

Више на: Српски пирг, Трипити