XVI и XVII веk

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

Деспотица Ангелина Бранковић већ 1503.год. моли руског великог кнеза Василија Ивановича да заштити Хиландар и Русик. Средином истог века, само хиландарци одлазе у Русију тражећи новчану помоћ, тако је и игуман Пајсије 1550.год. с тројицом стараца у Москви где моли Ивана IV Васиљевича (Ивана Грозног) за заштиту и помоћ. Руски цар интервенише код султана тражећи олакшице за Хиландар. Са своје стране даје дозволу за скупљање прилога по Русији, каои богате дарове за манастир (1556.год.) Тако је Иван Грозни постао „други ктитор и обновитељ“ Хиландара „као и пређашњи цареви“. Хиландарска делегација, враћа се из Русије тек 1557.год и тиме почињу редовна путовања Хиландараца у Русију, која ће се наставити све до ΧΙΧ века. Посебном повељом (грамотом) из 1571.год., цар Иван Грозни поклања Хиландару подворје у Москви. Цар Фјодор Иванович потврђује статус хиландарског подворја и даје нове поклоне (1586.год.), а хрисовуљом од 1591.год., издату игуману Григорију, ставља у дужност и право Хиландарцима да се старају о оправци Русика, обнављајући им и дозволу за скупљање прилога у Русији. Све поклоне руских царева потврдио је и цар Борис Фјодорович златопечатном грамотом из 1603.год., а потврде издају и Михаил Фјодорович (1624.год.), Алексије Михаилович (1658 и 1660.год.) и најзад Иван и Петар Алексејевич (Петар Велики), граматама од 1684.год.

Зато време манастир је и поред свих тешкоћа успевао да се одржи. Тако је 1560.год. у манастиру било 200 монаха, а 1579.год. око 170 монаха. Коновитско уређење је остало на снази. Стиче се утисак да је ауторитет Хиландарских игумана током XVI и XVII века остало непоколебано када на челу манастира стоје знаменити игумани Филип, Иларион, Виктор, Гаврил и Симеон. Нарочито је значајна личност игумана Виктора 1652-1678.год. који је остао забележен у историји Хиландара по великим неимарским подухватима. За време управе игумана Гаврила и првих године игумана Симеона, манастир је запао у велике дугове и кризу, која је почела растеривати братство. Тафа је пресудну улогу у спасавању и успешној обнови манастира одиграо брат игумана Симеона, српски трговац из Венеције, који је још 1662.год дошао у Свету Гору и живео као монах Никанор у једној Светопављанској келији (Сотир) на самом Атосу, па је на молбу хиландарског братства 1671.год. прешао у хиландарску келију на Спасовој води, где је духовник манастира Хиландара до смрти, 1685.год. Хиландар је богато обдарио, исплатио му дугове, снабдео га књигама и сасудима, а Спасову Воду обновио и изградио у читавом комплексу: подигао из основа цркву Свете Тројице са келијама, поправио старе келије и обдарио цркве Преображења и Светог Саве и дао многе књиге хиландарској библиотеци. Због свега што је учинио и данас се његово има спомиње као име другог ктитора хиландарског. Јосиф Георгиренис, архиеписком Самоса издаје књигу о Атосу 1678.год у којој пише да је Хиландар у то време имао највећи број монаха, чак 800.

Током XVI и XVII века, а и касније, прилози побожних хришћана широм Балкана, који су скупљали хиландарски монаси, предвођени угледним и способним духовницима је био главни извор прихода. У манастиру су се сачувале књиге приложника, тзв. „парусије“ или „проскомидије“, пошто су се имена приложника имала помињати на проскомидији, за време свете литургије. Најстарије књиге те врсте потичу чак из XVI века. У писанију није било никакве прошње (како се то дуго погрешно мислило). У писанију су одлазили најугледнији хиландарци, који су са собом носили књиге, јеванђеља, житија и слично, које су приложници читали и тако оживљавали историјску свест. И како је Хиландар био представник једне легитимне српске државности, на једној страној територији, територији Византије, тако је у турско доба сав српски народ гледао у њему поуздано и неуништиво сведочанство свога слободног живота, своје државе, цркве и културе.

Са друге стране, није се угасила ни брига српских патријарха, епископа и свештенства за Хиландар. Многе књиге и сакрални предмети у Хиландару говоре о томе са колико су се бриге старали о овом манастиру српски пећки патријарси. Неке хронике, четворојеванђеља, књиге, житија су српски патријарси, свештеници, лаици, манастири доносили у Хиландар често са топлим сведочанствима љубави и оданости Хиландару.

(дб 134-136)

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)