Историјат управе Свете Горе

Упркос политичким променама Монашка заједница Свете Горе организовала се и обликовала као посебна заједница са самоуправним статусом што се назива типиком Свете Горе.

Може се рећи да има укупно 15 типика, у досадашњој историји Свете Горе. То су: древна катедра стараца; типик Велике Лавре од преподобног Атанасија aтонског (970.год); Цимискијев типик (Трагос - јарац) (972.год.); Мономахов типик (1045.год.); Франачки типик (1204-1222.год.); Мали Трагос; Хрисовуља Андроника II Палеолога (1313.год.); Филотејска сингилија (1368. год.); Антонијев типик (1394.год.); Мануилова хрисовуља (1406.год.); типик Јеремије II (1574.год.); типик патријарха Гаврила (1781.год.); Нови типик патријарха Гаврила (1783.год.); типик патријарха Григорија V (1810.год.); типик - Статут из 1924.год. који важи и данас.

1. Древна катедра стараца била је активна од 7. до 10.века када је распуштена. Старци околних келија окупљали су се три пута годишње, о Васкрсу, Успењу и Божићу на саборе под председништвом Протоса.

2. Типик преподобног Атанасија aтонског писан је за манастир Велике Лавре, али је извршио утицај и на одредбе каснијих типика. Базиран је на аскетским правилима Василија Великог.

3. Цимискијев типик по први пут уређује целокупни живот на Светој Гори. Њега је својом хрисовуљом озваничио сам цар. По овом типику Протос је старешина целе Свете Горе, а његов избор потврђује цар. Међутим, Протос не одлучује сам о питањима од општег интереса, јер највиша власт је, уствари сабор игумана под председништвом Протоса. Сабор се састаје једном годишње, на дан Успења Пресвете Богородице.

4. Мономахов типик ослања се у основи на Цимискијев типик, с тим што уводи институцију сабора од пет до десет истакнутих монаха који помажу Протосу.

5. За време франачке окупације Света Гора долази под власт Солунске латинске цркве. Солунски кардинал Бенедикт препушта надзор над Светом Гором солунском епископу Севастију. Оваква организација практично укида аутономију Свете Горе и доводи је у завистан однос према Солунској цркви. У пракси, међутим, солунска црква никада није показала тенденцију да влада над Светом Гором.

6. „Мали трагос” настаје као последица притисака бугарског цара Асена, а са циљем да се Света Гора потчини црквеној власти јерисоског епископа, који је подређен Солунском митрополиту, а обојица трновском патријарху.

7. Хрисовуљом Андроника II Палеолога, Протос се поново признаје за неспорног владара Свете Горе. Бирају га Светогорци, а потврђује Цариградски патријарх, за разлику од ранијих типика но којима Протосов избор потврђује цар. Од тада до данас Света Гора духовно припада Васељенској патријаршији, а сви њени манастири су ставропигијски (самоуправни).

8. Ради заштите Свете Горе од спољних утицаја, патријарх Филотеј својом сингилијом укида аутономију и ставља Светогорску монашку заједницу под надзор Јерисоског епископа. Ово је било у складу са 8. каноном IV Васељенског сабора, али привременог карактера.

9. Догађаји и политичке прилике показали су да аутономни статус Свете Горе може да се очува само уколико се код иноверних освaјача прикаже искључиво као верско место. То је схватање нашло места у типику цариградског патријарха Антонија. Протос је поново врховна власт на Светој Гори, а она је потпуно независна од Јерисоског епископа. Надзор над Светом Гором поново је у рукама цариградског патријарха што се види кроз његово апелационо право и право помињања патријарховог имена на литургији.

10. Хрисовуља Манојла II Палеолога представља допуну претходног типика. Паралелно са киновијским признаје и идиоритмијски начин монашког живота, што представља последицу исихастичког покрета.

11.Типик Јеремије II покушао је да врати киновијски начин живота у све манастире, а идиоритмију ограничи на скитове у којима је и иначе била највише заступљена.

Идиоритмијски начин живота који преовлађује за време турске окупације допринео је одржању Свете Горе као монашке заједнице, на чак и повећању броја монаха, којих је пред крај турске владавине било око 6.000.

12. Типик патријарха Гаврила IV значајан је pо утврђивању:

а) поделе манастира на четири групе pо пет манастира;

б) установе четворочлане епистасије и

в) установе Протоса коме се придодаје четворочлана епистасија, са једногодишњим мандатом.

13. Други типик патријарха Гаврила IV потврђује управу четворочлане епистасије над Светом Гором и уређује нека питања трговине на Светој Гори.

14. Према типику патријарха Григорија V на Светој Гори постоје два владајућа органа:

а) четворочлана епистасија са једногодишњим мандатом и

б) стални Свештени сабор или Општина, кога чине представници 20 манастира који допуњује епистасију.

15.Статут Свете Горе из 1924. године представља последњи типик који се и данас примењује и има уставну тежину. По њему, Света Гора је аутономни део Грчке државе, чији суверенитет се доказује преко установе гувернера са седиштем у Кареји.

(еф)