Манастир Ивирон

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

(Успење пресвете Богородице, на дан 15. Августа)

На средини североисточне стране полуострва, на месту где се брзи поток улива у море лежи манастир Ивирон. Пронађени остаци сведоче да се на овом месту налазио антички градић Клеонаи. Према светогорском предању, Богородица се, једрећи према Кипру, искрцала управо на овом месту јер је море било немирно. На основу историјских доказа може се тврдити да је манастир ивирон (што значи грузијски) подигнут у последњој четвртини X века. Томе претходи долазак на Свету Гору Јована Иверског и његовог сина Јефтимија. То је први негрчки манастир на Светој Гори. У прво време, манастир је био духовно средиште грузијског народа, ту су превођени бројни грчки текстови на грузијски језик, тако да је Ивирон умногоме  допринео  културном развоју ове удаљене земље.

Све до средине XIV века манастир је задржао претежно грузијски национални карактер, да би 1357. Године патријарх Калист издао повељу којом Ивирон прелази у грчке руке. Мономаховим типиком Ивирону је додељено треће место у светогорској хијерархији, што се задржало до данашњих дана. Долазећи у манастир посетилац пролази кроз капију и улази у пространу порту. На средини се налази црква са капелом Богородице Портаитисе. Десно од цркве налазе се ризница и библиотека, иза ње су трпезарија и звоник, а сасвим позади кула монументалног изгледа. Читав комплекс окружује одбрамбени зид. Око порте су четвороспратни монашки конаци, а десно од куле налазе се гостинске собе.

Главна црква је изузетно здање, како по размерама, тако и по лепоти. Посвећена је успењу богородичином, завршена је 1030. године, а обновљена 1513. године. На мермерном поду налази се кружни натпис на грчком језику: „поставих стубове ове цркве да се не помере док је света и века. Георгије иверац, монах и утемељитељ." Уз бочне зидове унутрашње припрате изграђене су капеле светог николе и арханђела михаила и гаврила. У овом другом парклису чувају се мошти око стотину педесет светитеља. Ту се налазе десна рука Василија великог, лобања Григорија из Нисе и лева нога свете Марине. У ризници се чувају делови оруђа којима су мучили христа, као и честице часног крста. Унутар манастира налази се укупно четрнаест параклиса, од којих се по значају издваја панагије портаитисе, или, мајке божије чуварке Вратница или Вратарница.

Ивирону припада и скит Претече, Јована крститеља, западно од манастира, једанаест мањих станишта у близини манастира, три келије у правцу Филотеја, тринаест у правцу Кареје и десет у самој Кареји. У келији светог Димитрија у Кареји бораве представници манастира у свештеној општини. Манастирско братство броји преко 50 монаха.

---

((     До манастира се још од седамдесетих година прошлог века могло стићи аутобусом, који због уведених такси линија до већине манастира више не саобраћа. У Житију Петра Атонског (из 925. г.) помиње се да је на том месту био Климентов манастир.
 
        Ивирон је основан  у последњој четвртини десетог века, одмах после Велике лавре и с благословом њеног оснивача Атанасија. Подигли су га грузијски владар Јован и његов син Јефтимије, а Јефтимијево житије помиње међу оснивачима и Јовановог шурака Јована Торникија, који је био византијски генерал.

        У побуни Варде Склероса против цара Василија II Македонца одиграо је кључну улогу на страни василевса а овај му је као награду допустио да на Светој Гори подигне манастир.
О томе сведочи златна оснивачка повеља коју је Василије II издао 980.

 Свети Атанасије, међутим, не помиње Торникија. Христу поставља питање да ли су Јован Ивирски и Јован Торникије исти монаси, одговарајући да то „нипошто није извесно“.

        Први игумани били су Јован и његов син Јефтимије, кога је наследио извесни Георгије. Ивирон је био духовно средиште Грузијаца и у њему је преведен на грузијски језик велики број грчких текстова.

        Манастир је грузијски национални карактер задржао до средине XIV века, а године 1357. патријарх Калист је једном повељом наредио да игуман мора бити Грк, а богослужење у главној цркви на грчком језику а у мањим на грчком и грузијском. То значи да је у братству већ тада бивало све мање грузијских монаха (последњи је кажу умро 1955).

        Главна црква, на темељима из десетог века, посвећена је Успењу Богородичином. Завршена је 1030. године, под надзором Георгија Варазватзеа, једног од оснивача манастира. Обновљена је 1513. Има и трећу припрату, добијену застакљивањем трема (живописана 1795). Уз бочне зидове унутрашње припарте су изграђене капеле Светог Николе (десно) и Арханђела Михаила и Гаврила (лево).

У овој другој чувају се мошти око 150 светитеља (између осталих део десне руке Василија Великог, лобање Григорија из Нисе, леве ноге свете Марине) Католикон има леп мермерни под на коме је уклесан кружни натпис на грчком језику: „Поставих стубове ове цркве да се не помере док је света и века. Георгије Ивирац, монах и утемељитељ“.

         Иконостас је поствизантијски, у дуборезу. Од првобитног византијског живописа није сачуван ниједан фрагмент, а данашње фреске су из XVI века, мало „освежене“ у деветнаестом.
Међу реликвијама у главној цркви чувен је сребрни седмокраки свећњак у облику лимуновог дрвета, поклон грађана Москве, с двојезичним натписом – на руском и, у јамбском стиху, на грчком језику: Госпођо, царице васионе и славо Ивирона, / прихвати ову седмокраку светиљку коју ти / са жаром принеше грађани Москве...

        Унутар манастирског комплекса има 14 параклиса. Нарочито треба истаћи два – Богородице Портаитисе (Вратарнице) и Јована Претече. Први се налази одмах од улаза у манастирску порту, с леве стране, наспрам главне цркве. Име је добио по имену иконе Мајке Божје, заштитнице манастира, има леп иконостас.

         На фрескама у припрати ове црквице наилазимо на ликовне представе античких мудраца и писица (Солона, Софокла, Тукидида, Платона, Аристотела, Плутарха, краљева Дарија и Александра Великог), баш као и у Лавриној трпезарији.
Други се налази на месту старе цркве Климентовог манастира, подигнут је 1711, под надзором манастирског управитеља Агапија, има  леп иконостас у дрвету.

Ивирон изван манастирских зидина има још десет мањих цркава. Библиотека и ризница су смештене у новој призменој згради у порти. У ризници се чува завеса за царске двери, с приказима Богородичиног успења, коју је извезла Кокона Оролога, одежда патријарха Дионисија IV, крунидбени орнат Јована Цимискија. Библиотека има око 2000 кодекса, 123 на пергаменту, око стотину рукописа на пергаменту са грузијским текстовима. Познаваоци ове збирке посебно истичу кодекс број 5, из XIII века, Четворојеванђеље са 37 одлично очуваних минијатура с темам из живота и дела Христових, и кодекс 403, из истог столећа, који садржи приповест о Варлааму и Јоасафу.

        У архиви су међу другим документима и златопечатне повеље царева Константина VII Порфирогенита (946. и 958), Романа II (960) и Василја II (980.

         Скит Јована Претече налази се пола сата хода западно од манастира, на обронцима шумовитих брда, према манастиру Филотеју. Његова главна црква је подигнута и живописана 1799. Изнад манастирске арсане надвија се моћна кула, која је братству служила као осматрачница и тврђава за одбрану од пљачкаша. Испод куле је хангар за чамце.))

---

Икона Вратарка, Портаитиса

Чудотворна икона пресвете богородице Вратарке на чудесан начин доспела је у манастир Ивирон. Ево како се то збило: у деветом веку, за време владавине Теофила иконоборца, дигао се страшни рат против светих икона и сви православни који су се клањали иконама и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване из светих храмова и спаљиване. У то време у области Никеје живела је једна богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Ова чудотворна икона, која ће се на доиста невероватан и чудесан начин нешто касније наћи на обалама Атона, налазила се у њеном поседу. Та врлинска удовица је изразито волела и веома поштовала ову свету икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову Свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве. Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви се сагласе да сачекају. Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом пресвете богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу и заливајући земљу својим топлим сузама. Потом благочестиво и са великим страхом она изнесе икону на обалу и тамо се опет са молитвеним умиљенијем обрати небеској царици: “госпођо света, ти као мати божја имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гњева, и своју икону сачувати од потапања у мору!” Изговоривши ове речи, она спусти икону у море. А света икона не падне на страну него се, стојећи усправно на води невидљивом силом учвршћена, таласима ношена усмери према западу. Утешена овим призором, удовица се најпре усрдно захвали господу и његовој пречистој мајци, па се окрене према свом сину рекавши: “чедо моје, ево већ се испуни жеља и надање наше, неће бити узалудна благочестивост наша. Ја сам спремна да из љубави према овој светињи пострадам од руке тиранина, али не желим и твоју смрт. Ја свој дом не могу напустити, али зато тебе преклињем да одеш према Грчкој.” Син је послушао мајчин савет, поздравио се са њом и одмах запутио према Солуну, а оданде према Светој Гори. Предање даље казује да се он замонашио у касније подигнутом манастиру Ивирону, у коме је благочестиво и богоугодно поживео и у миру се преселио господу. Од њега су атонски пустињаци чули за икону спуштену у море.

А где је и колико времена била сакривена ова чудотворна богородичина икона, то је само свевидећем познато. Након блажене кончине дошљака из Никеје, једне вечери ивиронски монаси угледају на мору некакав огњени стуб, који је досезао до неба. Испуњени изненађењем али и страхом, они се доиста задивише овим величанственим призором говорећи: “господи помилуј!” Ово виђење настави се без престанка још пар дана и ноћи, због чега се окупе монаси из свих околних манастира у Ивирон. Сви заједно они сиђу на обалу и виде да тај огњени стуб стоји над иконом пресвете Богородице. Међутим, што су они прилазили ближе, то је икона узмицала дубље. Онда се ивиронски монаси на позив свог игумана окупе у цркви и стану се са сузама молити господу да подари њиховом манастиру ово драгоцено благо, свету икону његове пречисте мајке. И господ је доиста услишио њихову срдачну молитву и искање.

У то време био је међу ивиронским монасима један монах по имену Гаврило, пореклом грузинац, чувен по строгом животу и савршеном моралу. Он је лети одлазио у брда и тамо тиховао у дивљим и непроходним местима, док је зими силазио у приморске крајеве или у сами манастир. Његова једина одећа био је један огртач од животињске коже. Хранио се травама, а пио само воду и доиста живео као земаљски анђео и небески човек. Овом побожном старцу у сну се јави пресвета богородица са небеском светлошћу рекавши: “обавести игумана и братију да желим да им дарујем своју икону да их покрива и да им помаже. Онда уђи у море и ходај по таласима, и тада ће сви видети моју вољу и благовољеније према вашем манастиру.” Старац обавести игумана и следећег јутра сви монаси уз молитве, са тамјаном и свећама изађу на обалу, а гаврило ушавши у море почне чудесно ходати по води као по копну, и удостоји се да прими у свој загрљај ову свету икону. Монаси је са великом побожношћу и радошћу дочекају на обали, служећи три дана и три ноћи пред њом захвалне молбене каноне, подигавши касније на истом месту малу цркву. Онда пренесу икону у саборни храм и поставе је у свети олтар.

Следећег дана, изашавши пре јутрења да по обичају упали кандила, црквењак запази да новојављене иконе нема у храму, и након вишечасовног тражења братија је угледају на зиду изнад манастирске капије. Они је скину одатле и однесу у храм мислећи да се неко поиграва са њима. Но следећег дана икона поново осване на истом месту, изнад капије. Братија је опет са смирењем врате на старо место, али се исто више пута понови. Најзад, јави се опет пресвета богородица у сну гаврилу и каже му: “реци братији да ме више не ометају, јер ја не желим да ви мене чувате, него ја вас да чувам, не само у овом животу, него и у будућем и нека се надају милости сина мога и владике сви монаси на овој гори који живе у врлини, благочешћу и са страхом божјим, јер тај дар ја сам искала и добила од њега. И ево вам дајем знак да док год видите моју икону у овоме манастиру, благодат и милост сина мога неће вас напустити.” Чувши ово од гаврила, сви се испуне неисказаном радошћу, па подигну у близини капије параклис и у њега поставе чудотворну икону на иконостас, на место где обично стоје владичанске иконе.

Од тада дакле па све до данас ова света икона стоји на истом месту, које је сама богородица изабрала, па се по томе и зове вратарица, а по манастиру је још називају богородица ивиронска. По подизању параклиса капија је саграђена на другом месту. Од тада су се у овом манастиру, пред Вратарицом, догодила небројена чуда.

Традиција на Светој Гори говори да ако икона Вратарица оде, онда мора да оду и монаси са Свете Горе. По речима Светог Нила Светогорског и мироточивог, када безакоње се намножи, она ће кренути са свете Горе.

Карактеристичан је знак на бради Пресвете Богородице. Један варварин пират је ударио свету икону и на том месту је потекла крв. После тог догађаја варварин је покајао, постао монах и верни слуга Богородице у манастиру. Иако је добио монашко име, пожелео је из понижења име Варварин. Овај монах се осветио и наша Црква слави данас Светог Варварина Ивирскох 13. маја.

1651. године, 365 монаха манастира је имало велике економске проблеме и решење су поверили Богородици. Одмах нежна Мајка је дала решење следећим чудом. Тог периода је била тешко болесна кћерка руског цара Алексија Михајловића. Њене ноге су биле парализоване и по лекарима неизлечиве. Жалост принцезе и њених родитеља чудотворна Варатарица је претворила у радост. Парализована кћерка се излечио и цар из захвалности је понудио манастиру ивирском један од најбољих манастира руске престонице, манастир Светог Николаја.

Овај метох је припадао ивирском манастиру до 1932. год. и обезбеђивао му толико приходе да је покривао готово све његове материјалне потребе. Од тада однос руског народа са Богородицом Вратарицом је врло снажан што је посебно јасно и данас.

(аутор), ((факти2)), (),  +(атл.)-иконе