Монаштво кроз векове

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

Монаштво у православној цркви у облику у коме данас постоји, појавило се почетком четвртог века после Христа. Неки ову чињеницу користе да би рекли да је то нова појава, да ње није било уживоту првих хришћана. Овакво разумевање једноставно није тачно. Монаштво као животни принцип као удаљавање и одрицање од света ради уништавања својих грешних склоности и обоголичења било је присутно и много раније, само се оно изражавало на други начин.

Своје упориште монаштво налази још у Старом Завету, наиме, у до хришћанском јудаизму монашка идеја одвајања од овог грехољубивог света била је присутна и то међу пороцима. Нападајући конформизам устаљене религије, пророци су развили духовност пустиње и радо одлазили у пустињу да би разумели управо суштину света и да би на најсуровијем месту могли да сведоче победу и силу Јахвеа.У прва три века после Христа, у време великог гоњења хришћанства, хришћанске заједнице опет нису имале сталне установе монаштва као што их данас имају. Међутим, монашка идеја припремања за други Христов долазак бежањем у пустињу овога света, односно бежањем од овог мртвог и непријатељски расположеног света према Богу а не од самог света као дела Божијег била је итекако присутна и била жива реалност. Изражавала се најчешће кроз мучеништво крвљу.

Први хришћани су сведочили распетог и васкрслог Христа не само својим подвижничким животом, него су своје сведочење и смрћу потврђивали. Зарад заједнице са Господом, радо су се одрицали не само задовољства овога света, него и свог живота.Почетком четвртог века, тачније 313. године, када је Цар Константин Миланским едиктом дао слободу вероисповедања, настала је нова ера за хришћане. Ера сигурности под царском заштитом. Није било више гоњења али је сада црква била просто уљушкана у богатству и привилегијама. Хиљаде новообраћених верника, световног живота, просто је преплавило цркву. Сви они су на крштењу давали завет да ће променити свој дотадашњи живот али практично ипак нису се сасвим окренули ка истоку. Зато хришћанска заједница увиђа да мора да се сачува непромењеним карактер бежања у пустињу овога света. Мора ла се сачува просто идеја и пракса непривезаности за овај огреховљени свет да би црква и даље била окренута једино ка Есхатону, ка будућим догађајима. Овакво стање и потреба у цркви било је повод за појаву монаштва. Слично пророцима у дохришћанском периоду, сада се појављују монаси, следбеници Светог Јована Претече. Они обнављају пророчку службу старог Израиља и сведоче против посветовњачене цркве.
Монаштво је у цркви и тада, почетком четвртога века, као и уосталом и данас, предстаљало ону снагу која је цркву спасавала од утапања у земаљско царство. Пустињаци, столпници и велике монашке заједниие увек су проповедале монашки идеал бежања у пустињу овога света. Тиме су подсећале хришћане , да је Царство Божије, Царство будућега света, а не социолошки и политички феномен у људској историји.

У православној цркви, монаштво је поникло у египатским пустињама и то као пустиножитељство. Пустиње су биле оно природно прибежиште и пристаниште, за све оне хришћане који су желели да сачувају и развију у себи хришћанство у свој његовој сили. Родоначелник монаштва и велики узор отштелничког живота је Свети Антоније Велики. Његови следбеницм монаси отшелници. били пустињаци, били затвореници и водили усамљенички живот у колибама, пећинама, гробовима,крошњама дрвећа или на врховима стубова.
Други вид монашког живота је општежиће или монаховање у заједници са другом браћом. Ту монаси живе заједно и подчињавају се заједничком уставу узаконито основаном манастиру. Његов оснивач био је Свети Пахомије Велики, крајем четвртог века. Постоји и један вид монашког живота који је негде између пустињаштва и општежића. To је полупустињски или скитски живот.

Организован је као лабав оповезана група малих насеобина од по неколико браће који живе под руководством старца и само повремено се скупљају на заједничку молитву. Његов оснивач је Свети Макарије египатски, такође у четвртом веку. Устав монашког живота први је дао Свети Пахомије Велики. Међутим, коначни организациони утицај на монаштво имали су списи Светог Василија Великог, његова правила за монахе прихватила је касније цела Источна црква као обавезно руководство и поуку монасима. У православном монаштву нема „редова" као на западу. Монах на истоку је просто члан великог братства које обухвата све монахе и монахиње. Бројчана, духовна и интелектуална снага монаштва била је увек одлучујући фактор у цркви.

Монаштво је очувало основну есхатолошку димензију хришћанске вере и било носиоц правог хришћанског живота, јер садржи у себи опредељење једино за Царство Небеско. Бројност монаштва је показатељ и духовног стања једног народа или друштва јер из њега оно извире. Што је један народ духовно јачи, то је његово монаштво бројније. Некада, у доба Немањића, наши манастири били су изузетно бројни. To је било златно доба Србије у духовном погледу. Данас, међутим, иако је бројност монаштва далеко мања у односу на немањићко доба, ипак се може приметити да се у односу на последњих 50 година,задњих деценију две монаштво код нас буди и то највише међу младима образованим светом. Разлог томе у суштини је исти као и пре двадесет или осам векова. To је жеђ и глад за Богом, јединим вечим извором светлости и радости. Скоро сва човекова делатност последњих неколико векова била је усмерена на освајање космоса иматерије на освајање спољних простора. Ова једностраност довела је до отуђења човека од његових унутрашњих простора, прогурала је дубину човековог бића, која је по природи дубље и шире од космоса у коме живи. Оно што данас карактерише човека и свет у коме живи је стални немир и променљивост. Зато човек стално чезне за спокојством и миром кога и пре 2000 година и сада једино може наћи у Богу. Зато се многи данас враћају хришћанском животу, од којих неки на себе узимају и монашки подвиг, који је по речима старца Сампсона: „Свакодневно и свако ноћно познање испразности људских страсти и ругове света то је тиха радост усабраности."

Монашки живот у прошлости је имао велики значај у духовним, културним и социјалним сферама. Манастири су били наши "универзитети". Данас, међутим, када су монаси и поред свог одласка из света често увучени у свет, монаштво иманастири имају задатак да приводе људе виђењу живота у Богу који и јесте живот усвој својој пуноћи. Да призивају свет покајању и спасену својом послушношћу исвојим начином живота. Монаштво, то је пророчки дар и пророчко сведочење цркве у свету. Целокупним својим психофизичким бићем монаси сведоче у овом и оваквом смислу да постоји једна нова реалност у нашој историји која се зове Јеванђеље Христово, Блага и Радосна вест о новом животу у Христу, Једином Човекољупцу. Зато Свети Макарије Египатски, о спасоносном сведочанству савес које свету дају монаси говори: "Као што трговци бисером, наги силазе у дубину мора, као у смрт водену, да тамо нађу маргарите да би их ставили на царску круну и порфиру, тако и монаси наги излазе из света и силазе у дубоко море зла, и у бездан таме, и из тих дубина захватају и износе на површину драго камеле, и онда напредују ка венцима Христовим, улазе у Цркву Небеску, у Нови Век и у град светли, у заједницу Анђела.
Монаси ће бити они нови грађани неба који ће у хоровима Анђела, попуњавати онај број који је умањен отпадом ђавола. (Свети Јован Лествичник)

Сестринство манастира Светог Стефана, Липовац

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)